Зоран Ђуровић: Случај папе јеретика, Хонорија I

[kopitar]

8 minutes ago, Zoran Đurović рече

Ниси у праву. Јер треба увек објаснити шта се мисли. Тако и формула омоусиос је била одбацвивана и од православних јер је била подложна јеретичким интерпретацијама. Ово твоје ми изгледа као Артемије кад се иживљава над Игњатијем и цитира му делове Јустинове Догматике који немају благе везе са Игњатијевим мишљењем, нити га побијају, али онда Игњатије као мазохиста треба да разуме шта га то побија.

Јер и аријанци верују у Исуса као Сина Божијег, али кад узмеш да их преиспиташ, онда видиш да они не верују исто што и ти. Тако и овде људи су помислили, и не зато што су глупи, да се прича о незаблудивости папе кад год прича о вери. А то није тако. Зато морате да сиђете мало на земљу и објашњавате шта мислите. Не седите на талибанским високим столицама.   

Što je bio razlog donošenja dogme o nepogrešivosti Pape ? Sad mene kao katolika ona obvezuje i uskraćuje slobodu , teško mi breme staviše..

[александар живаљев]

3 minutes ago, kopitar рече

Što je bio razlog donošenja dogme o nepogrešivosti Pape ? Sad mene kao katolika ona obvezuje i uskraćuje slobodu , teško mi breme staviše..

Поћело је у 14. стољећу, а разбуктало се послије француске револуције. Ево главног католичког антиреволуционара 19. вијека о непогрешивости:

Радио Београд, Tрећи програм

Студије
Жозеф де Местр: О папи


У седмичном циклусу СТУДИЈЕ, од понедељка, 11. до петка, 15. јула 2016. године, емитовани су одломци из књиге Жозефа де Местра "О папи".

Жозеф де Местр, писац, филозоф и дипломата рођен је у Шамбери, Војводству Савојском 1. априла 1753. године. Образовао се код језуита и након завршене обуке у праву на Универзитету у Торину постаје члан савојског Сената. Иако га с обзиром на језик којим је писао, сматрају Французом, он је себе сматрао Савојцем, нарочито после 1789. године, после Француске револуције. Од 1803. краљ Пијемонта и Сардиније Виктор Емануел I именује Жозефа де Местра за амбасадора у Русији. Заступао је интересе краљевства Сардиније са одређеним успехом и уживао је велики углед у петроградском високом друштву. Често се састајао са царем Александром I. У Русији је остао до 1817. године. После опозива са те дужности вратио се у Торино и био главни судија и државни министар све до смрти 25. фебруара 1821. Те године је објављен је и његов спис Санктпетербуршке вечери или Разговори о овоземаљској владавини Промисли.

Жозеф де Местр је био велики противник науке и либералних уверења, па самим тим и Франсиса Бекона, Волтера, Жан-Жака Русоа, Џона Лока. Важио је за образованог човека, а на основу његових текстова О револуцијама и Санктпетербушких вечери или Разговора о овоземаљској владавини Промисли не може му се оспорити јасан, убедљив стил. Сам Жозеф де Местр о свом стилу је рекао: „Оно што верујемо да је истинито, треба рећи и то рећи храбро; хтео бих, макар ме скупо коштало, открити неку истину која би шокирала цео људски род. Рекао бих му је без длаке на језику.”

Сматрао је да је револуција рационално одбацивање хришћанства, да је управо она главни кривац за крвопролиће и хаос који настају јер тако Бог кажњава оне који мењају поредак ствари. По Жозефу де Местру тај поредак и ред подразумевају пре свега монархију, изнад које је папа који треба да одлучује о најважнијим световним стварима, и наравно, џелат као неко ко ће кажњавати оне који не поштују тај поредак. Де Местр извор свих зала види у протестантизму и назива га „највећим непријатељем Европе којег је важно угушити свим средствима”. Сматрао је протестантизам „оцем анархије”. Жозеф де Местр се дивио „првобитном стању”, сматрао је да су антички мислоци били много ближи пореклу ствари иако лишени просвећености. Исто тако сматрао је да је рат божански, а самим тим саставни део законитости света, да је то начин окајавања греха оних који су грешни. Жозеф де Местр је био аутор Писма о инквизицији, неке врсте извињења за казнену улогу шпанске инквизиције. Без обзира што неки у њему виде пророка који се добро разумео у политику, тадашњи прогресивни умови су га сматрали за изразитог конзервативца.

Књига ће ускоро бити објављена у издању Службеног гласника.

Текст је превео Иван Радосављевић.
Чита: Марица Милчановић
Уредница Оливера Нушић.

Први део: 0:00
Други део: 19:01
Трећи део: 38:52
Четврти део: 55:17
Пети део: 1:14:13

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story...

[utopija]

+!

43 minutes ago, Zoran Đurović рече

Ниси у праву. Јер треба увек објаснити шта се мисли.

Тако и овде људи су помислили, и не зато што су глупи, да се прича о незаблудивости папе кад год прича о вери. А то није тако. Зато морате да сиђете мало на земљу и објашњавате шта мислите. 

Mnogo je minuta, sati, dana, mjeseci, godina i stoljeća objašnjavano što se misli o 'nezabludivosti' (i ostalim "herezama") prije nas,
a vjerojatno će se još mnogo govoriti i pisati (eseja, knjiga, brošura i ostalih pisanih uradaka) poslije nas.

- Zar su tumači mnogih generacija toliko mutavi, da ne mogu objasniti sve ovo vrijeme u čemu je poanta ('kvaka')?
- Zar su tumači naveli protivnike 'nezabludivosti', da pomisle takvo što?

Osobno mogu i 'ja' nekome objašnjavati neke pojmove, pa i 'nezabludivost'.
- No, ako ne shvaćaju 'stručnjake', zašto bih 'ja' bio sposobniji?
- Što je sve potrebno kako bih nešto (na pr. 'nezabludivost') i nekoga shvatio?

 

Pitanja nisu toliko za odgovor koliko za razmišljanje.

[Zayron]

32 minutes ago, kopitar рече

Što je bio razlog donošenja dogme o nepogrešivosti Pape ? Sad mene kao katolika ona obvezuje i uskraćuje slobodu , teško mi breme staviše..

No kao što si to stigao primjetit za ovih posljednjih 2000 godina Crkva Katolička i pape kao "primus inter pares" su bili uvijek o korak, ne reknu li dva, tri ili nekoliko koraka ispred svih tj. predosjćali su doba smutna, doba zmatku i rozbroju koja će nastati pa si je u zadnji čas počela "robit", proizvodit svoje talibane unapred, promptno na 1VK a u Crkvi Pravoslavnoj se to sve sad opakuje samo sa nekim odredjeneim recimo odstupom ili zakašnjenjem tj. ex post. Što se mene tiče ja mislim da sve to ima smisla ponovit u nekoj drugoj konstelaciji i sa mješovitim katoličko-pravoslavnim auditorijem i da bi od velikog značaja bilo organizovat nneki pravoslavno-katolički sabor ili simpozijum koji bi to uzeo kao jednu od glavnih tačaka: (Ne)zabludivost Crkve da li postoji kakva, na šta se odnosi i kakve posljedice iz toga proizlaze po teologiju, dogmatiku, vjeronauk itd. Jer ako je Crkva nezabludiva onda to vrijedi univerzalno ili ne vrijedi univerzalno. Tako se ni pravoslavni ne bi mogli izvući iz odfgovornosti za formulisanje jedne takve fundamentalno važne istine i proglašenja, ovako im je lako nabrajat o katolicima da su ovakvi ili onakvi a s ničim na tom polju nisu doprinijeli i potpomogli da se to utvrdi i riješi. Mi ni poslije 2000 godina imamo dakle mnoštvo sumnji i nejasnosti u vezi s tim.

