Smejanje i humor generalno - iz pravoslavnog ugla

[Zvezdas]

Kako nasa crkva gleda na ovo? Kolko sam skapiro ovo se ubraja u praznoslavlje i da moze biti jako pogubno po dusu...

Jel moze neko da napise nesto vise o ovome neki savet...ili da preporuci neki dobar tekst ili knjigu na netu sam malo toga naso i uglavnom je monasima posveceno...Mislim da sam duboko ugrizen u ovu strast poznat sam kao neko ko je svasta u stanju uradi samo da bi se smejao na to sam ranije gledao kao nista zlonamerno nego sto bi rekli braca Englezi 'for da sake of laugh (kako sebi covek sam zamagljuje savest) ali me muci jako jer su mi hule cesto smesne...Mozda nema puno filozofije u mom pitanju kontam da ovo prosto ispovedim i da se uzdam u Boga...ali mozda neko ima neki mudar savet 'psihicke prirode' koji bi mi bio od koristi u medjuvremenu? Hvala unapred...Slava Bogu!

[Arsenija]

Isto pitanje - Da li nekada dobijete takav napad smeha da prosto ne mozete da se zaustavite sve dok vam ne podju suze na oci ... ? Meni se to cesto desava , posebno onda kad ne treba ... Naravno , ne iz cista mira , nego kad mi je neka situacija smesna ... Npr. Neko kaze glup vic , svi se kao fol smeju ... A meni je bas to smesno , pa ne mogu da se zaustavim . P.s. Zasto je to greh ? Tesko meni -> nema mi spasa

[javor]

Арсо, само полако.

 

Е, људи, с овом темом сте ме баш нашли ... оно, као, ...тај сам.

Ја сам од оних који више воле да се смеју него леба да једу, али не подносим кад неко прича за време литургије.

Међутоа, шта ту не ваља, где су границе православне пристојности, да ли уопште православац треба да засмејава друге и да ли је свако смејање ... празнословље  ?

Сматрам да је радостан смех у црквеној порти не само дозвољен него и пожељан.

Сматрам да је насмејати забринутог, тужног, озлојеђаног, човека важније него дати велики новчани прилог  и сл.

Уствари, свако треба да даје другима оно најбоље у себи, ја се то тако тешим јер то као имам, а у осталом сам танак.

Мајка би ми често рекла : Не вреди теби говорити ... како си скројен тако ћеш и да се поцепаш ...

[Рапсоди]

Ја се никада у животу нисам више смејала него овде на форуму..............добићу боре пре времена.......

Некада се нечега са форума сетим на улици, у превозу, е мајко мила......сузе ми пођу......... 

[Иван ♪♫]

О, свашта, па то нема везе са грехом. Па нормално да треба да се смејеш. То је здраво. Мислим не треба се баш клиберити и церекати, чисто да не прави човек будалу од себе. Али какав грех бре!?!?

Јел грех показати емоције? Плакати, туговати, радовати се, смејати се? Шта је следеће ,,грех”: подригнути, повраћати, јести, срати, знојити се. Е, па све је то природно, а коме смета тај заправо не може да прихвати себе и не воли довољно самога себе.

[Иван ♪♫]

Оваквим начином размишљања ће се једног дана и сам живот прогласити за ,,грех”.

У ствари то и није ново, знамо како су људи пролазили и колико им је живот вредео у разним идеологијама.

[Рапсоди]

Мени се много  свиђа једна мисао из /Горског Вијенца/ 

 

Парафраза / Ништа нема лепше на свијету, него лице пуно веселости као што је код тебе Владико /

[Кратос]

Kako nasa crkva gleda na ovo? Kolko sam skapiro ovo se ubraja u praznoslavlje i da moze biti jako pogubno po dusu...

