Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[Jestira.]

Ljubav je žrtva i davanje, sve ostalo nije ljubav...

[JESSY]

 

Господе, то сам ја. Тако сам мали, тако сам немоћан, тако сам грешан. Имам много грехова, и знам их, размишљам о њима, тугујем, моја душа је рањена, очи ми лију сузе, плаче и моја душа. А ако у мојим очима нема суза, јер су и оне дар од Бога, у мојој души има много суза. И ако у мојим очима нема суза, бар уздишем, мучим се због тога, признајем и кажем. Слажем се и кажем: ах, Боже мој, нисам онакав каквог си ме створио. Нисам онакав какав би требало да будем да можеш да ме погледаш и да се обрадујеш. Кад си ме стварао, кад си ме вајао у рају, кад си ми Својим пречистим рукама давао живот, кад си узео глину и вајао дело руку Својих — човека, мене, цео свет — ниси имао замисао да паднем до те мере. Ти ниси желео да толико паднем. А пао сам. Признајем то, уздишем, тугујем и мучим се.’»
Покајање значи управо то — бол душе, али сладак бол. Бол који прати нада — нада у Христу. Бол, који је праћен осећајем да постоји Неко, Ко је пред тобом.
Само признај своју грешку, своју немоћ и буди спреман да заплачеш, да се разочараш, а Он ти неће дати да се разочараш. Увек ће те подржати, подићи ће поглед и рећи ће ти:
«Види, дођи овамо. Довољно ми је то што си признао, довољно је што си схватио, довољно је што си спознао истину, — а то знање је највеће. Највеће знање, дете Моје, јесте оно што си сад схватио. Шта заправо? То да си немоћно створење, да си грешен. Да ли си схватио? Схватио си! А пошто си схватио, ништа друго не желим од тебе. Желим да прихватиш то, да твоја душа омекша, да твоје срце испуни сласт, да сузе потеку из твог срца. Да почнеш да Ме тражиш као потребу своје душе, да кажеш у себи, да шапнеш наглас и запеваш: ‘Господи, помилуј! Господе смилуј ми се већ једном. Не могу, веома сам слаб.’ И кад то кажеш, даћу ти све остало! Али признај, покај се, прихвати да си онај ко јеси.»
Ово покајање је туга повезана с надом, бол, дрхтај наше душе, нашег срца због онога што јесмо, брига због нашег проклетог стања, због онога што је свако учинио: због малих и великих грешака.
— Нека не прође ниједан дан у твом животу, — рекао ми је једном један Светогорац, — а да увече, пре него што заспиш, не кажеш Богу: «Господе, опрости ми моје грехове, које чиним сваког дана и које сам данас учинио!» Никад то немој заборавити. Немој ниједан дан заборавити да си грешан, да си несавршен, да си учинио много грешака и да их знаш. А неке ни не знаш, неке ти се не откривају. То су грешке којих ниси био свестан, али које су изашле из твоје душе — као атмосфера коју си створио око себе, као поглед којим си некога ражалостио, као речи које си изговорио и ниси схватио како су одјекнуле у другом.
Починио си много грехова, малих и великих. Сваке вечери пре него што одеш на починак признај то и немој осећати да си безгрешан, немој осећати да си савршен, значајан, велик, страшан, нерањив и јединствен. Не! Човек си, а то значи да си немоћнно створење. Велико си створење, највеличанственије створење у васељени, дело руку Божијих, префињено створење у васељени, мали космос. Јер, у човеку постоји читава васељена — наше срце, наша душа. И премда је космос тако велик, истовремено је и врло мали, немоћан и безначајан. А покајање нам помаже да то схватимо. Управо је то дело које покајање чини кад нас се Бог дотакне...
Андреј Конанос архимандрит

[JESSY]

Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.

Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.

А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).

Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.

Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.

Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!

Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.

