Самоубиства дјеце и младих

[Дијана.]

Самоубиство у адолесценцији је нажалост, све чешћа појава, како у свијету, тако и код нас. Обично је узроком било злостављање од стране вршњака, или у породици, или комбинација. Породичне трагедије су и иначе тешке, нарочито убиства дјеце, апелују на саосјећање и размишљање - како предуприједити, шта друштво, институције, заједница, сваки појединац могу да учине да се то спријечи? Али самоубиство младе особе је најужаснија несрећа која може да задеси било коју породицу, али и заједницу, остаје неизбрисиви траг кривице на свима у околини. Када се све то издешава, реакције јавности су бурне, чини се ово и оно... Морамо јачати своју свијест да се нешто мора учинити прије него што се десе најстрашнје ствари, и да више нема бенигног и безопасног злостављања, али видимо да и сиромаштво, које опет указује на небригу друштва, може бити окидач.

Овде намјеравам да забиљежим (само линком) такве приче. Можда се неко молитвено сјети ове намучене дјеце, или да њихова имена у манастире (напомињући и узрок смрти). Алекса, Махир су већ познате приче. 

Најновији случај за које сам сазнала су ови:

http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:622973-Mladic-pronadjen-mrtav-Ubila-ga-nemastina

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:622970-Napisao-oprostajno-pismo-mesec-dana-pre-samoubistva

[Дијана.]

Samoubistvo mladića S. S.

 

Osamnaestogodišnji S. S. obesio se u nedelju. Nije više mogao da podnosi siromaštvo u kojem je s majkom proveo svih svojih osamnaest godina u bačkom selu kraj Tise.

 

Piše: Zlatko Paković

petak, 02. septembar 16:00

Majka i sin primali su socijalnu pomoć od koje se da živeti dan-dva (pa nek je i deset!). Malo ojačavši, sin je počeo da radi kao sezonski nadničar. Ali, ako i ima potrebe za nadničarem, nema danas više tog bačkog paora koji bi mogao i da ga plati. 

Prošle godine, dečak je morao da napusti treći razred ugostiteljske škole, jer nije imao čime da plaća mesečnu kartu za autobus - od svog sela do Bečeja i nazad. Kad je mati Marija kod predsednika opštine išla da moli za stipendiju, kako bi njen sin nastavio školovanje, išla je i molila uzalud. Dečak se obesio u nedelju, na Veliku Gospojinu, i danas mu je sahrana. 
Ne znam hoće li se danas nad tim lešom mladića S. S. prolomiti iz sveštenikovih usta Psalam 90, "Koji živi u pomoći Višnjega", i Psalam 118, "Blaženi su neporočni", i hoće li se zatim čuti tropar: "Sabor svetih pronađe izvor života", sa, doista muzički dirljivim, eolskim pripevom autoritarnog stiha: "Blagosloven si, Gospode, nauči me naredbama Tvojim", jer ne znam hoće li crkveno starešinstvo bačkog sela odobriti takozvano bogosluženje, hoće li, naime, u vidu pozitivnog odgovora, samoubistvo sasvim mladoga S. S. proglasiti počinjenim u stanju umne poremećenosti.

I znam još nešto, kad sledećeg juna meseca povedem svoju decu na Tisu da je posmatramo dok cveta - dok se iz nje rađaju rojevi tiskih cvetova upravo da umru - spomenućemo se hrabrosti mladića koji se obesio da bi nam svima jasno stavio do duše gde je mesto mladosti i nevinosti u Srbiji danas, koje su joj namenile njene institucije najvišeg ugleda: Vlada i Crkva. 
Mladić, gotovo dečak, popeo je, u nedelju, na jednu topolu na obali Tise jedan uništen, sprečen život, ne pristajući više na laž imitacije života. O granu je okačio sebe kao živu zastavu naše domovine. - See more at: http://www.danas.rs/dijalog/kolumnisti.1079.html?news_id=326861#sthash.7aCqPZHE.dpuf

 

http://www.danas.rs/dijalog/kolumnisti.1079.html?news_id=326861

[Јелена011]

Gde su junaci eparhije Backe? Gde je jedan posten pop da sastavi molbu za opelo makar za 40dana? Ne zbog tog jadnog napacenog deteta, nego zbog njih samih...gledati dve decenije nekog pored tebe u krajnjoj bedi i okretati glavu, veceg greha od toga nema. Ne opelo, nego pokajni kaknon svaki dan narednih 40god njima treba

[АлександраВ]

6 minutes ago, Јелена011 рече

gledati dve decenije nekog pored tebe u krajnjoj bedi i okretati glavu, veceg greha od toga nema.

