„Трпи“ „Моли се“ „Смиравај се“ „Опраштај“ – црквени живот и депресија

[Драгана Милошевић]

E,pre ce biti da bliznji ne mogu da ti kvalitetno pomognu. To kod bolesnog izaziva jos vecu jarost.

Uh, treba stici do dobrog psihoterapeuta. I lekovi i psihoterapija.

[JESSY]

1 hour ago, Aleksandar Stojkovic рече

Kako bi bilo lepo da uvek moze da se place..

slazem se...

[АлександраВ]

5 hours ago, Aleksandar Stojkovic рече

svojim najblizima koji te znaju kazes sve

Добро си написао, они те знају, али те не познају. Кажеш им све оно што се у том тренутку нагомила, као кроз писак на експрес лонцу, али то није све, све је дубоко у теби и не жели да оде, ни ти не желиш да оде, храниш га, штитиш, чуваш од других, даје ти неку сигурност, да можеш да му побегнеш у наручје које ће те обесмислити, да можеш да се искључиш када бол постане сувише јак.

Ни себи ниси рекао све. Сувише би болело. И зато се анестезираш. Када почнеш да говориш, то је покушај да се ишчупаш, и обично највише кажеш оном ко те највише боли, али не говориш о узроку него вртиш последицу. А последицу не могу више да носе твоји најближи, не зато што их није брига, него зато што то ниси ти.

[Јелена011]

Ja stalno pominjem prelep film, "what dreams may come", izmedju ostalog o depresiji odnosno samoubistvu...

u jednom delu zena prica muzu, kako se osecala posle gubitka deteta i kako je bila u potpunom ocaju i kaze nesto "tada sam bila ocajna, i ubila sam se (cudna radnja, pricaju u paklu gde on dolazi da je izvuce jer se ubila i ne moze da izadje iz pakla), a tebe sam mrzela, mrzela sam te iz dna duse zato sto mi je delovalo da TI ne patis, da se ti nosis sa svime dobro i kako je to moguce da meni bude lose toliko i da toliko patim, a da tebi nije toliko lose.

Obicno klinicki depresivni ljudi imaju slicne opise za svoje najmracnije trenutke - oni me ne razumeju jer njima nije toliko lose, da me razumeju i njima bi bilo lose kao meni, meni je svet stao a oni su nastavili dalje. I ta ogromna ljutnja prema drugima koja je potisnuta ka unutra i razara coveka i jeste depresija.

Kako je moguce da sam ja tuzan\nesreca\bolestan\... a da se tvoj zivot nastavio kao da nista nije bilo?

Treba osvestiti taj potisnuti bes i ljutnju i naci nacin da se ona ispolji i na pocetku smo novog poglavlja zivota.

 

[Јелена011]

Eh, da, oce to tako u zivotu, znas da je nesto greh i puf ne gresis. Ako tom merom sudis drugima sudis i sebi jer je i depresija greh, zapovest je radost u Gospodu, radujte se i veselite...

Nismo automati, kodirani da unesemo lepo sve zapovesti i grehove i onda zivimo "ispravno".

Doduse vesti ne pratim, al koliko sam shvatila negde s neke objave na fejsu covek je bio terminalno bolestan, tako da bi mu kako ti kazes po pravoslavnom shvatanju svaki vladika odobrio opelo i pomen na 40dana jer nije bio pri cistoj svesti i zdravoj pameti jer je imao problem s mozgom. No, covek nije pravoslavan, ionako ce goreti u paklu jel samo je bitno da je nama lose i da nas niko ne razume.

Puna je crkva depresivnih ljudi, i kod "najjacih duhovnika" ako zagrebes povrsinu videces pola njih sa depresijom/anksioznoscu/strahovima, nego cute i smeskaju se jer kao mi smo "pobozni" nama se to ne desava. Depresija jeste teska stvar i nije sramota biti depresivan, to nema veze sa "kolicinom" vere, tj ne automatski i nije lek tek tako kliknuti prstima.