Архимандрит Андреј Конанос

[Георгина]

надам се да не реметим тему...да ли постоји нека књига где су текстови оца Андреја обједињена? хвала

[Вукашин]

пре 19 минута, Георгина рече

надам се да не реметим тему...да ли постоји нека књига где су текстови оца Андреја обједињена? хвала

[JESSY]

Архимандрит Андреј (Конанос): ЖИВОТ НИЈЕ ИГРА

Ми, током читавог овоземаљског живота, стално нешто заборављамо: заборављамо шта хоће Бог од нас, заборављамо да се молимо, заборављамо шта је добро а шта је зло, заборављамо да смо обични људи, и зато y себи потхрањујемо мржњу против ближњих, заборављајући да смо и ми сами – грешни људи као што су то и они, и заборављајући да су они које мрзимо – наша браћа. Нешто пригуши твоју савест, нека копрена падне преко твога ума, и ти више не знаш шта се дешава са тобом. И онда гледаш на храм Божији као на обично архитектонско здање, и не осећаш никакво духовно узбуђење, твој ум не ради и ти не видиш да је храм Божији – место где се открива Бог, да је то место Светога Причешћа, Свете Евхаристије… Твој ум се више не врти на великом броју обртаја y великим егзистенцијалним питањима, y спаситељским догађајима нашега живота.

[JESSY]

[Scepa]

[JESSY]

Ми, током читавог овоземаљског живота, стално нешто заборављамо: заборављамо шта хоће Бог од нас, заборављамо да се молимо, заборављамо шта је добро а шта је зло, заборављамо да смо обични људи, и зато y себи потхрањујемо мржњу против ближњих, заборављајући да смо и ми сами – грешни људи као што су то и они, и заборављајући да су они које мрзимо – наша браћа. Нешто пригуши твоју савест, нека копрена падне преко твога ума, и ти више не знаш шта се дешава са тобом. И онда гледаш на храм Божији као на обично архитектонско здање, и не осећаш никакво духовно узбуђење, твој ум не ради и ти не видиш да је храм Божији – место где се открива Бог, да је то место Светога Причешћа, Свете Евхаристије… Твој ум се више не врти на великом броју обртаја y великим егзистенцијалним питањима, y спаситељским догађајима нашега живота.

 

Ми, у овом животу, пребивамо буквално y духовној паралисаности и летаргији, и не схватамо шта се са нама заиста дешава, а када напустимо овоземаљски живот наш ум ће видети све јасно, само што ће тада бити касно. Тамо, y вечном животу, видећеш да све оно чему си се овде подсмевао јесте истина којој није требало да се подсмеваш, да Бог заиста јесте сушта Истина, да вечни живот постоји, да Христос јесте Онај Који те је заволео бескрајно, иако ти током читавог свог живота ниси прихватао Његову љубав, а тада више то нећеш моћи да учиниш, и када би хтео.

 

И шта ћемо тада радити?

 

Наш земаљски живот је, зато, нешто крајње озбиљно! Знаш ли шта значи моћи за само осамдесет–деведесет година стећи вечно рајско блаженство? Како је то величанствено!

 

Пре неколико година y манастиру Каракалу упокојио се монах Маркел. Он је боловао од рака и једном приликом, док је трпео стравичне болове, јавила му се Пресвета Богородица и рекла му:

 

„Потрпи још само мало, а после тога ћеш бити поред Мене, обитаваћеш y миру и блаженству!“

 

Тако стоје ствари! Каква дивна тајна! Човек треба да потрпи мало и живеће вечно близу Бога. Тешко је боловати од рака и подносити страшне болове, и зато болесник јауче од болова. Нико не каже да је то лако, али колико ће болесник трпети бол: неколико месеци, годину, две, три? Веома је тешко трпети бол и пет минута, а камоли дуже време. Међутим, онај који истрпи ће се, y Царству Божијем, вечно радовати и говорити:

 

„Христе мој, прослављам Те и благодарим Tи!“

 

„А оних неколико година колико си трпео бол?“, питаће га Христос.

