САБОР НА КРИТУ 2016.

[verum est in beer]

2 hours ago, Иван ♪♫ рече

Predlažem da se episkopi biraju iz redova forumaša! 

Takav kadar imamo ovde da bi se stanje u crkvama, ali i uopšte u svetu rešilo čas posla, šteta da takav talenat propada na forumu.

На жалост не могу, имам канонске сметње.

Искрено, вероватно би ми требало мање од 50 година да решим оно што они нису решили, а и оно што су донели, искрено нема неких битних ствари. А да не причамо да нису могли братски ни да се окупе, него су помесне Цркве, које имају више верника, него све остале које су се скупиле, одсуствовале са истог.

[Dominika]

14 hours ago, verum est in beer рече

Надам се да ће архијереји на крају схватити и рећи "ма ми смо само били на летовању на Криту".

Мене је као верника срамота да кажем да се одиграо као неки Сабор, који су припремали 50 година и на коме ништа паметно нису донели, осим послужења.

 

И мени... То све је изгледало некако... Сиромашно и као нека "игра" у велики сабор... Зашто?
1. Толико припрема, толико година, и два месеца пре (или нешто тако) со одлучили да неће бити разговора о свима битним темима.
2. Нису учестовале све Цркве, због:
а) политике
б) напора Цариграда и уопште Грка (то изгледа мало слично кад је било Халкидон и така је била шизма са Оријенталним Црквама, пре свега због Грка. Такодеј сад је пре свега са Арапима (конфликт између Антиохијске и Јерусалимске патријаршије, па и унутра јерусалимске Цркве), али не само то.

3. Све обе мућке у документима и око њих, па и на крају никаквих конкретних одлука 
4. Ништа конректно не може са се прочита на пример на пољској страници Цркве, само слике владика са црнима владикама, са румунским патријархом, па са српским патријархом, па епископи пију кафу, па поглед на море итд.  Још само фалило селфи. 

5. Гледалаsam мало Литургију и за празник Педесетнице и завршавајућу сабор... Наравно, пре свега, видело се, да није било свих Цркава. Али још то, да све је било рађено на грчки начин: различите литургијске праксе, појање, и језик - да, мало је било на другима, али у ствари само јектење или возглас, тропар, коданк или нешто тако - не. Баш сам се зачудила, пре свега за празник Педесетнице, аили и генерално - то није приказивало ово јединство у разноврсности и разноврсност у јединству, та сви смо заједница. Па још и то, да нису сви епископи (чак и поглавари аутономских Цркава!) служили Литургију. Знам, да то је тешко логистично, али зашто да се не служити на специјалном олтару на поље?..

[Џуманџи]

А чобани се радују:   православнапородица.орг.срб илити http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/ctenie/vera-svetih/1020-gruzijska-crkva-odbacila-dokumenta

[александар живаљев]

Епископ Атанасије и Епископ Калист Вер

2. Јул 2016 - 22:13

На недавно одржаном Православном Сабору на Криту остварени су неки веома важни лични сусрети. Епископ Бихаћко-петровачки г. Атанасије је разговарао са познатим теолозима и духовницима Православне Цркве данас.

Овде илуструјемо сусрете са Епископом Калистом Вером и Епископом Јеротејем Влахосом. Обојица су изјавили да би волели да посете нашу Епархију и Православне у нашој Крајини.

Надамо се да ће ови велики духовници и теолози у скорије вријеме посјетити нашу Епархију и обрадовати нас лијепим предавањима из живота Цркве.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

 

[александар живаљев]

Митрополит Лимасолски Атанасије: Савест ми није дозволила да потпишем

 

Атина, 2. јул 2016 г.

 

    

 

Митрополит Лимасолски Атанасије (Кипарска Православна Црква) званично је потврдио да за време заседања на Криту није потписао усвојени документ „Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света“. Управо је тај документ изазвао најоштрију полемику како до одржавања сабора на Криту, тако и у време сабора.

„Пошто је дошло до несугласица у информисању верујућих хришћана о томе зашто нисам потписао документ Светог и Великог Сабора под називом „Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света“– пише владика Атанасије, - желим да обавестим све вернике да ми савест није дозволила да га потпишем. Нисам потписао због тога што нисам сагласан са текстом документа у његовом коначном облику“.

 

    

 

Истовремено је митрополит Атанасије приложио и текст свог обраћања „Светом и Великом Сабору“, у вези са горенаведеним документом. Потпуни текст објављен је на страницама грчког портала „Ромфеа“.

 

 

03 / 07 / 2016

 

[Udruzenje Postanje]

Свим православнима и свим људима добре воље

 

Богу, „Оцу милосрђа и сваке утехе“ узносимо песму благодарности и хвале што нам је омогућио да се саберемо током недеље Педесетнице (18-26. јун 2016.) на Криту, где су Апостол Павле и његов ученик Тит проповедали Јеванђеље у раним годинама живота Цркве. Благодаримо Троједином Богу који је благоволио да окончамо рад Светог и Великог Сабора који је сазвао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј у једномислију са предстојатељима православних аутокефалних Цркава.

Верно следујући пример Апостола и наших богоносних Отаца изнова смо проучили Јеванђеље слободе „којим нас Христос ослободи“ (Гал. 5, 1). Темељ наше богословске дискусије била је увереност да Црква не живи сама за себе. Она преноси сведочанство Јеванђеља благодати и истине и целом свету нуди дарове Божије: љубави, мира, правде, помирења, силе Крста и Васкрсења и ишчекивања вечног живота.

1.     Превасходни приоритет Сабора био је оглашење јединства Православне Цркве. Постојеће јединство, засновано на Евхаристији и апостолском прејемству њених епископа, треба да буде оснажено и да донесе нове плодове. Једна Света саборна и апостолска Црква је бого-човечанска заједница, предокус и искуство Есхатона унутар Свете Евхаристије. Будући трајна Педесетница, она је пророчки глас који не може бити ућуткан, присуство и сведочанство Царства Бога који је љубав. Православна Црква, верна једногласном апостолском Предању и своме светотајинском искуству, јесте аутентични наставак једне свете саборне и апостолске Цркве, каква је исповеђена у Символу вере и потврђена у учењима Отаца Цркве. Наша Црква живи тајну божанске икономије у свом светотајинском животу, са Светом Евхаристијом у њеном центру.

 

Православна Црква изражава своје јединство и саборност „Сабором“. Саборност надахњује њену организацију, начин на који се донесе одлуке и одређује њен пут. Православне аутокефалне цркве не сачињавају федерацију цркава, већ једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Свака локална Црква која служи свету Евхаристију представља локално присуство и пројаву једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Када је у питању православна дијаспора у разним земљама света, одлучено је да се настави са институцијом епископских Савета до даљњег, док се не створе услови за примену канонске акривије. Ови Савети се састоје од канонских епископа наречених од стране аутокефалних Цркава, а ови епископи остају подређени сопственим Црквама. Координирани рад ових епископских Савета осигурава поштовање православног принципа саборности.

За време рада Светог и Великог Сабора истакнут је значај Сабрања предстојатеља која су одржавана и изнет је предлог да Свети и Велики Сабор постане редовна институција, те да се одржава сваких седам или десет година.

 

2.     Учествујући у Светој Евхаристији и молећи се за цео свет, треба да наставимо „литургију после божанске Литургије“, и сведочимо веру онима који су близу и онима који су далеко, у складу са јасном Господњом заповешћу, датом пре вазнесења: „и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дап. 1, 8). Ре-евангелизација Божијег народа у савременим, секуларизованим друштвима и евангелизација оних који још не познаше Христа, остаје непролазна обавеза Цркве.

