Јасеновац: незаборав и истина о мануфактури смрти

[Božena]

 

[Božena]

http://www.politika.rs/scc/clanak/467920/Dara-iz-Jasenovca-prvi-srpski-film-u-trci-za-Zlatni-globus

[Božena]

 

Мило Ломпар: Шта стоји иза покушаја релативизације Јасеновца

 СТАЊЕ СТВАРИ 

Трећи учесник нашег виртуалног округлог стола „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“ био је проф. др Мило Ломпар. Серијал припрема Владимир Димитријевић

Aутор: Сестра Марија, монахиња манастира Јасеновац

 

Уместо увода

С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, наш и ваш сајт се, са два питања (1. Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? 2. Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре.

Понављамо: „Стање ствари“ неће улазити у личне полемике и надгорњавања, него ће високо држати заставу начелности и свесрпског интереса, подсећајући на основну чињеницу: Великомученички Јасеновац не треба да нас раздваја, него да нас, у Христу и Небеској Србији, спаја.

Мило Ломпар: Геноцид и српски културни образац / Шта стоји иза покушаја релативизације Јасеновца?

Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу?

У вековном историјском кретању на размеђи два света, православног и католичког, два царства, османског и хабзбуршког, нема ничега што би се у нашој историји могло упоредити са збивањима чији је симбол Јасеновац. Премда су убиства невиног српског света била распрострта на разним тачкама злочиначке творевине која се звала Независна Држава Хрватска, симболички је њихово збирно место обележавао концентрациони логор Јасеновац. У комунистичкој Југославији, због живих учесника рата, он је у извесном смислу означен: историјским монографијама и споменичким комплексом. Но, услед политичке идеологије која је свој угаони камен имала у идеји о великосрпској хегемонији као разлогу неуспеха Краљевине Југославије и као доказу српске кривице, циљано је пропуштено да се сачува сам изглед концентрационог логора, као што је учињено са нацистичким логорима, да се спроведе поступак денацификације хрватске јавне свести и да се у југословенској култури – методама масовне медијске и вишедеценијске пропаганде – означи једно непролазно место памћења.

Мило Ломпар (Извор: Печат)

У српској колективној свести, пропусти су имали још фаталнији садржај: није освешћено да је геноцид – који симболизује Јасеновац – нови моменат српског културног обрасца, настао у XX веку; није опажено да је минимализовање и прекодирање историјског садржаја у комунистичким образложењима историјских догађаја у Другом светском рату превасходни облик политичке инструментализације; није препознато да је усташка држава била један од садржаја – никако једини – магистралног кретања хрватске политике: и њеног секуларног вида, код Старчевића и Радића и Крлеже, и њеног клерикалног вида, код Штросмајера, Франка и Степинца. Историјски биланс комунизма у нас има свој неизбрисиви печат у идеолошком кривотворењу геноцида чији је симбол – никако и једини садржај – Јасеновац.

Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?

Темељни је интерес хрватске културне политике да се – у новим околностима, насталим по распаду титоистичке Југославије – умањи и претумачи значење Јасеновца. То је у складу са епохалним кретањем: у бројним европским државама, попут балтичких, одиграва се процес оправдавања нацистичких формација које су учествовале у ратном походу на Совјетски Савез. Томе иду у сусрет различите интерпретативне и пропагандне технике. У обличју антикомунизма оправдава се пронацистичка прошлост, да би се културнополитички легитимисала у новонасталим приликама: као антируско кретање. Тако се пронацистичка прошлост поставља као претходни члан садашњег антируског кретања. Повратна реакција је једнако предвидива: комунизам се – у садржајима садашње руске културе сећања – поставља као претходни стадијум садашње одбрамбене реакције. Тако се – на нивоу јавне свести – блокира увид у историјски биланс комунизма. Као да руска култура сећања не сеже даље од Совјетског Савеза. Јер, ако би се сетили Катарине II, требало би да одговоре на питање због чега је Крим освануо у другој држави, кад су победили у Другом светском рату? А ако би се сетили Петра Великог, питање би било слично: ако је под њим Кијев био у Русији, због чега сада није? У ком друштвеном систему се одиграо преокрет чије су последице на делу?