 

„Господе, те године бола нису ништа y поређењу са оним што сада осећам! Ништа су те године бола! Ти си знао и тада да је то све – ништа y поређењу са овим и добро си учинио што си ми то даровао, по Своме Промислу!“

 

И тада ћеш мислити: „Како сам уопште могао роптати када сам учествовао y остварењу Божијега Промисла? Зашто сам роптао? Зашто сам се гневио? Зашто сам се спорио са Богом? А сада тек видим шта ме је још тада чекало и какво блаженство сада осећам!“

 

Тако се и праведни Лазар наслађивао рајским блаженством, а богаташ се, y аду, сећао свега рђавога што је учинио на земљи, свих својих грехова и порока. Свако ће се, y вечном животу, сетити свега што је учинио током земаљског живота, јер када то не би било тако, онда би он имао право да пита Христа:

 

„Господе, а откуд ја овде? Шта сам то урадио, зашто сам овде у аду, далеко од Тебе? У чему је моја грешка?“

 

У вечном животу биће сачувана наша самосвест, сећаћемо се свега, свих догађаја земаљског живота, и онај који се није покајао тада ће знати и говорити: „Починио сам та и та зла, и нисам се за то покајао, нисам плакао због својих грехова, нисам клечао пред Голготом Господњом, да бих од Господа добио опроштај грехова, и био сам рђав човек, и зато се овде налазим“. И човек ће тада, у својој свести и своме сећању, имати јасне доказе: биће My потпуно јасно зашто је завршио y аду. У супротном, човек би могао да каже да је Бог зао и окрутан.

 

Зато y аду нико неће протестовати против Бога, нико неће грдити Бога. Овде, на земљи, многи се праве препаметни и критикују Бога, говорећи: „Бог час ради једно, час друго!“ Да ли си ти тај који Богу треба да саопштиш план за спасење света? Овде, y земаљском животу, ми се претварамо као да знамо све, а тамо, y вечном животу, све ћемо јасно схватати и знати. .

 

„Био си y праву, Боже мој! Ја сам починила четири абортуса!“, рећи ће тамо, y аду, нека жена. „И ниједном, током читавог свог живота, нисам се због тога заплакала. Ето зашто се сада налазим y аду: зато што ми плач моје убијене деце, који сада чујем, не дозвољава да уђем y Paj“.

 

Свако ће се, y вечном животу, сећати свега рђавог што је учинио током свог земаљског живота, уколико те грехе није исповедио и уколико се није покајао за њих, уколико није од Господа добио опроштај, утеху и љубав. Уколико се, пак, све ово догодило, човек ће бити спасен и неће се сећати својих грехова. У супротном, човек ће се, y аду, јасно сећати свега што је чинио y овом животу и за шта се није покајао, и што није исповедио, да би (покајањем и исповешћу) било заборављено пред Богом и да би Божијим дејством ишчезло из његове душе (све лоше што је чинио).

[JESSY]