Moze se i iz depresije, Bogu hvala, ali nemojmo osuđivati olako druge. Ja sam vidella sjajne ljude naizgled srecne i vesele koji boluju od teskih klinickih depresija koji bez lekova bi bukvalno bili katatonicni, kojima je podvig da ustanu iz kreveta, pranje zuba misaona imenica...Ne moze se generalizovati, mozemo se samo pomoliti da nam Gospod da snage i rasudjivanja, jer ne znamo ko se s cim bori ni kako. Samo Bog zna nasa srca.

Ja sam posle rođenja prvog deteta imala post porodjajnu depresiju, i znala sam sta je u pitanju i cupala sam se rukama i nogama pa je opet potrajalo par meseci. Pri tom sam imala srece da znam i pristup vrsnim terapeutima i sta sve ne sto nema svako.

Jedan mudar stari prota koji je prosao pakao rata, Lore, mucenja i svega redom to ume u jednoj recenici lepo da kaze - duso, samo nemoj reci nema Boga, ima Boga, pa polako, dan po dan, samo polako docice sve na svoje, sve je to normalno, samo nemoj reci nema Boga, ostalo ti Bog nece uzeti za zlo sigurno.

[Јелена011]

1 hour ago, Aleksandar Stojkovic рече

Napisao sam  ,,prema pravolsavnom shvatanju''.... Licno mislim da je Robin Williams bio OK lik i da ce verovatno zavrsiti u raju... Samo sam hteo da kazem da taki filmovi nisu dobra analogija, u smislu neke poruke, mozda... ali inace, sve sto se prikazuje je skoro uvek prilicno izopaceni oblik stvarnosti

Eh, pa nismo svi Dostojevski

Mislim ocekivati od filma, da prikaze sve tananosti duse...ne mogu to ni reci, sve to moze donekle, ali opet, postoji nesto mnogo dublje.

Mi se ne radjamo sa umecem govora, nismo mi sad odjednom sposobni da iskazemo sve sto zelimo, pa gde je tu prenatalni period, dok je jos beba u stomaku, pa preverbalni period...toliko toga tananog ima duboko u coveku, to samo Bog zna sta je kome u srcu, koliko god zeleli, voleli, koliko god nam neko bio blizak, do kraja nas sve moze razumeti samo Bog.

 

[Debora]

6 hours ago, Aleksandar Stojkovic рече

Napisao sam  ,,prema pravolsavnom shvatanju''.... Licno mislim da je Robin Williams bio OK lik i da ce verovatno zavrsiti u raju... Samo sam hteo da kazem da taki filmovi nisu dobra analogija, u smislu neke poruke, mozda... ali inace, sve sto se prikazuje je skoro uvek prilicno izopaceni oblik stvarnosti

Dobar je to film.

Nego sam ti citirala ovaj post da se ne bih vraćala negde na drugu stranu gde si ogolio dušu. Ja te razumem. Bih tamo, videh i pobegoh

*Unapred da kažem: bilo da ste vernik ili ateista, ko iz mog posta zaključi da "tražim đavola" ili da sve povezujem sa demonskim silama - neka misli, jer to je upravo ono što želim da kažem, a priča će biti malo duža. I još nešto: molim vas da ne shvatite ovo kao priču zbog koje neko treba da se uplaši ili sablažnjava, ovo moje iskustvo samo želim da probudi i produbi veru ljudima i da shvatimo da isto kao što postoji Gospod, ima i one druge strane. *

...U depresiji sam bila dugo. Anksioznost, depresija, napadi panike. Sve znam i sve te razumem Aleksandre. I taj osećaj bezizlaza, i nerazumevanje okoline, bukvalno sve. Da ne bih skrenula sa poente (pošto mislim da imam neku kratkotrajnu senilnost, kao bakica), pisaću brzo pa se kasnije mogu vratiti na razlaganje tih bitnih stvari.

U jednom momentu sam imala toliko jaku depresiju da sam spala na 50kg (nikada ne idem ispod 60, ne pomažu nikakve dijete). Imala sam čak i problem da progutam hranu! Znači, psihičko stanje je toliko bilo loše da je organizam počeo bukvalno fizički da ide u raspad... plakanje, plakanje, sati plakanja (nisam znala da čovek može da ima toliko suza)... samosažaljenje, bezvoljnost, samosažaljenje, mrak, otupelost, bezizlaz. Iskrena da budem, to i jeste pakao... Oni koji misle da će se samoubostvom izbaviti iz tog stanja, verujem da ostaju u istom (kao u filmu, zato rekoh da je dobar, to je i moje viđenje pakla - lični pakao).