Свети новомученици јасеновачки

Код нас су, пак, веома снажна настојања да се – пошто је европска агенда доживела неутрализацију са европских адреса – српска политика уклопи у неки регионални конгломерат. Тај конгломерат треба да има улогу неутрализатора разумне, компромисне, опрезне, смотрене, али аутентично српске политике, чији највећи спектар могућности се управо налази у културном подручју. Без унутрашњег (српског) онемогућавања такве политике, свако спољашње настојање (хрватско, албанско, црногорско) суочава се са великим тешкоћама на два плана: у подручју историјских чињеница и у деловању сопствених пропагандних погона.

У том подручју ситуирано је релативизовање културних и симболичких значења Јасеновца. Да би то било могуће, претходно се мора минимализовати историјски садржај геноцида чији је симбол – а никако садржај – Јасеновац. (Савршено је јасно да када се унутар српске јавне свести тај процес оконча, неминовно следи поновна хрватска релативизација оног садржаја који је наизглед прихваћен. И тако све до поништења сваког обавезујућег значења у култури сећања.) Поново се показује да историографија није – као што никад није ни била, као што то није ниједна духовна наука – политички неутрална дисциплина. Наноси идеолошких и политичких предубеђења, садржаји времена у којем живи, неуклоњиво натапају свест историчара, као што друштвени налог остварује спољашњи притисак на њихово разумевање прошлости. (То, наравно, не значи да су сви резултати историјске науке – као и других духовних наука – истоветно засновани и мотивисани, и истоветних домета, већ да је неопходно пажљиво издвајање елемената који их чине.) Отуд је политички смисао садашњих историографских расправа у вези са Јасеновцем у сагласности са основним кретањем хрватске културне политике, у сагласности са непостојањем јавне свести о значењима Јасеновца и у сагласности са регионалним настојањима садашње владајуће политике.

Владимир Димитријевић

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2020/12/02/6966555_dara-iz-jasenovca-tjpg

Српски кандидат за награду Оскар

WWW.RTS.RS

---

Дара из Јасеновца

 

[Božena]

 

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/01/14/7041250_d140121frame14953jpg

Дара треба да нам буде путоказ, а Јасеновац место ходочашћа

WWW.RTS.RS

---

Пред предстојећу америчку премијеру „Даре из Јасеновца“, глумац Бојан Жировић рекао је да је веома значајно што ће људи у САД имати прилике да виде филм и упознају се са...

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[mario beloti]

Овај манијак испљувао филм ???

Критичар њујоршког часописа „Варајети” Џеј Вајсберг

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/471868/Film-Dara-iz-Jasenovca-nije-propaganda

 

 

[Božena]

Три критике „Даре“ на IMDB

 

Неки проницљиви филмски гледаоци могли би да одбаце филм „Дара из Јасеновца“ као курс у Холокаусту 101, филму који је можда прављен првенствено за 40% Американаца који никада нису чули за Холокауст и оне који би могли бити поштоваоци нацистичких логора за истребљење, као они који су покушали пуч у нашем главном граду (прим. нереди у Вашингтону 2021.). Међутим, филм Предрага Антонијевића јединствен јер приказује карактер концентрационих логора НДХ, земље коју су створили ултранационалистички, расистички, ксенофобични, антисемитски, антиромски, антисрпски припадници усташког режима.

Редитељ Антонијевић (рођен у Нишу, Србија, Југославија 1959.) чији је филм „ Breaking at the Edge“ хорор о жени чије нерођено дете може бити убијено, а да се не освети за натприродни ентитет, сада поприма далеко већи хорор него онај који погађа само једну особу. Овај филм се, међутим, заснива на истинитим догађајима. Притом персонализује причу фокусирајући се делимично на Дару (Биљана Чекић) у њеном дебитантском наступу као десетогодишњакиње, одлучне не само да преживи терор концентрационог логора, већ и да сачува свог малог брата Буду Илића од самог пакла.
А пакао тешко да може бити стравичнији од великог концентрационог логора Јасеновац, јединог логора успостављеног независно од немачке контроле током рата, иако немачки саветници посећују логор да посаветују усташке команданте. Када се један Немац запита зашто се усташе не концентришу на „само Јевреје и Роме“, каже му се да су остали тамо затворени само зато што су „Срби“. Ово се уклапа у нацистичку идеологију- у овом случају да се чистоћа хрватске крви мора сачувати по сваку цену.

