Зоран Ђуровић: Јављење светаца у есхатолошким телима

[Zoran Đurović]

Да завршимо са тепањем. Ево, доживе Ава и схолије да пише на себе::J))))) Да прочитамо тај скандалозни Авин коментар:

Карактеристично је за нас свете да смо увек стена саблазни. За Исуса су говорили да је демонизован, утпали га због безбоштва, Симеона Новог Богослова имали да убију његови калуђери, Бенедикта Нурсијског да отрују...

Него, питам се, а ти ми одговори: Да ли је допуштено недељом прашити талибане?   

Видиш како је Ава добар према теби па ти је дао материјала да га критикујеш за гордост? Ево ти и један илустровани прилог, чисто да ти улепшам дан 

 

Карактеристично је за нас свете... и Него, питам се, а ти ми одговори: Да ли је допуштено недељом прашити талибане? Свој завршетак има у иронији: Видиш како је Ава добар према теби па ти је дао материјала да га критикујеш за гордост? и подсмевању: Ево ти и један илустровани прилог, чисто да ти улепшам дан, где му качим фотку са „авиног концерта“ против талибана.

Да сам имао намере да се изругујем са Ис и да ми је то пало на памет да може угрозити талибанска религиозна осећања, ја бих и то поменуо. Ја се увек изругујем одвећ људским страстима код црквених људи (зато сам овако добро и плаћен) и завитлавам се са њима. Но, многи од њих нису на духовном нивоу султана па да могу да ме трпе поред себе и да мало оладе, да пођу до продавнице да купе хлеба и млека, да из свог џепа изваде и плате струју. Све што сачињава моју стварност... Ја, пошто немам пара да платим дворску луду, играм је и за самог себе, јер видим опасност да могу да се погордим од небеских висина у којима борави моја душа, па се тако смиравамJ)) Нешто нисам приметио код наших хришћана да су аутоиронични. Али, само тако се може спасити сопствено душевно здравље.

Потпуно сам свесан тога да када држим лекције и делим васпитне, да неко може мислити да сам горд. Не само сам свесан онога што знам. И студирам свакодневно да бих напредовао. Али, не може се очекивати од мене да када неко почне да лупета да му то аминујем и кажем: Браво дечко, то је то. Не нађе се лицемерја и лажи код Аве. Са друге стране, да ли сам ја горд или не, то само Господ зна, не ви нити ја. Зато те ствари препустити Њему.

Још се „ингениозно“ сети Велизар, како га Бог даде, па различите глаголе које сам употребио: утепали, да убију, да отрују... користи као доказ да се исмевам на Ис рачун, јер бих користио изразе убио, отровао као за ову другу двојицу. Испада да имам страха да се спрдам са Бенедиктом и Симеоном, али не и са Ис? О суманутости ових илација не желим да причам. Мој асоцијативни ток, како су приметили Кратос и да ли Дидим, нисам сигуран, јесте у наглашавању и прецизирању ствари. Наиме, убити, не подразумева и мучити претходно. Због тога, највероватније, јер нисам размишљао о термину, али ми он стоји на памети, ја велим, утепали, јер су га претходно тепали и утепали (били и убили); после природно настављам за Симеона да су имали намере да га убију (штаповима), али га тада нису тепали, док су Бенедикта покушали да отрују, али је он закрстио чашу вина коју су му принели његови монаси и она је пукла.

Јако је поучна та епизода. Дошли ови монаси (идолопоклоници) код Бенедикта да га моле да им буде духовник, јер његово име се надалеко прочуло. Он их је одговарао говорећи да његова визија хр живота се не поклапа са њиховом. На крају ипак попусти. Ови, после, када су видели да морају да заиста постану хр, а да славу нису стекли, узеше да га отрују. Бенедикт (а и моја маленкост) није правио епигоне. Није тражио славу своју као наш жалосни случај бившег вл Артемија. Ја се нисам побркао са Истином. Све стално упућујем на њихове попове, владике, цркве. Не казах као Арт: Не идите у њихове цркве! Онај Ћирило узе да из свог малог коментарише мој став о томе да се нема припрема за причешће. Није укапирао да је Ава много строжији од њих, али много блажи. Упућује на Истину чији је јарам лак, али захтева посвећеност. Они то у својим главама не могу да помире, и као стари фарисеји устају против Божије науке.