 

3.     Одговарајући на обавезу да сведочи истину и апостолску веру, наша Црква придаје велику важност дијалогу, првенствено са неправославним хришћанима. На овај начин остатак хришћанског света упознаје боље и јасније аутентичност православног предања, вредност отачког учења и литургијског живота и вере православних. Дијалог у коме православна Црква учествује никада не укључује компромис по питањима вере.

 

4.     Експлозија фундаментализма у различитим религијама представља израз морбидне религиозности. Трезвени међурелигијски дијалог битно помаже промовисање међусобног поверења, мира и помирења. Мелем религијског искуства треба бити употребљен за исцелење рана а не за распиривање ватре оружаних сукоба. Православна Црква једногласно осуђује ширење војног насиља, прогоне, тлачење и убиства припадника религијских мањина, присилну религијску конверзију, трговину избеглицама, отмице, мучење и чудовишне егзекуције. Она осуђује уништења цркава, религијских знамења и културних споменика. Црква нарочито изражава дубоку забринутост за стање хришћана и свих прогоњених мањина на Блиском Истоку. Она позива владе у региону да заштите домаће православно и друго хришћанско становништво и све популације које имају неотуђиво право да остану у својим земљама као грађани са једнаким правима. Наш Сабор позива све умешане стране да без одлагања подузму систематске напоре да се војни сукоби на Блиском Истоку и наоружана непријатељства посвуда окончају и да се расељенима омогући повратак њиховим домовима.

 

Позив упућујемо нарочито онима на позицијама моћи да делују како би мир и правда победили у земљама из којих ове избеглице потичу. Подстичемо световне власти, грађане и православне хришћане у земљама у којима прогоњени налазе уточиште да наставе да нуде помоћ до граница својих могућности, па чак и преко њих.

 

5.     Савремена секуларизација изискује отуђење човека од Христа и од духовног утицаја Цркве, којег произвољно поистовећује са конзервативизмом. Међутим, западна цивилизација носи неизбрисиво обележје надвременског доприноса хришћанства. Поврх тога, Црква истиче спаситељски значај Христа Богочовека и његовог тела, као места и начина живота у слободи.

6.     Насупрот савременом приступу браку, Православна Црква сматра нераскидиви љубавни однос  човека и жене „великом тајном ... Христа и Цркве“. Слично томе, породицу која из овог односа проистиче и која сачињава једину гаранцију за подизање деце, она назива „малом црквом“.

 

Црква је одувек истицала вредност самоуздржања. Међутим, хришћанско подвижништво радикално се разликује од сваког дуалистичког аскетизма који човека одваја од живота и од ближњих. Насупрот томе, она га повезује са светотајинским животом Цркве. Уздржање се не тиче само монашког живота. Подвижнички етос је одлика хришћанског живота у свим његовим пројавама.

 

* * *

 

Поред конкретних тема о којима је донео одлуку, Свети и велики Сабор укратко указује на следећа значајна савремена питања:

 

7.     По питању односа између хришћанске вере и природних наука, Православна Црква не тражи да се научно истраживање потчини њеном старању и не заузима становиште по сваком научном питању. Она захваљује Богу на дару разоткривања скривених димензија његове творевине којег он дарује научницима. Савремени развој природних наука и технологије доноси радикалне промене у наш живот. Он доноси значајне добробити као што су олакшање свакодневног живота, лечење тешких болести, лакше комуникације, истраживање свемира и тако даље. Међутим, упркос томе, постоје многе негативне последице као што су манипулација слободом, постепени нестанак драгоцених предања, уништење природне средине и довођење у питање моралних вредности. Ма како брзо напредовало, научно знање не покреће човекову вољу нити даје одговоре на озбиљна морална и егзистенцијална питања, као ни на трагање за смислом живота и света. Ова питања изискују духовни приступ који Православна Црква настоји да обезбеди кроз биоетику засновану на хришћанској етици и отачком учењу. Истовремено са указивањем поштовања слободи научног истраживања, Православна Црква истиче опасности које су скривене у одређеним научним остварењима* и истиче човеково достојанство и његово божанско назначење.

 

8.     Јасно је да данашња еколошка криза има духовне и моралне узроке. Њени корени повезани су са похлепом, грамзивошћу и егоизмом, који доводе до несмотрене употребе природних ресурса, испуњења атмосфере штетним загађивачима и климатских промена. Хришћански одговор на овај проблем захтева покајање због злоупотреба природе, уздржање и аскетски етос као супротност прекомереном конзумеризму, а истовремено и култивацију свести да је човек „домаћин“ (oikonomos) а не власник творевине. Црква непрестано истиче да будуће генерације такође имају право на природне ресурсе које нам је Творац даровао. Из тог разлога* Православна Црква узима активно учешће у различитим међународним еколошким иницијативама и одредила је 1. септембар као дан молитве за заштиту природне средине.

 

9.     Насупрот уравниловци и безличној стандардизацији који се на бројне начине промовишу, Православље се залаже за поштовање појединачних одлика људи и народа. Такође се противи и претварању економије у нешто отуђено од основних људских потреба и њеном постајању циљем по себи. Прогрес човечанства није повезан само са увећањем животних стандарда нити са економским развојем на уштрб духовних вредности.

 

10.  Православна Црква се не меша у политику. Њен глас остаје одвојен, али такође и пророчки као интервенција ради добробити човека. Људска права су данас центар политике као одговор на друштвене и политичке кризе и устанке, и њима се настоје заштитити грађани од арбитрарне силе државе. Овим обавезама и одговорностима грађана наша Црква додаје такође и потребу за сталном само-критиком, како политичара тако и грађана, ради унапређења друштва. Изнад свега, она истиче да православни идеал по питању човека надилази хоризонт установљених људских права, и да је „од њих (нај)већа љубав“, као што нам је Христос открио и као што су то верни који га следе искусили. Такође, она инсистира да је заштита религијске слободе темељно људско право – конкретно, слобода савести, веровања и религије, укључујући, као појединац и заједница, приватно и јавно, право слободе богослужења и праксе, право да се сопствена религија пројави, као и право религијске заједнице на религијско образовање и на пуно деловање и практиковање религијских обавеза, без било какве форме непосредног или посредног мешања државе.

 

11.  Православна Црква обраћа се младим људима који трагају за пуноћом живота испуњеног слободом, правдом, креативношћу, као и љубављу. Она их позива да се придруже Цркви онога ко је Истина и Живот, да дођу, нудећи телу Цркве своју виталност, тескобе, бриге и очекивања. Млади људи нису само будућност, већ су и динамичка и креативна садашњост Цркве, како на локалном тако и на светском нивоу.

 

12.  Свети и Велики Сабор је отворио хоризонт ка савременом многообразном свету. Он је истакао нашу одговорност у простору и времену из перспективе вечности. Православна Црква, очувавши нетакнутим свој светотајински и сотириолошки карактер, осетљива је на бол, агонију и вапај за правдом и миром народа света. Она „благовести дан за даном спасење Његово, објављује народима славу његову, свим људима чудеса Његова“ (Пс. 95).

