Jump to content

Зоран Ђуровић: Јављење светаца у есхатолошким телима

Оцени ову тему


Препоручена порука

Христос Васкрсе!

  

  Оче Зоране, благословите! 

  Свако добро свима на овој врло интересантној и духовно-инспиративној теми.  :good2:

  

Заиста, тема о којој о.Зоран пише није нимало ( и још хиљаду пута нимало ) лака и једноставна за људски ум. 

Уопштено ма колико се трудили да објаснимо све ово, опет нам фали речи и израза. Вероватно грешим, али некако ми се чини да је једноставније разумети, то јест, дефинисати ( као што су урадили Оци Кападокијски ) над-уман Догмат о Светој Тројици, него тајну Живота Вечног и свега онога што се дешава после телесне смрти човека. Једноставно ми људи размишљамо у земаљским оквирима.

Томе у прилог говори Апостол Павле када каже да није свестан да ли је у телу или не, и да је чуо неисказане речи... Апостол не може људским речима описати сфере Царства Небеског и живота у њему. ( узгред, врло користна слова од преп. Симеона НБ http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetiSimeonNoviBogoslov/SvetiSimeonNoviBogoslov40.htm)  

 

Искрен да будем да ме је, ово о чему је писао о.3оран, на почетку нервирало. Али тек сад видим да то о чему пише у овом тексту ( а и оном прошлом о душама ) и текако има смисла ( ум ми се много пута противи, али срце ипак некако другачије осећа ). 

Као да Црква кроз векове баш и није много хтела детаљно да говори, јер је необјашњиво. То јест, није "систематизовала" ово учење.

 

Мислим пак да су на овој парадоксалној теми сви парадоксално у праву. По мом тренутном мишљењу и размишљању, прича о митарствима и ишчекивању коначног Суда и Васкрсења Свеопштег, није аутоматски у супротности са ставом; ,,да се Васкрсење збива одмах по телесној смрти,, . Заправо, ми нашим категоријама покушавамо да објаснимо непросторну  и не-временску сферу, а то је у нај мању руку крње. Када човек  умре телесно, није никакав проблем да прође такозвана ,,митарства,, , и да у Руци Божијој ишчекује Васкрсење и да Васкрсне. Ако се то дешава ванвременски, ако "горе" нема времена ни простора, то се онда све догоди "одмах"! Једноставно то ми не можемо да објаснимо. Реч "одмах", "сада" су опет везане за наше земаљске појмове... Некако, тек сад видим да, сам појам да "свети ишчекују" никако се не може уклопити  у појам оностраног живота. Како се може чекати, ишчекивати, па макар и у радости и светлости, тамо где нема ни времена ни простора нити било какве земаљске категорије. Ако тамо постоји некакво чекање, па макар и у радости и светлости.... то је онда опет земља, а не Небеса.....  

 

О. Зоран казује да се Свето нама тренутно јављају у телима. Свиђало нам се то или не овакве ствари су се догађале и догађају, реално.

Узмимо пример старца Нектарија Виталиса. По Његовом личном, а и сведочанству неких пристуних људи, светитељ Нектарије Егински га је лично посетио у сред бела дана, не као визија, већ лично, материјално, загрлили су се, чак је и св. Нектарије заплакао, па је на крају отишао и ушао у аутобус. Није била визија, већ жив човек од крви и меса.

 

Једном чух и причу из уста блаженопочившег старца Стефана из братства Данијелита у Светој Гори, како их је једном, пре неколико година, у сред бела дана посетио неки старац са штапом. Улазећи у порту Скита дочекао га је један стари монах који се ту налазио,  и по светогорском обичају послужио у гостопримници. Кад у једном тренутку, тај старац са штапом, онако мало погрбљен, после послужења, рече монаху Данијелиту ; ,, Зашто се препирете коме ће те да посветите нову цркву,, ?. Овај монах гостопримац стоји у чуду, размишљајући ; одакле овај зна то ?! Кад му непознати старац рече ;,, Ја ћу ти рећи коме ће те да посветите цркву,,. И крене он гостопримца да води у унутрашњи параклис братства, знајући сам где се налази. Гостопримац монах иде за њим у чуду, а непознати старац му показује на икону преп. Андреја Јуродивог, која се налазила изнад певнице, и говори како је он тај Андреј и како њему треба да саграде нову цркву у скиту. Монах гостопримац не може да верује шта се дешава, али у тренутку непознати старац нестаје. Наравно нова црквица је била убрзо саграђена.

 

 И заиста постоји још много примера где су свети долазили као људи од крви и меса међу нас, реално, као већ васкрсле личности.

 

 И хтео бих још да додам да Свети Порфирије Кавсокаливит, један од највећих светитеља у историји Цркве, расуђује овако : Једног дана сам га упитао у његовој келији:

„Старче, много се говори у последње време о броју 666, о доласку антихриста, који се приближава – неки, наравно, тврде да је већ дошао, о електронском жигу на десној руци или челу, о сукобу Христа са антихристом и пропасти овог другог, о Другом Доласку Господњем. Ви, шта кажете о свему томе?”
Старац одговори:
„Шта да кажем? Не кажем да сам видео Пресвету Богородицу, да ће бити рата и тако даље. Знам да ће доћи антихрист, да ће бити Другог Доласка Господњег, али када не знам. Сутра? После хиљаду година? Не знам. Међутим, ја се не узнемиравам због тога. Зато што знам да је час смрти за сваког од нас Други Долазак Господњи. А овај час је веома близу.