Да их поздравим најрадоснијим поздравом за први септембар: Ава с вама!

[Драгана Милошевић]

Овога пута, молим све наше форумаше да са о. Зораном разговарају искључиво о теологији.

 

Сва друга питања остаће без одговора.

 

МОЛИМ СВЕ ФОРУМАШЕ ДА СЕ ДРЖЕ ОВОГ ПРАВИЛА!

[Milan Nikolic]

Последње странице су за нову тему.

[Драгана Милошевић]

Доста има спама, безпотребних порука.

[Ламех]

Није то раскорак, то је провалија велика попут Гренд Кењона

 

Па ти од свих кањона и провалија паде на ум амерички. И после ниси либерал!? Што ниси наве нпе кањон Таре?! Или Дрине? Него Гренд кањон.

[Zoran Đurović]

И овде треба ово да важи. Да се људи не манијаче: https://www.pouke.org/forum/topic/34363-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%B5%D1%81%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B4%D1%80-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2/page-21?p=1332217#entry1332217

[Кратос]

Jer znamo da kad se zemaljska naša kuća tela raskopa, imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima. ² Jer za tim uzdišemo, želeći obući se u svoj nebeski stan. ³ I da se obučeni, ne goli nađemo! ⁴ Jer budući u ovom telu, uzdišemo otežali; jer nećemo da se svučemo, nego da se preobučemo, da život proždere smrtno

 

 

 

Hteo bih da pitam Avu šta bi bila ta nerukotvorena ali što još važnije što se ovde pominje večna kuća na nebesima?Apostol Pavle kada kaže kuća ovde očigledno misli na telo.E sad da li to ispada da postoje neka večna tela pripremljena za one koji će biti spaseni?

[Volim_Sina_Bozjeg]

kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima. 2

 

"Kuca je Bog a mi smo vecni stanari po blagodati i Njegovom dopustenju"

 

Cak sta vise mi smo sinovi po blagodati u kuci Oca.

[Volim_Sina_Bozjeg]

I da se obučeni, ne goli nađemo! 4

 

Ovo je vec Crkva, tu se oblacimo u Hristove visine. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

E sad da li to ispada da postoje neka večna tela pripremljena za one koji će biti spaseni?

 

Upotpunice nam interesovanja  

[Zoran Đurović]

Jer znamo da kad se zemaljska naša kuća tela raskopa, imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima. ² Jer za tim uzdišemo, želeći obući se u svoj nebeski stan. ³ I da se obučeni, ne goli nađemo! ⁴ Jer budući u ovom telu, uzdišemo otežali; jer nećemo da se svučemo, nego da se preobučemo, da život proždere smrtno

 

Hteo bih da pitam Avu šta bi bila ta nerukotvorena ali što još važnije što se ovde pominje večna kuća na nebesima?Apostol Pavle kada kaže kuća ovde očigledno misli na telo.E sad da li to ispada da postoje neka večna tela pripremljena za one koji će biti spaseni?

Ово о чему смо говорили. Наше "рукотворено" тело, кућа је ово које имамо преко родитеља. То вечно, предназначено је то које је Бог за нас одредио, ово наше, у последњи дан преображено, али небеско јер је у Божијем Логосу. То је мистика о којој говори и Максим Исповедник. Тај наш вечити логос у коме смо испуњени. А Логос је синоним за Небо. Ми нећемо добити нека нова, туђа тела, него ова наша, а она постоје у тој ванвременској зони. И апостолов језик је условљен. Не заборавимо да су се на основу њега јавиле многе јереси. Јер нису разумели. То се каже и у посланици псеудо Петра (сада ти је јасно да ја иако знам да тај аутор није Петар то прихватам као новозаветни аутентични спис), када он упозорава на оне који на своју погибао искривљавају Павлове речи које су многима тешке за разумевање.

Васкрсла тела задржавају мање више идентитет, форму са овим нашим. Нова и нерукотворена означава да ће бити и без недостатака. Ако сам изгубио руку, нећу васкрснути сакат. Нећу бити грбав.