 

Молимо се да „Бог сваке благодати, који вас позва у вјечну своју славу у Христу Исусу, да вас он, пошто мало пострадасте, усаврши, утврди, укријепи, утемељи; њему нека је слава и сила у вијекове вијекова. Амин.“

 

Вартоломеј Константинопољски, председавајући

Теодор Александријски

Теофил Јерусалимски

Иринеј Српски

Данијел Румунски

Хризостом Кипарски

Јероним Атински и све Грчке

Сава Варшавски и све Пољске

Анастасије Тирански, Драча и све Албаније

Растислав Прешовски, Чешких земаља и Словачке

И остали присутни Епископи

 

На срспки језик превео др Андреј Јефтић

[александар живаљев]

Енциклика Светог и великог Сабора Православне цркве

 

 

ЕНЦИКЛИКА СВЕТОГ И ВЕЛИКОГ САБОРА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

КРИТ 2016

 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

 

Са захвалном песмом славимо и клањамо се Богу у Тројици, који нам је омогућио да се окупимо у данима празника Педесетнице, овде на острву Криту, освећеном од стране светог Павла, Апостола незнабожаца, и његовог ученика Тита, његовог „правог сина по заједничкој вери“ (Тит 1, 4), и да, надахнућем Духа Светога, закључимо заседања овог Великог и светог сабора наше Православне цркве – сазваног од стране Његове Свесветости Васељенског Патријарха Вартоломеја, заједничком вољом Њихових Блаженстава предстојатеља најсветијих Православних цркава – у славу Његовог најсветијег имена и ради великог благослова Његовог народа и читавог света, исповедајући са божанственим Павлом: „Нека нас људи сматрају за слуге Христове и управитеље тајни Божијих.“ (1 Кор 4, 1)

 

 

Свети и велики сабор једне, свете, саборне и апостолске Цркве представља аутентично сведочанство вере у Христа, Богочовека, јединорођеног Сина и Речи Божије, који је својим оваплоћењем, својим деловањем на Земљи, својом жртвом на крсту и васкрсењем, открио тројичног Бога као бесконачну љубав. Стога, једним устима и једним срцем упућујемо поруку „наде која је у нама“ (уп. 1 Пт 3, 15) не само синовима и кћерима наше најсветије цркве, него и сваком људском бићу „било да су близу или далеко“ (Еф 2, 17). „Наша нада“ (уп. 1 Тим 1, 1), Спаситељ света, откривен је као „с нама Бог“ (уп. Мт 1, 23) и као Бог „за нас“ (Рим 8, 32), који „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2, 4). Обзнањујући Његову милост и не скривајући Његове велике благослове, сећајући се речи Господњих да ће „небо и земља проћи, али речи моје неће проћи“ (Мт 24, 35) и „испуњени радошћу“ (1 Јн 1, 4), објављујемо Јеванђеље вере, наде и љубави ишчекујући онај „дан невечерњи, ненаследан и бесконачан“ (Василије Велики, Беседе на Шестоднев II, PG 29, 54). Чињеница да је „наше живљење на небесима“ (Фил 3, 20) ни на који начин не негира, већ пре оснажује наше сведочанство у свету.

У овоме следујемо предању апостола и отаца наше Цркве који су проповедали Христа и кроз Њега спасењско искуство вере Цркве, и који су „на начин рибара који забацују мрежу“, што значи на апостолски начин, о Богу говорили људима сваког доба како би им пренели Јеванђеље слободе „којом нас Христос ослободи“ (Гал 5, 1). Црква не живи због себе саме. Она се нуди целокупном човечанству како би уздигла и обновила свет у нова небеса и нову земљу (Отк 21, 1). Отуда, она сведочи Јеванђеље и раздељује Божије дарове свету: Његову љубав, мир, правду, помирење, силу васкрсења и ишчекивање вечног живота.

 

 

*    *    *

 

I.      Црква: Тело Христово, слика Свете Тројице

 

1.      Једна, света, саборна и апостолска Црква је богочовечанско сабрање по слици Свете Тројице, предокушај и искуство есхатона у светој евхаристији и откривење славе ствари будућих, и, као трајна Педесетница, она је пророчки глас у овоме свету, који не може бити ућуткан, присуство и сведочанство Царства Божијег „које је дошло у сили“ (Мк 9, 1). Црква, као тело Христово, „сабира“ свет (Мт 23, 37) Њему, преобликује га и наводњава „водом која тече у живот вечни“ (Јн 4, 14).

 

2.      Предање Апостола и Отаца – следујући речима Господа, оснивача Цркве, који је на Последњој вечери са својим ученицима установио свету тајну евхаристије – наглашавало је одређење Цркве као „тела Христовог“ (Мт 25, 26; Мк 14, 22; Лк 22, 19; 1 Кор 10, 16-17; 11, 23-29), и ово увек повезивало са тајном оваплоћења Сина и Речи Божије од Духа Светога и Марије Дјеве. У овом светлу, акценат је одувек стављан на нераскидиву повезаност, како између целокупне тајне божанске икономије у Христу и тајне Цркве, тако и између тајне Цркве и тајне свете евхаристије, која се непрекидно потврђује у светотајинском животу Цркве, дејством Духа Светога.

 

    Православна црква, верна овом једнодушном апостолском предању и светотајинској пракси, представља аутентични наставак једне, свете, саборне и апостолске Цркве, као што је исповеђено у Символу вере и потврђено у учењу отаца Цркве. На тај начин, она је свесна своје велике одговорности, не само да осигура аутентични израз овог искуства у телу Цркве, него и да понуди веродостојно сведочанство истине читавом човечанству.

 

3.  Православна црква, у свом јединству и саборности, јесте Црква саборā, од Апостолског сабора у Јерусалиму (Дап 15, 5-29) до данашњег дана. Сама Црква у себи је сабор, установљен од стране Христа и вођен Духом Светим, у складу са апостолским речима „угодно би Духу Светоме и нама“ (Дап 15, 28). Путем васељенских и помесних сабора, Црква је објавила и наставља да објављује тајну Свете Тројице, откривену оваплоћењем Сина и Речи Божије. Саборски рад наставља се непрекидно у историји, кроз касније саборе свеопштег ауторитета, као што су, на пример, велики сабор (879-880) сазван у време Светог Фотија Великог, патријарха цариградског, као и велики сабори сазвани у време Светог Григорија Паламе (1341, 1351, 1368), преко којих је потврђена иста истина вере, нарочито када је реч о исхођењу Духа Светога и учествовању људи у нествореним божанским енергијама, и надаље кроз свете и велике саборе сазване у Цариграду, 1484. како би се одбацио унијатски сабор у Фиренци (1438-1439), 1638, 1642, 1672 и 1691. како би се одбацила протестанска веровања и 1872. како би се осудио етнофилетизам као еклисијална јерес.

 

 

4.  Светост човека (anthropos) не може се појмити мимо Тела Христовог „које је Црква“ (уп. Еф 1, 23). Светост проистиче од Онога који је једини свет. Она је учествовање човечанства у светости Божијој, у „заједници светих“, као што се открива у речима свештеника током божанствене литургије „Светиње светима“ и у одговору верних: „Један је свет, један Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.“ У овом духу, Свети Кирило Александријски подвлачи да Христос, „будући свет по природи као Бог (…) бива освећен ради нас у Духу Светоме (…) и он (Христос) то чини ради нас, не ради самога себе, како би од њега и у њему, који је први примио освећење, благодат освећења могла онда прећи на читаво човечанство…“ (Коментар на Јеванђеље по Јовану 11, PG 74, 548).

 

Према Светом Кирилу, Христос је наша „заједничка личност“ кроз поновно возглављење у његовом сопственом човештву целокупног људског рода, „јер сви смо били у Христу, и заједничка личност човечанства поново оживљава у њему“ (Коментар на Јеванђеље по Јовану XI, PG 73. 157-161) и отуда је он и једини извор човековог освећења у Духу Светом. У том смислу, светост је човеково учествовање, како у мистерији Цркве, тако и у њеним светим тајнама, са светом евхаристијом, која је „жртва жива, света, угодна Богу“ (Рим 12, 1) у центру. „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање. Али у свему овоме побјеђујемо кроз Онога који нас је заволио“ (Рим 8, 35-37). Светитељи утеловљују есхатолошки идентитет Цркве као вечне доксологије пред земаљским и небеским троном Цара славе (Пс 23, 7), пружајући слику Царства Божијег.

