ДЕЦА за ПОНОС: 'мали' велики људи

[Срђан Ранђеловић]

Матуранти пиротске Гимназије уручили су синоћ на свечаности у својој школи, новчану помоћ за три породице у том граду чији су чланови оболели од тешких болести.

 

 

Акцију матураната под називом "Твојих пет минута сјаја - нечији цео живот" организовали су матуранти који су у октобру прошле године одлучили да, уместо скупих хаљина и одела за матурско вече, новац дају у хуманитарне сврхе.

 

 

У тој акцији, коју су осим ученика подржали управа и професори школе, прикупљено је 310.000 динара.

Помоћ је, на завршници манифестације у свечаној Сали Гимназије, уручена дванаестогодишњем Предрагу Потићу који болује од церебралне парализе, једногодишњем Матеји Лазаревићу који је имао седам операција и петогодишњем Чеди Тошићу, који болује од церебралне парализе и који је после недавне операције почео да хода.

После свечаности у Гимназији, они су прошетали главном градском улицом пред великим бројем Пироћанаца, обучени у мајице са натписом "Твојих пет минута сјаја, нечији цео живот".

За разлику од ових матураната који су се одрекли гламурозне гардеробе у Београду се за матурско вече нису штеделе паре , па су младићи само на одело потрошили и до 500 евра.

http://www.mondo.rs/s292093/Info/Hronika_i_Drustvo/Zasijali_humani_pirotski_maturanti.html

[Срђан Ранђеловић]

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=F6ct541O-0k#!

[Срђан Ранђеловић]

[Данче*]

Srećan sam što učim Zejdov jezik, jer na taj način mogu da komuniciram s njim i sa ostalom gluvonemom decom. Zabavno je - rekao je jedan od Zejdovih najboljih školskih drugara

 

Zejd Ćoralić je dečak iz Sarajeva koji je gluvonem, a njegovi drugari iz odeljenja su uradili jednu izuzetno važnu i lepu stvar za njega. Uz pomoć učiteljice Sanele Ljumanović, svi njegovi drugari su naučili znakovni jezik kako bi mogli da komuniciraju međusobno bez problema.
 

 

Majka dečaka Mirzana je poslala ovog mališana u regularnu školu, ali ju je brinula činjenica da niko nije znao znakovni jezik. Učiteljica je pokušavala na različite načine i uz pomoć raznih trikova da ostvari komunikaciju sa njim, ali ništa od toga nije bilo delotvorno, pa je zato celo odeljenje naučila osnovama znakovnog jezika za samo tri meseca.

 

 

Celo odeljenja prvog razreda Osnovne škole “Osman Nakaš” je učinilo da se ovaj dečak oseća bolje i prijatnije.

 

 

- Zejd se raduje svakom odlasku u školu, srećan je i motivisan - rekla je njegova majka Mirzana Ćoralić.

 

 

Njegovi drugari iz razreda su toliko uzbuđeni što su naučili znakovni jezik da su čak počeli da uče i svoje roditelje.

- Srećan sam što učim Zejdov jezik, jer na taj način mogu da komuniciram s njim i sa ostalom gluvonemom decom. Zabavno je – rekao je Tarik Šijarić, jedan od Zejdovih najboljih drugara iz škole.

 

 

Zejdova učiteljica se nada da će se uvesti znakovni jezik u nastavni plan i program, jer pomaže maloj deci, a i na taj način oni postaju svesni šta čini taj invaliditet.

– Svi smo srećni što smo naučili novi jezik. Trenutno nam je cilj da naučimo Zejda da čita sa usana. On je dobro i pametno dete – istakla je njegova učiteljica.

 

 

(Telegraf.rs/ Izvor: metro.co.uk/24sata.rs)

 

[Mилена КШ]

Preslatko

[александар живаљев]

Диван примјер.

У вези теме, зна ли ико да ли се у нашој Цркви неђе наставља пракса, започета чини ми се у Нишу, одржавају службе на знаковном језику?

[Баба]

Милован Балабан: Научимо децу да буду људи

 

inShare

 

Можда је мало рећи да смо пре неколико дана сви су били непријатно изненађени намером групе девојчица у ОШ „Иван Горан Ковачић“ у Суботици да своју другарицу, Галу Савић (11), покретањем петиције, избаци из школе зато што је болесна. Поменути покушај је био кулминација вређања и злостављања којима је месецима била изложена Гала Савић, дете које болује од булозне епидермолизе, ретког обољења коже које производи да се кожа љушти и да се стварају ране при најмањем додиру. О овом случају је извештавано у практично свим медијима, а после снажне реакције друштва и одговарајућих мера предузетих у школи директор установе је саопштио да је са децом обављен разговор и да су она схватила грешку.