Evo ti malo "nezabludivih relikta" 1VK pa razgledaj

http://www.duseahvezdy.cz/2016/04/10/dohnalovci-nejsou-schismatici-ani-odpadlici/

[kopitar]

6 minutes ago, Zayron рече

No kao što si to stigao primjetit za ovih posljednjih 2000 godina Crkva Katolička i pape kao "primus inter pares" su bili uvijek o korak, ne reknu li dva, tri ili nekoliko koraka ispred svih tj. predosjćali su doba smutna, doba zmatku i rozbroju koja će nastati pa si je u zadnji čas počela "robit", proizvodit svoje talibane unapred, promptno na 1VK a u Crkvi Pravoslavnoj se to sve sad opakuje samo sa nekim odredjeneim recimo odstupom ili zakašnjenjem tj. ex post. Što se mene tiče ja mislim da sve to ima smisla ponovit u nekoj drugoj konstelaciji i sa mješovitim katoličko-pravoslavnim auditorijem i da bi od velikog značaja bilo organizovat nneki pravoslavno-katolički sabor ili simpozijum koji bi to uzeo kao jednu od glavnih tačaka: (Ne)zabludivost Crkve da li postoji, kakva, na šta se odnosi i kakve posljedice iz toga proizlaze po teologiju, dogmatikju, vjeronauk itd. Jer ako je Crkva nezabludiva onda to vrijedi univerzalno ili ne vrijedi univerzalno. Tako se ni pravoslavni ne bi mogli izvući iz odfgovornosti za formulisanje jedne takve fundamentalno važne istina i prtoglašenja, ovvako im je lako nabrajat o katolicima da su ovakvi ili onakvi a s ničim na tom pomolju nisu doprinijeli i potpomogli da se to utvrdi.Mi ni poslije 2000 godina imamo dakle sumnji u vezi s tim.

Evo ti malo "nezabludivih relikta" 1VK pa razgledaj

http://www.duseahvezdy.cz/2016/04/10/dohnalovci-nejsou-schismatici-ani-odpadlici/

Opravdati višim ciljem radi budućih događaja i spasenja duša.. neće proći u ovom vremenu. Ljudi hoće da i im se razumski objasni.

 

[Zoran Đurović]

2 minutes ago, kopitar рече

Opravdati višim ciljem radi budućih događaja i spasenja duša.. neće proći u ovom vremenu. Ljudi hoće da i im se razumski objasni.

 

Превео сам био од кардинала Каспера лепо расуђивање... само да га нађем. Каспер је заиста Добри Дух! Свет и драг човек, могу да сведочим јер га знам лично. 

[Zayron]

14 minutes ago, kopitar рече

Opravdati višim ciljem radi budućih događaja i spasenja duša.. neće proći u ovom vremenu. Ljudi hoće da i im se razumski objasni.

 

Da, ni u pravu nije dozvoljeno uhapsiti nekog prije nego što neki zločin počini pa ni kad bi 100% (ili komunistička petoljetka sistem na 300%) znao sigurno da će to učiniti, nešto ukrast, fizički napast nekog itd. Ne bi vjerovao koliko ljudi se na policiju javlja s tim takvim problemom i znaju tačno ko ih to hoće pokrast ili premlatit ali im niko u tom ne može pomoć, kod policije ne pohode. Prosto moraju sačekat da budu premlaćeni ili okradeni, tek onda policija ima pravni razlog intervenisat, hapsit i u zatvor strpat. Ne možeš zatvorit nekog zato što neko ima nekakav predosjećaj (pa makar i sasvim ispravan ali bez dokaza) da će taj počinit nekakvu lotrovinu.

[александар живаљев]

6 minutes ago, kopitar рече

Opravdati višim ciljem radi budućih događaja i spasenja duša.. neće proći u ovom vremenu. Ljudi hoće da i im se razumski objasni.

 

Evo kako katolik.hr daje osvrt na istup biskupa Strossmayera na I vatikanumu protiv donošenja dogme o nezabludivosti, ali do samog istupanja nije baš lako doći:

Krivotvoreni govor biskupa Strossmayera

• Last update on 26/03/2013
• under Antikatolicizam

 

Neopjevani junak

Josip Juraj Strossmayer jedan je od najvažnijih intelektualaca u povijesti naše zemlje. Usprkos njegovom radu i predanosti, još uvijek je svojevrsni neopjevani junak Crkve. Kontroverzan i oštar u svojim nastupima, ali discipliniran te besprijekorno vjeran Kristovoj zaručnici – biskup Strossmayer bio je i ostao jednim od najutjecajnijih Hrvata u globalnoj povijesti kršćanstva.

Strossmayer, inače Osječanin, rođen je 1815. godine. Rane godine duhovne zrelosti provodi u đakovačkom i budimpeštanskom sjemeništu. U potonjem će gradu dobiti doktorat filozofije, a nakon zaređenja vrši dužnost vikara u Petrovaradinu. Doktorom teologije postaje 1840. s disertacijom o problemima crkvenog jedinstva i stječe službu profesora kanonskog prava  u Beču.

Godine 1849. dobiva položaj đakovačkog biskupa (na prijedlog bana Josipa Jelačića). Zahvaljujući vrijednim imanjima i nasljeđenom imutku, postaje jednim od moćnijih mecena, te daje zamah razvoju hrvatske kulture i političke misli. Zalaže se za ujedinjenje i samostalnost Hrvata, ali jedna od temeljnih duhovnih preokupacija bila mu je stoljetna rana Crkve – raskol katolicizma i pravoslavlja. Gdje su drugi vidjeli prepreke, Strossmayer je vidio izazove, i tvrdio je da ništa nije nemoguće ljudima koji vjeruju. U vrtlogu političkih izazova, došao je I. Vatikanski koncil 1869. godine, na kojeg je bio pozvan. I tu priča postaje zanimljiva…

Dogma i ujedinjenje

Kao što i mnogi laici znaju, Prvi vatikanski koncil ustanovio je dogmu o papinskoj nezabludivosti. Prema ovom nauku, nakon biskupskog zasjedanja, papa može ustanoviti dogmu prema principu “ex cathedra” (“sa trona” – misli se Petrova) nakon koje postaje važeća i obvezujuća za sve vjernike. Ovaj sustav bio je važeć već dva tisućljeća (jer dogme su postojale i prije Prvog vatikanskog koncila) ali trebalo ga se doktrinalno potvrditi i uzeti kao opću praksu. Usprkos tome, nekolicina biskupa dignula je glas protiv ove dogme – a jedan od najglasnijih bio je Josip Juraj Strossmayer.