 

5. Православна католичанска црква обухвата четрнаест локалних аутокефалних цркава, признатих на свеправославном нивоу. Не може се допустити да принцип аутокефалије делује науштрб принципа саборности и јединства Цркве. Стога сматрамо да формирање епископских савета у православној дијаспори, који обухватају све канонски признате епископе, који у свакој области бивају постављени у одговарајући савет, остајући притом под својим канонским јурисдикцијама, представља корак напред ка њиховом канонском организовању, а неометано функционисање ових савета гарантује поштовање еклисиолошког принципа саборности.

 

II  Mисија Цркве у свету

 

6. Апостолско деловање и проповедање Јеванђеља, познато такође и као мисија, спада у саму срж идентитета Цркве, као држање и брига за Христову заповест „Идите и научите све народе“ (Мт 28, 19). Ово је „животни дах“ који Црква удахњује људском друштву и свет претвара у Цркву, преко новоустановљених локалних цркава посвуда. У овом духу, православни верници јесу и треба да буду апостоли у свету. Ова мисија мора бити испуњена, не агресивно, него слободно, уз љубав и поштовање према културном идентитету појединаца и народа. Све православне Цркве треба да узму учешћа у овом подвигу, уз дужно поштовање канонског поретка.

Учешће у светој евхаристији је извор мисионарске ревности за евангелизацију света. Учествујући у светој евхаристији и молећи се у свештеном сабрању за цели свет (икумену), позвани смо да наставимо „литургију после литургије“ и понудимо сведочанство које се тиче истине наше вере, пред Богом и људима, делећи Божије дарове са читавим човечанством, у складу са изричитом заповешћу нашег Господа, пред његово вазнесење: „и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дап 1, 8). Речи божанствене литургије, пред свето причешће, „Ломи се и раздробљава Јагње Божје, које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје“ указују на то да је Христос као „Јагње Божије“ (Јн 1, 29) и „хлеб живота“ (Јн 6, 48) нама дарован као вечна љубав, која нас сједињује са Богом и једне са другима. Она нас учи да раздељујемо Божије дарове и сами себе свима дарујемо на христолик начин.

 

Живот хришћана је истинско сведочанство обновљења свих ствари у Христу – „ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде“ (2 Кор 5, 17) – и позив упућен свим људима на лично и слободно учествовање у вечном животу, у благодати Господа нашега Исуса Христа и љубави Бога Оца, како би доживели заједницу Светога Духа у Цркви. „Јер тајна спасења је за оне који је желе, а не за оне који су присиљени“ (Максим Исповедник, PG 90, 880). Поновна евангелизација Божијег народа у савременим секуларизованим друштвима, као и евангелизација оних који још увек нису спознали Христа, непрестана је дужност Цркве.

 

III  Породица: Слика Христове љубави према Цркви

 

7. Нераскидиву љубавну заједницу мушкарца и жене Православна црква сматра за „тајну велику … Христа и Цркве“ (Еф 5,32), а породицу која одатле извире, и која представља једину гаранцију за рађање и подизање деце у складу са божанском икономијом, сматра за „малу цркву“ (Јован Златоусти, Коментар на Посланицу Ефесцима 20, PG 62, 143), пружајући јој адекватну пастирску потпору.

Савремена криза брака и породице последица је кризе слободе као одговорности, њене деградације у егоцентричну самореализацију, њеног изједначавања са индивидуалним самозадовољењем, самодовољношћу и аутономијом, као и губитка светотајинског карактера заједнице мушкарца и жене, који је резултат заборава жртвеног карактера љубави. Савремено друштво приступа браку на секуларни начин, са чисто социолошким и рационалистичким критеријумима, сматрајући га просто за форму односа – једну међу многима – од којих све имају право на подједнаку институционалну валидност.

Брак је Црквом негована радионица живота и љубави и непревазиђени дар Божије благодати. „Висока рука“ „сједињујућег“ Бога је „невидљиво присутна, усклађујући оне који се сједињују“ са Христом и једно са другим. Круне које се стављају на главе младе и младожење током светотајинског обреда упућују на димензију жртве и потпуне посвећености Богу и једног другоме. Oне такође указују на живот Царства Божијег, откривајући есхатолошке карактеристике тајне љубави.

 

8. Свети и велики сабор нарочиту пажњу, са посебном љубављу и бригом, посвећује деци и младим људима. Усред гомиле међусобно противречних дефиниција детињства наша најсветија Црква објављује речи нашега Господа: „ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт 18, 3) и „који не прими Царство Божије као дете неће ући у њега“ (Лк 18, 17), као и оно што наш Спаситељ говори о онима који „спречавају“ (Лк 18, 16) децу да долазе к њему и онима који их „саблажњавају“ (Мт 18, 6).

Младим људима Црква не нуди само „помоћ“ него и „истину“, истину новог богочовечанског живота у Христу. Православна омладина треба да постане свесна тога да је она носилац вековног и благословеног предања Православне цркве, као и настављач овог предања које ће храбро очувати и на динамичан начин неговати вредности православља како би пружили животодавно хришћанско сведочанство. Између њих ће доћи будући служитељи Цркве Христове. Млади људи стога нису само „будућност“ Цркве, него и активни израз њеног богољубивог и човекољубивог живота у садашњости.

 

IV Образовање у Христу

 

9. У наше време могу се уочити нове тенденције у области васпитања и образовања, по питању садржаја и циљева образовања, као и начина на који се разумеју детињство, улога како учитеља тако и ученика, као и улога савремене школе. Како се образовање не односи само на оно што човек јесте, већ и на оно што треба да буде, као и на садржај његове одговорности, самоочигледно је да слика коју имамо о људској личности и смислу егзистенције одређује и наш поглед на образовање. Преовлађујући, секуларизовани, индивидуалистички образовни систем који мучи младе људе у данашње време дубоко забрињава православну Цркву.

У средиштву црквене пастирске бриге је образовање које се не стара само за неговање интелекта, него и за просвећивање и развој целокупне личности као психо-соматског и духовног бића, у складу са триптихом: Бог, човек и свет. У свом катихетском говору,  Православна црква брижно позива народ Божији, нарочито младе људе, на свесно и активно учешће у животу Цркве, негујући у њима „усрдну чежњу“ за животом у Христу. На тај начин, пуноћа хришћанског народа проналази егзистенцијалну потпору у богочовечанској заједници Цркве и доживљава у томе васкршњу перспективу обожења благодаћу.

 

V Црква пред савременим изазовима

 

10. Црква Христова данас се налази суочена са екстремним и чак провокативним изразима идеологије секуларизације, садржаним у политичким, културним и социјалним кретањима. Основни елеменат идеологије секуларизације одувек је био и наставља да буде пуна аутономија човека од Христа и духовног утицаја Цркве, уз помоћ произвољне идентификације Цркве са конзервативизмом и историјски неправедног одређења Цркве као наводне препреке сваком прогресу и развоју. У савременим секуларизованим друштвима, одсечен од Бога, човек изједначава своју слободу и смисао свог живота са потпуном аутономијом и ослобођењем од свог предодређења за вечност, што резултује бројним неспоразумима и намерним погрешним интерпретацијама хришћанског предања. Даривање човека, одозго, слободом у Христу и његово напредовање „у меру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13) на тај начин се разумева као супротстављено човековим тенденцијама ка само-спасењу. Христова жртвена љубав сматра се инкомпатибилном са индивидуализмом, док се аскетски карактер хришћанског етоса оцењује као несавладив изазов срећи појединца.