 

Иначе у Литургијским јектенијама се говори : ,, Крај живота нашег да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду, молимо. ,, .   

Дакле, молимо за спокојну смрт и одма након тога добар одговор на Страшном Суду...

 

 

Опростите на паметовању, граматичким и свим осталим грешкама.    

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 995
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Интерестанто да Свети Симеон Нови Богослов овако поучава  : 

 

" 24. А знате ли какво царство нам каже да тражимо? Да ли оно које се налази на висини небеса, које има да буде после васкрсења, или нам каже да тражимо неко далеко царство? Нипошто. Које нам онда царство заповеда да тражимо? Добро пази које царство смо дужни да тражимо. Бог, будући саздатељем и творцем свега, увек царује свим што је на небу и на земљи и под земљом, али исти Он царује и оним што се још није догодило, као да се већ догодило у Њему, јер кроз Њега ће се догодити оно шта има да се догоди доцније, и Он једнако царује и над сваким од нас у правди и знању и истини. Дакле, Он нам каже да тражимо то Царство, дасе, као што се зацари Бог над народима[51], како је записано, зацари и над нама, јер и ми смо од народа. А како ће се зацарити? Као да долази изнад нас на некој колесници и као да у Својој руци држи као узде жеље наших душа. Он ће нас повести куд год пожели, нашавши нас зауздане, и према Својој вољи употребиће наше жеље као коње што радо слушају Његове законе и заповести. Тако царује Бог онима којима никада није царевао,пошто се очисте сузама и покајањем и усаврше се мудрошћу и знањем Духа. Тако људи постају и херувими, носећи на раменима својих душа Бога свега у овоме свету. Ко је, дакле, толико неразуман и неосетљив да, пре него што види и доживи ту славу, пожели власт и славу и богатство? Радије, ко је толико безуман и јадан, да посумња да од Божијег царства и славе постоји друга већа слава, или царство, или богатство, или част, или власт, или наслада, или нешто друго од онога што се назива и сматра добрим на земљи или на небу, па да то уместо онога изабере? Заиста, од њега за оне који имају памети нема ничег пожељнијег. "

 

 

Али, истовремено казује :

 " 26. То треба да доживиш и да научиш, љубљени, са сваким осећањем душевним, како би имао Бога Који те сада узноси без тела, а Који ће доцније и твоје тело васкрснути и предати ти га духовног, Који ће и царевати над тобом у бесконачне векове, свагда те носећи у ваздуху и од тебе свагда ношен, Бог над свима Коме доликује свако благодарење, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Свесветим и благим и животворним Његовим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. " 

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetiSimeonNoviBogoslov/SvetiSimeonNoviBogoslov40.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Можда је наставак ове теме у питању како Бог ствара и управља творевином. Ако кажемо да то не можемо докучити, онда ништа од ових прича не треба сматрати апсолутним.

Наука верујућих каже:

Апсолутан је само Бог

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Навешћу само један пример, св. Николе. Сећам га се добро, јер кад сам био млад и побожан, ја сам читао житија. Сада, када сам се обезбожио, читам их свакодневно, преводим и коментаришем. Радим на изворним житијима. Епизода коју наводим може да буде нетачна, али је принцип и имамо 1000 сличних. Да чујемо Јустина у најкраћем: 

У Цариграду живљаше један човек, по имену Николај, који се издржавао рукодељем... Тако он достиже дубоку старост; и немајући више снаге да ради, он западе у немаштину. Међутим приближавао се празник светог Николаја, и старац, размишљајући шта да ради, рече својој жени: Скоро ће празник милог нам великог архијереја Христовог Николаја. Но како ћемо ми бедни, при нашој оскудици, отпразновати овај дан? - Побожна жена указа мужу своме на ћилим и рече: Узми ћилим, па носи и продај га, и купи све што је потребно за достојно празновање празника светога Николаја.

Чувши то, побожни старац похвали жену своју, узе ћилим и оде. А када иђаше тргом... и пролажаше поред цркве светога Платона, њега срете свагда готов на помоћ свети Николај, у облику чеснога старца, и упита га: Пријатељу мили, куда идеш? - Ваља ми на пијацу, одговори он. Пришавши му ближе, свети Николај рече: Добро дело. Но кажи ми, пошто продајеш тај ћилим, желео бих да га купим. - Старац одговори светитељу: Овај ћилим је у своје време купљен за осам златника; а сада ћу узети за њега колико ми ти даш. - Светитељ рече старцу: Пристајеш ли да ти дам за њега шест златника? - Ако ми даш толико, одговори старац, ја ћу ти га с радошћу дати. - Свети Николај спусти руку у свој џеп, извади злато, даде у руке старцу шест великих златника, и рече му: узми то, пријатељу, и дај ми ћилим. - Старац с радошћу узе злато, јер је ћилим вредео мање од тога. Узевши ћилим из старчевих руку, свети Николај оде. А када се они растадоше, људи на пијаци што бејаху близу, упиташе старца: Не видиш ли привиђење, старче, те сам разговараш? - Јер они видеше само старца и чујаху његов глас, а светитељ беше за њих невидљив и нечујан.