Tijekom izlaganja svoje argumentacije, koja je zadivila papu te koja je Strossmayeru priskrbila naziv “biskup turskih granica”, tvrdio je da dogmatski pristup nepogrešivosti ne donosi ništa novog u praksi. Kristova je zaručnica nepogrešiva, te pod vodstvom Duha Svetoga – i ovo je činjenica  obznanjena svakom vjerniku, neovisna o dogmatskom proglasu. Za hrvatskog biskupa, papinska nepogrešivost bila je teorijsko definiranje protokola koje nije od presudne važnosti za život Crkve. Slično kao kad bi  se dogmatski priznalo da je Zemlja okrugla – ovo bi bila istina, ali ne bi u stvarnosti ništa promijenila u crkvenom životu.

Strossmayer je imao i već spomenutu želju da ujedini katolicizam i pravoslavlje, a dogmu je držao kao  prepreku tom ujedinjenju. Bio je svjestan da će navedeni teološki obrazac biti teško prihvatljiv pravoslavnim vjernicima, i raditi probleme pri mogućem ujedinjenju. Drugim riječima, Strossmayer je tvrdio da će dogma imati zanemariv utjecaj u životu Crkve, ali da će zauzvrat nepotrebno uzburkati interese na drugim poljima. Nažalost po Strossmayera, većina koncilskog tijela nije imala razumijevanja za njegov pristup problematici. Biskup se toliko naljutio da je na kraju napustio Koncil prije konačnog izglasavanja, zajedno s par istomišljenika. Iako je ovo bio oštar potez, Strossmayer je kasnije prihvatio dogmu i objavio je u crkvenim glasilima, sukladno svojoj biskupskoj dužnosti.  Usprkos napetosti, ostao je vjeran Crkvi, nadajući se da će Bog u budućnosti  ipak ustanoviti ujedinjenje istočnog i zapadnog kršćanstva.

Fundamentalistička krivotvorina

Mediji su vrlo brzo proširili vijest o “neposlušnom” biskupu, koji se drznuo suprotstaviti većini koncila. Strossmayer je postao popularna tema religijskih diskusija.  Pažnju koju je dobio iskoristili su radikalni antikatolici. Naime, nekolicina reformiranih fundamentalista kroz svoje je tiskovine objavilo – ni manje, ni više – nego “govor” biskupa Strossmayera na koncilu. Nepotrebno je reći da se radilo o krivotvorini, obzirom da je tekst navodnog govora vrvio banalnim i apsurdnim kritikama Katoličke crkve koje su bile stavljene u biskupova usta. Cilj krivotvorine bio je zavesti katolike da čak ni njihovi biskupi ne vjeruju u biblijski opravdan ustroj Crkve, te da uistinu nema razloga da se u takvoj vjeri ostane.

Budući da je lakše povjerovati dobro smišljenoj laži nego jednostavnoj istini, mnogi su ljudi nasjeli na ovu krivotvorinu i napustili Crkvu radi krivotvorenog govora. Uspjeh ovog “udarca ispod pojasa” bio je tako velik da je “govor” postao jedan od vodećih “argumenata” u svijetu fundamentalizma. Brzo se proširio svijetom. Godinu dana nakon što se krivotvorina pojavila u Južnoj Americi, stigla je i u Hrvatsku, na opći užas biskupa Strossmayera. Doznavši da mu se pripisuje lažan govor, oštro je reagirao i prozvao ga više puta lažnim. Bilo je prilično naivno od fundamentalista da krivotvorinu koriste u srcu političke i dušebrižničke ovlasti biskupa čije su izjave krivotvorili.

Budući da je krivotvorina bila u kratkom roku objavljena u velikom broju fundamentalističkih tiskovina, bilo je teško pronaći autora. Strossmayer je na kraju pripisao lažan govor južnoameričkom svećeniku Joseu Augustinu Escuderukoji je neko vrijeme pristao uz neprijatelje Crkve (ali se zatim pokajao). Prema povijesnim izvorima, Escudero je priznao da je autor krivotvorine u časopisu “America del Sud” 1876. god.

Dokazi nevjerodostojnosti

Iako je krivotvorina “zapalila” fundamentalističke krugove, sekularni izvori bili su prilično mlaki u vezi nje. Temeljni razlog bio je što su manje-više svi znali da se radi o lažnom govoru. Jedan od evidentnih pokazatelja njegove neautentičnosti bio je katastofalan “kiks” kojeg je Escudero napravio pri pisanju. Naime, govor je sadržavao reakcije Strossmayera na povike biskupa sa strane. Primjerice, krivotvorina navodi…

”Što ćemo im odgovoriti, ako nam sve greške rimskih biskupa – počevši sve od početka pa do njegove visosti i svetosti Pija IX, navedu? O, da bi bili takvi kakav je Pijo IX , cčsno bi se mogli ponasati, ali nažalost,nisu bili takvi.

Vika: “ŠUTI! ŠUTI! DOSTA JE!”.

Ne vičite na me gospodo, ako vas uznemiravam s navodima povijesti, znajte da ako svu vodu rijeke Tiber pustite preko povijesti, niste u stanju niti jednog lista njenog sadržaja uništiti! Dozvolite da govorim, ja hoću što kraće objasniti taj velevažni predmet.”

Ovakvih mjesta ima više, i sva od reda su jednako banalna. Naime, Escudero je želio od Strossmayera napraviti Luthera, vođu reformacije kojeg su katolički biskupi mnogo puta optuživali za laži i manipulacije (nije im, naravno, ostajao dužan). Da bi ga takvim opisao na koncilu, krivotvoritelj je zapisao ne samo usklike biskupa koji su “užasnuti” slušali kako Strossmayer tvrdi da je papa doktrinalno pogrešiv, već i njegove reakcije na njih. Težak apsurd, naravno – jer ako je Strossmayer pisao svoj govor u Đakovu da bi ga pročitao za koncilskom govornicom u Rimu, tad nije mogao zapisati povike. Dapače, mogao je govor napisati bilo kad, nije mogao zapisati reakcije. Jedini način na koji bi se ovo moglo postići, bilo bi da je netko pisao riječi Strossmayera sa strane, tj. da se radio transkript govora kojeg bi biskup govorio napamet. Ovo, naravno, nije bio slučaj – jer Strossmayer nije tri sata za govornicom stajao i pričao što mu je padalo na pamet.

Ali najveći argument da je govor lažan upravo su Strossmayerove izjave kojima se brani od “autorstva”. U jeku najžešćeg odmaka od većine biskupske konferencije, Strossmayer piše o podloj krivotvorini i besmislenosti ideje da je taj govor njegov.

”Ružni govor mi je po obliku i sadržaju tako tuđ, kao što mi je tuđe ono mjesto u Južnoj Americi, gdje je neki otpali svećenik skrušeno priznao, da mi je taj govor podmetnuo…. Sto puta bih radije vidio, da mi desnica usahne i jezik u ustima se ukoči, nego da bih izrekao ili napisao samo i jedan stavak ružnog govora, koji se širio pod mojim imenom.” (Pastoralna poslanica biskupa Strossmayera, 1881.)

Zaključak

Biskup Strossmayer neopjevani je junak Katoličke crkve. U njegovoj kontroverznoj osobnosti krije se neustrašiv borac za toleranciju i mir, čije se nasljedstvo ne može ocrniti lažima. Krivotvoreni govor nije samo uvreda Katoličkoj crkvi, već i objektivnoj istini u svijetu. Bez obzira gledamo li Strossmayera kao velikana tradicije Crkve, ili kao perjanicu progresivizma u Crkvi, on je uzor vjere. Svojim djelovanjem utro je put Drugom vatikanskom koncilu, koji će Crkvi dati novi zamah, i novu snagu promicanju Evanđelja.