Сви смо криви.

15 minutes ago, Дијана. рече

O granu je okačio sebe kao živu zastavu naše domovine.

 

[Биљана]

Školski kolega mog sina se ubio prije dvije godine. Razlog je takođe bio bijeda i neimaština u porodici.

Nema dana da to dijete ne spomenem u molitvi. Nema Liturgije na kojoj, kad sveštenik izađe sa Darovima i kaže; "...i usnule sluge svoje..." , da ne pomislim u sebi " I Pavla Gospode, pomeni i Pavla". Kada palim svijeće svojim usnulim srodnicima, upalim i za tog dječaka kao da mi je rod najrođeniji. I svaki puta kada pomislim na njega, zaplačem kao i sada. 

Slaba sam na djecu, a kada se ovako nešto desi, jedan dio mene umre. Da mogu, svu bi djecu svijeta uzela sebi u krilo, voljela ih i nikad se nikome ne bi desilo ništa ružno. 

 

[АлександраВ]

Стефана није убила немаштина. Стефана су убили људи. Својим "не" - нечињењем, незаинтересованошћу, небригом, хладном негацијом да Стефан, добар момак у лошим приликама, постоји са егзистенцијалним проблемом. Мало, само мало, тако мало је требало да Стефан не поклекне. Како га нико није видео?

Ова прича о Стефану и његовој мајци и њихова очигледна усамљеност и изолованост је поражавајућа. Мене је потпуно изударала.

[Јелена011]

I mene...

Ne mogu, ne mogu da svarim da tako lako ide, dan po dan, godina po godina, nemam sad kad, pa trazice ako im treba...

Ne mogu da svarim nas kao deo crkve, bre ovamo ti dođe neki pop da ti soli pamet o seksu il pokemonima dok ljudi umiru, to ne razumem, stvarno.

Dok gospoda gospoda episkopi imaju preca posla

[Дијана.]

Svaka ova priča je teška, ali članak ovog novinara me je duboko potresao. On prozvao crkvu. S pravom. Crkva treba da bude milosrdna, ne zbog obaveze prema ocu-donatoru (o, kako strašno zvuči! i onda kažu gurui su najveći problem crkve), nego zato što im to On zapovijedi. Crkva bi trebalo da bude milosrdna i ako misli da misionari! Ali i ljudi oko njih su takođe crkva ili njeno odsustvo. Ohladnješe srca mnogih, samo otuđenje i ravnodušnost... Gdje je ta zajednica, gdje su komšije, prijatelji, rođaci, gdje drugovi iz razreda? Jesu li mu se rugali, jer nije kul? Zašto mu oni nisu pomogli, zašto oni nisu pravili peticiju za njega, skupljali pomoć, zašto neko nije plaćao kartu? O, zemljo, otvori se. Zemljo, koja dopuštaš da ti zbog siromaštva djeca napuštaju školu koja inače to ne žele, budućnosti nemaš.

Imaju i tri institucionalne šupljine. CSR, opština, škola. Da se živi u uređenom društvu, ne bi se tako nešto desilo. Ili ako bi se desilo, neko bi već odgovarao.

[Јелена011]

Da se ne lazemo i ne foliramo, postoji barem deset ljudi na ovom forumu koji u ovom trenutku prolaze kroz neku svoju pricu. Ako otvore temu, pokajace se posle par sati, nastavice da cute i da se nadaju cudu, do kad? Mi se prosto naprosto foliramo 24h da nam je dobro i da mi to mozemo i ja VERUJEM DA MOZEMO da postoji jedan samo jedan covek na planeticzemlji koji ce biti tu da nas saalusa. Ne sa predlogom,resenja, ne sa svojim savetom i pamecu, nego da saslusa nas i nase potrebe, a ne odma od muke da podnese tudju patnju da se emotivno zatvori. I kao sto deca prezivljavaju najuzasnije stvari i prezivljavaju ako imaju makar jednog odraslog koji ce ih saslusati, ili ako uspeju da izmastaju nevidljivog prijatelja, najuzasnije stvari ce preziveti, tako i odrasli. Ali ne, mi padamo i na manjim,stvarima...

[Дијана.]