Napadi panike na svakom koraku... nema šta me nije bacalo u paniku. 

Odem kod doktorke, prepiše lekove... bude ok neko vreme - ali nije to to.

U međuvremenu, meni se dešavaju takvi preokreti i lomovi u životu da ne znam kako sam uopšte izdržala (fizički a kamoli psihički) sve to, na nogama (čovek je jači od kamena, potpisujem).

I sad kad premotam film, kad sa distance sve to gledam, budi siguran @Aleksandar Stojkovic, da ti Bog nikada neće dati krst koji nemaš snage da nosiš! To je živa istina!

Mene je tada, u tom krugu bezizlaza spasila borba za sve. Ostalo je još samo pitanje života i smrti, sve ostalo me snašlo tada. 

Prvo i osnovno, pričam iz ličnog i veoma teškog iskustva, izreka: "dokon um je đavolje igralište" je ono što u esenciji opisuje depresiju! Dok sam se borila za posao, za stan, za roditelje, za brata, za... ne pitajte za šta sve ne: depresije nije bilo, bar ne u onom klasičnom smislu. Čak su se i napadi panike proredili...ali sve je i dalje prisutno, tu je, samo smanjenog obima (zaposlite mozak).

Šta se dalje dešava..

Gubim veru u momentima kad onako izmučena padnem u krevet, i sve o čemu mogu da razmišljam je da sam preživela još jedan dan, a onom sutrašnjem i ne vidim neku svrhu, mada mi inat ne da da pokleknem.

E sad sledi horor koji počinje jedne noći, i traje mesecima...

...jedne noći, spavam ja, krevet je bio pored prozora. Budi me zvuk štikli, u 4 ujutro. Otvorim oči, uzmem telefon, pogledam, oko 4 i nešto je bilo (dakle, potpuno budna i svesna). Pomislim (doslovno) da uopšte nije normalno da čujem zvuk štiklu u to doba,a pogotovo u komšijinom dvorištu (a kuće su bile baš blizu jedna druge, na nekih možda 15-ak metara je komšijina kuća i duž kuća nas deli ograda). Čovek stariji, ima ženu bez dece... kakve štikle kod njih u to doba?! (to mi prolazi kroz glavu dok ležim, ponavljam - potpuno budna). Kako razmišljam o tome, zvuk štikli se udaljava na ulicu, da bi krenuo - da se približava....

Jako se ježim dok pišem ovo ali moram da prenesem ovo iskustvo...  sledi potpuna paraliza mog tela (što su mnogi od vas doživeli), međutim, ovu moju paralizu bih opravdala svakojakim naučnim činjenicama, samo da nisam bila svesna nepun minut pre tog zvuka i da nisam držala telefon u ruci drugim rečima, ZNAM šta sam doživela, bila sam potpuno budna i niko ne može da me ubedi u suprotno!

Dakle.. zvuk "štikli" se približava ka mom prozoru...(možete li tek onda da zamislite količinu apsurda koju doživljavam)... potpuno - nepomična. Ne mogu da mrdnem ničim i nigde. Prilazi polako... i u jednom momentu staje. Tog trenutka... za sve što sam ikada mislila da je suviše zlo - nije; za sve što sam mislila da je suviše okrutno i puno mržnje - nije. Tu mržnju, prema meni, prema celom ljudskom rodu, prema svemu što živi i hoda i diše na kugli zemaljskoj može samo:nepomjanik !(dobro je ovo, da mu ime ne pominjemo!!)! Toliko jaka mržnja i led, hladnoća užaaaasna hladnoća , ne znam koliko u minus ali kao da vas je neko spustio u zamrzivač bez preterivanja, da je meni vilica počela da drhti od zime i od nekog straha, ne  mogu to ni da opišem kako treba... znam da treba da kažem onu kratku molitvu: Isuse Hriste sine Božiji pomiluj me grešnu, moj mozak to ZNA... ali ne čujem te reči u glavi! Ne znam kako da vam opišem.. ne mogu da zamislim u glavi da sam se prekrstila, do te mere me je obuzeo strah, hladnoća, bespomoćnost... Mislim da je Bog čuo negde da pokušavam ali da ne mogu i da ga je uklonio odatle. Da nije, možda bih i umrla na onih -100 stepeni!