Ради се о континуитету. Да ли о ономе о коме сам ја говорио да свако васкрсава после своје смрти у тој надвременој сфери и прима бесмртно тело, или пак да душе чекају да се обуку у њега у један, тај последњи историјски дан. У ономе што ја предлажем, нема дисконитуитета. Ова друга теза предлаже паузу, један период у коме душа свесно или несвесно живи до тог дана. Међутим, како си и на другом месту приметио за Павла, и то разумео као већина, он би одмах да умре и да се сједини са Богом. То каже и овде у 6. стиху: док боравимо у телу, удаљени смо од Господа. Сл. сам поменуо и за Игњатија Богоносца. Сл. имамо и код Максима, јер за њега је улазак у Царство небеско одмах после смрти, и то ствара утисак да је за њега спасење само спасење душе. Но, то је у колизији са многим његовим другим текстовима у којима експлицитно говори да је човек нужно од душе и тела и да су ови душа човекова и тело човеково (од одређене личности) и да ће у њима благовати. Због тога ми морамо да будемо крајње предострожни кад тумачимо Писма и оце. Чезнемо за тим новим телом (4), али оптерећени јер се грчевито држимо за ово садашње, нећемо да се скинемо, да бисмо могли то ново да обучемо и да видимо да ће живот стварно да прогута ово смртно што је у нама. Плашимо се, једном речју. 2-3 вели да заиста желимо да имамо то небеско тело, али се плашимо да када уђемо у ново, када се обучемо, да нам Господ не каже: Не познајем вас! Чак се и апостол плаши и упозорава. Сви ћемо васкрснути, неки на живот вечни, неки на осуду. Због тога док смо овде у телима, гледајмо да Господу само стремимо. Јер, ван њега, нема живота.            

[Кратос]

Evo šta kaže Justin Ćelijski:

 

5:1 "Јер знамо: кад се наша земаљска кућа тела сруши, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима".

 

Ми хришћани јасно знамо: живећи у телу, ми живимо у земаљској, земљаној, глиненој кући, која се смрћу руши; али из ње срушене, ми преко моста вере, разапетог између земље и неба над провалијом смрти, прелазимо душом у нашу бесмртну кућу, кућу нерукотворену, вечну на небесима. Јер за живота на земљи, ми градимо своју вечну кућу на небесима, своје вечно обиталиште. Овде живимо, а тамо зидамо; овде ходимо, а тамо све време проводимо. Како, на који начин?

Господ нам је казао у Беседи на гори: помоћу сваке еванђелске врлине, којом живимо на земљи, ми зидамо своју вечну кућу на небесима; делајући у нама овде, оне траде наше вечно обиталиште на небу, преносе сва наша блага, све наше драгоцености тамо, где ни новац, ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду (ср. Мт. 6, 19-20).

Наш је позив на земљи: живећи у пролазном тећи непролазно, у смртном - бесмртно, у временском - вечно, у земаљском - небеско. Све што је у вама од Христа, од Еванђеља, од еванђелских врлина, вечно је, и узидава се у нашу вечну кућу на небесима. Док смо на земљи, ми зидамо себи у небеском царству вечно боравиште, вечни стан. Који стално живе на земљи Христом Богом, његовим светињама, његовим светим тајнама и светим врлинама, они и изграђују себи у небеском свету своје вечне куће. То су на првом месту светитељи. Они нас и могу примити "у вечне куће" своје кад осиромашимо (ср, Лк. 16, 9, 4).

Из тих вечних кућа наших никаква нас зла сила не може истерати, нити нам те вечне куће разорити, јер тамо не досеже ништа зло, ништа сатанско, ништа сатанско, ништа рушилачко. По свеистинитој речи саме Истине: "Продајите што имате и дајите милостињу; начините себи торбе које неће оветшати, ризницу неисцрпну, на небесима, где се лупеж не прикучује нити мољац једе" (Лк. 12, 33).