[Zoran Đurović]

47 minutes ago, kopitar рече

Što je bio razlog donošenja dogme o nepogrešivosti Pape ? Sad mene kao katolika ona obvezuje i uskraćuje slobodu , teško mi breme staviše..

Ево у деловима, дугачко је, уживајте:

 

Увод у тему и католичка интерпретација догми I Ватиканског Сабора*

Валтер Каспер

 

У име Папског Савета за Промовисање Јединства Хришћана и у своје име желео бих да вам упутим срдачну добродошлицу на Симпозијум о Петровој служби. Дубоко сам вам захвалан што сте прихватили мој позив и захвалан сам Патријарсима и Синодима Православних Цркава који су потврдно одговорили и послали делегате на овај сусрет. Сматрам да такво расположење показује да пролазимо заједно исти пут и да покушавамо да нађемо решење и за тако сложено и трновито питање попут овог које се спремамо да проучимо. Призовимо светог Духа да нас прати у овим данима размишљања и дискусије.

Велико интересовање, које је последњих недеља побудио овај скуп, доказ је да се он схвата и прихвата као охрабрујући знак. Имамо, дакле, одговорност како у вези са задатаком који су нам повериле наше Цркве, као и због очекивања која је данашњи сусрет изазвао. Папски Савет и сви његови сарадници желе вам пријатан боравак у Риму. Са наше стране, учинићемо све што можемо да Симпозијум буде подстицајан и користан. Не устручавајте се, дакле, да нам саопштите сугестије или захтеве.

Наравно, потпуно смо свесни да наше снаге саме нису довољне и да зависимо од помоћи Духа Божијег. Стога положимо на Њега нашу ватрену наду, нарочито у овим недељама које претходе Педесетници. Призовимо Га да просветли наш ум својом мудрошћу и покаже нам пут који нас води једне према другима. Обратимо се Њему да улије Своју љубав у наша срца и да нам да храбрости да се отворимо једни према другима.

 

I.

 

Пре него што уђемо у суштину теме, желим да направим три кратка осврта о карактеру нашег Симпозијума.

1. Папски Савет је упутио позив главним сестринским Црквама Истока, позив који су оне љубазно прихватиле. Због тога је Симпозијум постављен у црквени контекст. Присутни не говоре у приватном својству, већ као теолози своје Цркве и сведоци свог предања.

2. Упркос црквеном карактеру сусрета, он не сачињава официјалну црквену иницијативу. Његов карактер је академски. Наш положај није епископска, већ професорска катедра. Другим речима: Академија и Ареопаг.

То има три последице. Пре свега, не можемо и не желимо да одлучујемо у име својих Цркава. Желимо радије да допринесемо бољем и дубљем схватању проблема тако што ћемо помоћи својим Црквама да нађу решење. На другом месту, Симпозијум се не поставља као паралелна иницијатива "Међународној мешовитој комисији за заједнички теолошки дијалог између Католичке и Православне Цркве", нити жели да је замени. Напротив, жеља нам је да Комисија што пре настави рад. Рад Симпозијума не жели да је замени, већ да пружи накнадни допринос који ће "Међународна мешовита комисија" моћи да искористи.

3. Будући да има академски карактер, Симпозијум није отворен за јавност, већ је ограничен на присутне. Да се не би стекао утисак како се ради о тајном сусрету и да би се избегле неумесне спекулације, ипак смо дали информацију о његовом сазивању, објављујући имена учесника и теме које ће се обрађивати. Евентуалну одлуку да се пусте у штампу опште информације о Симпозијуму мораће једногласно донети учесници, али само по завршетку скупа.

 

II.

 

После ових напомена о карактеру Симпозијума, сада желим накратко да се задржим на теми нашег сусрета.

Као што је познато, међу нашим Црквама постоје многа питања о којима треба дискутовати и решавати их. Ипак, између православних Цркава и Католичке римске Цркве најосетљивији догматски и теолошки проблем је свакако онај који се односи на првенство римског епископа. Већ су папа Павле VI и, за њиме, папа Јован Павле II увидели и јасно исказали да за хришћане који нису католици папство представља највећу препреку на путу јединства. На екуменском нивоу питање примата римског епископа чини део најтеже проблематике, али и једну од најактуелнијих и најургентнијих тачки са којима се треба суочити.

Не ради се једноставно о теоријском проблему теолошког и канонског типа, већ о теми која изазива многе емоције, како међу њеним присталицама, тако и међу противницима. Заиста, као што је један од основних елемената католичког идентитета прихватање папе, аналогно томе одбацивање папе чини за многе који нису католици саставни део идентитета, православног или протестантског. Питање садржи, дакле, јак емотивни набој.

Без обзира на то, последњих деценија догодили су се знатни помаци. Сигурно, Цркве су далеко од постизања сагласности, али атмосфера која карактерише разговор знатно је промењена. На екуменском нивоу расте убеђење да управо у данашњем свету, који карактерише глобализација, треба да постоји нека врста службе јединства у Цркви. У различитим екуменским разговорима постављено је питање јединственог и видљивог центра. Ипак, конкретна форма којом је данас заоденут примат у Католичкој Цркви није прихватљива за друге Цркве.

У циљу смањења напетости око тог питања, папа Јован Павле II je у енциклици Ut unum sint (1995) учинио револуционаран корак.[1] Он је потврдио да је свестан како "убеђење Католичке Цркве да је сачувала [...] у служби римског епископа видљив знак и гаранцију јединства, ствара тешкоћу за већи део других хришћана, чије је памћење обележено извесним болним сећањима". Није оклевао да дода ни следеће: "За оно за шта смо одговорни, са мојим претходником Павлом VI молим за опроштај"[2].

Свестан своје "посебне одговорности" за јединство хришћана, папа је објаснио да је спреман да "нађе форму вршења примата, која се, не одбацујући ни на који начин суштину своје мисије, отвара за једну нову ситуацију", и молио се Духу Светом да "нам да Своју светлост, и просветли све пастире и теологе наших Цркава, како бисмо могли да потражимо, очигледно заједно, форме у којима би ова служба могла да оствари службу љубави коју признају и једни и други"[3]. Најзад, папа је дао подстицај да се са њим успостави "братски, стрпљив разговор".[4] Након објављивања енциклике, Јован Павле II је више пута поновио овај позив, додајући да немамо времена за губљење, већ га морамо брзо спровести у пракси.

Треба, дакле, да се постави питање: на шта треба усредсредити нашу расправу? Очигледно, папа не жели да поново покреће расправу о Петровој служби и догмама о примату и о незаблудивости. Он пре свега жели да, не одбацујући суштину примата, потражи нове форме његовог вршења. Заиста, Енциклика истиче разлику између те непромењиве суштине и форми које су подложне променама. Али, управо таква разлика је проблематична. Наиме, Цркве које нису католичке често негирају постојање Петрове службе, или се не слажу око тога шта је суштина те службе и које њене форме могу да се мењају. Не ради се, дакле, о чисто практичном или прагматичном, већ о теолошком питању.

