Islamski terorizam i homofobija: Masakr u gej-klubu u Orlandu

[Човек Жоја]

Полако, промашујете обојица, и Облак и Ђапе. Облак промашује вероватно не погледавши овај Пеђин видео. Колико сам ја сконтао суштина је у томе да је хомофобичност проистекла из Ислама, из шеријатског права, те да никаква контрола оружја неће спречити индоктриниране умове да на неки други начин прибаве исто и потамане оне који им се не свиђају. Мислим, то је сасвим реално, јел. Илегална трговина оружјем је бизнис који неће нестати. Друго, Ђапе је погрешно протумачио мој пост. Тачно је да је филм око контроле оружја (Мур је левичар, важи за комуњару), међутим ја сам са оним клипом о историјској ретроспективи хтео рећи нешто друго, а то је да је поред све отворености Америке она одоздо прилично натопљена културом страха (о томе је у филму и Менсон нешто говорио), једна врста "ксено-хомофобичне" културе која се користи да би се играло и манипулисало мозговима. Не разликује се, чини ми се, један обичан бели Американац који је "ин гад ви траст" укачио као идеологију, од једног Арапа (или не Арапа, свеједно) коме је "алаху акбар" такође идеологија, обојици за успостављаље "земаљског царства, чистог и праведног". Тако ми све то изгледа овако са даљине....

Ево, имамо овде наше форумаше који су живели или живе у САД па могу рећи нешто конкретније, неке своје утиске о томе како то функционише преко баре.

[Човек Жоја]

8 minutes ago, Џуманџи рече

Не могу да одгледам клип, пошто улазим преко телефона, у шта увод?

Фор д рекорд, нисмо код апстракције (барем ја нисам )

Едит: видим наслов "brief history of the USA", бави се проблемом идентитета?

Уводна прича за филм који сам линковао испод видеа који је исечак из филма. Може се рећи да има везе са идентитетом.

[Џуманџи]

1 minute ago, Ђоле Пролеће рече

Уводна прича за филм који сам линковао испод видеа који је исечак из филма..

Џаба кад не могу да видим. Енихау, мислим да човек није био хомофоб.

[Снежана]

Zašto Srbe ne pogađa Orlando: Oguglali smo na ljudsku patnju da bismo emotivno preživeli

"Reč je o emotivnoj adaptaciji na surove uslove života, to jest na sliku surovog sveta u kome živimo. Ali ako je pojedinac takav da nema sposobnost da saoseća sa drugima, tada se radi o poremećaju. Takve osobe bi mogle da dobiju dijagnozu patološke narcisoidnosti ili psihopatije", kaže psihoterapeut Zoran Milivojević

 

 

Masakr u Orlandu, ubistvo policajca i njegove supruge u Parizu, eksplozije po Istanbulu... Tako nekako izgleda ovih par nedelja. Kad bismo se vratili malo dalje u prošlost, spisak strašnih vesti koje smo slušali i čitali proteklih nekoliko godina, neretko istorijskih razmera, bio bi predugačak za jedno "moderno doba" u kojem zvanično živimo.

No, kako mi, kao pojedinci i ispisnici sadašnjosti, prihvatamo toliko vesti o iznenadnim i bizarnim smrtima krajnje nedužnih ljudi? Da li nas podjednako pogođaju sve te pogibije? Sa nekim žrtvama se lakše poistovetimo, dok su nam neke dalje, ali opet... Još važnije, da li svi kolektivno klizimo u stanje u kojem ćemo informacije o terorizmu tretirati bez propratnog šoka, prosto kao "obične vesti"?