Поистовећивање Цркве са конзервативизмом неусагласивим са напретком цивилизације је произвољно и нетачно, будући да свест о идентитету хришћанских народа носи у себи неизбрисиви печат историјског доприноса Цркве, не само у њиховом културном наслеђу, него и у здравом развоју секуларне цивилизације узете у ширем смислу, јер је Бог поставио човека као управитеља божанске творевине и свога сарадника у свету. Православна црква насупрот „човекобогу“ савременог света поставља Богочовека као крајњу меру свих ствари. „Ми не говоримо о човеку који је обожен, већ о Богу који је очовечен“ (Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере iii, 2, PG 94, 988). Црква открива спасоносну истину о Богочовеку и његовом телу, као месту и начину живота у слободи, „говорећи истину у љубави“ (уп. Еф 4, 15), и као учешће, већ сада на Земљи у животу васкрслог Христа. Богочовечански карактер Цркве „не од овога света“ (Јн 18, 36)], који храни и усмерава њено присуство и сведочанство „у свету“, неусагласив је са било којим видом саображавања Цркве свету (уп. Рим 12, 2).

 

11. Савременим развојем науке и технологије, наш живот се радикално мења. Оно, пак, што доноси промену у човеков живот са његове стране захтева расуђивање, јер, поред значајних користи, као што су олакшање свакодневног живота, успешан третман озбиљних обољења и истраживање свемира, суочени смо и са негативним последицама научног прогреса. Опасности су: манипулација људском слободом, употреба човека као пуког средства, постепени губитак драгоцених предања и претње животној средини, па чак и њено уништење.

Нажалост, наука, по својој природи, не поседује неопходна средства да спречи или да се позабави многим од проблема које директно или индиректно проузрокује. Научно знање не подстиче човекову моралну вољу, и чак иако је свестан опасности, он наставља да се понаша као да их је несвестан. Одговор на озбиљне човекове егзистенцијалне и моралне проблеме, као и одговор о вечном смислу његовог живота и света, не може се дати без духовног приступа.

 

12. У наше време постоји веома распрострањен ентузијазам због импресивног развоја на пољу биологије, генетике и неурофизиологије. Он представља научна унапређења, чија ће широка примена, по свему судећи, створити озбиљне моралне и антрополошке дилеме. Неконтролисана употреба биотехнологије на почетку, током и на крају живота, угрожава његову аутентичну пуноћу. Човек све више, на екстреман и опасан начин, експериментише са својом сопственом природом. Он је у опасности да се претвори у биолошку машину, у безличну друштвену јединицу или у механички уређај контролисане мисли.

Православна црква не може остати на маргинама дискусије о тако значајним антрополошким, моралним и егзистенцијалним питањима. Она чврсто почива на критеријумима којима ју је научио Бог, откривајући релевантност православне антропологије у светлу савременог извртања вредности. Наша Црква мора изразити своју пророчку свест у Христу Исусу, који је својим оваплоћењем присвојио читавог човека, и који је крајњи прототип обнове људског рода. Она обзнањује светост живота и човеково одређење као личности од самог тренутка зачећа. Право да се буде рођен је прво људско право. Црква као бого-човечанско друштво, у коме сваки човек представља јединствено биће предодређено за лично заједничарење са Богом, одбија сваки покушај да се човек објектификује и сведе на мерљиву количину. Ниједном научном достигнућу није допуштено да угрози човеково достојанство и његово божанско усмерење. Човек није одређен само својим генима.

Биоетика је, са православне тачке гледишта, изграђена на том темељу. У време супротстављених виђења човека, православна биоетика, насупрот секуларним, аутономним и редукционистичким антрополошким гледиштима, инсистира на човековом стварању по Божијој слици и прилици и његовом предодређењу за вечност. Црква тако доприноси обогаћењу философске и научне дискусије о биоетичким питањима, својом светописамском антропологијом и духовним искуством православља.

 

13. У глобалном друштву, окренутом ка „поседовању“ и индивидуализму, Православна Црква објављује истину живота у Христу и по њему, истину која је слободно отелотворена у свакодневном животу сваког човека, кроз његове послове „до вечери“ (Пс 103), кроз које је он учињен сарадником вечнога Оца „Ми смо Божији сарадници“ (1 Кор 3, 9) и његовог Сина „Отац мој још увек дела, и ја делам“ (Јн 5,17). Благодат Божија освећује у Духу Светоме дела човека који ради заједно са Богом, откривајући у њима афирмацију живота и људског друштва. Хришћанско подвижништво треба сместити унутар ових оквира - оно се радикално разликује од дуалистичког аскетизма који раздваја човека од живота и других људи. Хришћанско подвижништво и пракса самоуздржања, која човека повезује са светотајинским животом Цркве, не тичу се искључиво монашког живота, већ су одлика црквеног живота у свим његовим пројавама, као опипљиво сведочанство присуства есхатолошког духа у блаженом животу верних.

 

14. Корени еколошке кризе су духовни и етички и инхерентни су срцу сваког човека. Oва криза је постала још израженија у последњим вековима, захваљујући различитим поделама подстакнутим људским страстима – попут похлепе, грамзивости, егоизма и незасите жеље за још већим добрима – и њиховим последицама по планету, као што је случај са климатским променама, које сада у великој мери угрожавају природно окружење, наш заједнички „дом“. Прекид у односу између човека и творевине представља извитоперење аутентичне употребе Божије творевине. Приступ еколошком проблему на темељу принципа хришћанског предања захтева не само покајање због греха експлоатације природних ресурса планете, тј. радикалну промену у менталитету и понашању, него и подвижништво као противотров конзумеризму, као и обожење потреба и грамзивог држања. Овај приступ такође претпоставља нашу највећу одговорност да наредним генерацијама предамо плодно природно окружење и користимо га у складу са божанском вољом и благословом. У светим тајнама Цркве, творевина је афирмисана, а човек је подстакнут да се влада као њен управитељ, заштитник и „свештеник“ творевине, приносећи је уз славословље Творцу – „твоје од твојих, теби приносимо због свега и за све“ – и негујући евхаристијски однос са творевином. Овај православни, јеванђелски и отачки приступ скреће нашу пажњу и на друштвене димензије и трагичне последице уништења природног окружења.

 

VI  Црква пред изазовом глобализације, појаве екстремног насиља и миграција

 

15. Савремена идеологија глобализације, која се неосетно намеће и рапидно шири, већ изазива снажне потресе у економији и друштву на светском нивоу. Њено наметање створило је нове облике систематске експлоатације и социјалне неправде; њен циљ је постепена неутрализација претњи од стране супротстављених националних, религијских, идеолошких и других традиција, и већ је довела до слабљења или потпуног укидања друштвених добити, под изговором наводно неопходних измена у светској економији, проширујући тако јаз између богатих и сиромашних, подривајући друштвени склад међу народима и потпирујући нове пожаре глобалних тензија.

Насупрот уравниловци и безличној стандардизацији промовисаној од стране глобализације, Православна црква предлаже заштиту идентитета народā и јачање локалног идентитета. Као алтернативни пример за јединство човечанства, она предлаже јасну организацију Цркве на темељу једнакости локалних цркава. Црква се супротставља провокативној претњи упућеној савременом човеку и културним традицијама које укључује глобализација, као и принципу „аутономије економије“ и „економизма“, тј. отуђења економије од човекових суштинских потреба и њеном претварању у циљ по себи. Она стога предлаже плодну економију засновану на принципима Јеванђеља. Тако, вођена речима Господњим да „човек не живи само о хлебу“ (Лк 4, 4), Црква не повезује напредак човечанства искључиво са порастом животног стандарда и економским развојем науштрб духовних вредности.