Оно обухвата разне теолошке проблеме: библијску основу, историјски развој првог и другог миленијума, тумачење учења I и II Ватиканског сабора. Код ових догми треба разликовати историјски садржај и формулацију.[5]

На основу овога што сам управо истакао, теолошки задатак нашег Симпозијума врло је јасан. Он не мора бити оријентисан ка давању практичних савета, већ мора да пружи теолошки допринос одговору на питање које је поставио папа – допринос који ће моћи, надамо се, да помогне Црквама да реше конкретне проблеме и да се приближе оном јединству које је Христос желео за своје ученике.

---

* Са италијанског оригинала прев. Зоран Ђуровић.

[1] За такав корак терен су припремале раличите изјаве папе Павла VI и самог папе Јована Павла II. Види:  J. A. Radano, "Ut unum sint": The Ministry of Unity of the Bishop of Rome, у Angelicum, 73 (1996), 327-329.

[2] Ut unum sint, 88.

[3] Ibid., 95.

[4] Ibid., 96.

[5] II Ватикански сабор, Пастирска Конституција Gaudium et spes, 62.

 

[Zoran Đurović]

III.

 

Наша размишљања не крећу од нуле. Дискусија о Петровој служби започела је још пре Енциклике папе Јована Павла II. Не мислим само на векове старих спорова, већ и на недавну екуменску расправу. Питање је покренула "Међународна мешовита комисије за заједнички теолошки дијалог између Католичке и Православне Цркве" у последњем одељку свог документа обзнањеног у Валаму (1988) под насловом "Света Тајна Поретка у Светотајинској Структури Цркве"[1]. После објављивања енциклике Ut unum sint дискусија се, од малог потока, каква је била, претворила у велику реку. Елаборирани су званични одговори од стране неких Цркава (нпр. енглеске и шведске) и бројни теолошки прилози у облику књига, чланака у часописима, конференција и симпозијума. О питању је расправљано и на нивоу наших дијалога са другим Црквама и црквеним Заједницама. Најзад, након објављивања Енциклике, Конгрегација за Доктрину Вере и Папски Савет за Промовисање Јединства Хришћана организовали су симпозијуме и објавили њихове резултате.[2]

У сарадњи са Институтом Јохан Адам Мелер из Падерборна, Папски Савет за Промовисање Јединства Хришћана прикупио је и анализирао различите одговоре; они су представљени и разматрани током последње пленарне седнице Министарства (новембар 2001.) и касније објављени.[3] Може се рећи да се објављивањем ове студије прва фаза дискусије завршила. Симпозијум намерава да започне другу фазу у нади да ће продубити питање. Све до сада смо откривали и анализирали проблеме; сада бисмо хтели да продремо дубље у питање и, колико је могуће, да се постепено приближимо решењу.

 

IV.

 

После овог кратког уводног осврта о карактеру, теми и предисторији нашег Симпозијума, желео бих да дам свој први допринос и поставим питање: како да се настави дијалог у овој другој фази? Да ли је такав дијалог сам по себи могућ? И да ли је могуће очекивати успех и добре плодове? Католичка Црква је догматски везана за I и II Ватикански сабор; Православне Цркве су de facto везане за своју критику и супротстављање таквим догмама. Колики је онда маневарски простор? Да ли се може наћи правично решење?

Да бих то потврдио, желим да понудим један одговор из католичке еклисиолошке перспективе. Свестан сам да источна еклисиологија има другачији приступ,[4] што не значи да су две еклисиологије нужно контрадикторне, већ да се могу схватити и као међусобно допуњујуће.[5]

Према католичком схватању, пут који треба прећи је поновно читање и поновно усвојити, на нов начин, доктрине примата изражене на I Ватиканском сабору. Поновно читање и поновно усвајање не представља прибегавање једном escamotage. Ради се, пре свега, о тумачењу учења I Ватиканског сабора о примату и незаблудивости папе према општеприхваћеним "нормалним" правилима догматске ерминевтике. Према таквим правилима, догме морају бити поштоване у смислу у ком их је Црква тада прогласила.[6] Али, из једне католичке перспективе, то не предатавља једно ирационално и фундаменталистичко поштовање неког правила. Према I Ватиканском сабору, вера и схватање не могу бити раздвојени. Католичко учење признаје, стога, прогресивно продубљивање разумевања истине откривене једном за свагда.[7] Постоји историја догмата у смислу њиховог разумевања и тумачења, и постоје теолошка правила за такво тумачење.[8] У том контексту, J. Рацингер говори о потреби поновног читања,[9] а Ив Конгар и други о поновној рецепцији I Ватиканског сабора.[10]

Појам рецепције, у прошлости често занемариван, од фундаменталног је значаја за католичку теологију, нарочито екуменску теологију и интерпретацију догми.[11] Једна слична рецепција и ре-рецепција не значи поново покренути расправу о ваљаности одлука Сабора, већ његово усвајање од стране црквене заједнице, које не значи напросто пасивно и механичко прихватање, већ пре представља жив и креативан процес усвајања везан за тумачење. Надаље не бих хтео да излажем целу догматску ерминевтику, већ бих се ограничио само на четири правила, која су одлучујућа за тумачење догми о примату и незаблудивости папе.

1. Прво правило за такво поновно читање и поновно преиспитивање и прихватање Петрове службе је интеграција идеје примата у контекст целокупне еклисиологије. Ово правило било је формулисано самим I Ватиканским сабором, који је потврђивао да тајне вере треба тумачити "e mysterium ipsorum nexu inter se", или у целом контексту који их међусобно повезује.[12] Други ватикански сабор је изразио исту идеју користећи се доктрином хијерархије истина.[13] Ниједна догма, дакле, не сме се посматрати изоловано, већ се мора водити рачуна о целокупном учењу вере. Нарочито би требало да се тумачи на основу, у контексту и у светлости основних хришћанских догми о христологији и Св.Тројици.

Такву интеграцију учења о примату већ је предлагао I Ватикански сабор. У уводу Конституције Pastor aeternus, Сабор је описао значење примата. Он је потврђивао да, према Божјој вољи, у Цркви сви верници морају да се држе заједно свезом вере и љубави; Сабор је потом цитирао чувени израз који је данас у основи екуменске обавезе: "ut omnes unum essent". Најзад, према епископу Кипријану – "Ut episcopatus ipse unus et indivisus esset" – Петар је био позван да буде "perpetuum utriusque unitatis principium ac visibile fundamentum"[14]. Један чланак који је недавно објавила Конгрегација за Доктрину Вере представља наново ту формулацију у свом базичној важности за теолошко тумачење правних потврда о доктрини примата.[15] Због тога, јединство Цркве је raison d'être Петрове службе и контекст у који треба сместити њено тумачење.