Ипак остала је „горчина“ коју је изазвала реакција деце на болест њихове другарице, реакција на невољу и страдање којем је изложен неко ко припада њиховом миљеу и према коме би требало да имају нарочиту наклоност и разумевање. Ова реакција, која поистовећује човека и проблем те иде на његову елиминацију, и то манифестована у овом случају међу децом, заиста треба да забрине, па чак и узбуни пре свега старије, односно целокупно друштво. Да га пробуди те да се оно запита о исправности (или макар недовољности) свих метода и модела које користи како би сузбило овакве појаве и покушало да усмери (макар омладину и децу) у правцу, бар најминималније, егзистенцијалне хуманости. Јер друштво које нема макар мало хуманости, емпатије и солидарности, нарочито међу децом, осуђено је на сигурно урушавање и сигурну пропаст.

И стручњаци су реаговали на овај догађај. Психолог Радмила Грујичић је изјавила да за друштво које је попут српског врло искључиво, није чудно да се појаве и случајеви попут суботичког. Она даље каже је у овом случају прво требало разговарати са децом која су покренула петицију и са њиховим родитељима, а не са дететом чије се избацивање из школе тражи и његовим родитељима. Увођење инклузивног образовања је добар покушај да се изгради толерантност, чиме би се смањило и вршњачко насиље каже она, уз нагласак да држава треба да буде истрајна као и да људи који су одговорни препознају вршњачко насиље и да се са њим и боре.

Но, не оспоравајући мишљење психолога Радмиле Грујичић (уосталом такво је мишљење већине психолога, социјалних радника и осталих задужених за ову врсту проблема), мора се запазити да све мере које предузима систем и професија нису довољне да макар зауставе прогресију насиља, агресије и нетолерантности у друштву. Штавише, сведоци смо да се она у неким облицима и умножава, али што је још поразније да је захватила и нашу децу – социјалну групацију која је по својој природи најмање склона овакавој врсти искључивости. Због тога је овај случај алармантан. Нија чак реч о омладини него баш о деци у којој се огледамо сви ми и која нам оваквим понашањем указују на оболелост оног исконски људског у нама, тешко решивог само системским променама, законима и државним ангажовањем.

Држава наравно треба да донесе одговарајуће законе, систем треба да се организује и превентивно делује против оваквих појава, друштво наравно треба да их путем јавности жигоше као недопустиве, али осим тога неопходно је наћи начине оплемењивања свих нас, нарочито најмлађих. Радити и вежбати се на црпљењу, кроз дружење и заједничке активности, новог и неког другог духа који би неутралисао најчешће разорне последице духа модерног времена, нарочито код наше деце. Треба покушати неутралисати негативне последице потрошачког менталитета, као и пошасти егоистичности и искључивости. На жалост ове особине преовлађујуће карактеришу модерног човека, а често се на посредан, али и непосредан начин промовишу кроз медије и готово читав вредносни систем модерног доба, а делују најчешће разарајуће по нас као људе и по људску природу.

Отуд је можда најбитније да учећи децу и ми поново почнемо да учимо оно најосновније, а то је да будемо људи. Да овакав образац понашања (елиминација некога ко је због било чега друкчији) није на висини онога што се очекује од људи. Но, пре тога морамо и сами уложити огроман напор у правцу сопственог оплемењивања и враћања пристојности и људскости у наш свакодневни живот, наше породице и у нас саме. Тек онда ће те особине прихватити и наши најмлађи и то без много приче и убеђивања. У противном, ослањајући се само на неког другог (државу и друштво који свакако требају да одраде свој део посла) проблеми ће ескалирати и врло вероватно једног дана закуцати и на наша врата. Времена немамо много а мотив да будемо људи валда имамо, а ако немамо онда не можемо очекивати ни од наше деце да схвате потребе и лепоте људскости.

(аутор је историчар и аналитичар)

 

http://www.vidovdan.org/drustvo/item/71777-il-v-n-b-l-b-n-n-uci-d-cu-d-budu-ljudi

[Биљана 1234]

Реакција је рекција после. Постоји у нашем школству пројекат школе без насиља.Ту су даље и закони , правилници, сарадња са полицијом и службм за социјалну заштиту.

Много строгости и претњи и морања..

А кад је превише таквих ствари то значи само једно

Нема породице, нема баке и деке...нема нико времена

јер дете је у школи, а после плес, радионица, спорт, домаћи и спавање.