10 minuta pokušavam da dođem k sebi, i jedva smognem snage da pozovem cimera. On je ušao u moju sobu, potpuno zgranut - kao da je video duha, i samo me pitao šta se meni desilo?! Šećer i voda, oporavih se nekako i više nije bilo sna te noći. Cimera sam sutradan pitala što me tako pogledao, rekao mi je da sam bila u licu bela i žuta, a kosa da mi je bila mokra od znoja i da sam izgledala kao da me jurilo 10 tigrova...

Pronađem negde molitvenik neki mali i izguglam da se u tim momentima treba moliti Sv. Sisoju Prepodobnom, jer je isterivao zle duhove. I krenem da se molim... i vratim se veri i bude mi bolje... Dešavalo mi se i dalje, ali nikada tim intenzitetom. Dešavalo mi se da bude po tri puta noću, do 6 ujutru. Taman kad pomislim: "otišao je, evo sviće dan, sad ne može da dođe", on me razuveri i pojavi se uz prve znake sunca. Nisam više znala šta ću, pa sam stavila molitvenik pored glave, tako da sam smislila plan da kako otvorim oči pravo gledam u molitvu (bar oči da mogu da pomerim, samo sam se tome nadala)... i to je uspevalo najviše od svega što sam pokušavala. Sedeo mi je na krevetu, štaviše osetim pritisak i da dušek uleže pod pritiskom "tela" i kreće agonija.. agonija koja nije rečima iskazana, opet ne znam kako bih objasnila, kao da mi prenosi mislima reči: "mrzim te, umri, ne podnosim te, želim ti sve najgore..." itd. 

I nakon ovog mog eseja, šta shvatam (pazite koliko je jaka Božija promisao, i koliko nikada ne treba posumnjati u Gospoda i pitati "a zašto ja")... Shvatam da je nauka u pravu kada kaže da se prekida dotok serotonina u mozak kada smo depresivni i generalno anksiozni, ali, ko kaže da to nije demonska sila? Jeste, imamo fizički dokaz hemijskih procesa u organizmu, ali opet - ko može da dokaže da one nisu produkt nečastivog, kao i ostala zla na ovom svetu? 

Od tada... u meni se budi svest.(Božja promisao u prethodnom pasusu). Depresivna da, ali počinjem stvari da posmatram drugačije. Ustanem ujutru, dan lep, sunčan, u dvorištu predivno cveće... smeh deteta, nevinog, malenog, bespomoćnog...  Božija kreacija i Božija čudesa svuda oko nas! A mi ih ne vidimo, jer nam onaj drugi - kroz depresiju - ne dozvoljava! E pa, nakon što smo se susreli, i nakon što sam ja uvidela koliko on ne želi da mi vidimo ovaj predivni svet koji nam je Gospod dao, ja sam počela sve više da posmatram lepotu oko sebe. Bilo je "u inat!" ali je bilo "u inat" sa puno ljubavi prema ovom svetu.

Nastavila sam da idem kod doktorke i u jednom momentu sam je pitala da li veruje u Boga, rekla je da ne veruje. Drugi put sam je pitala ima li decu (insitirala sam na dvosmernom razgovoru sve vreme - i slobodno to radite kod psihijatra), ona je pocrvenela od besa, rekla prilično besno "ne!" i dodala: "ne volim decu"...

Prestala sam da idem kod te doktorke

Zamolila sam sveštenika da mi očita molitvu za zdravlje.

Počela sam da slušam duhovnu muziku koja na mene ima terapeutsko dejstvo.

Da kadim kuću, postim ponekad... nisam dobar Hrišćanin, kao što vidite - nedelja je ujutru a ja nisam u crkvi... ali, trudim se da i to kompenzujem, ako se uopšte može, nekim drugim delima...