Услед избијања француско–немачког рата, I Ватикански сабор није могао да доведе до интеграције примата у целину еклисиолошког контекста. Процес је, дакле, остао недовршен, јер је Сабор успео да дефинише само првенство и незаблудивост папе, што је проузроковало једнострана и неуравнотежена тумачења. Али исти тај Сабор већ је потврдио да првенство не укида већ потврђује, јача и штити директну власт епископа.[16] Папа Пио IX је то јасно истакао потврђујући изјаву немачких бискупа против Бизмарковог писма. Тако се Пио IX одбранио од екстремних тумачења, чиме је одбранио и положај епископа као нормалног пастира своје епископије.[17] Такође је и у екуменском смислу скандалозни израз о незаблудивости папе "ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae"[18], био тумачен већ током Сабора од стране референта Доктриналне Комисије у чисто правном смислу, тако да папске дефиниције немају потребу за правном ратификацијом од стране неке друге више инстанце;[19] али, у теолошком смислу, не ради се о незаблудивости која би била одвојена од вере Цркве.[20]

Други корак ка интеграцији примата у целину учења Цркве и у целину саборности епископске службе завршен је II Ватиканским сабором, који је потврдио, између осталог, важност помесне Цркве, светотајинског схватања епископске службе и, нарочито, схватање Цркве као communio. Све је то ревитализовало саборске елементе, нарочито на нивоу епископских конференција и синода.

Међутим, II Ватикански сабор није успео да ове нове елементе – који у ствари одговарају најстаријем предању – потпуно измири са одлукама I Ватиканског сабора. Многа питања су остала неповезана. Понекад се говорило о две различите еклисиологије у текстовима саборā. Све то је касније довело до спора у тумачењу, који је у одређеном степену и данас отворен. У том смислу, и II Ватикански сабор је остао недовршен. Интеграција Петрове службе у целину еклисиологије, као и однос између универзалне и локалне димензије Цркве, примењивост приципа узајамног помагања и друга питања, подстакла су теолошка и практична питања која још немају дефинитиван одговор.

На тај начин, када се Петрова служба озбиљно посматра као основа унутрашњег поретка Цркве – тако да сви остали морају бити у заједници са њом иако не произилазе из ње, јер имају своје сопствене светотајинске корене – тада се долази до превазилажења једностраног и пирамидалног схватања Цркве, које бива замењено визијом заједнице у којој различите институције и инстанце имају своју битну и незамењиву функцију и делују узајамно. Таква заједничка визија, која оставља простор слободи Духа, могла би да буде резултат једне шире рецепције II Ватиканског сабора[21].

2. Други принцип догматске ерминевтике односи се на поновно читање I Ватиканског сабора у светлости целокупног предања, односно његову интеграцију у целину предања. Тај пут су одредили текстови самог Сабора. У уводу догматске Конституције Pastor aeternus, Сабор проглашава да је његов циљ да тумачи доктрину "secundum antiquam atque universalis Ecclesiae fidem" и да је брани од заблуда[22]. Он јасно наводи тврдње папа и претходних сабора.[23] Први Ватикански сабор чак позива на сагласност између Западне и Источне Цркве.[24] Други Ватикански сабор је наглашавао нарочито ову последњу тачку, подвлачећи легитимност особеног предања православних Цркава[25] и признајући да оне могу да управљају саме собом према свом сопственом закону[26].

Такве индикације изражавају један битан концепт који важи за сваки сабор: Црква је иста у свим вековима и на свим саборима, и због тога сваки сабор треба тумачити у контексту целине предања и свих сабора. Дух свети који води Цркву, нарочито саборе, не може да противречи Самом Себи. Оно што је било истина у првом миленијуму, не може да не буде истина у другом. Зато, најстарије предање не треба једноставно да се посматра као прва фаза развоја. Обрнуто, такође је истина да каснији развој треба тумачити у светлости ширег и старијег предања. Зато, I Ватикански сабор треба да се посматра у контексту најстаријих сабора. Еклисиологија општења првог миленијума, чију је вредност поново потврдио II Ватикански сабор, сачињава ерминевтички оквир I Ватиканског сабора.

У међувремену, а нарочито након предавања које је у Грацу одржао Ј. Рацингер, нормативно значење првог миленијума широко је признато и у католичкој теологији.[27] Оно ипак треба исправно да се схвати. Јасно је да се не ради о једноставном повратку у први миленијум или о кретању уназад у смислу да се вратимо на некакав "екуменизма повратка".[28] Такав повратак у први миленијум је немогућ већ и због историјских разлога; наиме, различита схватања постојала су већ и тада, те нам ни он, дакле, не може понудити некакав чудотворан рецепт. Осим тога, други миленијум је забележио значајан развој не само у Католичкој, већ и у Источним Црквама.[29] Зашто бисмо морали да претпоставимо да је Дух свети водио Цркву само у првом миленијуму? И зар нису баш у првом миленијуму темељи онога што се појавило у другом, а што се може наћи и у источном предању?[30]

Стога данас, на почетку трећег миленијума, не можемо вратити уназад историјски часовник. Можемо, напротив, да тумачимо различите догађаје другог миленијума у светлости првог, да бисмо отворили врата трећег. Други ватикански сабор већ је започео да тумачи I Ватикански сабор на ширем хоризонту еклисиологије communio.

Слична рецепција са стране Источних Цркава још се није догодило. То не значи механичко прихватање или покоравање Истока латинском предању: пре би требало да се ради о креативном и динамичном процесу усвајања и примања у сопственом предању. То би обогатило предање Источне Цркве и дало би јој виши степен јединства и независности, који сада недостаје. И латинско предање могло би да се ослободи од присиљавања које је искусило у другом миленијуму. Цела Црква, како је више пута потврдио папа, почела би поново да дише својим двома плућним крилима. То значи да би се, употпуњујући друго предање својим и обрнуто, могло доћи до различитих форми и израза у обављању Петрове службе као што jе било у првом миленијуму и као што се збива данас у источним Црквама у пуној заједници са Римом.

---

[1] Growth in Agreement, II, Geneva 2000, 678-679.

[2] Il primato del successore di Pietro. Atti del Simposio teologico (1996), Città del Vaticano 1998; Il Ministero Petrino e l’unità della Chiesa, Città del Vaticano 2002.

[3] Bolletino del Pontificio Consiglio per la Promozione dell'Unità dei Cristiani, Service d’Information – Information Service, n. 109, 2002/I-II, 29-42 (француски), 33-47 (енглески).

[4] J. Meyendorff e.a., The Primacy of Peter in the Orthodox Church, London 1963; O. Clément, Rome autrement. Un orthodoxe face à la papauté, Paris 1997.

[5] Y. Congar, Diversité et communion, Paris 1982, 108–113.

[6] "Hinc sacrorum quoque dogmatum, is sensus perpetuo est retinendus, quem semel declaravit sancta mater Ecclesa, nec umquam ab eo sensu alterioris intelligentiae specie et nomine recedendum est" (DS 3020). Види и DS 3043.

[7] DS 3020; II Ватикански абор, Догматска Конституција о божанском Откривењу Dei Verbum, 8.

[8] Види W. Kasper, Die Methoden der Dogmatik, München 1967.

[9] J. Ratzinger, Das neue Volk Gottes, Düsseldorf 1969, 140.

[10] Y. Cоngar, Diversité et communion, Paris 1982.

[11] Види Y. Congar, La réception comme réalité ecclésiologique, RSPhTh 56 (1972), 369–403; A. Grillmeier, Konzil und Rezeption, у Mit ihm und in ihm, Freiburg i.Br. 1975, 309-334; W. Beinert, Die Rezeption und ihre Bedeutung in Leben und Lehre, у W. Pannenberg – Th. Schneider, Verbindliches Zeugnis, Bd. 2, Freiburg–Göttingen 1995, 193-218; G. Routhier, La réception d’un concile, Paris 1993.