Наша деца доручкују чипи чипс. а ручају поглед на улицу.

Наша  деца о одраслима уче из риалитија...

не могу приче после...хајде да се учимо живети отворених очију

једни са другима, а не једни поред других

[Рапсоди]

Како да научимо децу да буду људи , када прво ми  нисмо људи, да себе мало продрамо људски............................

Од кога деца да виде како се постаје човек, ако то прво у кући не види, и ако од породице не научи.........

Деца су најмање крива........криви су родитељи, криво је друштво, криви су медији, држава...............али ДЕЦА  нису ...........

[Рапсоди]

И да треба деловати превентивно а не лечити последице...................

[Justin Waters]

Mislim da djeca od 11 godina nemaju taj nivo svijesti i odlucivanja i informisanja da se organizuju za peticiju. Vjerovatno je prica pocela tako sto su djeca iznosila roditeljima price o nekoj djevojcici koja izgleda bolesna, a roditelji umjesto da su se raspitali o cemu se radi, vjerovanto su zakljucili da se radi o nekoj zaraznoj osobi i sami su uticali na djecu da se pokrene ta peticija, umjesto da je stvar otisla preko direktora i razjasnila se prije nego sto ce bolesno dijete biti dovedeno na ovakav stub srama. 

 

Mislim da je tu problem, u neodgovrnim, neiformisanim, bahatim i sebicnim roditeljima koji ni sami nisu stekli potreban odgoj dovoljan da se formira stabilna i razumna licnost. 

[Дијана.]

Šta očekivati u društvu/ima gdje je anomija zakonomjernost, nemoral, nered, nepravda i korupcija pravilo, pravda i razložnost izuzetak... u porodici koja je leglo nemara, nemorala, svakovrsnog jada i patologije... nezainteresovanih službi i institucija.. nepostojanju svijesti o potrebi prevencije... opšti haos i rasulo. Šta god dobro, veliko, čestitio i pošteno da vidiš čuješ, grdno se iznenadiš.

[Данче*]

U znak solidarnosti sa svojim drugom Stefanom, koji boluje od malignog oboljenja štitne žlezde, učenici VII/1 Osnovne škole "Knez Lazar" na Kosovu i Metohiji, ošišali su se do glave, kako se nakon povratka sa terapije, njihov drug bar donekle ne bi osećao neprijatno

Učenici se ošišali u znak solidarnosti sa svojim drugom koji boluje od maligne bolesti

Dečaci odeljenja VII/1 Osnovne škole “Knez Lazar” iz Donje Gušterice, na Kosovu i Metohiji, pokazali su svima šta znače drugarstvo i humanost. U znak solidarnosti sa svojim drugom Stefanom, koji boluje od malignog oboljenja štitne žlezde, ošišali su se do glave, kako se nakon povratka sa terapije njihov drug bar donekle ne bi osećao neprijatno.

Ovu akciju su realizovali uz podršku odeljenjskog starešine, ali i ostalih učenika ove škole.

– Dao sam predlog, pošto je naš drug bolestan da se svi ošišamo da bi mu pružili podršku –  rekao je za 021 Jovan Jovanović, Stefanov drug.

Drugi kaže da su na ovaj način želeli da mu pokažu da se ne razlikuje od nas.

– Želeli smo da mu pružimo moralnu podršku da istraje u tome – kaže Dušan Ničić, dok je Nikola Filić dodao da na ovaj način žele da mu pokažu da to može svakom da se desi i da je to izlečivo.

Stefanovi roditelji nisu mogli da skupe snage i govore o bolesti svog deteta, ali je mali Stefan pokazao da je veliki borac i u telefonskom razgovoru rekao da je u kontaktu sa drugovima i da zna da su mu priredili iznenađenje, napominjući da jedva čeka da se nađe s njima.

– Često se čujem sa svojim drugarima, znam da su mi priredili neko iznenađenje, ali ne znam o čemu je reč. Trenutno sam u bolnici u Beogradu sa roditeljima, terapija deluje, doktori su dobri prema meni i nadam se da ću za nekoliko dana biti na Kosovu, da ću se vratiti svojoj kući, školi i drugovima – rekao je Stefan Tomić za “RTK live”.

Stefanovo lečenje iziskuje i veće troškove, ali za prikupljanje bilo kakve novčane pomoći neophodan je zahtev i odobrenje roditelja, ističe direkor škole.