Od svega onoga groznog, ostale su mi tahikardije, pa pijem Presolol, ali i sa tim bih prestala a to planiram opet nekako uz molitvu, uz liturgiju, uz post... ne vidim drugi način ljudi moji! Sve sam probala, jedino me vera izbavila! Moje srce je zdravo (rađen ultrazvuk, holter 24h, ekg)... potpuno zdravo. Presolol moram da pijem jer su tahikardije i preskakanja na nervnoj bazi i čak i sa presololom opet mi srce "poludi" ponekad. Ali i to će nekad prestati, ne mogu ga piti ceo život...

Epilog ovog užasno dugačkog eseja: @Aleksandar Stojkovic,  ti, kao neko ko veruje u Boga, molim te znaj da sve to što ti se dešava radi onaj drugi. On voli i samosažaljenje i bezizlaz i kidanje tvoje izmučene duše i vapaj... kad čuje (a čuje odlično) tvoje suicidne misli, trlja rukama zadovoljno...Veruj nekome ko je išao do pakla i nazad i sve to prošao. Hajde, za početak, samo razmisli o tome. Neka je i ravnodušno, možda se i nasmeješ koji put, ali samo razmisli.

Ja u svojoj porodici imam pokušaj samoubistva. Znate li šta kaže? Da u tom momentu, kada čovek kreće da to uradi, ne oseća ništa.. samo - hladnoću. Jaku, kao u zamrzivaču. Toliko o tome.

 

[VaSa110]

On 10/11/2016 at 14:36, Aleksandar Stojkovic рече

Gledaju te spolja i kazu - pa sta ti fali, nisi bolestan, nisi gladan, nisi ni siromasan, zamisli kako neki ljude pate, pa se smrzavaku, pa gladuju, pa su bolesni... ali takve utehe i logike tu ne pale

Izvinjavam se što upadam u dijalog ali podsetiste me na nekog budistu koji mi je trubio o ništavnosti materijalnog i tako to. Nikakva priča ni logika nije imala uticaja. Onda sam mu predložio da mi da svoj (jako dobar) auto. Auto mi nije dao, pocrveneo, kraj diskusije. Oću reći delanje je efikasnije. Verovatno kad bi ga bacili na ulicu da bude gladan, hladan...... začas bi bio izlečen, ne bi imao vremena da bude depresivan jer naši bazični instikti su vrlo jaki.

[Драгана Милошевић]

Мени је писање дневника било терапеутско средство.

Све мисли које су нападале ум, марифетлуци у виду лупања срца, физичке немоћи, страхова, били би записани.

И с временом би све то губило на снази.

Истовремено, онако гроги, читала сам псалме.Сећам се да нисам разумевала прочитано.

После извесног времена све се вратило у нормалу.

[Дијана.]

On 10/16/2016 at 11:17, Debora рече

Jako se ježim dok pišem ovo ali moram da prenesem ovo iskustvo...

Ima tema o iskustvima onostranog, naravno kroz prizmu pravoslavne duhovosti...  https://pouke.org/forum/topic/18323-испричаћу-вам-једно-чудо-моје-лично-искуство-неког-другог-света/

I inace, zanimljivih tema u tom odjeljku...

 

[Дијана.]

On 10/16/2016 at 13:08, Драгана Милошевић рече

Мени је писање дневника било терапеутско средство.

 

On 10/18/2016 at 2:29, Aleksandar Stojkovic рече

depresije

Evo korisnog savjeta, da se racionalizacijom smanji udar negativnih emocija, verbalizacija korisna sama po sebi, pisanje dnevnika preporuceno.  "Svaka depresija i neuroza je impuls za širenjem svesti". Jung

 

[aliluja]

Držati misli u adu je bitno u smislu stražarenja nad umom i to u onim momentima kada pridje gordost ili sujeta... samoljublje.. srebroljublje... dok... kod preterane tuge...kod samosažaljenja... očajanja... tu bi bilo dobro misliti o Carstvu Nebeskom...

Prvi slučaj nas spušta u ad kad puni sebe poletimo .. a drugi nas podiže na Nebesa kada duboko potonemo... 

Takoreći imamo dva stražara.. jedan ukazuje na Ad... a drugi na Carstvo Nebesko i tako bivamo duhom uravnoteženi...