 

16.  Црква се не укључује у политику, у ужем смислу те речи. Њено сведочанство, међутим, суштински је политичко у мери у којој она изражава бригу за човека и његову духовну слободу. Глас Цркве одувек је био издвојен и заувек ће остати благотворна интервенција ради човековог добра. Помесне православне цркве данас су позване да промовишу нову конструктивну синергију са секуларном државом и њеном владавином закона унутар нових оквира међународних односа, у складу са библијском изреком: „Подајте цару царево, а Богу Божије“ (уп. Мт 22, 21). Ова синергија, међутим, мора очувати специфичан идентитет како Цркве, тако и државе, и осигурати њихову искрену сарадњу, како би се сачувало човеково јединствено достојанство и људска права која одатле пристичу, као и да би се осигурала социјална правда.

Људска права су данас у средишту политичке дебате, као одговор на савремене политичке и друштвене кризе и преврате и као средство заштите слободе појединца. Приступ људским правима од стране Православне цркве усредсређен је на опасност да индивидуална права буду сведена на индивидуализам и културу „права“. Изопачење ове врсте догађа се на рачун друштвеног садржаја слободе и води до произвољне трансформације права у претензију на срећу, као и до уздизања слободе, која је на сумњив начин идентификована са индивидуалном лиценцом, у „универзалну вредност“ која подрива темеље друштвених вредности, породице, религије, нације, и прети да угрози темељне моралне вредности.

Сходно томе, православно разумевање човека супротстављено је како арогантном величању појединца и његових права, тако и понижавајућем обезвређивању људске личности унутар огромних савремених структура економије, друштва, политике и комуникације. Православно предање је неисцрпни извор виталних истина за човека. Нико човеку није указао толику част и толико се о њему бринуо као Богочовек Христос и његова Црква. Темељно људско право представља заштита принципа религијске слободе у свим њеним аспектима, односно, слобода савести, веровања и религије, укључујући, појединачно или у заједници, приватно или јавно, право на слободно вршење богослужења, право на јавно испољавање своје религије, као и право верских заједница на верско образовање и на пуно вршење својих религијских дужности, без икаквог облика директног или индиректног мешања од стране државе.

 

17.  Данас доживљавамо пораст насиља у име Божије. Експлозија фундаментализма унутар верских заједница прети да створи слику да фундаментализам припада суштини феномена религије. Истина је, међутим, да фундаментализам, као „ревност, али не по разуму“ (Рим 10, 2), представља израз морбидне религиозности. Истински хришћаниин, следујући примеру распетог Господа, жртвује себе, а не жртвује друге, и отуда најстрожа критика фундаментализма, ма које провинијенције. Искрени међурелигијски дијалог доприноси развоју узајамног поверења и промоцији мира и помирења. Црква стреми ка томе да „мир са висине“ учини опипљивијим на земљи. Истински мир не достиже се оружаном силом, већ само љубављу која „не тражи своје“ (1 Кор 13, 5). Уље вере мора се користити да се ублаже и излече ране других, а не да се потпаљују нове ватре мржње.

 

18.  Православна Црква уз много бола и молитве прати и констатује велику савремену хуманитарну кризу: пораст насиља и војних сукоба; прогоне, изгнанства и убиства чланова религијских мањина; насилно премештање породица из њихових домовина; трагедију трговине људима; кршење достојанства и темељних права појединца и народā, као и присилне промене вере. Она безусловно осуђује отмице, мучења и гнусне егзекуције. Осуђује и уништење молитвених места, религијских символа и културних споменика.

Православна црква посебно је забринута због ситуације која се тиче хришћана и других прогоњених етничких и религијских мањина на Блиском Истоку. Она нарочито апелује на власти у тој области да заштите хришћанско становништво – православне, припаднике древноисточних цркава и све друге хришћане – који су преживели у колевци хришћанства. Изворно хришћанско и друго становништво ужива неотуђиво право да остане у својим земљама, као грађани са једнаким правима.

Стога упорно молимо све укључене стране, независно од религијских уверења, да раде на помирењу и поштовању људских права, пре свега заштитом божанског дара живота. Рат и крвопролиће се морају завршити и правда мора надвладати, како би мир био поново успостављен и како би изгнанима постало могуће да се врате у земље својих предака. Молимо се за мир и правду у патећим земљама Африке и страдалној земљи Украјини. Поново најсрдачније, у саборском јединству, упућујемо свој апел одговорнима да ослободе два епископа отета у Сирији, Павла Јазиџија и Јована Ибрахима. Молимо се и за ослобођење све наше браће и сестара, талаца и заробљеника.

 

19.  Савремена и све интензивнија избегличка и мигрантска криза налази се, из политичких, економских и еколошких разлога, у центру светске пажње. Православна црква одувек се односила, и наставља да се односи према онима који су прогоњени, у невољи и у нужди на темељу Господњих речи: „огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме; наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми“, као и „заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт 25, 40). Читавим током своје историје, Црква је увек била на страни „уморних и натоварених“ (уп. Мт 11, 28). Никада се филантропска делатност Цркве није ограничавала само на повремена доброчинства према онима који пате и који су у нужди, већ је она покушавала да искорени узроке који су стварали социјалне проблеме. Црквено „дело служења“ (Еф 4, 12) препознато је од стране свих.

Стога апелујемо пре свега на оне који су у стању да уклоне узроке настанка избегличке кризе, да донесу неопходне позитивне одлуке. Позивамо све цивилне власти, православне вернике и друге грађане земаља у којима су људи тражили и настављају да траже уточиште, да им пруже сваку могућу помоћ, чак и из сопствене немаштине.

 

VII Црква: сведочанство у дијалогу

 

20. Црква пројављује осећај за оне који су себе одлучили од заједничарења са њом и брине о онима који не разумеју њен глас. Свесна тога да представља живо присуство Христа у свету, Црква преводи божанску икономију у конкретна дела, користећи сва средства која су јој на располагању да пружи веродостојно сведочанство истине, јасноћом апостолске вере. У овом духу препознавања потребе за сведочанством и давањем, православна Црква одувек је придавала велики значај дијалогу, нарочито са неправославним хришћанима. Захваљујући овом дијалогу, остатак хришћанског света је сада боље упознат са православљем и аутентичношћу његовог предања. Они такође знају да православна Црква никада није прихватила богословски минимализам, нити допустила да њено догматско предање и јеванђелски етос буду доведени у питање. Унутархришћански дијалози пружили су православљу могућност да покаже своје поштовање према учењу отаца и да пружи веродостојно сведочанство истинског предања једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Мултилатерални дијалози које православна Црква спроводи никада нису значили, не значе, нити ће значити било какав компромис у питањима вере. Ови дијалози су сведочанство православља, засновано на јеванђелској поруци „дођи и види“ (Јн 1, 46), види, наиме, да је „Бог љубав“ (1 Јн 4, 8).

 

***

 

У овом духу, Православна црква широм света, будући откривење Царства Божијег у Христу, доживљава целокупну тајну божанске икономије у свом светотајинском животу, са светом евхаристијом у средишту, у коме нам нуди не храну која је пролазна и трулежна, већ сâмо животодавно Тело Господње, „небески хлеб“ који је „лек бесмртности, противотров да не умиремо него да живимо у Богу преко Исуса Христа, и средство очишћења које истерује зло“ (Игњатије Антиохијски, Посланица Ефесцима 20, PG 5, 756). Света евхаристија такође представља саму срж саборног деловања тела Цркве, као и аутентичну потврду исправности вере Цркве, као што тврди Свети Иринеј Лионски: „Наше учење је у складу са евхаристијом и евхаристија потврђује наше учење“ (Против јереси 4, 18,PG 7, 1028).