Човек може добро да замисли да је Наташа Дракулић, која је написала причу, имала за циљ да покаже да је логор Јасеновац био још бруталнији од Аушвица, јер су затвореници не само радно израбљивани до смрти, већ су их заповедници логора радосно убијали – укључујући и жене које нису ништа мањи садисти него мушкарци. Примера има на претек. Током игре музичких столица, на коју су музичари-затвореници Срби упућени да свирају српску народну песму, командант би подигао руке да заустави музику. Затвореник који остане без столице, бива убијен. Тада се одузимају две столице – забава и игре. Двојицу несрећника бивају убијена забадањем ножа у врат. Коначно, сви „победници“ постају губитници, убијени, као да хрватски официри играју видео игру.
Друга метода убијања укључује пуцање у сваког ко покуша да побегне, трчећи према реци која би заробљеника одвела на сигурно. Гомила деце одведена је у подрум, у који би Хрват убацио конзерву отровног гаса. Капои (прим. логораши који од управе логора добијају право да учествују у команди над осталим логорашима) помажу, баш као што су то чинили у логорима које су водили Немци. Они воде спискове имена и предају одабране људе.

Док ово траје, десетогодишња Дара мора да научи да буде јака. Одлучна је да заштити свог малог брата колико и да остане жива, спремна да да свој живот. Све како би осигурала сигурност дечака.
Активности затвореника у логору попут млевења кукуруза, храњење свиња служе како би се показало шта су све радили логораши и да би личило као да нешто раде пре убистава, а цео филм вас погађа опасностима ултра-национализма.
Огромна је заслуга глумачке екипе састављене и од непрофесионалних глумаца, али које је редитељ припремио да изведу све што се од њих тражи.  

 

Екстремне ситуације извитоперују наша искуства. Када сте затвореник у логору за истребљење, нема безначајних акција. Свака акција је деликатна егзистенцијална одлука да се преживи дан, преживи следећи минут; сваки корак постаје монументалан. Те акције постају још изазовније када се ваша породица налази у истом логору смрти као и ви. Дара из Јасеновца приказује тешкоће са којима се суочава млада девојчица док покушава да преживи логор за истребљење, штитећи свог бебу брата.
Предраг Антонијевић, радећи по сценарију Наташе Дракулић, придружује се дугачком списку редитеља који су покушали да ухвате ужас многих логора смрти који су Европу прошарали током Другог светског рата. Ови логори за истребљење покушали су потпуно масовно истребити Јевреје, чланове ЛГБТ заједнице, особе са инвалидитетом, Роме, комунисте и све који су се противили фашизму. Дара из Јасеновца фокусира се на логоре које су основали хрватски нацистички сарадници у покушају да униште Србе и антифашисте (југословенске партизане).
Уводна секвенца филма приказује хрватске сељане који гледају како Срби присилно укрцавају у возове. Надреални приказ ових људи како марширају делује дубоко узнемирујуће. Ово је подсетник да зло чине и они који чине зла и они који не чине ништа да би зло спречили (хрватски сељаци). Људска деградација не познаје границе унутар логора, затвореници морају сахрањивати мртве, укључујући чланове сопствених породица, а мајке које очајнички протестују против одвајања од своје деце бивају убијане.
„Филм приказује потешкоће са којима се суочава млада девојчица док покушава да преживи логор за истребљење …“
Филм је изврсно снимљен. Светлост прекрасно осветљава глумце настањене у мрачном окружењу. Као мала Дара, Биљана Чекић, носи страхоте ере на свом меланхоличном лицу, а истовремено се види и њена одлучност да помогне свом малом брату да преживи камп. Остатак глумачке екипе ефективно преноси ту деградацију живота у логору, али и вољу за животом.
Ако постоји мрља у филму, то је приказ хрватских фашиста који управљају логорима. Сигурно је, историјски гледано, да су фашисти, посебно они који су били задужени за логоре смрти, били неко ко је се прилично задовољавао насиљем. Међутим, овде приказани фашисти су цртано зли. Сцене, у којима фашисти удобно вечерају док убијају затворенике и у којима терају притворенике да играју садистичку игру музичких столица, прелазе границе веродостојности. Иако морамо признати да историјски записи документују многа садистичка дела управника логора, ове сцене су могле бити веродостојније да фашисти нису приказани на тако једнодимензионални гмазовски начин.
На крају, Дара из Јасеновца успева када се фокусира на ситне детаље. Свакодневне технике преживљавања, те приказивање реобразовања православне српске деце у складу са католичком праксом Хрвата. Све ово чини јединствену Причу о Другом светском рату вредну гледања. Давање ове приче специфичном географском контексту помаже гледаоцима да разумеју потпуни анимозитет између Срба и Хрвата који је био «стављан под тепих» у годинама СФРЈ и који ће касније експлодирати деведесетих. Дара из Јасеновца служи као убедљива људска драма у образовање о Другом светском рату, образовању о балканским сукобима последње деценије двадесетог века и упозорење на опасности које чекају оне земље које своје тињајуће етничке анимозитете не схватају озбиљно.