Никола после односи и ћилим жени, а старац пита жену: Реци ми ко ти донесе овај ћилим, муж или жена, старац или младић? - Жена му одговори: Старац честан и лучезаран, одевен у светле хаљине, донесе нам овај ћилим и рече ми: Муж твој је пријатељ мој, па сревши ме замоли ме да овај ћилим донесем теби; узми га. Узевши ћилим, ја се не усудих да упитам доносиоца ко је он, јер је сав блистао светлошћу!

Преображени Никола није могао да буде видљив посматрачима. Старац је причао са оностраним, будућим. Али, резултат је био физички. Узео је и злато, не фигуру злата. А одговор жене је као моделован по епизоди преображења. Погрешно би било да неко мисли како се овде јавила нека душа, јер својства која показује Никола су идентична онима од васкрслог Хр. Носи ћилим, вади и даје паре из џепа. Није пука визија.

Ако би се и мени сада јавио са неколико златника... више сам него потребит...

Драги оче Саво, желим вам свако добро у Господу! Стално да му се радујете! А замолићу Господа да ми горе да једну изоловану келију, тако да би ваша радост била непомућенаJ)) Мада, како сам стран свакој Божијој благодати, изгледа да ћу бити у неким преисподњим подрумима!

Најискреније сам вам захвалан на овом дијалогу, а „импутирања“ и сличне ствари сам користио само да укажем на опасности у које један или други дискурс може водити. Знам да ништа од тих бесмислица не држите, али ради просветљења наше вере морају да се укажу да бисмо расли. Понека шала је само да се насмеје и освежи ова наша тешка тема. Како веле Изреке 14, 9: Будалама је грех шала, а благодат Божија је са поштенима!

Најнедостојнији од свих ава, а на овом форуму познат као Најбезбожјнији ава,

Зоран

 

Свиђа ми се, о. Зоране, ваш смисао за хумор јер релаксира атмосферу у озбиљним темама. Елем, у вези физичког јављања светитеља заиста дубоко верујем да се они јављају не само у духовним виђењима, већ и у телесном облику. То знамо и из јављања бројних светитеља, а постоје и сведочанства о јављању Св. Краља Стефана Дечанског. У том смислу бих посебно поменуо књигу Фотија Кондоглуа и Митрополита Гуменице Преосвећеног Владике Димитрија (кога лично познам) "Живот из гробова". https://goo.gl/48AFgN 

 

Реч је о Св. Рафаилу, Николају и Ирини, мученицима из 15. века који су пострадали од Турака, и који су се физички јављали не само једној особи, већ десетинама људи и самом Митропоилту Митилине. На основу њихових прецизних упутстава ископан је из земље њихво манастир кога су Турци спалили и нађене њихове мошти тачно где су они рекли да се налазе. Они се јављају више пута и на различите начине. Св. Рафаило се час јавља као монах, час као официр (био је у византијској војсци пре тога), час на други начин. Човек не може да нађе логику. Они се јављају у телесном облику и говоре конкретно ствари које археологија потврђујуе. И када су севе ископали и реконструисали причу, одједном се јавила једна монахиња Олимпијада која је рекла да је на том месту у 13. веку био манастир кога су опустошили Сарацени и њу распели на вратима манастира. Археолози су још дубље почели да копају и нашли су и њене мошти и клинове којима је била прикована. Дакле, књига је заиста невероватна. Са Митрополитом Димитријем сам лично о томе причао, али и са госпођом Цолакис, која је и сама имала виђења и која се сада блажено упокојила у Господу. Свеититељи чине велика чуда и данас нема цркве у Грчкој, а да нема њихове иконе. Ово је један од најневероватнијих примера како свеитељи делују у нашем времену.

 

Оно што је занимљиво јесте да се они јављају у телесном облику, али на разне начине. Они који их виде, виде их телесно, али не могу да потврде да је то заиста опипљиво тело јер су и сами у посебном духовном стању када их виде. Дакле јављају се у телесном виду. Лично нисам могао да закључим да је реч о јављању васкрслих светитеља иако су они веома живи и активни и непосредно помажу онима који им се молитвено обраћају. Најнеобичније ми је било када сам чуо од гђе Цолакис да када су се једном жене молиле у капелици на брду где се некада налазио манастир (а оне то нису знале) одједном су чуле звуке ван цркве и виделе целу сцену страдања мученика, чули њихове крике и галаму мучитеља. Невероватно, као у неком филму. Лично верујем да је то аутентично виђење јер су археолошки налази показали да је баш све онако како су светитељи рекли: Св. Рафаило је био наглавачке обешен о дрво и престругана му вилица, што се види на лобањи, Св. Николај је пострадао везан за дрво од срчаног удара видећи страдање свог вољеног старца, а мала Ирина, девојчица старешине села, је жива скувана у великом керамичком казану и ту су нађене њене кости. Сећам се да сам питао Вл. Димитрија, а шта је било са осталим монасима. Они који су имали виђење, кажу да је Св. Рафаило у једном од виђења и то објаснио. И они су мученички пострадали и прослављени су, али Бог је дао слободу само њему, Николају и Ирини да се јављају и чудотворе. Чудесни су путеви Божији. Ово сам морао да испричам јер нисам само читао књигу, већ сам и лично разговарао са особом која је била очевидац и са онима који су прикупљали бројна сведочанства. Неко може да каже да је то фантазија, али како су могли пре ископавања брда да знају да ће се све наћи онако како је речено у виђењима. 