Наше тело, то је наш шатор, наша черга. И ми смо на земљи у пролазном стану, чергари земље, незадржљиви пролавници. Дошли душам с неба, ми пролазимо кроз тело, и одлазимо на небо, у вечни завичај свој. Зато, и кад живимо у шатору тела свог, ми "гледамо на оно што се не види, тојест вечно" (2 Кор. 4, 18), и вечноме стремимо, вечноме служимо, невидљивом хрлимо, небеском кроз земаљско, невидљивом кроз видљиво, божанском кроз човечанско, бесмртном кроз смртно. Иако смо телом од земље, ми живимо боголиком бесмртном душом "у земљаним кућама" (Јова 4, 19). Али, ове земљане куће тела наших неизмерно су важне по нас људе; јер од њих почињемо да постојимо, да сазнајемо себе као људе, да се учимо живети, да се навикавамо битисати у кућама, прво земаљским и земљаним, па онда небеским и небесним.

То осећање и то сазнање чине да се ми хришћани не бојимо смрти ни оних који нам убијају тело, а душу нам не могу убити (Мт. 10, 28). Али се бојимо онога који нас може лишити наше вечне куће на небесима. А то је, ко? Грех. Јер он лишава човека свега небеског и у души и у телу, а тиме и на земљи и на небу. Он нам парализује и уништава осећање и сазнање нашег небеског порекла и наше небеске завичајности. Он нам помрачава душу, те она не види себе, не зна од чега је, одакле је, ради чега је, поготову не види своје небеско обиталиште. Грехољубив човек обично мисли да је сав од земље, од тела, сав пролазан, сав смртан. Његова је омиљена мисао, слепа мисао: нема бесмртности, нема Бога; нема раја, нема ни пакла; постоји само тело, само материја, само овај свет и овај живот. Уствари, посредно и непосредно грех хоће од човека једно: да верује да не постоји ни Бог ни бесмртност. Чим то наметне човеку, онда за таквог човежа и грех прастаје бити грешан, па чак постаје и природна ствар, а каткад и природна неопходност. А Господ Христос је и сишао с неба, и јавио се као небески човек на земљи (ср.1Кор.15, 47-49), да би нама људима показао да смо и ми с неба. И пошто је живео на земљи, Он се опет узнео на небо са телом, да би нам показао да је то и наш пут, пут људи.

Ми људи смо и саздани христолике душе, да бисмо били свесни да је Христов пут - наш пут, Христов живот - наш живот, Христово васкрсење - наше васкрсење, Христово вазнесење - наше вазнесење - Христова вечност - наша вечност, Христово царство небеско - наше царство. Зато је чудесни Спаситељ јасно и одлучво објавио благовест, рекавши за своје следбенике: "Од света нису, као ни Ја што нисам од света" (Јн. 17, 17. 14). Ето нашвг родослова, нашег порекла: исто као и Христово. Он Бог - ми боголики; Он Христос - ми христолики; Он Богочовек ради нас: да би нас потлуно охристовио, охристоличио, обогочовечио, обожио. Зато се Он, уистини Једини Човекољубац, и моли за своје следбенике Оцу небеском: "Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са ммосм где сам Ја; да виде славу Моју коју си ми дао" (Јн. 17, 24). Отуда је и крајњи циљ следбеника Христових - њихово јединство у Христу Богу, и вечни живот у Тројичном Божанству: "Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби; да и они у Нама једно буду. Да буду једно као Ми што смо једио. Ја у њима и Ти у Мени, да буду сасвим у једно" (Јн. 17, 21. 22. 23).

Ето и вечне куће наше и вечног живота нашег; живота у Светој Тројици. Каква чаробна вечност, какво неисказано блаженство, каква опојна красота те нерукотворене куће наше на небесима! Али то постаје наше под једним условом: ако ми за живота на земљи помоћу светих еванђелских тајни и светих еванђелских добродетељи постанемо обитељ Свете Тројице (ср.Гл. 3,27;2,20; Јн.14,23.20.21.17).

Зато се о светитељима, који су у најпунијој мери испунили свете заловесги Христове, обично говори у црквеним молитвама да су постали "обитељ Свете Тројице".

 

5:2 "Јер у овоме уздишемо, желећи обући се у свој небески стан".