Будимо пример својој деци

   Деца не захтевају да одрасли буду савршени. Никада то не чине. Она не желе да никада не грешимо, да будемо безгрешни. Деца сваки наш покушај глумљења безгрешности схватају као лицемерје. Деца знају да ми сваки пут када се претварамо да смо јако добри излажемо «сами себе и једни друге» подсмесима. Она не траже савршенство од нас. Она траже искреност, уважење, пре свега уважење према нама самима, а после и према њима. Она траже духовни труд и да осете да ми улажемо читаву душу и озбиљно се односимо према животу, свету, Цркви.
   Деца желе да се убеде да смо ми, у пуном смислу те речи, личности. А када прозру кроз наше дволично и притворно понашање, када увиде наше лицемерје, она то не могу да издрже. Њих не само да ужасава било који наш грех, већ нарочито та бесконачна представа у којој ми добровољно учествујемо.
   Деца уважавају грешнике, а све се у њима руши, пре свега, од нашег лицемерја. Kако ми је један дечак рекао:
   – Драго ми је што имам таквог оца какав је мој тата. Нас двојица се јако добро слажемо. Он ми пружа подршку, поштује ме. Он води рачуна о мени и помаже ми. Тата ме радује.
   Врло је ретко чути нешто тако од детета. А да ли твоје дете може о теби да каже: «Драго ми је што имам таквог тату или маму?»
   Наравно, не мислим на радост коју осећаш након контакта са неким за кога си привезан заједничким страстима и гресима. Овде имам у виду нешто што ми је једном испричао неки гимназијалац:
   – С оцем се супер слажем, он ме тако радује. Баш смо у добрим односима. Чак и уживамо у цигаретама заједно. Он је коначно схватио то и сада се више не скривам од њега, разумемо се. И мама пуши заједно с нама, они ме шаљу да купим цигарете за све. Узимам и за себе и за њих. Супер се слажемо.
   Ја нисам мислио да треба да нас вежу заједничке страсти. Мада чак и таква повезаност може да садржи одређену дозу искрености и основу која касније може донети боље плодове. Али сада говорим о људима који живе кроз Цркву и који теже да изграде добар однос са својом децом. Циљ је надахнути дете тако да те оно сматра својим другом, али да те опет поштује, да гаји неки осећај светости.
   Мислим на пријатељство које садржи и блискост и поштовање. А поврх тога још и јасне границе. «Свима сам био све, да какогод спасем кога», како каже апостол Павле (1 Kор. 9, 22), а на другом месту он истиче да свакоме припада «част» у складу са његовим местом у друштву (Рим. 13, 7). Треба постати све за своје дете, спустити се на његов ниво. Говорити тако да он може да разуме да ти осећаш његове бриге и потребе. Али никако не смемо да само боравимо с њим на ниском нивоу, притом га не подстичући на промене.
   Искрена блискост и пријатељство треба да пренесе твом детету представу о другачијем животу, коју гајиш у себи. Тада можеш да откријеш свом детету смисао и циљ живота који се разликују од онога што дете у својој незрелости сматра. Тиме ће оно напредовати, развијати се и расти. Дете ће осетити да се «отац и мајка спуштају на мој ниво, али ме затим подижу више и обогаћују ме. Они ми откривају такве видике о којима ја не бих ни помислио, изводе ме из дечијег света наивности и безбрижности и помажу ми да духовно сазрим. Посматрајући њихов однос и етос спознавам Христа. Они ми откривају љубав, Цркву, чистоту, невиност, истину, лепоту живота.»
   Сходно томе, бити родитељ не значи просто се спуштати до нивоа детета и бавити се његовим интересовањима: играти исте игре као оно, говорити као дете, бавити се истим спортом као и оно. Све је то добро, али то је тек први корак – спустити се на његов ниво. А шта имаш после да му пружиш? Kоји ће бити твој контрааргумент против свега што му предлаже друштво забаве и потрошње? Kуда можеш усмерити његово интересовање? Имаш ли суштински садржај који можеш да му предаш? Да ли сам осећаш нешто дубинско што можеш да му предложиш како би обогатио живот свог детета? Ту лепоту која те је очарала у души?
   Ако све то живиш, то ћеш и показати. Ако то живиш, све ће изаћи на видело, показаће се и дете ће се обрадовати када то види. Оно ће осетити да од тебе добија нешто важно, нешто што не може да добије ни на једном другом месту.
   Старац Пајсије говори да «када диње сазревају откривају своје присуство пријатним мирисом, чак и када су сакривене у пољу. Незреле једва да миришу, ма колико их газио и ломио. А дозрела мирише и сама се тиме открива.» Тако и ти можеш збиља помоћи свом детету ако живиш духовним животом.
   Свети апостол Павле учи: «И ви очеви! Не раздражујте децу своју» (Еф. 6, 4). Под речју «очеви» он мисли на родитеље уопште, не само на очеве, већ и на мајке. Не раздражујте своју децу. Баш сам једном прочитао и у некој књизи да је главни проблем деце то што се она љуте на родитеље. А љуте се јер приступ њихових родитеља према њима изазива раздраженост.