 

Диван је Бог у светим својим, заиста!

 

Успут да поменем да сам почео да сакупљам нека отачка сведочанства о животу након смрти и осталим есхатолошким темама о којима расправљамо, па ко има времена и интересовања може да прочита на: http://goo.gl/huVq04

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Такође, основе за учење о чистилишлту у Св. Писму нису баш много убедљиве. У другој књизи Макавејској 12. 40-46 Јуда Макавеј, парафразирам, закључује да је добро молити се за оне који су уснули у добру јер да се није надао да ће поново устати било би сувишно молити се за њих. Макавејски период је време када су јелинистичке идеје већ полако почеле да налазе место у јеврејском размишљању и постоје ставови да је реч о могућој интерполацији.

 

Опет ван историјског контекста. Истина ово није став попа Ђуровића, него попа Саве али све једно.

 

Веома је битно тачно ( колико је то могуће ) познавати историјске околности када се позива на неку историјску личност.

 

О чему је овде реч?

 

Наиме ( вероватно опет под утицајем протестантског критицизма( неисторијског свакако) ) приписује се Јуди Макавију утицај хеленистичке културе.

Проблем је у старту што је управо Јуда Макави горштак из унутрашњости ( не Београђанин или какав други грађанин)  вођа устанка против Хеленизма и хеленистичке културе и уопште утицаја запада како на јеврејско друштво тако и на јеврејску веру. Тачније Јуда је устао против "западних" хеленистичких господара и хеленизованих Јудеја тако што је на сваком кораку затирао утицај хеленизма, разбијао многобожачке кипове, забрањивао паганска идолишта и жртве и генерално одбацивао сваки утицај хеленизма на Јудејство па и убијао хеленизоване Јевреје.

Управо под јаким утицајем Макави Јуде ( а Макави га зову зато што је мацолом развалио неке идолске кипове и жртвенике, јер Макави значи Мацола) креће враћање вери предака. Управо због Јуде се јављају на крају и Есени и Кумранци и Зилоти и Перушим( פרש парасх, што значи "одвојити") илити нама познати као Фарисеји - издвојени они који ни по коју цену нису хтели да прихвате ни трунку хеленизма да би одржали чистоту вере. Стога су се издвојили од осталог Јудејског народа који је већ био дебело под утицајем хеленизма, нарочито градски слојеви становништва.

Сви ови верско-политички покрети настају надахнути Јудом Макавијем. Фарисеји деценијама касније учествују и у власти државе коју је стварио Јуда Макави својим устанком против "Запада"( тадашњег запада - хеленизма), а на челу које су били потомци Хашмонеја( односно потомци Мататије Јудиног оца - свештеника).

Приписати Јуди Макавију, сину свештеника, борцу против новотара, борцу за правоверје, вођи устанка против хелениста и "запада", националисти и борбашу за веру и великом "Дверјанину", некакву интерполацију( уметање ) хеленизма у правоверје Јудејско је крајње неозбиљно.

 

 

Нема код Јуде ни речи о њему тако мрском хеленизму нити утицају хеленизма.

 

Вера у васкрсење се кристалише у Јудеја нешто мало пре макавејског устанка. То је на неких 50-ак година пре устанка. Пре тога бивало је свачега код Јудеја.

Треба то ипак мало прецизније истраживати(уколико се може, без утицаја те неисторијске критичке школе), ни по бабу ни по стричевима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Опростите што гомилам цитате, али мислим да ова мисао св. Јована Кронштатског није на одмет :

 

"Шта је најстрашније за човека? Смрт? Да, смрт. Нико од нас не може без страха замислити да ће морати да умре и испусти дах. Али, браћо немојте се плашити и немојте се превише жалостити. Исус Христос, наш Спаситељ, Својом смрћу победио је нашу смрт и Својим васкрсењем поставио је темеље нашем васкрсењу: смрт истинског хришћанина није ништа друго него сан до дана васкрсења или рођење за нови живот. Учите се да непрестано умирете за грех и душама васкрсавате из мртвих дела, обогаћујте се врлином и немојте неутешно жалити за умрлима; научите се да смрт сусрећете без ужаса, као што је то и наредба Оца небеског, јер је васкрсењем Христовим из мртвих смрт изгубила своју суровост." 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Из службе Светом Пророку Мојсију, стихира на Вечерњој

пишем на грчком а превод мој  - на брзину

 

Νῦν οὐκ ἐν αἰνίγμασιν ὀρᾷς, οὐδ’ ἐσόπτροις πάνσοφε, οὐδὲ σκιαῖς ὡς τὸ πρότερον, τὸν σοὶ ποθούμενον, Μωσῆ νομοθέτα, ἀλλὰ μᾶλλον πρόσωπον, πρὸς πρόσωπον λυθέντων θεόπνευστε, τῶν πρὶν ἐμφάσεων, ὧν ἱκέτευε δωρήσασθαι, τῇ σῇ ποίμνῃ, ἔλεος καὶ λύσιν δεινῶν.

 

Сада (Га) у загонетци не гледаш, нити кроз огледало, нит' у сенци као раније Њега за ким чежњашезаконодавче Мојсије; али пре лицем у лице, ослобоћен, богонадахнути, (свих) пређашњих појава; Њега моли да нам дарује...

 

...а таквих и сличних стихова у Минејима је на стотине...тропари препуни, сви Светитељи су у Животу и из Живота нам се јављају.