 

За људе који нису Срби, застрашујућа прича о хрватским усташким логорима Јасеновац током Другог светског рата готово је непозната. Редитељ Предраг Антонијевић и сценариста Наташа Дракулић, Српкиња из Хрватске која је у логорима изгубила много чланова породице, ову причу причају из угла десетогодишње Даре Илић.
Фашистичке, ултранационалистичке усташе убиле су у Јасеновцу скоро 100.000 људи, већином Срба, Рома и Јевреја. Почетком филма, командант логора забавља делегацију нацистичких посетилаца тако што тера мушкарце да свирају музичке столице, а затим убија сваког ко изгуби столицу пререзавши му грло или га ударајући батом. Чак су и нацисти били у шоку због толике усташке бруталности. Командант брани своје методе објашњавајући да Хрватска није индустријски напредна попут Немачке, те стога користе било какве методе које су им при руци.
Нациста пита, „Зашто трошите сву своју снагу на њих [Србе]? Зар нисмо рекли само Јевреји и Роми? Зашто Срби? “ Командант му одговара: „Јер су Срби“.
Ако се приказ музичких столица чини превише екстремним, имајте на уму да су у стварном животу вође логора Јасеновац користили не само одрасле мушкарце, већ и децу.
Дара, коју глуми аматер-глумац Биљана Чекић, се појављује у логору са мајком, старијим братом и млађим братом, 18-месечним Будом, након што је одвојена од оца, који је послан у логор удаљен 20 километара. Он је присиљен да ради на одлагању лешева у масовне гробнице и у реку. Када Дарина мајка покушава да спречи одвођење њеног дванаестогодишњег сина, хрватски командант их обојицу упуцава испред Даре. Колико год очигледно била трауматизована, Дара се посвећује заштити Буде. То чини уз помоћ других жена у логору, чак и уз тајну помоћ Јеврејке која се спасила помажући властима логора.
У међувремену, Дарин отац открива сопствену жену и сина међу мртвима које мора да сахрани. Није изненађујуће што постаје опседнут покушајем бекства како би некако спасио Дару и Буду.
Улогу Даре и мноштво друге деце, заробљене у кампу, Антонијевић је регрутовао већину деце из малих села у околини. Филм је снимао у секвенцама, делом да би прикрио чињеницу да су многи од њих превише порасли током тромесечног распореда снимања, али и да би деца боље разумела стварност коју су приказивали. На снимању је држао психолога и није дозволио деци да виде редослед музичких столица.
„Они су још увек деца, али не посежу за телефонима када је пауза током снимања. Они седе на земљи и разговарају. То је потпуно другачија култура. То је врло старомодно васпитање. Они на живот гледају као на стваран. Они не гледају на живот као на видео игру“ објаснио је Антонијевић.
Као и код словачког филма Извештај Аушвица, Антонијевић се суочава са питањем зашто бисмо и даље требали да гледамо филмове о холокаусту. За њега је део разлога подсећање Хрвата на део њихове историје који би многи од њих радије игнорисали. Али такође, као што је рекао, „Ми видимо шта се дешава у Америци. Видимо шта се дешава широм света. Морамо подсетити људе на фашизам. Морамо да подсетимо људе на лоше поступање и гледање на људе због разлика у њиховој раси или вери. То је увек присутна прича. Нажалост, то не нестаје. Не оставља нас. „
Један од многих узнемирујућих аспеката које Дара из Јасеновца открива је улога часних сестара у логору. Оне наизглед без емоција гледају убиства, не покушавају помоћи деци која се разболе и покушавају да преобрате здраву децу како би постали „добри Хрвати“.
Међутим, филм упозорава на чињеницу да и у најгорим временима постоје људи који покушавају да помогну, чак и ризикујући сопствени живот. На самом почетку филма, српска мајка, носећи уплакану бебу, успоставља контакт очима с Хрватицом која ради на оближњем пољу и шутке јој предаје бебу на чување. И током целог филма, стражари и затвореници морају да се суочавају са месечним посетама Црвеног крста, који одводе ограничен број деце аутобусом, док друге остављају својој ужасној судбини. Претпоставља се да су часне сестре читале исту Библију као и радници Црвеног крста, али то никада не бисте сазнали по њиховим поступцима.

