Достојевски и/или Толстој - сусрет/сукоб два генија

[Дијана.]

                                    

https://www.youtube.com/watch?v=M1BsCLh9hP8        link                                                                       

Dva genija, mislioca, dva ruska knjizevna velikana, koji su obojica na svoj nacin obiljezili epohu, Rusiju i dali nenadmasno blago knjizevnom bogatstvu svijeta. Obojica su pisali i o aktuelnim drustvenim motivima tog vremena, i o univerzalnim ljudskim vrijednostima, strastima i stradanjima.  Bili su razliciti kao licnosti, i cak ne ni u dobrim odnosima. Imali su razlicitu percepciju komunizma koji je u njihovo vrijeme stasao u Rusiji kao ideja, Tolstoj je vidio plemenitost te ideje, i komuniste prikazao u 'Vaskrsenju' kao humaniste i idealiste, a Dostojevski je prorocki vidio zlokobnost stvarnih namjera i tendencija tog pokreta, a ljude prikazao kao bezdusne i amoralne oportuniste - 'Zli dusi'. Dostojevski je sumnjao i 'rvao se s Bogom' i u svom djelu i u zivotu, ali se vracao vjeri i smatrao da ce pravoslavlje, dobrota, ljepota spasiti svijet. A Tolstoj nikad nije gubio vjeru u Hrista, ali je izgubio povjerenje u Hristovu Crkvu, i umro je izopsten i anatemisan (nazalost).

Uporedimo ih i sami, i opisimo nas dozivljaj ova dva velika genija..

 

 

[Човек Жоја]

Толстој је неоспорно велики књижевник и мислилац, светска громада без кога делатност људског ума не би била иста, били бисмо прилично сиромашни...Ништа му није недостајало, живео је део живота пуним плућима, али га није испунило, као и код свих великих умова није угасило жеђ. Човек лутања и тражења, и борбе, али као издалека, на одређеној дистанци, и увек му је фалило оно "нешто", и некако је, ваљда у том тражењу, остао недостатан, као да није нашао. Можда је у "Васкресењу", ако изузмемо идеолошке предзнак, докачио неке сфере које је тражио, али опет ми је некако остао далек.

За разлику од њега Фјодор је, по мом утиску, био на првој борбеној линији, непосредно, није било дистанце, можда као епилептичар није ни могао да буде. Ишао је право на бусију, са већом петљом, ваљда немајући шта да изгуби. Можда у свом стилу и књижевном дару и естетици није био на Толстојевом нивоу, али је због непосредности много истинитије заронио у човека и смисао. Ако кажем да ми је при читању Записа из мртвог дома, поред свих оних грешника и приказане мучне затворске тегобе једина асоцијација било Царство небеско, са свим тим ликовима и маестрално приказаним карактерима, онда је негде јасно ко ми се лично од њих двојице својим делом више приближио (или ја њиховом делу). Ближи ми је Достојевски.

[Драшко]

Fjodora Mihajloviča sam čito jer sam teo.

Leva jer sam morao i to samo prvi deo Ane Karenjine.

Žao mi je što nisam pročitao "rat i mir"....kaže jedna profanka da je tamo sve sušta "istina"

Dostojevski je prodro u sva stanja, otvorio granične linije...doživeo razna dna...sve njegove knjige koje sam čitao, nisam mogao da ispustim.

[АлександраВ]

Ја ћу поставити две фотографије које описују тачно како их доживљавам

  

[Дејан]

Tolstoj je vrlo inteligentan čovek koji nikada nije doživeo pedesetnicu

 

[Дијана.]

12 hours ago, Човек Жоја рече

Ближи ми је Достојевски.

Prica koja me inspirisala je naslovljena Tolstoj ili Dostojevski, i ja sam morala u naslovu da iskazem svoju preferenciju.

Tolstoj je divan, dubok, zanimljiv, Ana Karenjina je bez sumnje genijalno djelo, Rat i mir je zanimljiv, Vaskrsenje nije bez cari... ALI... samo sam se A.K. vracala u zrelijim godinama, i mislim da cu Vaskrsenje ponovo procitati, a ne znam koliko sam puta citala iznova i iznova Dostojevskog, i nikad nije dosadan... Nema emocije ni strasti, ni prizemne ni uzvisene, koju nije opisao, nesvjesnog arhetipa koga nije dotakao, filosofskog pitanja znacajnijeg, narocito etickog, koga nije obradio... Dobro i zlo, stradanje, Bog - vjecita pitanja ontoloska i eticka, sociologija, psihologija - to nisu samo knjizevna djela, na njemu se mogu pisati doktorati iz raznih nauka. On vaspitava, ne samo da obrazuje.

Jedan je Dostojevski.

[Ignjatije]

Достојевски, зато што је био филоСоф. Толстој је био фолоЗоф.

[Рапсоди]

Између Толстоја и Достојевског бирам  Толстојевског . / рече нека народна певаљка / 

Мени је лично ближи Достојевски,  осећам / неким  посебним чулом / Достојевског /  ближа ми је атмосфера  / клима / његових романа . Не бих да улазим у  дискусију  око стила, естетике  и виртуозности списатељског израза, између ова два генија...неоспорно је да су то оба.