 

МИ не знамо, ми чекамо, (јер смо времени). ОНИ знају јер гледају лицем у лице и чекање онакво какво ми познајемо они немају.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Христос Васкрсе!

  

  Оче Зоране, благословите! 

  Свако добро свима на овој врло интересантној и духовно-инспиративној теми.  :good2:

  

Заиста, тема о којој о.Зоран пише није нимало ( и још хиљаду пута нимало ) лака и једноставна за људски ум. 

Уопштено ма колико се трудили да објаснимо све ово, опет нам фали речи и израза. Вероватно грешим, али некако ми се чини да је једноставније разумети, то јест, дефинисати ( као што су урадили Оци Кападокијски ) над-уман Догмат о Светој Тројици, него тајну Живота Вечног и свега онога што се дешава после телесне смрти човека. Једноставно ми људи размишљамо у земаљским оквирима.

Томе у прилог говори Апостол Павле када каже да није свестан да ли је у телу или не, и да је чуо неисказане речи... Апостол не може људским речима описати сфере Царства Небеског и живота у њему. ( узгред, врло користна слова од преп. Симеона НБ http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetiSimeonNoviBogoslov/SvetiSimeonNoviBogoslov40.htm)  

 

Искрен да будем да ме је, ово о чему је писао о.3оран, на почетку нервирало. Али тек сад видим да то о чему пише у овом тексту ( а и оном прошлом о душама ) и текако има смисла ( ум ми се много пута противи, али срце ипак некако другачије осећа ). 

Као да Црква кроз векове баш и није много хтела детаљно да говори, јер је необјашњиво. То јест, није "систематизовала" ово учење.

 

Мислим пак да су на овој парадоксалној теми сви парадоксално у праву. По мом тренутном мишљењу и размишљању, прича о митарствима и ишчекивању коначног Суда и Васкрсења Свеопштег, није аутоматски у супротности са ставом; ,,да се Васкрсење збива одмах по телесној смрти,, . Заправо, ми нашим категоријама покушавамо да објаснимо непросторну  и не-временску сферу, а то је у нај мању руку крње. Када човек  умре телесно, није никакав проблем да прође такозвана ,,митарства,, , и да у Руци Божијој ишчекује Васкрсење и да Васкрсне. Ако се то дешава ванвременски, ако "горе" нема времена ни простора, то се онда све догоди "одмах"! Једноставно то ми не можемо да објаснимо. Реч "одмах", "сада" су опет везане за наше земаљске појмове... Некако, тек сад видим да, сам појам да "свети ишчекују" никако се не може уклопити  у појам оностраног живота. Како се може чекати, ишчекивати, па макар и у радости и светлости, тамо где нема ни времена ни простора нити било какве земаљске категорије. Ако тамо постоји некакво чекање, па макар и у радости и светлости.... то је онда опет земља, а не Небеса.....  

 

О. Зоран казује да се Свето нама тренутно јављају у телима. Свиђало нам се то или не овакве ствари су се догађале и догађају, реално.

Узмимо пример старца Нектарија Виталиса. По Његовом личном, а и сведочанству неких пристуних људи, светитељ Нектарије Егински га је лично посетио у сред бела дана, не као визија, већ лично, материјално, загрлили су се, чак је и св. Нектарије заплакао, па је на крају отишао и ушао у аутобус. Није била визија, већ жив човек од крви и меса.

 

Једном чух и причу из уста блаженопочившег старца Стефана из братства Данијелита у Светој Гори, како их је једном, пре неколико година, у сред бела дана посетио неки старац са штапом. Улазећи у порту Скита дочекао га је један стари монах који се ту налазио,  и по светогорском обичају послужио у гостопримници. Кад у једном тренутку, тај старац са штапом, онако мало погрбљен, после послужења, рече монаху Данијелиту ; ,, Зашто се препирете коме ће те да посветите нову цркву,, ?. Овај монах гостопримац стоји у чуду, размишљајући ; одакле овај зна то ?! Кад му непознати старац рече ;,, Ја ћу ти рећи коме ће те да посветите цркву,,. И крене он гостопримца да води у унутрашњи параклис братства, знајући сам где се налази. Гостопримац монах иде за њим у чуду, а непознати старац му показује на икону преп. Андреја Јуродивог, која се налазила изнад певнице, и говори како је он тај Андреј и како њему треба да саграде нову цркву у скиту. Монах гостопримац не може да верује шта се дешава, али у тренутку непознати старац нестаје. Наравно нова црквица је била убрзо саграђена.

 

 И заиста постоји још много примера где су свети долазили као људи од крви и меса међу нас, реално, као већ васкрсле личности.

 

 И хтео бих још да додам да Свети Порфирије Кавсокаливит, један од највећих светитеља у историји Цркве, расуђује овако : Једног дана сам га упитао у његовој келији:

„Старче, много се говори у последње време о броју 666, о доласку антихриста, који се приближава – неки, наравно, тврде да је већ дошао, о електронском жигу на десној руци или челу, о сукобу Христа са антихристом и пропасти овог другог, о Другом Доласку Господњем. Ви, шта кажете о свему томе?”