https://nastavnikdamir.wordpress.com/2021/01/28/daraizjasenovca-kritika-imdb/

[Božena]

Tito je sakrio istinu o Jasenovcu

Dragan Vujičić
novosti.rs

Akademik Srboljub Živanović o komisiji koja je 1964. istraživala zlodela u NDH logoru: Posle prvih izveštaja i samo tri meseca rada, sve je stopirano. Ubijeno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Oko 20 % žrtava živo zakopano
KADA je Državna komisija sudskih antropologa bivše SFRJ u sastavu: dr Zdravko Marić, Vida Brodar, Aton Pogačnik i dr Srboljub Živanović, septembra 1964. završila prvu fazu ispitivanja masovnih grobnica na stratištu u Donjoj Gradini sa druge strane Save od logora Jasenovac, uplašili smo se brojeva do kojih smo došli. Na stratištima duž reke, u masovnim grobnicama koje su se prostirale na dužini 12,5 kilometara i širini 4,5, složili smo se nedvosmisleno da tu leži više stotina hiljada zverski ubijenih ljudi - 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma! U grobnice, široke šest, a duboke osam metara, naslagani su jedno na drugo, po 27 osoba, starih i mladih. Prve analize uzroka smrti svedočile su da je oko 20 odsto njih u grob otišlo živo.

Ovako danas, sa gorčinom u glasu, govori za "Novosti" akademik Srboljub Živanović, jedini profesor medicine Državne komisije koja je istraživala broj žrtava u Jasenovcu i predsednik Međunarodne komisije za istinu o ovom NDH logoru sa sedištem u Londonu. Živanović ističe da je Komisija izvršila 130 sondažnih bušenja na 100 masovnih grobnica, čiji su se rovovi protezeli između 60 i 80 metara. Radili su, seća se, tri meseca, te daleke 1964. godine. Posle prvih izveštaja, sve je, međutim, stopirano. Država im nije rekla zašto.

* Sa kolegama iz Sarajeva i Ljubljane bili ste prva stručna komisija koja je za račun države pokušala da utvrdi broj žrtava?

- I pre nas je bilo istraživanja. Prvo je bilo u maju 1945. Komisija ZAVNOH iznela je tada procenu o između 500.000 i 600.000 ubijenih. Dve godine kasnije, bivši logoraš dr Nikola Nikolić sa sinom u Donjoj Gradini je identifikovao 258 grobnica dužine od 60 do 80 metara dubokih oko osam metara. Borci iz Kozarske Dubice 1961. ponovo su počeli sa istraživanjima, mada oni nisu imali stručna znanja. Nas su pozvali 1964. i bili smo najreprezentativnija grupa stručnjaka do tada. Posebnim bušilicama izvršili smo otvaranje 100 grobnica i posle tri meseca teškog rada izneli smo državnim organima procenu o broju žrtava.

CRNA LISTA SVEŠTENIKA
* U Hrvatskoj priznaju samo nedela Miroslava Filipovića.
- Šta reći o zločincu, upravniku logora, koji je na jednoj misi pozvao pastvu da ode u selo i pobije sve Srbe, ali da prvo ubije njegovu rođenu sestru koja je udata za Srbina. Ja sam na Konferenciji Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu u Londonu izveo za govornicu Jevrejku Skibu kojoj je katolička časna sestra Pulherija zatezala vrat kako bi koljač mogao preciznije da udari. Skiba je govorila, a posle njenog govora katolički sveštenici su napustili salu. Dragutin Kukolj, Nikolom Masić, Jolo Josip Bujanović, Mihovil Marber, Stjepan Gabrić, samo su neki od sveštenika koji su ubijali.
* Kako je izgledao odlazak u Jasenovac 1964?

