Питање примата (првенства) и синодалности у Цркви у току првог миленијума

[Архимандрит Сава Јањић]

Коначно имамо текст Мешовите православно-римокатоличке комисије која се бавила питањем примата (првенства) и синодалности у Цркви у току првог миленијума. 

Кога интересује интегралан текст на енглеском је доступан на:

http://panorthodoxcemes.blogspot.rs/2016/09/synodality-and-primacy-during-first.html?m=1, а ко боље разуме грчки може да га прочита на:

http://panorthodoxcemes.blogspot.rs/2016/09/blog-post_24.html?m=1

Рад комисије је јако важан и после првог читања могу да кажем да се у тексту не види ниједан траг учења у току првог миленијума хришћанства да је Петровски примат као божанска установа постојала у Цркви. А то је, као што знамо камен темељац римокатоличке еклисиологије. На томе је заснована цела Конституција Pastor aeternus на Првом Ватиканском Концилу http://www.katolik.hr/crkvamnu/dokumentimnu/236-i-vatikanski-sabor-pastor-aeternus/ (иначе, крајње контроверзан и проблематичан документ који чак ни Други Ватикански концил није суштинскије испеглао). Ко заборавља шта папизам значи за Ватикан добро је да овај текст чита с времена на време.

Дакле што се тиче омиљене Ватиканске теме о папи као "изравном наследнику Апостола Петра" и "носиоцу универзалне власти у Цркви" Комисија је нашла да у првих хиљаду година ТЕК од 4. века надаље постоји схватање примата Римског престола у вези са Петровом улогом међу Апостолима и то не у данашњем облику, нити у целој Цркви. То је иначе време преноса престонице царства у Нови Рим и опадања Западног царства где Римска катедра јачањем идеје примата покушава да очува свој утицај. У тој 16. тачки овога документа мешовите комисије даље се каже, "Примат римског Епископа међу епископима је постепено интерпретиран као његов прерогатив јер је био наследник Петра, првог међу Апостолима. Ово разумевање није прихваћено на Истоку, које је имало другачије тумачење Светог Писма и Отаца о овом питању. Наш дијалог се може вратити овој теми у будућности"

"16. In the West, the primacy of the see of Rome was understood, particularly from the fourth century onwards, with reference to Peter’s role among the Apostles. The primacy of the bishop of Rome among the bishops was gradually interpreted as a prerogative that was his because he was successor of Peter, the first of the apostles.12 This understanding was not adopted in the East, which had a different interpretation of the Scriptures and the Fathers on this point. Our dialogue may return to this matter in the future."

Дакле, могао бих да кажем да је дијалог кренуо у добром правцу. Такође се види посебан нагласак на елементима евхаристијске еклисиологије, уз помињање универзалног (васељенског) примата, па чак и сардичког права на апелације (али не само Риму већ и Константинопољу) као искључиво историјске категорије које су се на разне начине развијале у току историје. То све даје наду да на римокатоличкој страни постоји спремност за корекцију њихових учења која су на темељима своје универзалистичке еклисиологије развили у другом миленијуму (посебно од раскола наовамо). Другим речима, у тексту ништа суштински не видим проблематично за православну екслисиологију. Наравно, када се буде разговарало о другом миленијуму биће много више проблема. Како ствари стоје и како ја сазнајем из мојих извора, римокатоличка страна иде на то да папски примат који је догматски октроисан на Првом концилу у 19. веку није више обавезан за Исток (ако су то сматрали до Другог концила) и да га Исток може тумачити као примат части јер је ЈЕДИНО такав постојао у првом миленијуму, како се види у тексту. Није било примата власти Рима, нити универзалне власти папа. Све је то касније уведено и без сваке мере увећано након Великог раскола. 

Иначе разговор ове две Комисије не почива на чињеници да "две Цркве" признају једна другу као равноправне цркве у светотајинском погледу. Већ смо видели на Критском сабору да Православна Црква није усвојила такав став већ је само признала историјску реалност инославних цркава, што опет, наравно, није препрека за дијалог и добру вољу. Да ли је то пут ка сједињењу. Мислим да смо јако далеко од тога. Јединство Цркве је питање дубоке свести о органској заједници и јединству у Христу, а не нешто што се може прогласити или наметнути декретом. Слични покушаји у Лиону и Фиренци били су тешки фијаско. Јединство Цркве није мирна коегзистенција, већ органско јединство у пуноћи истине и благодати Духа Светога.

Зато треба наставити дијалог и као што су чланови комисије учинили у овом документу разјаснити верницима како је Црква деловала од раних времена, а не да верују да су епископи из целе васељене од апостолских времена ишли папи као универзалном судији. То су тешке бесмислице и као што рекох, фалсификовање и истине и историје. Дакле треба прочитати овај документ.

SYNODALITY AND PRIMACY DURING THE FIRST MILLENNIUM.pdf