Старац одговори:

„Шта да кажем? Не кажем да сам видео Пресвету Богородицу, да ће бити рата и тако даље. Знам да ће доћи антихрист, да ће бити Другог Доласка Господњег, али када не знам. Сутра? После хиљаду година? Не знам. Међутим, ја се не узнемиравам због тога. Зато што знам да је час смрти за сваког од нас Други Долазак Господњи. А овај час је веома близу.

 

Иначе у Литургијским јектенијама се говори : ,, Крај живота нашег да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду, молимо. ,, .   

Дакле, молимо за спокојну смрт и одма након тога добар одговор на Страшном Суду...

 

 

Опростите на паметовању, граматичким и свим осталим грешкама.    

Пуно хвала на овом лепом прилогу. А мени је плата када видим да се усели у нечије срце радост васкрсења! Свако добро од Васкрслог!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Свиђа ми се, о. Зоране, ваш смисао за хумор јер релаксира атмосферу у озбиљним темама. Елем, у вези физичког јављања светитеља заиста дубоко верујем да се они јављају не само у духовним виђењима, већ и у телесном облику. То знамо и из јављања бројних светитеља, а постоје и сведочанства о јављању Св. Краља Стефана Дечанског. У том смислу бих посебно поменуо књигу Фотија Кондоглуа и Митрополита Гуменице Преосвећеног Владике Димитрија (кога лично познам) "Живот из гробова". https://goo.gl/48AFgN 

 

Реч је о Св. Рафаилу, Николају и Ирини, мученицима из 15. века који су пострадали од Турака, и који су се физички јављали не само једној особи, већ десетинама људи и самом Митропоилту Митилине. На основу њихових прецизних упутстава ископан је из земље њихво манастир кога су Турци спалили и нађене њихове мошти тачно где су они рекли да се налазе. Они се јављају више пута и на различите начине. Св. Рафаило се час јавља као монах, час као официр (био је у византијској војсци пре тога), час на други начин. Човек не може да нађе логику. Они се јављају у телесном облику и говоре конкретно ствари које археологија потврђујуе. И када су севе ископали и реконструисали причу, одједном се јавила једна монахиња Олимпијада која је рекла да је на том месту у 13. веку био манастир кога су опустошили Сарацени и њу распели на вратима манастира. Археолози су још дубље почели да копају и нашли су и њене мошти и клинове којима је била прикована. Дакле, књига је заиста невероватна. Са Митрополитом Димитријем сам лично о томе причао, али и са госпођом Цолакис, која је и сама имала виђења и која се сада блажено упокојила у Господу. Свеититељи чине велика чуда и данас нема цркве у Грчкој, а да нема њихове иконе. Ово је један од најневероватнијих примера како свеитељи делују у нашем времену.

 

Оно што је занимљиво јесте да се они јављају у телесном облику, али на разне начине. Они који их виде, виде их телесно, али не могу да потврде да је то заиста опипљиво тело јер су и сами у посебном духовном стању када их виде. Дакле јављају се у телесном виду. Лично нисам могао да закључим да је реч о јављању васкрслих светитеља иако су они веома живи и активни и непосредно помажу онима који им се молитвено обраћају. Најнеобичније ми је било када сам чуо од гђе Цолакис да када су се једном жене молиле у капелици на брду где се некада налазио манастир (а оне то нису знале) одједном су чуле звуке ван цркве и виделе целу сцену страдања мученика, чули њихове крике и галаму мучитеља. Невероватно, као у неком филму. Лично верујем да је то аутентично виђење јер су археолошки налази показали да је баш све онако како су светитељи рекли: Св. Рафаило је био наглавачке обешен о дрво и престругана му вилица, што се види на лобањи, Св. Николај је пострадао везан за дрво од срчаног удара видећи страдање свог вољеног старца, а мала Ирина, девојчица старешине села, је жива скувана у великом керамичком казану и ту су нађене њене кости. Сећам се да сам питао Вл. Димитрија, а шта је било са осталим монасима. Они који су имали виђење, кажу да је Св. Рафаило у једном од виђења и то објаснио. И они су мученички пострадали и прослављени су, али Бог је дао слободу само њему, Николају и Ирини да се јављају и чудотворе. Чудесни су путеви Божији. Ово сам морао да испричам јер нисам само читао књигу, већ сам и лично разговарао са особом која је била очевидац и са онима који су прикупљали бројна сведочанства. Неко може да каже да је то фантазија, али како су могли пре ископавања брда да знају да ће се све наћи онако како је речено у виђењима. 

 

Диван је Бог у светим својим, заиста!

 

Успут да поменем да сам почео да сакупљам нека отачка сведочанства о животу након смрти и осталим есхатолошким темама о којима расправљамо, па ко има времена и интересовања може да прочита на: http://goo.gl/huVq04

Драги о. Саво, 

радује ме да ми нисте замерили на мојим пошалицама, јер ја још не видех старца без смисла за хумор. Подсетили сте ме на о. Лазара Пиперског где сам ја био искушеник једну годину. Но, како сам више искушавао Лазара него што сам се подвизавао, он ми се захвалио топло на боравку :D И само што сам се спустио из Пипера, зачу се велико ура из манастира :cheesy3:

Лазар се увек смејао и шалио. Становити Мирко Тољић би неколико дана тамо гост и препричава. Седи о. Лазар у кухињи, намрштен не проговара. Ја ћутим, нећу да га реметим у молитвеном тиховању, скувам кафу, пијем, и више нисам успио да издржим. Велим: о. Лазаре, опростите што ћу да ве прекинем у созерцању...