Jel moze neko da napise nesto vise o ovome neki savet...ili da preporuci neki dobar tekst ili knjigu na netu sam malo toga naso i uglavnom je monasima posveceno...Mislim da sam duboko ugrizen u ovu strast poznat sam kao neko ko je svasta u stanju uradi samo da bi se smejao na to sam ranije gledao kao nista zlonamerno nego sto bi rekli braca Englezi 'for da sake of laugh (kako sebi covek sam zamagljuje savest) ali me muci jako jer su mi hule cesto smesne...Mozda nema puno filozofije u mom pitanju kontam da ovo prosto ispovedim i da se uzdam u Boga...ali mozda neko ima neki mudar savet 'psihicke prirode' koji bi mi bio od koristi u medjuvremenu? Hvala unapred...Slava Bogu!

Brate smej se u subotu nakon derbija slobodno i Bog je Delija.

Evo recimo jedan praktičan savet kad Partizan izgubi u evropi nemoj da se smeješ glodarima,da se zluraduješ kao što se oni obično zluraduju našim neuspesima  .

[Караконџула]

Јел грех показати емоције? Плакати, туговати, радовати се, смејати се?

Људи се често ухвате неких ситница, превиђајући велике ствари.

Ако хумором, па макар га сматрали и празнословљем, дотакнемо некога и, на неки начин, помогнемо му - то је онда добро дјело /о чему је већ и Јавор писао раније/.

Да скратим, избјегавајући смијех и хумор, од овог свијета правимо још туробније мјесто за живот и за себе и за све који нас окружују.

Мени се већим гријехом чини стална кукњава и јаукање, уношење немира међу ближње своје.

Успут, зар није једнако празнословље и то што овдје пискарамо на овом форуму, а некад неком чак и то помогне?!

[Јелена011]

Da li da mracim ili da zracim 

 

Smeh je ok, smeh je divan i lekovit i opustajuci i povezujuci...ali smeh ume i da bude raznih vrsta - smeh kao beg od zivota, od problema, smeh pod vesalima, smeh kao odstupnica za nemogucnost suocavanja sa sobom...

 

Pitanje nije mozda sta je smeh, nego sta se desava kad njega nema. Da li mozemo biti dobro sami sa sobom i bez kompulzivne potrebe da sve gledamo kroz salu?

Ako je sala samo dodatak, ona je sjajan zacin, ali kao i svaki zacin ako je ima previse bude nejestiv zivot.

[Драгана Милошевић]

Арсо, само полако.

 

Е, људи, с овом темом сте ме баш нашли ... оно, као, ...тај сам.

Ја сам од оних који више воле да се смеју него леба да једу, али не подносим кад неко прича за време литургије.

Међутоа, шта ту не ваља, где су границе православне пристојности, да ли уопште православац треба да засмејава друге и да ли је свако смејање ... празнословље  ?

Сматрам да је радостан смех у црквеној порти не само дозвољен него и пожељан.

Сматрам да је насмејати забринутог, тужног, озлојеђаног, човека важније него дати велики новчани прилог  и сл.

Уствари, свако треба да даје другима оно најбоље у себи, ја се то тако тешим јер то као имам, а у осталом сам танак.

Мајка би ми често рекла : Не вреди теби говорити ... како си скројен тако ћеш и да се поцепаш ...

[Драгана Милошевић]

Веровали или не, монаси се смеју и збијају шале међ собом.

 

Како каже песма: смеј се, смеј, само се смеј...

 

ПОДсмевати се нечему или некоме може и треба да се уброји у грех. Али то су већ ситне финесе истанченом уму и срцу.

 

Мене често питају: Шта се цепаш к'о шифонске гаће?

Ау ствари читам форум

[JESSY]

da se podsetimo teme...  https://www.pouke.org/forum/topic/1773-da-li-se-gospod-isus-hristos-smejao/

[JESSY]

a posto smo i od ovog sveta...  https://www.pouke.org/forum/topic/298-smeh-jaca-psihu/

[Драгана Милошевић]

Колико смо се пута смејали у храму и нико нас није погледао мрко попреко.