- Bilo je čudno. Veliki profesori iz Beograda, Zagreba, Ljubljane nisu hteli ni da čuju da budu u sastavu te komisije. Pošto je ona ipak stvorena, odabrani su referentni centri iz Sarajeva, Ljubljane i Novog Sada, odakle sam i ja odabran kao docent sa medicinskim znanjem. Sećam se da sam prvo otišao u Aušvic da se spremim za posao jer do tada nisam znao mnogo o istraživanju masovnih stratišta. U tom logoru sam video da su Nemci praktično, industrijski ubijali žrtve, praveći od njih sapune, češljeve. U Donjoj Gradini smo naišli na žrtve koje su sadistički ubijane iz mržnje i sa velikom strašću.

* Koja vam je prva asocijacija kada se danas prisetite tog vremena?

- Strah i stravičan slatkasti miris smrti uvek kada je sonda otvorila grobnicu. Kada se istražuje jedna takva raka, pa kada u ruke uzmete polomljenu lobanju jednogodišnjeg deteta, to vas promeni zauvek. Kada god govorim o tome, pa i u ovom momentu, ja se tresem, a kao sudski antropolog svašta sam video. Onda možete zamisliti kakav je to osećaj bio. Kada vidite cucle, kantice za mleko, flašice...

* Vama je bilo zabranjeno da fotografišete svoje nalaze. Šta ste radili sa pronađenim stvarima u grobnicama?

- Nismo smeli da slikamo, ali sve smo beležili u radne sveske. Svaki član komisije je vodio dnevnik i posle radnog dana jedan drugom smo pregledali zapisnike i potom ih potpisivali. Sva četiri dnevnika imaju potpise svih članova komisije. U tim zapisnicima su neke od najstrašnijih stvari koje čovek može da zamisli. Recimo, u lobanjama su se tada još nalazili ostaci mozga i oni su poslati na obradu u Zavod za sudsku medicinu u Ljubljanu. Na osnovu rada došli smo do zaključka da je gotovo dvadeset odsto žrtava živo otišlo u grob. U grobnicama, naročito tamo gde su bili ujamljeni Romi, nalazili smo ogromne količine zlata, đerdana, dukata, i sve to smo posle otvaranja grobnica ponovo sahranjivali. Mi smo imali obećanje da će se istraživanje nastaviti i pravljeni su planovi kako dalje.

* Kako ste došli do broja od 730.000 umorenih samo u Gradini?

- Anton Pogačnik je radio matematičku procenu broja žrtava na osnovu broja grobnica i na osnovu broja pronađenih žrtava u onima koje su bile otvorene. Svi smo se složili oko ove brojke.

* Međutim, pošto ste u jesen 1964. predali nalaze, sve je stalo?

- Obavezali smo se na ćutanje u javnosti, a ja nisam mogao da ne govorim. Razgovarao sam sa jednim novinarom "Politike". Međutim, taj tekst nikada nije ugledao svetlost dana. Kada sam pitao novinara Momu Stefanovića šta se događa, on mi je samo kratko rekao da ga više nikada o tome ništa ne pitam. Posle još nekih signala, 1965. sam emigrirao u Afriku, pa u Englesku, a 1968. indirektno mi je saopšteno da se ne vraćam u zemlju. Ipak, nastavio sam sa istraživanjem Jasenovca.

STEPINAC JE ZLOČINAC
* Kako komentarišete inicijativu da se Stepinac proglasi za sveca, zašta Vatikan traži i mišljenje SPC?
- Kada je ta inicijativa objavljena dobio sam iz Australije pismo od Vase Kondića iz Sidneja, koji je posvedočio da je kao sedmogišnjak video mnogo katoličkih sveštenika kako ubijaju srpsku decu. Njega su, veli, spasli Nemci. Kondić piše i da je u logoru bilo pravo slavlje kada bi dolazio u Jasenovac nadbiskup Alojzije Stepinac. Nosio je nekakvu posebnu uniformu, a njegov krst je bio mnogo veći od krstova ostalih sveštenika. I on je učestvovao u zločinima - prenosi Đivanović delove ovog pisma. Ovo svedočenje, kako ukazuje, overeno je u advokatskoj kancelaraji u Adelaidu u Australiji od strane advokata Vaska Vukoja.
* Šta se dogodilo kada su državni organi dobili procenu stručnjka?