- Ма какво созерцање! Прејео сам се јуче оних пужева па ме стисао стомак, 10 пута сам излазио напоље!

Тако смо открили тајну озбиљног лика о. Лазара! :D 

Хвала вам пуно на овим сведочанствима а и на материјалу који сакупљате!

Каква је природа тих тела? Мени је најлогичнје да су то она есхатолошка јер показују карактеристике оног што знамо из васкрсења Ис. Наиме, оно се да опипати, ап не могу да га препознају, а до јуче је био са њима, једе, нестаје... Кажем, да ми то делује најлогичније. Можда ми нешто падне на памет па да могу да будем сигурнији. Како ми рече једном у умозрењу митр. Амфилохије: Залудни ум је  ђавоље потркалиште!

Можда нађем неко интересантно сведочанство у отаца. У сваком случају јављам!

Помјаните на св. Литурђији!   

Link to comment
Подели на овим сајтовима

:Hristos_vaskrse:

 

Ево још један мали прилог из освештаних мисли Аве Јустина.

Везан је за Свету Евхаристију, али истовремено дубински битан за ову тему :

 

 

"Свето Причешће је увек Тело свеживог Господа Исуса: Ово је Тело моје; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се тим Светим Телом причешћују. Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску Заједницу. У самој ствари, у Светом Причешћу је сва Црква, све њене тајне. Јер је у Светој Тајни Причешћа (= Евхаристији = Литургији) сав Господ Исус, У њој - сав Нови Завет. Завет у свеживотвроној Крви Божијој : Нови Завет у Мојој крви(1Кор.11,25). А крв је извор живота, свеживота. Кроз Свето Причешће ми стално обнављамо свој завет са Господом Христом; стално се утврђујемо у Њему, и Он је за нас стварно увек нови завез, Нови Завет у Богочовеку Христу. Сав Нови Завет је у томе. То да се никад не заборави. То је обо што треба увек памтити, увек обнављати, и тако себе увек све изнова богочовечанским животом оживљавати. Зато је Спаситељ и оставио благовесну заповест: Ово чините у мој спомен(1Кор.11,25). Јер тај спомен потсећа на сав богочовечански подвиг спасења света извршен Господом Христом у васцелој пуноћи Његовог Богочовечанства. Јер нам ништа новозаветно не даје тако целога  Господа Исуса као Свето Причешће (= Света Литургија). Истина, све што је новозаветно, потсећа на Њега, спомен је Његов, али Свето Причешће (= Литургија) даје нам Њега Васцелог: Вечног, Свеживог и Свеживотворног, увек истог и свеистог - јуче и данас и вавек (Јевр.13,8). У том спомену је сав Бог са свима Својим бескрајним и вечним силама (= енергијама) и савршенствима, сав Његов богочовечански Лик и подвиг (= Личност и дело). Јер кроз Свето Причешће (= Литургију Цркве) ми доживљујемо сав Његов богочовечански подвиг спасења као свој. А пре свега - Његову свеспасоносну Смрт и Васкрсење. Јер нас они потпуно уводе у спасење (...)"
(преподобни Јустин Ћелијски) 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Из службе Светом Пророку Мојсију, стихира на Вечерњој

пишем на грчком а превод мој  - на брзину

 

Νῦν οὐκ ἐν αἰνίγμασιν ὀρᾷς, οὐδ’ ἐσόπτροις πάνσοφε, οὐδὲ σκιαῖς ὡς τὸ πρότερον, τὸν σοὶ ποθούμενον, Μωσῆ νομοθέτα, ἀλλὰ μᾶλλον πρόσωπον, πρὸς πρόσωπον λυθέντων θεόπνευστε, τῶν πρὶν ἐμφάσεων, ὧν ἱκέτευε δωρήσασθαι, τῇ σῇ ποίμνῃ, ἔλεος καὶ λύσιν δεινῶν.

 

Сада (Га) у загонетци не гледаш, нити кроз огледало, нит' у сенци као раније,  Њега за ким чежњаше,  законодавче Мојсије; али пре лицем у лице, ослобоћен, богонадахнути, (свих) пређашњих појава; Њега моли да нам дарује...

 

...а таквих и сличних стихова у Минејима је на стотине...тропари препуни, сви Светитељи су у Животу и из Живота нам се јављају.

 

МИ не знамо, ми чекамо, (јер смо времени). ОНИ знају јер гледају лицем у лице и чекање онакво какво ми познајемо они немају.

Наравно. Теби хвала на оном Јефрему, као и на овоме сада. Химнографија јасно сведочи да су они у рају, а не у неком полу-рају и да чекају. Тако је јасан и Павле који би да умре да би се сјединио са Хр. Убавцивањем душе, ми би морали да мењамо Павла: Сада видимо у загонетки, после у полу загонетци, а на крају лицем... Или: Једва чекам да се ослободим тела не бих ли се приближио Хр. Не, он је убеђен да ће се сјединити по смрти са њим и то одмах. Ако кажемо да је то душа, онда ћао васкрсење тела.    

Link to comment
Подели на овим сајтовима

,,Син човечији - који сиђе с неба'' не означава стриктно Оваплоћеног Логоса из утробе Дјеве и Васкрслог Господа. Тако се овај цитат не може користити као ''доказ'' да се већ васкрсли Господ у телу у другој димензији времена Оваплотио од Дјеве.