[12] DS 3016.

[13] Unitatis redintegratio, 11: "Приликом упоређивања учења [теолози] треба да се сећају да постоји ред или 'хијерархија' у истинама католичке доктрине, будући да је различита њихова повезаност са основом хришћанске вере..."

[14] DS 3050s.

[15] P. Rodriguez et al., Natura e fini del primato del Papa: Il Vaticano I alla luce del Vaticano II, у Il primatodel successore di Pietro nel ministero della Chiesa, Città del Vaticano 2002, 81-111.

[16] DS 3061.

[17] DS 3112–3117.

[18] DS 3074.

[19] Mansi, Amplissima collectio conciliorum, tom. 52, 1317 A–B.

[20] Ibid., 36 C–D.

[21] Таква визија изгледа да се подудара са православном визијом,  како је објаснио О. Clément, ibid. 59–64, 107.

[22] DH 3052.

[23] DH 3059.

[24] DH 3065.

[25] Unitatis redintegratio, 14.

[26] Ibid., 16.

[27] J. Ratzinger, Die ökumenische Situation – Orthodoxie, Katholizismus und Reformation: Theologische Prinzipienlehre, Bausteine zu einer Fundamentaltheologie, München 1982, 209: "Што се тиче онога што се односи на учење о примату, захтеви Рима према Истоку не треба да буду већи од оних који су формулисани и проживљени у првом миленијуму" (види "Истина" 20, 1975, 87-111; L. Bouyer, у Ibid., 112-115). O тој теми: M. Maccarrone (ed.), Il primato del vescovo di Roma nel primo millennio, Roma 1991.

[28] J. Ratzinger, Kirche, Ökumene, Politik, Einsiedeln 1987, 76s., 81s.

[29] С православне стране треба споменути нарочито крај Ромејске (византијске) Империје; ту више нема цара, који је у одређеном смислу био координатор јединства, већ постоје Патријаршије и националне аутокефалне Цркве, а  чињеница је и да већи део православних хришћана из дијаспоре живи у западном свету.

[30] С православне стране в. J. Meyendorff, Orthodoxy and Catholicity, New York  1966, 49-78; O. Clément, Rome autrement. Un orthodoxe face à la papauté, Paris 1997.

[kopitar]

13 minutes ago, Zoran Đurović рече

Превео сам био од кардинала Каспера лепо расуђивање... само да га нађем. Каспер је заиста Добри Дух! Свет и драг човек, могу да сведочим јер га знам лично. 

Nismo ni svjesni skim razgovaramo. 

[Zoran Đurović]

3. Долазимо сада до разматрања трећег ерминевтичког принципа, а то је историјско тумачење[1]. Као што је правило за све догме, и у случају I Ватиканског сабора треба разликовати непромењиви и обавезни садржај од историјских форми подложних променама. Други ватикански сабор је јасно изразио овај принцип: "... једно је залог или истине вере, друго је начин на који ће бити изложене..."[2]. Било би, дакле, погрешно посматрати формулације I Ватиканског сабора као једини могући начин изражавања онога што Петрова служба конкретно значи и оног што је у њој трајно обавезно.

Оци I Ватиканског сабора живели су у сасвим специфичним историјским условима, који су их навели на формулације које познајемо. Већина отаца Сабора је сматрала да је Црква нападнута са свих страна и да се налази у скоро апокалиптичној ситуацији. Потресени Просветитељством, Француском револуцијом, апсолутизмом модерних Држава, галиканизмом и англиканством, они су желели да буду сигурни да ће Црква и даље моћи да делује и у екстремним ситуацијама. Прибегли су зато модерној идеји суверенитета: дефинисали су папски примат терминима апсолутног суверенитета, како би он био у стању да делује и у случају да му је онемогућено да комуницира са Црквом. Њихове изјаве о примату биле су, дакле, посебно осмишљене за екстремне и изузетне ситуације[3].

Схватање примата као суверенитета не значи – још пре по I Ватиканском сабору – да је власт папе неограничена. Она је ограничена на разне начине: самим откривењем, као и предањем, светотајинском структуром, епископским уређењем Цркве и људским правима дарованим од Бога. Проблем није, дакле, догма I Ватиканског сабора сама по себи, већ њено максималистичко тумачење, било од стране њених клирикалистичких присталица, било од стране њених противника.[4] Тиме је ситуација, која је тада сматрана ванредном, претворена у редовну, те је један изузетан случај постао сталан. Можемо се, дакле, сложити са J. Рацингером када тврди да слика Цркве као централизоване установе каквом се она јавља до Сабора, није произилазила директно из Петрове службе. Истоветно канонско право, униформна литургија, именовање епископских столица од стране централне власти Рима, јесу елементи који не припадају нужно примату као таквом[5].

Само раздвајајући тврдње о првенству власти од њихове историјске форме можемо наћи њихов основни и обавезни значај, а то је да је папа слободан да делује према специфичним и промењивим потребама Цркве. Првенство би, дакле, требало интерпретирати у светлости посебних потреба Цркве и његове примене у складу са њима[6]. У том смислу, Јован Павле II у Ut unum sint говори о потреби да се нађу начини за вршење примата у контексту данашње нове екуменске ситуације.

4. Четврти и последњи ерминевтички принцип је интерпретација Петрове службе у светлости Јеванђеља. Важност таквог принципа је нарочито истакнута у дијалогу са лутеранима, али и католици се у основи слажу са њиме[7]. Аутентична вредност у Цркви мора бити оно што има темељ у Јеванђељу, а не оно што је људски проналазак.

У том смислу, Католичка Црква је уверена да је првенство утемељено на сведочењу Библије и, на крају, у самом Исусу Христу. Нећемо се позивати само на чувена места везана за Петра поменута у Новом Завету (нарочито Мт 16, 18; Лк 2, 32; Јн 21, 15-17), већ на чињеницу да је Исус дао Симону име Кepha (Јн 1, 42), што значи камен, и тиме је показао његову функцију у Цркви. Осим тога, позивамо се на привилеговану улогу Петра међу Дванаесторицом, коју је имао као њихов портпарол и представник, на његову улогу leader-а првобитне заједнице Јерусалима и на цело петровско предање у Библији (нарочито 1. и 2 Пт), која се још наставља после Петровог земаљског живота и продужава се на постапостолско и постбиблијско време и предање.

Истина је да путем историјског тумачења Библије можемо да нађемо добре разлоге, али само историјско тумачење не даје последњи основ онога у шта верујемо. Јеванђеље, у свом изворном значењу, није једна књига, него порука посведочена у Библији и порука у сили Духа, који је такође објављен и у кога Црква верује. Уз то, сведочење Библије не може да из таквог сведочења искључи живо предање Цркве. Из тога следи да је чисто историјско схватање Јеванђеља, које тражи само тачно историјско значење речи такозваног историјског Исуса, данас застарело. Историјско тумачење је сигурно оправдано, корисно и битно, али теолошко доказивање не може бити у строгом смислу библијско и не би смело да одваја Свето Писмо од живог предања. Оно би требало да води рачуна и о Светом Писму и о предању и да користи једну духовну и теолошку ерминевтику[8].