   Видите колико је то мудар савет. У Старом Завету има пуно савета, а нарочито педагошких: у књизи премудрости Соломонових, у причама Соломоновим и др., али и у Новом Завету има пуно савета који су кратки, једноставни, али зато силни и суштински. Kао савет Господа: «Поштуј оца свог и матер своју», – тако једноставне речи, али се у том поштовању скрива сва тајна овог живота. Видите како Господ наставља Своју заповест: «Да ти се продуже дани на земљи» (Излазак 20, 12). Свети апостол Павле тврди исто то. Он се обраћа и очевима и деци: «Поштуј оца свог и матер» (Еф. 6, 2–3). Прост савет, али он ипак умногоме олакшава породични живот.
   Деца су често под притиском родитеља и негодују због тога. Она осећају да се према њима поступа неправедно. А после почињу да скрећу са правог пута, траже за себе неко друго место, друге начине забаве, друго друштво које ће их прихватити таквим какви су, без критиковања и бесконачних претензија, без грдње родитеља. Без непрестаних замерки.
   Деца говоре:
   – Вратим се кући, а родитељи ми стално придикују. Стално ми говоре оно за шта знају да ме разјарује. Стално једно те исто. Бескрајни ток истих коментара, истих замерки на моје другове и одећу. На тај начин да ме то невероватно нервира.
   Велика је ствар не раздражавати друге. И ето једне тајне како то не чинити. Ако си већ испробао неки савет и видиш да не помаже, или си испробао неку реч и знаш да је отровна и да сваки пут изазива вику и свађу, онда то значи да су то заправо речи и епитети који вређају, понижавају твоје дете и изазивају расправе. Тајна је у томе да их не понављаш по други пут. Нађи им неку замену, реци нешто друго, али само немој да понављаш исте речи који доводе до немира у кући.
   Сви ми пуно грешимо. Могли бисмо барем да сазримо на бази сопствених грешака како не бисмо допуштали да изнова и изнова понављамо исте пехове. Пробао си нешто и увидео да не помаже? Не понављај то, јер као што видиш деца те више не схватају озбиљно и не добијају од тога никакву корист. И знате шта она кажу?
   – Kада мама крене да ме критикује, почиње да звучи као покварена плоча! Већ сам навикао на њу. Знам да ће тако наставити једно 20 минута, прича–прича–прича, све једно те исто. Знам унапред све што ће рећи, јер се она све време понавља. А на крају ће све бити како ја хоћу. Тако ја трпим, идем у своју собу, а време пролази…
   Па то није близак однос! Kолико су само ближи односи у којима има љубави. А овде је однос детета и родитеља прожет гневом и напетошћу или равнодушношћу. И почињемо да се осећамо као странци у сопственом дому.
   Неко други може пуно да исприча о твојој породици, али више од свега можеш да испричаш управо ти. Имаш то право. Много пута имаш повод да се осетиш огорченим, оптерећеним и притиснутим, али опет, пуно пута и немаш права да се тако осећаш. Сви ми имамо, али и немамо то право – и то истовремено. Због тога и кажем да све ово што тврдим не може да се односи на све у једнакој мери. Па ипак, свих се нас једнако тиче потреба за молитвом. Молитвом свих за све. Треба да се молимо једни за друге, за своју породицу. Да молимо Бога да нас просветли.
   Ово што је данас речено представља мали почетак. Данас смо направили невидљиви прелаз у свет породице и видели радост и бол који она скрива. Указали смо на неке грешке, које вероватно и ти, као родитељ, чиниш. И уколико сам те огорчио, увредио, ако сам извукао оштре и погрешне закључке, ослањајући се на сопствене претпоставке, опрости ми!
   Знам да имаш право да мислиш како ти хоћеш. Али Христос жели да се загледамо у себе и да схватимо да ствари не стоје баш најбоље. Да појмимо своја сагрешења и да молимо Бога да нам подари просветљење, да нам ослади душу, наше поступке и речи, како би се осладиле и душе наше деце које овај свет тако много огорчује и жели да их одведе што даље од Бога.

  Архимандрит Андреј(Конанос)

[JESSY]

"Ако будеш себи говорио да је твој живот грозан, и поверујеш да је све мрачно, онда ће тако и бити. Дакле, када се пробудите ујутру, а комшије вас питају шта има ново, ви им не говорите: „Ма шта има ново? Ништа, све је то исто. Шта да се ради? Све ти је то иста ноћна мора.“ Неговори тако. А знаш ли зашто? Зато што, то што говориш чује сво твоје тело. Свака твоја ћелија чује шта говориш, а ако тако говориш сваки дан 365 дана у години, да си јадан, да ти је живот тежак, да не можеш ништа, на крају, то уђе у тебе и прожима те. Због тога, кажи:„Хвала Богу! Све ће бити у реду! Бог ми стално шаље дарове! “

[ГрешниСлуга]

Да ли је истина за архимандрита Андреја ? Да је напустио монашки позив ?

[JESSY]

пре 3 минута, ГрешниСлуга рече

Да ли је истина за архимандрита Андреја ? Да је напустио монашки позив ?

Архимандрит Андрей (Конанос): Я снимаю свои священнические одежды

WWW.PRAVMIR.RU

---

Как гром среди ясного неба