 

"U današnjem svetu koji je veoma dobro informatički povezan, svakodnevno čitamo, slušamo i gladamo o velikom broju tragedija", počinje razgovor za Nedeljnik dr Zoran Milivojević psihoterapeut. "Naše reakcije variraju od užasnutosti do ravnodušnosti, a u nekim slučajevima i do zadovoljstva. Objašnjenje je u tome koliko možemo da se poistovetimo sa ljudima koji su doživeli tragediju, koliko u njihovoj sudbini vidimo sebe, svoje najmilije. Što se više poistovećujemo, to više saosećamo, sažaljevamo, i jači je impuls da se solidarišemo sa njima, da im na neki način pomognemo. U svim tim slučajevima je odnos saosećajnosti, dakle simpatije što je osobina prijateljskog odnosa".

To donekle objašnjava zbog čega u Srbiji, na primer, nije na isti način dočekana vest o napadu na Pariz 13. novembra prošle godine i pogibiji koja se dogodila takođe nedužnim ljudima u Ankari. Na izražavanje javnog bola zbog nastradalih u terorističkom napadu na Pariz brojni korisnici društvenih mreža čak su i reagovali glasnim negodovanjem podsećajući na stradanje izbeglica koje beže od rata u Siriji, pogibije nedužnih u Turskoj, ali i na žrtve NATO bombardovanja Srbije iz 1999. godine. Svakako, činjenica da izražavamo tugu zbog vesti o smrti velikog broja žrtava, nikako ne znači da smo ravnodušni na neke druge tragedije niti da smo njih zaboravili.

No, u vremenu u kom slični napadi postaju stvarnost na koju smo počeli da se navikavamo, da li postoji šansa da na takve vesti u jednom trenutku zaista oguglamo i šta bi to, onda, govorilo o nama?

"Kad se odnos neke osobe prema žrtvama tragedije manifestuje kroz ravnodušnost, to ujedno znači da se ona sa tim ljudima ne identifikuje, da ih doživljava kao predmete, kao apstrakciju", ističe dr Milivojević. "U takvim slučajevima, kada je naša reakcija ravnodušnost ili apatija, radi se o pasivnom neprijateljstvu. U onim drugim slučajevima, kada postoji odnos osobe prema žrtvama kojim dominiraju osećanja prezira ili mržnje, tada nastaje antipatija. To je odnos aktivnog neprijateljstva, a karakteriše ga doživljaj zadovoljstva jer osoba veruje da su drugi 'zaslužili' to što ih je snašlo. Dakle, na osnovu emotivne reakcije prema nekom tragičnom događaju zaključujemo o našem odnosu prema žrtvama tog događaja".

 

Ponekad, objašnjava dr Milivojević, potiskivanje razmišljanja o tome kako se sada osećaju članovi porodica žrtava, kako su se žrtve osećale neposredno pred strašnu smrt i kakvi su to ljudi koji su mogli da učine nešto tako strašno, i ne mora da bude signal za uzbunu.

"Kada smo saosećajni i sažaljevamo žrtve, mi poželimo da im pomognemo, a nemamo način da to uradimo", naglašava dr Milivojević. "Pritom, tragedije se ređaju iz dana u dan širom planete. To bi bio razlog da smo stalno tužni i možda depresivni. Zato postoje psihološki mehanizmi koji nam pomažu da podignemo prag svoje osetljivosti, kako bismo se zaštitili. To je bilo najizraženije u Srbiji tokom devedesetih. Svakodnevno smo se suočavali sa slikama propalih pripadnika srednje klase i penzionera koji su u svojoj nemaštini preturali po kontejnerima, ali i sa talasom naših sunarodnika, izbeglica. Tolika količina ljudske patnje je bila preteška, tako da smo morali da oguglamo da bismo emotivno preživeli. Problem je u tome što se presporo kolektivno oporavljamo od toga".

Ipak, ukoliko se po strani ostave sve okolnosti poput vremenske ili prostorne distance od tačke na kojoj se dogodio predmet velike tuge, prirodne mehanizme kojima čuvamo zdrav razum u prilično nezgodnim vremenima po mentalno zdravlje pojedinca, opet se nekako sama postavljaju brojna pitanja. Da li je ravnodušnost na toliku patnju psihološki poremećaj? da li je, možda, alarmantan? I, još važnije, kako iz ugla psihologije izgleda makar i potajno "likovanje" zbog toga što su neki ljudi, tamo negde izginuli "jer su zaslužili"?