Oбјављујући Јеванђеље читавом свету, у складу са Господњом заповешћу и „проповедајући у његово име  покајање и опроштење грехова по свим народима“ (Лк 24,47), имамо обавезу да предамо сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу и да љубимо једни друге, исповедајући једнодушно „Оца, Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву“. Упућујући саборно ове речи деци наше Цркве широм света, као и читавом свету, следујући светим оцима и саборским одлукама, како бисмо сачували веру примљену од наших отаца и „очували врлине“ у нашем свакодневном животу у нади у свеопште васкрсење, славимо Бога у три личности божанском песмом:

 

„О, Оче свемоћни, и Речи и Душе, једна природо сједињена у три личности, Боже са ону страну бића и божанства, у Тебе смо крштени и Тебе благосиљамо у векове векова.“ (Пасхални канон, Песма 8).

 

На српски језик превео др Марко Вилотић

 

http://beleskesasabora.blogspot.rs/?m=1

 

[Џуманџи]

12., 13., 14. и 15. посебно нејасне...

[александар живаљев]

12 hours ago, Zayron рече

Kod nas se piše o tom da se na Kritu niste mogli dogovorit da li su na Zapadu jeretici ili Crkve

 

Да. Али јесмо устврдили да као Православна Црква носимо највећу одговорност за јединство хришћана.

Јасно је да то јединство хришћана може да се постигне сам васпостављањем Једне Свете Цркве, а до тога може да дође само Милошћу Дуготрпељивог и као дар Духа Утјешитеља Цркве.

За тај Догађај можемо и морамо да се молимо.

Међутим, као што шизме као са монофизитима или касније Римом, нијесу имале само богословски предмет, него и политичку димензију (осамостаљивање од Ромејске империје, успостављање Светог Римског царства...), тако и сада постоји политичка димензија екуменских настојања.

У овом коментару хтио бих да се бавим једним парадоксом: послије Хаванског сусрета папе и руског патријарха, све помјесне православне цркве, укључујући и "крвно" најближе - Константинопољску и Атинску, имају боље односе са Ватиканом, него међусобно. Све, осим Српске, која је под канонадом оптужби да је огрезла у свејерес екуменизма итд.

Антиохијски патријарх Јован Десети, по свом избору на дужност, прво је посјетио папу. Грузијска и Бугарска црква не учествују у богословском дијалогу са римокатолицима, али су обје примиле папу Јована Павла Другог. Приснопамјатни патријарх бугарски Максим одбио је "екуменски обред" у софијској катедрали Св. Александра Невског, примио је папу и позвао га да се врати изворној вјери. Бугари су, заузврат од папе добили цркву у Риму за своју црквену општину. Српска црква нема ни парохију ни одговарајући култни објекат у Риму.

Нећу да кажем да је фамозни сусрет са папом мјерило екуменске успјешности, само констатујем чињенице.

Е, сада да се вратим на питање: није ли лицемјерно од православних да тврде да су "најодговорнији за јединство хришћана", а да на Криту нијесу постигли ни сопствено јединство? У Белешкама 6, епископ западноамерички Максим изражава слагање са изјавом васељенског патријарха да су 4 патријаршије неоправдано одсуствовале са Светог и Великог Сабора. Цитирам + Максима:

"Велика је штета што је Московска патријаршија изабрала да не дође, јер је управо ова многољудна Црква могла да покаже модел Православне, вишенационалне Цркве (са снажним приматом патријарха). Погрешили су Бугари што овде нису дискутовали исту ону бригу која је мучила Јеладску Цркву. Зашто се Антиохијци овде нису ”посвађали” и помирили да Јерусалимом? А да ли Грузини мисле да ће само одбацивањем документа који снисходи ”мешовитим браковима” опстати у 21. веку? Не критикујемо их."

Слажем се са епископом Максимом што се тиче Бугара, али као и у случају Грузијаца, поставља се питање, да ли би њиховим присуством на Сабору била постигнута сагласност око било чега? Нијесу ли управо својим одсуством они омогућили да се неки документи ипак донесу?

(Око Антиохијаца никако не могу да се сложим: они нијесу имали литургијско општење са Јерусалимом, а како и сам епископ Максим каже Сабор је започињао и "запечаћен" Светом Литургијом, или како је, помало таутолошки, провоцирао нашу црквену свијест Жарко Видовић, говорећи: "Литургија је изнад Сабора!" Дакле, ако је већ организатор био индолентан према том проблему, саборски оци су јасно морали да отклоне спор око "катарске архиепископије"- једне недовршене двоспратнице, која зависи од милости катарског емира главног спонзора џихадиста у Сирији и Ираку и бројних "фешн" догађаја диљем Европе.)

@Иван ♪♫ је одлично примјетио да би ми форумаши били бољи саборски оци, али, упркос тој драгоцјеној примједби, подсјетио бих епископа Максима, да Грузијци нијесу само осуђивали "снисхођење око мешовитих бракова", већ и у Саопштењу Синода од 10. јуна тражили да се на Критском сабору размотре резултати богословског дијалога са инославним хришћанима.

Можда је то био бољи пут да се одржи та "главна улога Православне Цркве у успостављању јединства хришћана", од претенциозно замишљеног документа, који је само изазвао спорове који ће тешко бити ријешени у догледно вријеме? Нпр. Руска црква је у Сант-Петерсбургу током Критског сабора водила богословски дијалог са Бискупском конференцијом Њемачке.

Нијесам компетентан да процјењујем резултате богословских дијалога, али неке политичке димензије тог дијалога (које постоје исто као што су постојале у вријеме шизми и јереси), мислим да могу да се сагледају. Екуменски дијалог се свео на "три слова": римокатолике, православне и дохаликидонце. Европски протестантизам и англиканство још дају понеког врсно хришћански образованог човјека који може да комуницирајући са традицијом, разматра сложене проблеме који стоје пред данашњим човјеком и свијетом (бивши кантеберијски архиепископ лорд Робен Вилијамс нпр), али оне су се више претвориле у социјалне организације и одрекле и ауторитета Писма. Амерички "харизматични" нови протестанти који се брзо шире Латинском Америком, Кином, Африком и нијесу заинтересовани за екуменизам. Малобројне несторијанце тешко да бисмо прихватили, ако нам се нијесу, хтјели ми то или не, на велика врата вратили у виду ислама.

Дијалог са дохаликидонцима био је својевремено "успјешно завршен", но од уједињења није било ништа (Најутјемељенију богословску критику овог дијалога нашао сам у текстовима др Жан Клод Ларшеа у "Видослову"). Политички гледано, мучене дохаликидонске цркве немају никакав интерес да се уједине са православнима без јединства и са римокатолицима. Посебно, ако би то уједињење са православнима ишло преко Цариграда (много им више значи руска помоћ у Јерменији (Нагорно-Карабах), Сирији, од успостављања режима најзначајнијег државника данашњице - оцјена др Александра Раковића с којом се слажем - маршала Ел Сисија у Египту, Копти (Миши) су такође упућени на Русију, а не на јелинску Александријску патријаршију нпр).

Дакле, ова "једначина тројна" опет актуелизује односе са Ватиканом. На Српској цркви је да ријеши парадокс у којем се у тим односима нашла.