- To ne znam. Ja sam svoju kopiju poneo u London i ceo život sam je nosio sa sobom. Kada sam pomislio da je devedesetih godina došlo vreme da se vratim u Beograd, predao sam je Arhivu Grada. Predao sam i još nešto, zapisnik sa sednice Svetog arhijerejkog sinoda SPC iz 1942. godine koji je posvećen Jasenovcu, a koji je tajnim kanalima završio u Londonu 1943.

* Posle rada od 50 godina na Jasenovcu i dokumenata koje ste sakupili, šta još mora da se zna?

- Jasenovac, Jadovno, Prebilovci, jame na Velebitu... nisu delo zavedenih ili izmanipulisanih ljudi. To je proizvod državne politike NDH i napora cele te države da fizički istrebi srpski narod. Genocid nad Srbima nisu vodile ustaše, već sam vrh Katoličke crkve na čelu sa Alojzijem Stepencem.Učestvovali su svi, hrvatski domobrani, obični seljaci, železničari, a kada je 1944. postalo jasno da Nemačka gubi rat, ponovo su svi uložili veliki napor da sakriju tragove genocida. Moša Pijade i Mile Budak su se sretali i po ovom pitanju. Tito je, kako je to otkrila dr Smilja Avramov, 1944. išao u tajnu audijenciju kod pape. Možda je sa teritorije bivše SFRJ ova dokumentacija nestala, ali u svetskim arhivama, u to sam ubeđen, postoji.

* Šta ste našli tragajući po svetu?

- U Londonu, recimo u Javnom arhivu je više od 2.000 dokumenata o ustaškoj državi i zločinima nad Srbima. U Arhivu SSSR u Moskvi smo našli tek dva dokumenta. Plašim se da su braća komunisti učestvovala u prikrivanju zločina. U malom Muzeju holokausta u gradu Aki, u Izraelu, pronašli smo more dokumenata i svedočenja o ovim zločinima. Godine 2000. u Njujorku, kada je naša Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu izlagala veze Katoličke crkve sa genocidom, ustao je profesor Majkl Bernbaum iz Muzeja Holokausta u ovom gradu i izgrdio nas što ništa ne radimo da se istina sazna. Naime, mi smo tada imali podatak da je oko 370 katoličkih sveštenika bilo direktno uključeno u likvidacije Srba, dok je Bernbaum imao spisak od 1.400 imena. Krenuvši za ovim spiskom, naša komisija je došla do imena 1.371 katoličkog sveštenika koji je učestvovao u likvidacijama. Ako se zna da je 1941. u Hrvatskoj bilo oko 2.000 katoličkih sveštenika, nije teško izračunuti koliko ih je među njima bilo ubica.

MAUZOLEJ NA SUDU

* U Donjoj Gradini je predviđeno da se napravi spomen-obeležje žrtvama Jasenovca?

- Vlada RS je opredelila novac iz budžeta. Sproveden je konkurs, i kada je trebalo da se počne sa radom, stalo se, je jer se žalio trećeplasirani na konkursu. Stvar je otišla na Sud BiH i ponovo smo u situaciji da nam Hrvati i Muslimani određuju kako će izgledati memorijalni kompleks za pobijene Srbe

[Božena]

Dara iz Jasenovca (2020) - IMDb

WWW.IMDB.COM

---

Directed by Predrag Antonijevic. With Natasa Ninkovic, Vuk Kostic, Marko Janketic, Natasa Drakulic. The film is set in the Nazi-occupied Croatian Ustasha regime "NDH" in former...

 

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/02/01/7072437_dji0909.jpg

„Дара из Јасеновца“ на РТС-у

WWW.RTS.RS

---

Радио-телевизија Србије откупила је права за емитовање филма и серије „Дара из Јасеновца“, који ће бити приказани на РТС-у, након што филм прође биоскопску дистрибуцију.

 

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/02/03/7076014_dara-iz-jasenovca-t.jpg

ИМДБ укинуо оцењивање „Даре из Јасеновца“

WWW.RTS.RS

---

Филм „Дара из Јасеновца“ није могуће оцењивати на сајту ИМДБ, јер је највећа филмска интернет платформа укинула могућност корисницима да оцене остварење.

 

[Božena]