Jelo, jeste to stoji, ali bilo je i podrške, tako je od već postojećih tema, gdje se podrška spontano dešavala, formiran odjeljak Zajednica podrške... Da bi neko otvorio temu, treba ili da je otvoren po prirodi pa i sa elementima egocentričnosti, ili da je mnogo hrabar, da savlada prirodni stid i otpor prema izlaganju sebe i svoje najdublje patnje očima i ušima drugih, i strah da neće pogledati neće čuti vapaj srca, ili da vjeruje da će taj njegov napor i žrtva nekome drugom poslužiti, pomoći... Od nas bi već bilo mnogo i premnogo, da u slovima na ekranu vidimo čovjeka, koji možda i vrlo vjerovatno nosi neku patnju, a ne protivnika debatera koga po svaku cijenu trebaa pobijediti, potući, samljeti riječima...Obični takt i pristojnost mogu mnogo da znače, a kamoli kakav hriščanski ideal odnošenja/komuniciranja.

A i dešava se mnogo ljudske podrške na pp, hvala Bogu.

[Јелена011]

Ja ovo u kontekstu samoubistva jer sam pod utiskom, jer je najlakse osuditi, reci cvrc nema,opela, cvrc to je beoprostiv greh...ali greh je nas.

Ne umanjujem time ono da svako odgovara za sopstveni zivot i odluke, ali kada si u takvoj muci, kada te pogodi takva nevolja koja pride traje i traje i ne vidi joj se kraj, te price pozitivne psihologije samo misli pozitivno ili hipi vere ma bice sve ok su gore nego pilatovsko pranje ruku.

Sto se drugog tice, sve znam i sve se slazem, al bojim se da je mnogo do nas. I za pp se slazem

Ali sama postavka je nakriva. Mnogo smo krivi, mnogoooo

[АлександраВ]

Управо сада, Јелена011 рече

postoji barem deset ljudi na ovom forumu koji u ovom trenutku prolaze kroz neku svoju pricu

више...много више....

17 minutes ago, Дијана. рече

Gdje je ta zajednica, gdje su komšije, prijatelji, rođaci, gdje drugovi iz razreda?

 

1 minute ago, Јелена011 рече

da postoji jedan samo jedan covek na planeticzemlji koji ce biti tu da nas saalusa

Ето и правог питања и правог одговора. Потпуно, али потпуно смо се отуђили.

У свим таласима који су претили да ме потпопе, Богу хвала, имала сам бар једног човека који ме је или саслушао, или нахранио, или насмејао, или узео за руку и повукао где треба. Не смемо да окрећемо главу једни од других. Мој млађи син је тешко физикалисао за неки џепарац, хтео је да уплати возачки, а у том периоду је његов друг пролазио кроз тежак период, развод родитеља (мајка је избацила њега и оца који је остао без посла на улицу), бака у другом граду на самрти, и тако, тешка прича. Друг је тражио позајмице буквално за хлеб и саламу. За карту до умируће баке. Мој клинац му је давао, буквално све што је зарађивао а могао је да ради, иде ванредно у школу. Давао му је месецима, тај друг је био на крају 4. године средње школе. Чак и када је мој син после неког времена губио живце типа - ја све што зарадим њему дајем, ја сам му говорила - ћути и дај. Да нама нису давали ко зна шта би било са тобом. Или ако ти је лакше тако, гунђај али дај. И тако месецима, тај друг је пролазио кроз пакао са својим оцем, тужна прича... И онда мој син узме паре, оде љут а врати се сив, са реченицом - шта ја гунђам, па шта ће мени те паре, мама он је ноћас спавао на клупи и није јео неколико дана....и тако, у круг у круг.... Међутим, дтуг је завршио школу, запослио се, запослио се и његов тата, стабилизовали су се и једнога дана мом сину је све вратио, иако смо му стално говорили да не треба да враћа. Ето. Не пишем ово да бих показала како смо ми не знам колико добри, пишем да бих сваком ко ово чита исто рекла као и свом сину - ћути и дај. Или гунђај и дај. Само дај. Осмех, поглед, 5 минута, хлеб. Јер, шта ако си баш ти онај последњи који је могао да помогне а није?

[Јелена011]

Jedna divna zena, nebitno, sve detalje sklanjam jer mislim da je neki znaju...pogodjena je bila poplavom...stan im je bio pod vodom kao i vecini obrenovcana...i sad vise se ne secam kako, dobili su krevet, ili su ga imali nebitno za pricu. Ona je samohrana majka tinejdzera koja sa svojom mizernom platom ne stize ni racune i hranu da podmiri...i njen sin je imao druga koji je ziveo kod babe i dede, u supi...isto sve poplavljeno...i oni su taj njihov krevet dali njemu, jer oni makar imaju stan, strpice se, resice nekako, a to jadno dete je spavalo u supi na daskama.