 

 

[Partibrejkers]

Кроз медије сам прочиатао и да владика Иринеј бачки такођер није потписао документа Сабора. Свештеник који је добар са њим ми је то потврдио и рекао да је владика Иринеј  на сабору Зизјуласу  у лице рекао да његова теологија није православна. Зна ли неко нешто о томе?

[александар живаљев]

13 minutes ago, Partibrejkers рече

Кроз медије сам прочиатао и да владика Иринеј бачки такођер није потписао документа Сабора. Свештеник који је добар са њим ми је то потврдио и рекао да је владика Иринеј  на сабору Зизјуласу  у лице рекао да његова теологија није православна. Зна ли неко нешто о томе?

Имаш раније у теми. Није потписао, како је јавила ромфеа.гр и пренијели руски црквени сајтови, изгледа, само документ о односима са инславнима. Но, и многи други српски архијереји, изгледа нијесу потписали тај и још неке документе, а на Енциклику и Посланицу су сви по аутоматизму "потписани". Не вјерујем да је то рекао владици пергамском. Знамо да митрополит Јеротеј Влахос јесте.

[Zayron]

1 hour ago, александар живаљев рече

Да. Али јесмо устврдили да као Православна Црква носимо највећу одговорност за јединство хришћана.

Јасно је да то јединство хришћана може да се постигне сам васпостављањем Једне Свете Цркве, а до тога може да дође само Милошћу Дуготрпељивог и као дар Духа Утјешитеља Цркве.

За тај Догађај можемо и морамо да се молимо.....

Дакле, ова "једначина тројна" опет актуелизује односе са Ватиканом. На Српској цркви је да ријеши парадокс у којем се у тим односима нашла.

Samo konstatujem, na sozercavanje i rozjimanje tih činjenica i uvažovanje nad njima bi nam trebalo toliko vremena koliko više nemamo niko od nas na Zemlji izgleda jer stvari se kreću brže nego što ih stižemo apsorbovat i zpracovat, obradit, valjda to stiže još samo Bog:

ISTE GODINE 2016. kad patrijarh moskovski +Kiril i papa Francis POTPISUJU

Joint Declaration of Pope Francis and Patriarch Kirill

Samo četri mjeseca nakon toga patrijarh +Kiril NE POTPISUJE

zajedničku Deklaraciju o Jedinstvi pravoslavnog Sabora na Kreti.

Holy Synod Concludes on Crete With a Declaration of Unity

U svijetu i kod nas su ovakvi komentari.

Divided Unity: Why Russian Church is missing largest Orthodox gathering in Crete

World Orthodox leaders meet despite Russia’s boycott

Pan-Orthodox Council: Russian Absence Saves Ecumenical Patriarchate’s Status — for Now

[Zayron]

Samo ispravka pogrešno adresiranog linka iz prethodnog posta:

Joint Declaration of Pope Francis and Patriarch Kirill

[александар живаљев]

7 minutes ago, Zayron рече

Samo konstatujem, na sozercavanje i rozjimanje tih činjenica i uvažovanje nad njima bi nam trebalo toliko vremena koliko više nemamo niko od nas na Zemlji izgleda jer tvari se kreću brže nego što ih stižemo apsorbovat i zpracovat, obradit, valjda to stigne još samo Bog:

 

Истина жива.

 

9 minutes ago, Zayron рече

Samo četri mjeseca nakon toga patrijarh +Kiril nepotpisuje zajedničku Deklaraciju o Jedinstvi pravoslavnog Sabora na Kreti.

 

Свјатејши патријарх Кирил, коме је The Economist у годишњем специјалу, "намјенио" највећу улогу у постизању јединства православних, направио је много грешака на Синаксису Предстојатеља током јануара у Шамбезију (одустајање од инсистирања Синода његове Цркве на усвајању документа о начину проглашења аутокефалије, што је онда довело и од одустајања од теме диптиха, која погађа Грузијску цркву), потом на Архијерејском Сабору РПЦ, 2. и 3. фебруара, када су документи за, како су Руси звали Свеправославни сабор на Криту (они су избјегавали термин Свети и Велики Сабор јер асоцира на васељенски сабор, а код њих постоје, као и на Светој Гори, популарна пророчанства разних стараца да ће 8. васељенски сабор да зацари Антихриста) усвојени без расправе...Углавном његова изјава из Шамбезија да ће Критски сабор допринјети консолидацији православних, показала се као нетачна.

Надајмо се да ће пророковање нашег патријарха Свјатејшег Иринеја у уводној бесједи на Криту, да ће се разлике између оних који учествују и не учествују на Сабору истопити попут облака под Сунцем, испунити.

[александар живаљев]

АРХИМАНДРИТ САВА ЈАЊИЋ У СВОЈОЈ РУБРИЦИ НА "ПОУКАМА"

Лично сматрам да је поред свих контроверзних ставова на Криту започео један важан процес, који ће, надам се, с временом допринети дефинисању суштинских тема и створити услове за једно свеобухватније разумевање и сведочење православне еклисологије на неком будућем Сабору, у коме ће по могућности учествовати све православне помесне Цркве. Наша помесна Црква је зато и званично тражила да Сабор остане отворен и да се у наредном периоду озбиљније поради на понуђеним документима, али, како смо видели све је ипак завршено за шест радних дана.

Имајући у виду дискусије које су већ започеле, посебно у грчким црквеним медијима, сматрам да тек предстоји један озбиљан богословски дијалог и рад. Сабор на Криту је директно или индиректно отворио низ важних питања и можда је то и највећи допринос овог сабрања које је за неке од помесних Цркава Велики и Свети Сабор, а за друге само пред-саборска конференција. У историји Цркве Велики Сабори често нису били догађаји од неколико дана, већ низ саборовања, уз бројне несугласице и полеммике, које су на крају ипак бивале крунисане тријумфом православне истине. Сви сабори су такође на известан начин морали да прођу и рецепцију од пуноће Цркве тј. верног народа, тј. морали су да буду препознати као Васељенски, Велики и Свети и да заживе у практичном животу Цркве као аутентичан израз апостолске вере Католичанске Цркве. Сетимо се само Првог Васељенског Сабора 325. који је и поред Никејског ороса оставио много конфузије посебно међу источним епископима (од којих многи нису били аријанци). Од Никеје 325. год до Конастнтинопољског, Другог Васељенског 381. године Црква је пролазила кроз велику буру у којој је јасно потврђена пуноћа Некејског веровања.. Ова криза није била знак слабости Цркве, већ је пројавила Цркву као живи организам, Тело Христово.

По мом мишљењу кључно питање на овом Сабору било је на који начин разумемо да смо Једна Света Саборна и Апостолска Црква, а да истовремено прихватамо историјско постојање и других „цркава“ (односно, конфесија и заједница). Колико је последњи документ Сабора о односу Православне Цркве према хришћанском свету изнео јасан и свеобухватан еклисиолошки став, већ је постало тема озбиљних богословских дискусија. Поред тога, мислим да је јако важно што је речено да Православна Црква није федерација или конфедерација аутокефалних Цркава, али и да се њено јединство не темељи на окупљању око једне смртне личности, јер је њена глава Христос. Штета је што се није разговарало о другим темама, које нису биле предвиђене у предсаборској конференцији у Шамбезију, нпр. разумевање првенства на васељенском нивоу (о чему постоје различити ставови), начин признавања аутокефалија итд. 

Иако је Сабор формално закључен, овај догађај више доживљавам као један динамички процес и почетак нечег много свеобухватнијег, него као конкретан догађај од шест дана у Колимбарију. Најважније је да не можемо говорити о никаквом расколу јер Православна Црква живи у сталном литургијском саборовању, које није ни најмање угрожено чињеницом да у овом Сабору нису учестовале све помесне Цркве.