[Човек Жоја]

2 hours ago, Дијана. рече

vjecita pitanja

To, "večna prokleta pitanja". Možda je otac Justin to najbolje formulisao rekavši za Dostojevskog da mu je istovremeno bio i mučitelj i učitelj. Zašto mučitelj? Pa sve je sažeto u onoj rečenici Dostojevskog u kojoj kaže da je kroz 'pakao' sumnji došao do svog osana. To bi bilo ono direkno jurišanje na granice kako kaže Drale. Tako ga nekako i doživljavam, kao samog na brisanom prostoru i onda juriš da se probije pva linija fronta, da se razbucaju barijere koje zagrađuju 'njegovog osana'. Šta je to drugo nego eshatološko viđenje. A mučio je se Dostojevski, od Zapisa iz podzemlja, preko cele lepeze likova do Miće i Ivana Karamazova, to su sve njegova mučenja. A evo, Aleksandra je postovala ovu sjajnu fotografiju gore, šta bi mogao biti rezultat tog mučenja-dolazak do osane. Ako taj izraz fizički ne opisuje blaženstvo ne znam šta bi drugo moglo.

Moje omiljeno delo jesu Zapisi iz mrtvog doma, što je možda malo mimo uobičajenih očekivanja, jer obično kod ljudi Karamazovi izazivaju najveću pažnju. Međutim, ona kulminacija tog zatvorskog mučenja (zatvor ne samo kao fizička ograničenost već mnogo više kao um svezan strastima i mrakom) izražena pred kraj usklikom Sloboda!...najgrđe stanje uma, u društvu istih, razbojnika, zločinaca, demonskih likova, i onda Sloboda!...pa to je to. A ono gde je mene zaista kupio na ličnom planu to su kratke forme, Mali Hristov položajnik i San smešnog čoveka, naročito ovo drugo jer ima izvesnu korespondenciju sa Njegošem, mentalnim fenomenom unutrašnje svetlosti, zvezde koja ga vodi, itd.

[Биљана]

Eci-peci-pec.......Dostojevski

Kako reče Dijana; Ana Karenjina je jedna i neponovljiva, Vasksenje (po meni) malo dosadnjikavo ali nije loše. Nekako mi se i sam Tolstoj čini dosadnjikav i kao da ne zna šta bi od sebe.

Kod Dostojevskog je priča ispričana, stamena, na čvrstim nogama. Opet kako reče Dijana, Dostojevski vaspitava. Pomenuću samo "Zločin i kaznu". To te djelo sve vrijeme drži budnim. Konstantno se nameće neka misaona problematika koja te tjera na opredeljenje; razum ili osjećanja, ljubav ili mržnja i sl. A to te ne može ostaviti ravnodušnim nikako  

 

[Дијана.]

'Bog me je mucio cijelog zivota i nema strasnije patnje od patnje zbog Boga', kaze D. u Dnevniku, on licno, ne kroz lik. Kroz Ivana Karamazova on je dao kritiku i Boga i njegovog svijeta mnogo strasniju nego sto mozes cuti od ateista ovde, sve zajedno kad ih saberes i po misli i po snazi (ocaja). Trojica brace Karamazova, tri tipa duhovnog odnosa s Bogom. Jesu maestralno djelo. Starac, i Zosima i Tihon su mnogo prenijeli od onog pravoslavnog u D. i njegovog prihvatanja pravoslavlja. Pa Miskin, sa kritikom RKC i velicanjem pravoslavlja... Inace je meni Idiot mozda omiljena knjiga, ali tesko ih izdvajam, jer je i Zlocin naravno mocan ali i Zli dusi su mi maestralno djelo, on je sam rekao pisem pamflet ali je ispalo dublje, i ljudski odnosi, i duhovna pitanja...Zapisi su i meni ostavili jak utisak, narocito sto je to sve dozivljeno, stvarno, tu su prototipi mnogih likova. Mnogo sam naucila o psihologijij od D., i vidjela Frojdove ideje u njegovim knjigama, pa sam se pitala koji je prije zivio, tj. kojij je od kojeg prepisivao.. Dakle Frojd od D.  

Slike koje je nasla Aleks su mocne jer odslikavaju konacan duhovni lik dvojice velikana. D. je cijelog zivota bio onako namrgodjen, a onaj smrtni smijesak znaci da je susreo Gospoda, veliki gresnik a po dobroti svetac, Fjodor... Mada je Tolstoj tu zapravo unezvijeren, i vjerovatno je to blisko pred kraj, jako mi ga je zao, vjerujem da mu je Bog bio milostiviji nego sto bi se mislilo...