– To ne može bez roditelja, ne bih voleo da uvredimo nekoga. Neka od vas potekne inicijativa, ako su roditelji spremni, neka upute zahtev školi, a mi bismo taj zahtev sproveli i u matičnoj, ali i drugim školama – objašnjava direktor Milorad Filipović.

Mesto u prvoj klupi do zida u učionici VII/1 je prazno, a drugovi nestrpljivo čekaju Stefana da im se pridruži.

Pogledajte video:

http://www.telegraf.rs/vesti/2092000-video-ova-deca-su-ponos-srbije-celo-odeljenje-se-osisalo-u-znak-podrske-bolesnom-drugaru-stefanu-video

[АлександраВ]

Učiteljica iskoristila jabuke i ukazala na strahote vršnjačkog zlostavljanja 

Rosie DUTTON je objasnila kako se NJENA LEKCIJA TEMELJI NA DVIJE JABUKE. Iako su naizgled djelovale identično, jednu od njih je učiteljica prije početka nastave više puta bacila na pod, bez da je to rekla djeci.

Djeca su zatim opisivala jabuke, obje su izgledale isto, obje su bile crvene, slične veličine i djelovale dovoljno sočno za pojesti.

“Uzela sam jabuku koju sam bacala na pod i rekla djeci kako mi se ne sviđa ova jabuka, kako mislim da je odvratna, boja joj je užasna, a petljka prekratka” objašnjava Dutton. “Rekla sam im da zato što se meni ne sviđa, ne bi se trebala niti njima, pa bi ju trebala isto zvati pogrdnim imenima.”

Neka su ju djeca gledala kao da je luda, ali jabuka je išla od jednog do drugog djeteta i svi su joj govorili pogrdne stvari:

“Ti smrdljiva jabuko”

“Nije mi jasno zašto uopće postojiš”

“Sigurno si puna crva” .... i tome slično.

Nakon toga je učiteljica poslala drugu jabuku po razredu, a sva su joj djeca govorila samo lijepe riječi:

“Ti si prekrasna jabuka”

“Kako imaš sjajnu boju kože” ... i tako dalje.

“Zatim sam podigla obje jabuke, i ponovo govorila o sličnostima i razlikama.

Nije bilo promjene, obje su jabuke i dalje izgledale isto.

A zatim sam razrezala jabuke.

Jabuka prema kojoj smo bili dobri bila je čista, svježa i sočna iznutra.

A jabuka kojoj smo govorili ružne stvari bila je iznutra sva izudarana i zgniječena”, priča učiteljica.

“Mislim da je djeci odmah sve bilo jasno. Stvarno su shvatili, kada smo vidjeli kako jabuke izgledaju iznutra, što se događa unutar svakoga od nas kada nas netko maltertira riječima ili djelima.”

Dutton je rekla djeci kako je namjerno natukla jednu jabuku prije nastave kako bi objasnila da mi najčešće niti ne primjetimo kako naše riječi nanose bol drugima.

To je jako utjecalo na njih.

Djeca su razumjela.

ZATIM JE OBJAŠNJAVALA STRAŠNE UČINKE TAKVOG ZLOSTAVLJANJA

“Kada se ljude zlostavlja, a posebno djecu, oni se iznutra osjećaju strašno i ponekad ne pokazuju drugima kako se stvarno osjećaju. Da nismo razrezali tu jabuku, nakada ne bismo saznali koloko smo joj boli nanijeli” - objasnila je učiteljica.

Za razliku od jabuka, mi to možemo spriječiti.

Možemo naučiti djecu kako nije OK reći ružne stvari drugima.

Možemo naučiti našu djecu da se zauzmu jedno za drugo i prekinu bilo koji oblik zlostavljanja.

Ako nitko ništa ne učini unutra će nastajati sve veća šteta. Jezik nema kosti, ali je dovoljno jak da vam slomi srce, pa budite pažljivi sa svojim riječima.

Nekoliko dana kasnije učiteljica Rosie DUTTON  iz britanskog Birminghama ponovo je objavila na Facebooku zahvalu svima koji su joj slali poruke u vezi njezine lekcije.

"Nadam se da svi možemo uzeti pouku od jabuka (i mnogo više) za budućnost ali i početi s otovrenim  razgovorom s našom djecom o boli koje naše riječi mogu uzrokovati" -  napisala je.

"Idemo podržavati jedni druge – napisala je - i biti ljubazaniji. Treba raditi na sebi i na tome da sada počnemo jačati emocionalnu otpornost svakog djeteta.“ Nije zaboravila i neljubazne ljude: "Također, ne zaboravite biti dobri prema neljubaznim ljudima, njima to najviše treba." 

Izvor