"U kolektivnom smislu, o kojem sam govorio, to nije poremećaj. Reč je o emotivnoj adaptaciji na surove uslove života, to jest na sliku surovog sveta u kome živimo, a koji nam mediji stalno nude kako bi privukli našu pažnju", objašnjava dr Zoran Milivojević za Nedeljnik. "Ali ako je pojedinac takav da nema sposobnost da saoseća sa drugima, da druge doživljava ili kao objekte ili kao plen, tada se radi o poremećaju. Takve osobe bi mogle da dobiju dijagnozu patološke narcisoidnosti ili psihopatije".

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/zasto-srbe-ne-pogada-orlando-oguglali-smo-na-ljudsku-patnju-da-bismo-emotivno-preziveli/

[Paradoksologija]

11 minutes ago, Џуманџи рече

Џаба кад не могу да видим. Енихау, мислим да човек није био хомофоб.

Po onome što sam čitala, bio je posetilac upravo tog kluba gde se redovno opijao i imao nalog na gej dejting sajtu. Plašio se strogog oca i kao odrastao čovek. Otac je naveo da ga je iznerviralo što je video dvojicu muškaraca koji se ljube u javnosti. Tukao je prvu ženu i pretio joj smrću, pa je njena porodica morala da je krije. Ne postoje podaci da je bio neki vernik - a izgleda da se jeste samoinicijativno zavetovao ID pre no što što je počinio zločin, mada ne izgleda da je napad bio organizovan na nekoj višoj instanci.

U danima posle ovog jezivog masakra, neverovatno mi je koliko se po društvenim mrežama osvedočenih homofoba busa u tolerantne grudi civilizovanog hrišćanstva osuđujući sav islam i sve muslimane, a koliko 'hrišćana' sa druge strane aplaudira jer ipak homoseksualce mrze više no muslimane.

[Џуманџи]

7 minutes ago, Paradoksologija рече

Ne postoje podaci da je bio neki vernik - a izgleda da se jeste samoinicijativno zavetovao ID pre no što što je počinio zločin, mada ne izgleda da je napad bio organizovan na nekoj višoj instanci.

Да, пратила сам мало, зато и сматрам да нема везе ни са Исисом, ни са хомофобијом. Можда је осећао да нигде не припада и ово је био неки вид самоиницијације, као да је коначно одлучио са ким/чим да се идентификује. Трагедија.

[Дијана.]

Da, odlucio je da se identifikuje sa ISIS-om, izjavio je sam. Ipak, ovo je djelo najcrnje homofobije, samo sprovedene, objektivizirane, metodom islamskog fundamentalizma.

[Tumaralo.]

Kada vidite ljude sa natpisom "LGBT protiv islamofobije", sta mislite, o kom nivou autizma se tu radi?

[Paradoksologija]

Kada muškarac u samom sebi oseti onu vrstu 'slabosti' koju njegov otac i uže ili šire društvo osuđuju kao nedostojnu muškarca može odbaciti takav sistem razmišljanja ili može još nasilnije pokušati da se u njega uklopi.

Mnogo je među transseksualcima, recimo, onih koji su prethodno pokušavali svoju muškost da dokažu u profesionalnoj vojnoj službi - bukvalno da izbiju tu svoju sramnu stranu iz sebe.

Internalizovana homofobija + militantna religija koja je prigrljena kao pokušaj da samog sebe odbrani od te 'nemuževne slabosti' dovele su, meni se čini, do ove tragedije.

[zuti car]

Ma ovo je samo poslednji cin razourzavanja gradjana u americi, izreziran napad da bi im dao opravdanje da zabrane oruzije gradjanima. 