Ali volim ja i Tolstoja. Korisno je za omladinu da procitaju u mladosti Rat i mir, da se nauce cojstvu i junastvu i svim lijepim drustvenim vrijednostima, i da upoznaju svijet (koji je ipak u tom dobu bio jos bezazlen). Taj me roman mnogo podsjeca na Balzaka. Vaskrsenje mi se jako dopada kao ideja, ali mi se ne dopada Nehljudov. Nekako je... mlak, pa ne izaziva gnusanje ni saosjecanje kao Stavrogin niti ima silu pokajanja i ljubavi u sebi da zanese ni Kacusu ni citaoca na kraju (da ga je stvarao D., vjerovatno bi). On nju ni tad nije volio, samo je htio da bude covjek konacno, da usavrsi sebe, i ona je to zenskom intuicijom osjetila i otisla od njega.

A Ana Kar. je svevremno, genijalno djelo, tu parira Dostojevskom, narocito maestralno je predstavio kontrast ciste ljubavi i klasicne porodice i strastvene nedozvoljene ljubavi i raspada porodice. Ana je tragican lik, ne kao zena i samoubica, nego kao nesretna majka. Duboko vjerujem da se danas Ana ne bi ubila, jer njen zivot je obesmisljen ne toliko zbog gubitka ljubavi, nego zbog gubitka samopostovanja, postovanja ljudi, i najvise, djeteta. Vjerujem da je to djelo ucinilo vise za emancipaciju zene nego fem. pokreti. I Vronski je tragican; a scena kad ona nakon porodjaja postidjuje Vronskog pred svojim dobrim muzem je duboka i prestrasna, kao da ju je D. napisao... Oprastanje Aleksijevo i njeno kajanje, ljubav koja postoji prema obojici, bol Vronskog... A lazni moral i podlost visokog drustva su maestralno iskarikirani. Stara grofica koja bi rehabilitovala Anu u drustvu, ali je na nesrecu saznala kasno, me podsjetila na mene  

[Биљана]

12 minutes ago, Дијана. рече

Vaskrsenje mi se jako dopada kao ideja, ali mi se ne dopada Nehljudov. Nekako je... mlak, pa ne izaziva gnusanje ni saosjecanje kao Stavrogin niti ima silu pokajanja i ljubavi u sebi da zanese ni Kacusu ni citaoca na kraju (da ga je stvarao D., vjerovatno bi). On nju ni tad nije volio, samo je htio da bude covjek konacno, da usavrsi sebe, i ona je to zenskom intuicijom osjetila i otisla od njega.

To je priča o njenom vaskrsenju, a ne njegovom (Nehljudovom). On je baš mlak. Ne zna šta bi od sebe. Niti smrdi niti miriše  

[Aquilius Cratus]

Dok ne skupim vremena da napisem sta pametno. Uzivajte!

 

[Човек Жоја]

Evo malo Tolstoja, uspeo sam da nađem neke izvode iz Vaskresenja. To je ono kad vas uče da se knjige čitaju sa olovkom i hartijom u ruci, pa kad naiđeš na nešto što ti se dopadne hvataj beleške ili prepiši (nažalost, izgubio sam tu naviku).

O Nehljudovu, glavnom liku romana:

Цитат

Onda je bio čestit, nesebičan mladić koji je bio pripravan da se žrtvuje za svaku dobru stvar, sad je bio razuzdan, profinjen sebičnjak koji je volio samo svoju nasladu...Onda je svoje duševno biće držao za svoje pravo 'ja', sada je za sebe samoga držao svoje zdravo, jedro, životinjsko 'ja'.

I sva ta strašna promena zbila se u njemu jedino zato što je prestao da veruje sebi a stao da veruje drugima. A prestao je da veruje sebi zato što je preteško bilo živeti verujući sebi: kad veruje sebi morao je svako pitanje da rešava ne u korist svome životinjskom 'ja' koje traži lake radosti, nego gotovo uvek protiv njega, a kad veruje drugima nije trebalo ništa da rešava-sve je već bilo rešeno, a rešeno je bilo uvek protiv duševnog i u korist životinjskog 'ja'. Štaviše, verujući sebi uvek se izvrgavao osudi ljudskoj-verujući drugima sticao je odobravanje ljudi koji ga okružuju.

Isprva se Nehljudov borio, ali boriti se bilo je preteško, jer sve ono što je on, verujući sebi, držao da je dobro, držali su drugi za loše, i obratno, sve što je verujući sebi držao za loše, držali su svi oko njega za dobro. I završilo se time da se Nehljudov predao, prestao je da veruje sebi i poverovao drugima.

I za prvo vreme bilo je neugodno to odricanje od samoga sebe, ali to neugodno čuvstvo nije potrajalo nikako dugo, i vrlo je brzo Nehljudov, koji je u isto vreme počeo pušiti i piti, prestao da oseća to neugodno čuvstvo, čak je osetio veliku olakšicu. I Nehljudov se sa strasnošću svoje prirode odao sav tomu novom životu što ga odobravaju svi oko njega i sasvim je ugušio u sebi onaj glas koji je iziskivao nešto drugo.

 

[Човек Жоја]

2 hours ago, Биљана рече

To je priča o njenom vaskrsenju, a ne njegovom (Nehljudovom). On je baš mlak. Ne zna šta bi od sebe. Niti smrdi niti miriše  

To je po mom utisku zapravo Tolstojevo traženje i lutanje. Ni tamo ni ovamo.