Читамо код св. Максима Исповедника:

,,Логос Божији се назива телом не само по [свом] оваплоћењу, већ и по томе што [Он, као] Бог Логос, беше као проста мисао у почетку са Оцем, [у себи] поседујући јасне и наге образе истине бивствујућег'' (Г.стослови, II, 60).

Дакле, Максим користи појам оваплоћења (ένσάρκωσις) који, поред осталог, подразумева и Божије присуство у твари посредством у њој динамички утиснутих логоса Божијег промисла.

 

Такође, ,,лицем према лицу'' може бити реално ,,мистичко созерцање'', а не само показатељ коначног краја историје. Есхатолошко се прожима, у смислу Максимовог цитата, са садашњим и историјским:

,,Понекад је Господ присутан, а понекад одсутан. Присутан је ако Га созерцавамо „лицем према лицу", а одсутан ако је созерцаван „у огледалу и у загонеци" (1. Кор 13, 12). Прешавши из практичког у гностички стадијум [човек] напушта телесно, као на облаку, у бистром ваздуху мистичког созерцања, усходећи ка вишњим умозрењима, при којима може вазда с Господом бити'' (исто, II, 57 и 58).

 

,,Васкрсење'', као и други наведени појмови, не односи се само на свеопште васкрсење, нити на телесно васкрсење уопште. Оно се догађа превасходно у начину нашег живота о чему св. Максим каже:

,,Господ се назива... Васкрсење, јер разбуђује ум из [његове] умртвљујуће склоности тварном, прочишћујући га од свег пропадљивог и смртног'' (исто, II, 70).

 

Извињавам се на овим уопштеним коментарима. Нашао сам за сходно да то наведем као другачији вид онога што је овде коришћено у последњим одговорима.

Наука верујућих каже:

Апсолутан је само Бог

Link to comment
Подели на овим сајтовима

,,Син човечији - који сиђе с неба'' не означава стриктно Оваплоћеног Логоса из утробе Дјеве и Васкрслог Господа. Тако се овај цитат не може користити као ''доказ'' да се већ васкрсли Господ у телу у другој димензији времена Оваплотио од Дјеве.

Читамо код св. Максима Исповедника:

,,Логос Божији се назива телом не само по [свом] оваплоћењу, већ и по томе што [Он, као] Бог Логос, беше као проста мисао у почетку са Оцем, [у себи] поседујући јасне и наге образе истине бивствујућег'' (Г.стослови, II, 60).

Дакле, Максим користи појам оваплоћења (ένσάρκωσις) који, поред осталог, подразумева и Божије присуство у твари посредством у њој динамички утиснутих логоса Божијег промисла.

Такође, ,,лицем према лицу'' може бити реално ,,мистичко созерцање'', а не само показатељ коначног краја историје. Есхатолошко се прожима, у смислу Максимовог цитата, са садашњим и историјским:

,,Понекад је Господ присутан, а понекад одсутан. Присутан је ако Га созерцавамо „лицем према лицу", а одсутан ако је созерцаван „у огледалу и у загонеци" (1. Кор 13, 12). Прешавши из практичког у гностички стадијум [човек] напушта телесно, као на облаку, у бистром ваздуху мистичког созерцања, усходећи ка вишњим умозрењима, при којима може вазда с Господом бити'' (исто, II, 57 и 58).

,,Васкрсење'', као и други наведени појмови, не односи се само на свеопште васкрсење, нити на телесно васкрсење уопште. Оно се догађа превасходно у начину нашег живота о чему св. Максим каже:...

Извињавам се на овим уопштеним коментарима. Нашао сам за сходно да то наведем као другачији вид онога што је овде коришћено у последњим одговорима.

Ја знам да се коси са твојом логиком вечно постојање оваплоћеног Логоса. Цитат из Максима ништа не говори против онога што сам ја изнео. 100 пута сам ти рекао да ја не негирам да логоси као модели постоје у неразвијеној форми и да су продукт Божије воље. Оно што не желиш да укачиш је да се они развијају само у времену и за нас, а да као реализовани већ постоје у Богу код кога их можемо разликовати само логички а не у развоју. Тако да постоји у Логосу идеја тврдоглавог Милана, Милана као бебе, Милана као маторца, али све као актуелне. Само се развијају и нису актуелне за тврдоглавог Милана који је у историји и који мора да их све пролази. Као да ти је криво што Бог није исто што и ти... зашто се и он не развија као ја, зашто би он био ван граница времена и простора? Не буди смешан.

Друго. Рекох и о. Сави. Полисемија термина не значи да се правимо луди па као да не знамо на шта се у неком контексту појмови односе. Томе се прибегава кад си са леђима ка зиду. На пр., именица магарац је полисемична. Може да означава животињу, да означава написану реч, да означава тврдоглавост. Тако, када неко каже: Ава Зоран је магарац! Најприродније је да разумемо како је тај хтео да каже како је ава глуп и тврдоглав. Сигурно неће мислити на његову упорност у студирању. Али, кад поменух у једном ком. како почисти Форман Фрејзера, тада сам мислио на мене као на магарца, јер весели Фрејзер, после батина које доби, каза: Форман удара као мазга!

Једино да те ударим као Обеликс римљанина, да ти сандале овде остану а ти одлетиш на небо па видиш да постојиш код Бога као остварени Милан...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...