Od nje je nas Jakov dobio svoje lego kockice, koje su bile od njenog sina kad je bio mali, kaze, uzmi, mi smo prerasli...

Od nje sam naucila najvecu lekciju - kada dajes nemoj davati od viska, jer ti ne treba, jer ne znas sta ces, dajes kad nekome treba vise nego tebi, kada je to nesto, bila to utesna rec, bilo novac, garderoba, stisak ruke potrebniji u tom trenutku nego tebi, a za tebe ce se vec pobrinuti Bog.

U najtezim trenucima, bez igde ikoga, od roditelja, rodbine, prijatelja, ona je organizovala pomoc deugima bas zato -jer za njih nema ko da se zauzme i ko da im pomogne...

Ja sam,doduse i sad kratka sa ljudima, al On uvek nađe neki svoj nacin

[Дијана.]

Sramota je kako za Stefana iz CSR i opštine poriču i skidaju odgovornost sa sebe!  Njima je na toj opštini ovo treće samoubistvo djeteta! 

“Mogli su da nam pomognu da bar Stefan završi školu, zaposli se i počne da živi kao sav normalni svijet. Njega više nema, ne treba mi pomoć, neka mi ga vrate” – govori kroz plač Stefanova majka majka Marija.

Ona u suzama demantuje navode službi za Socijalni rad u kojima su “Blic” juče rekli da ona nikada nije tražila pomoć za svog sina i sebe.

“Govore kako nisam ni tražila pomoć, što nije istina. Tražila sam i kucala na mnoga vrata, ali bezuspješno, a nigdje nisam dobila pismeni odgovor, crno na bijelo, već se sve završavalo na praznim obećanjima. Stefan je bio pametno dijete. Osjećao je bezizlaznost iz ovakve situacije iako o tome nije želio da govori. Vjerovali smo da će nastaviti školu ove godine, ali umjesto u đačku klupu, ispratila sam ga u grob, baš na dan početka nove školske godine – govori neutješna majka, naglašavajući da bez Stefana ni njoj život ne treba.

U Centru za socijalni rad Opštine Ada i dalje ne žele ništa da govore o porodici Simić, koja je korisnik socijalne pomoći, jer je direktorka Magdolna Bakai Apro na odmoru.

U opštini Ada ni danas, takođe, ne žele ništa da komentarišu, jer je šefica Kabineta predsjednika opštine Zita Dragin Miricki rekla da “nije zadovoljna izvještavanjem o ovom tragičnom događaju”.

 

:Prošle godine 23 samoubistva

Na području Policijske uprave Kikinda, u prošloj godini registrovana su 23 samoubistva, dok je od početka 2016. godine ruku na sebe diglo isto toliko osoba, među kojima je i jedna maloljetnica. Trinaestogodišnja djevojčica iz Sente se 14. marta ove godine objesila nakon povratka kući iz škole. Prije sedam godina u Martonošu kod Kanjiže dečak (12) se objesio na tavanu porodične kuće.

 

Izvor: Blic

HRONIKAISPOVIJESTSAMOUBISTVOSRBIJAPRIJA

 

 

http://www.banjaluka.com/aktuelno/2016/09/03/potresna-ispovijest-majke-djecaka-koji-se-ubio-bio-je-tako-drag-iako-je-u-dusi-nosio-teret-zbog-siromastva/

[Данче*]

Otišao je do reke i u šumarku, na topoli, ostavio sav jad tih svojih osamnaest leta i svu prazninu vere u robovsku nadu da će veći deo svog predstojećeg života provesti dostojanstveno. Ovaj tek opunolećeni dečak nije imao snage da se sveti društvu koje ni najmanje nije briga za njega. Jedino što je mogao jeste da to društvo tiho uguši u sebi, skinuvši sam sebe sa sopstvenog vrata.
Sudeći po njegovom imenu i prema predsmrtnom postupku njegovog, pre više od jedne decenije upokojenog, oca, S. S. je kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, čiji je hram u tom bačkom selu, mađarskog imena, posvećen Svetom Savi, i kulturno je dobro u neobaroknom stilu, staro dvesta godina.