[Човек Жоја]

8 minutes ago, Дијана. рече

Da, odlucio je da se identifikuje sa ISIS-om, izjavio je sam. Ipak, ovo je djelo najcrnje homofobije, samo sprovedene, objektivizirane, metodom islamskog fundamentalizma.

И ту се сад поставља питање зашто се идентификовао са ИСИС-ом? А то је питање персонификације, шта то ИСИС персонификује, какав светоназор, па се он пронашао у томе и приклонио? На првој страни теме је чини ми се одговор, у изјави владике Лазара. Тако ми заправо посредно долазимо ипак на тему екстремног, фундаменталног Ислама, па и Ислама уопште, али и на тему свих оних других култура које су блиске моралистичком-старозаветном моделу и културним моделима који баратају строго етиком. А није ли Америка већински протестантска? И није ли протестантизам у доброј мери прожет морализмом?

[Дијана.]

Mozemo slobodno reci da svaka religija moralno osudjuje i razoblicava homoseksualnost. Hriscanstvo uopste, ne samo protestantizam (a protestantske neke 'crkve' su, naprotiv, u  fazonu jesus-loves-you,-you-may-be-gay). Ali inkvizicija je stvar proslosti, (uopste hriscanski fundamentalizam je ostao u mracnom srednjem vijeku, vjerski pogromi Jevreja, krstaski ratovi i sl.) Ostao je u savremenom svijetu jos samo islamski fundamentalizam, ne samo kao problem unutrnji drzava gdje je na snazi serijat, vec sve vise, kao svjetski problem.

[Tumaralo.]

17 minutes ago, Ђоле Пролеће рече

 Тако ми заправо посредно долазимо ипак на тему екстремног, фундаменталног Ислама, па и Ислама уопште, али и на тему свих оних других култура које су блиске моралистичком-старозаветном моделу и културним моделима који баратају строго етиком. А није ли Америка већински протестантска? И није ли протестантизам у доброј мери прожет морализмом?

Dzihad je centralna doktrina u Islamu i prozima citav Kuran. Tako da je ubijanje nevernika sasvim normalno a ne ekstremno u svetlu Kurana. Zato npr 42% mladih muslimana u Francuskoj smatra da su samoubilacki napadi opravdani. E sad nema svako od njih hrabrosti da se raznese. Al ako 1 moze da pobije 50 onda nije ni potrebno da svi to cine. Dovoljna ce biti hrabra i veri dosledna manjina xD

http://www.thereligionofpeace.com/pages/articles/opinion-polls.aspx

[Човек Жоја]

22 minutes ago, Paradoksologija рече

Kada muškarac u samom sebi oseti onu vrstu 'slabosti' koju njegov otac i uže ili šire društvo osuđuju kao nedostojnu muškarca može odbaciti takav sistem razmišljanja ili može još nasilnije pokušati da se u njega uklopi.

Mnogo je među transseksualcima, recimo, onih koji su prethodno pokušavali svoju muškost da dokažu u profesionalnoj vojnoj službi - bukvalno da izbiju tu svoju sramnu stranu iz sebe.

Кад сам већ кренуо о Америци филмски, чисто мало подсећање. Нисам до сада имао прилику да одем преко баре, надам се да хоћу једног дана, па сам стога гледао могу ли како да провалим тај културни модел преко кинематографије, али оно, шта се суштински ваља испод. Гледала си претпостављам Америчку лепоту. Ово што говориш је тамо јасно описано, као фол епизодно у причи о комшији маринцу (или тако нешто, неки војак је у питању). Нешто слично се у новијој конематографији може наћи у Америчкој историји, у ретроспективној сцени у којој сви седе за столом док ћале ватрогасац трује децу расизмом...

[Џуманџи]

http://www.vox.com/2016/6/14/11939362/vox-sentences-omar-mateen

Можда плитко размишљам и видим ствари, али ми дечко делује нормално...