У овом смислу првобитна Црква живела је своје искуство верности заједнице Рима у прогонима и расправи са гностицизмом, своју чврстину у сукобу са Маркионом, и своју улогу у утврђивању библијског канона, улогу њених епископа, који су врло брзо преузели одговорност за јединство Цркве која је ишла ван греница римске заједнице – све то је навело Цркву да сматра да су у Римској Цркви и њеним епископима била остварена (и још увек се остварују) обећања која је добио Петар. Стога се од III и IV века Црква позивала на библијско сведочење које је посебно изражено у Мт 16, 18[9].

И поред тога, циљ таквог истовремено историјског и духовног тумачења није само да се нађе формалне библијске основе Петрове службе, већ да се схвати њено значење и вршење у светлости Јеванђеља, и да се тумачи не у смислу власти, већ служења. Заиста, Јеванђеље каже: "Који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга" (Мт 20, 27). Ово је нашло одјека у изразу "servus servorum" који је користио папа Григорије Велики[10].

Папа Јован Павле II је поново нагласио ту димензију. Он се позвао на епископа мученика Игњатија Антиохијског, који је примат Рима одредио као "примат љубави"[11]. У том смислу сам папа је дао важну смерницу за ново тумачење првенства инспирисано Јеванђељем. Његово тумачење темеља идеје суверенитета није просто правног карактера; то је духовно тумачење на основу идеје служења, служења јединству, служења и знака милосрђа и љубави.[12]

Пажљиво позивање на Библију довело је до тога да се речник који је био општеприхваћен замени новим терминима: термини "папска служба" и "папство" су замењени терминима "Петрова служба" и "Петрово служење". Таква лингвистичка промена је битна. Она жели да папству омогући – које се током историје развијало и које је стога делимично претрпело девијације – једну интерпретацију и рецепцију у светлости Јеванђеља, без да оно одустане од своје суштинске природе, смештајући га у један духовно шири контекст, било на теоријском, било на практичном нивоу. Петрова служба је episkopé, тј. пастирско служење по узору на Исуса, Доброг пастира, који полаже живот за овце своје (Јн 10, 11). У том смислу Петар опомиње: "Чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног интереса, него од срца; нити као да господарите над особама које су вам поверене, него будите углед стаду" (1 Пт 5, 2-4).

У овом смислу можемо да кажемо да би Петрова служба требала да се теолошки интерпретира као episkopé. Такво тумачење правних формулација одговарало би и циљевима израженим у уводу I Ватиканског сабора[13] а које је преузео II Ватикански сабор[14]. Папа Јован Павле II се позвао на ово тумачење у Ut unum sint,  и стога је такве правне формулације сместио у библијски и теолошки контекст. То би могао бити за екуменскизам један користан предлог.

Такво схватање пастирства као episkopé не искључује ауторитет у библијском смислу exousia; јуридички примат не може бити замењен или супротстављен пастирском првенству служења, како предлажу неки теолози[15]. Зато што пастирска одговорност без средстава за њено обављање не би значила ништа, и не би помогла Цркви управо у ургентним ситуацијама у којима је највише и потребна. Пре би се морало питати на који начин служење episkopé–а у духу Јеванђеља може бити остварено заједно са exousia. Ово питање се на разне начине односи на оба наша црквена предања.

Да закључим: уз помоћ таквог тумачења у светлости четири гореспоменута ерминевтичка принципа, могуће је сачувати непромењиву и обавезујућу суштину Петрове службе. У исто време, то може отворити пут и омогућити да се она истражи, као што може и да припреми једно духовно проучавање унутар наше сопствене Цркве, и што може да олакша, као што желимо, једну ширу екуменску рецепцију. Гајим наду да, једнако као што је било у првом миленијуму, Петрово служње може попримити једну форму коју могу да прихвате и једни и други, без обзира што се на Истоку и на Западу може другачије вршити, у оквиру јединства у различитости и различитости у јединству. Не гајим илузије. Свестан сам да пут који треба прећи, ако се мери људском мером, може бити дуг. Али и даље се надам да, ако стрпљиво и храбро чинимо оно што можемо, Дух Божији ће нам помоћи и пратиће нас до постизања онога што Он намерава у вези са пуним и конкретним јединством Цркве.

---

[1] H. J. Pottmeyer, Die Rolle des Papstums im dritten Jahrtausend (Quaestiones disputatae, 179), Freiburg i.Br. 1999.

[2] Gaudium et spes, 62. Ова реченица наставља се на говор папе Јована XXIII приликом отварања Сабора (AAS 54, 1962, 792). Ова тачка је затим разложена у Декларацији Конгрегације за Доктрину Вере Mysterium Ecclesiae (1973), у Denzinger–Hunermann, 4539s.

[3] H. J. Pottmeyer, op. cit., 44s.

[4] Ibid.

[5] J. Ratzinger, Das neue Volk Gottes, 142.

[6] Il Primato del successore di Pietro, 501s; уп. W. Brandmüller, Natur und Zielsetzung primatialer Interventionen im zweiten Jahrtausend, у ibid., нарочито на 377s. Такође и објашњења од D. Valentini, ibid., 381s.

[7] Dei Verbum, 21: "Нужно је, дакле, да се црквено проповедање, као и сама хришћанска религија, храни и води Светим Писмом". Треба запазити да Сабор види Свето Писмо у контексту предања и доктрине Цркве; уп. Dei Verbum, 7-10.

[8] Све то је подразумевао тежак и сложен термин ius divinum. Широко је признато да ius divinum не постоји у чисто апстрактном смислу, већ је тај појам конкретно уведен у историју преко ius ecclesiasticum и ius humanum. У том смислу ius divinum обухвата оно што је своју дефинитивну вредност стекло на основу Светог Писма у историји Цркве вођене Духом светим. Види K. Rahner, Über den Begriff des "Jus divinum"  im katholischen Verständnis, у Schriften, Bd. 5, Einsideln 1962, 249-277; G. A. Lindbeck, Primacy and the Universal Church, Minneapolis, Minn., 1974, 193-208; J. Fretag, Art. Ius divinum – ius humanum, LThK V (1996) 697.

[9] J. Ludwig, Die Primatsworte Mt 16, 18.19 in der altkirchklichen Exegese, Münster 1952; W. Kasper, Dienst an der Einheit, Düsseldorf 1978, 82-88.

[10] DS 3061.

[11] Игњатије Антиохијски, Посланица Римљанима, увод.

[12] Ut unum sint, 88-93.

[13] P. Goyret, Primato ed episcopato, in P. Rodriguez et al., op. cit., 133s.

[14] II Ватикански сабор, Догматска Конституција Lumen gentium, 18.

[15] Као што ради H. Küng, Die Kirche, Freiburg, i.Br. 1967, 545; 558.

[Леон Професионалац]

Да сам ја папа, одрекао бих се своје незаблудивости ако ни због чега а оно само зато што саблажњава велики број православних. :-) 

[utopija]

+!
Bitno je, da ne sablažnjava 'katolike', ali se mogu pojaviti i takvi.
Baš me zanima, koliko osoba srčano želi biti Papa.

[Леон Професионалац]

29 minutes ago, kopitar рече

Opravdati višim ciljem radi budućih događaja i spasenja duša.. neće proći u ovom vremenu. Ljudi hoće da i im se razumski objasni.

 

Апсолутно се слажем.

Јако је битно осетити и дух времена.

Превише је професора-предавача који пишу за своје колеге већма него за ђаке.