Ne znam hoće li sveštenik održati opelo nad telesnim ostacima u kojima je nekad boravio, teskobno, mladi život osamnaestogodišnjaka koji je ime poneo po prvom hrišćanskom mučeniku. Crkveni tipik to zabranjuje - opelo onima koji su sebi oduzeli život. Ali, nije danas retkost da se sveštenici, suočeni sa rastom samoubistava, naročito među mladim svetom, ogluše o ovu drevnu zabranu. Možda će se, dakle, i nad mrtvim S. S. začuti onaj poj za oprost njegovoj duši, koja je, inače, bila sto puta nevinija od same te molitve za upokojenje. Toj i takvoj odluci crkvenih starešina možda doprinese i predsmrtna odluka oca ovog dečaka koji se u nedelju obesio, a danas mu je sahrana.

NJegov je otac svoje imanje i kuću poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Srpska pravoslavna crkva, pak, nije čekala s prisvajanjem ovog "dobra", makar dok dečak poodraste. Delovala je po slovu svetovnog zakona i uzela ono što joj po njemu pripada, a po volji jednog očigledno sumasišavšeg čoveka, koji svojom odlukom svoje dete ostavlja bez krova nad glavom. SPC na ovo darovanje nije odgovorila darežljivo, recimo, vodeći računa o budućnosti dečaka čiji joj je otac darovao kuću i imanje, darujući tuđi dar - oduzet od deteta.

Stoga, S. S, koji je ime dobio po prvomučeniku, sa svojom majkom, koja se zove onako kako se zvala i majka Isusova, odrastao je u zapuštenoj kući majčinih roditelja, u kojoj svih tih njegovih osamnaest godina nije bilo struje.

Majka i sin primali su socijalnu pomoć od koje se da živeti dan-dva (pa nek je i deset!). Malo ojačavši, sin je počeo da radi kao sezonski nadničar. Ali, ako i ima potrebe za nadničarem, nema danas više tog bačkog paora koji bi mogao i da ga plati.

Prošle godine, dečak je morao da napusti treći razred ugostiteljske škole, jer nije imao čime da plaća mesečnu kartu za autobus - od svog sela do Bečeja i nazad. Kad je mati Marija kod predsednika opštine išla da moli za stipendiju, kako bi njen sin nastavio školovanje, išla je i molila uzalud. Dečak se obesio u nedelju, na Veliku Gospojinu, i danas mu je sahrana.
Ne znam hoće li se danas nad tim lešom mladića S. S. prolomiti iz sveštenikovih usta Psalam 90, "Koji živi u pomoći Višnjega", i Psalam 118, "Blaženi su neporočni", i hoće li se zatim čuti tropar: "Sabor svetih pronađe izvor života", sa, doista muzički dirljivim, eolskim pripevom autoritarnog stiha: "Blagosloven si, Gospode, nauči me naredbama Tvojim", jer ne znam hoće li crkveno starešinstvo bačkog sela odobriti takozvano bogosluženje, hoće li, naime, u vidu pozitivnog odgovora, samoubistvo sasvim mladoga S. S. proglasiti počinjenim u stanju umne poremećenosti.
U svakom slučaju, znam da su oni koji o ovome odlučuju, pa kako god da odluče, saučesnici u osamnaestogodišnjem ubijanju čoveka S. S. koji je tek počeo da živi. Razlika je samo u tome da li će biti prisutni na njegovoj sahrani, ili neće biti prisutni. Razlika je samo u načinu na koji će obeležiti ovo svoje krunsko saučesništvo: ćutanjem ili pojanjem.

I znam još nešto, kad sledećeg juna meseca povedem svoju decu na Tisu da je posmatramo dok cveta - dok se iz nje rađaju rojevi tiskih cvetova upravo da umru - spomenućemo se hrabrosti mladića koji se obesio da bi nam svima jasno stavio do duše gde je mesto mladosti i nevinosti u Srbiji danas, koje su joj namenile njene institucije najvišeg ugleda: Vlada i Crkva.
Mladić, gotovo dečak, popeo je, u nedelju, na jednu topolu na obali Tise jedan uništen, sprečen život, ne pristajući više na laž imitacije života. O granu je okačio sebe kao živu zastavu naše domovine.

O Srbijo, bleda majko!/ Kako uprljana sediš/ Međ narodima!/ Među ukaljanima/ Padaš u oči.
Laka ti zemlja, Stefane S, tiski cvete!

- See more at: http://www.danas.rs/dijalog/kolumnisti.1079.html?news_id=326861&title=Samoubistvo+mladića+S.+S.#sthash.JtCiyxZF.dpuf