 

Ми смо разапети између два света, између - "неба и земље: земљано тело вуче к земљи, небеска душа вуче к небу. Та распетост је нарочито страшна, откако је грех свестрано огреховио тело и све телесно, и приковао за земљу, и откако смрт царује у свету човечанском. То хришћани снажно осећају. Искушења са свих страна, и споља и изнутра: споља, од света и демона, изнутра - од наших сласти и страсти, злих навика и грешних успомена, нечистих помисли и грехољубивих жеља. И души небеској и небочежњивој тешко је и тескобно у малом и грехопотлаченом телу, и она се кроз уздахе отима ка горњем, небеском свету, ка царству Христовом, ка својој вечној кући, кући од Бога, нерукотвореној на небесима. Зато је свети апостол пун уздисајне благовести: "Јер у овоме уздишемо, желећи обући се у свој небески стан". Уздишемо у овоме земљаном стану нашем - телу, у овоме глиненом шатору. А уздишемо и у овом земаљском свету, који је такође сав глинен, земљан, тесан, тескобан.

Тешко је тело души, нарочито тешко када је испуњено оловом греха и тучем смрти. А смрт царује у нама кроз грехе м грехољубље. Али, ма како ми волели грех, боголика и небочежњива суштина душе ипак осећа тежину од њега, уздише и тужи, само да се што пре ослободи њега.

Видовити за све грехе своје, као и за грехе света и твари, хришћани - како се осећају у овом свету? Тужно и уздисајно, јер се све патње и сви болови света сливају у њихове осетљиве и саосетљиве душе, и они уздишу уздасима свих твари и бића, кажњених болестима и смрћу збот људског греха.

Зато свети апостол, облагодаћенм свесаосетљивац, и изјављује у име свих хришћана: "Ми сами у себи уздишемо, чекајући избављења телу свом" (Рм. 8.23). Својим грехопадом, ми смо људи бацили овај свет у такве муке, у такав пакао, да се у нама хришћанима "сам Дух Свети моли за нас уздисањем неисказаним" (Рм. 8,26).

У таквом свету, природно, хришћани уздишу "желећи се обући у свој небески стан", који је од Бога, и од наших уздаха и молитава, постова и милостиња, љубави и трпљења, и осталих еванђелских расположења. Тај небески стан је прави завичај небочежњиве душе људске, која је сва пореклом с неба. Све што је у хришћанину Христово, вуче га ка Господу Христу на небесима; све што је небеско, вуче га ка небу; све што је божанско, вуче га ка Богу. Кроз све то он непрестано уздише за вечнмм обиталиштем својим, за вечном кућом својом, нерукотвореном, од Бога, на небесима. И тело његово је уздисалиште, у коме душа његова стално уздише за оним, Христовим, небеским светом, где је њена права и вечна отаџбина.

 

5:3 "Само да се обучени, не голи нађемо!"

 

Без тог небеског стана хришћанин се осећа го, необучен у своје вечне хаљине, које никаква смрт ни грех не може подерати, ии оветшати, ни састарити. Тело, у које је обучена душа његова на земљи, раздерано је као завеса од мољаца грехова и црва страсти. И осећа хришћанин да то није достојна одећа душе небеске и небочежњиве. Уствари, то су рите, у које је обучена небеска царица. Зар да је не буде стид од тих рита?

Њој приличи само боготкана хаљина, саткана од Бога преко нашег труда помоћу небеских врлина еванђелских. У ту одећу ми се хришћани облачимо својим еванђелским подвизима.

Душа, обуче ли себе у непрекидну молитву, гле, обукла се у свој небески стан: није гола, да би је искушења и страсти и демони сатирали, злостављали, рушили. Исто тако, обуче ли себе у еванђелску љубав, кротост, трпљење, смерност, пост, доброту, свим тим она облачи себе у блиставе и бесмртне и вечне хаљине небеске, некидљиве и неподерљиве и нестариве, јер су од материје коју ни мољци ни црви не могу нагристи, ни лупежи украсти.

Једино обучен у свој небески стан, човек се не осећа на земљи го, тојест не стиди се што је човек: - савладао је своје страсти и грехе, и душу и тело потчинио еванђелским закоиима живота, те зна куда иде, ради чега живи, и због чега се подвизава. Зато свети апостол и вели: "Само да се обучени, не голи нађемо!" Не обуче ли душу своју у небески стан, зар се хришћанин, и човек уопште, не осећа го, односно, зар се његова душа, та царица небеска, не осећа нага, изложена напастима свих смрдљивих страсти, грехова и смрти? Не обучемо ли себе, и тело и душу, и савест, у небеске врлине еванђелске, у њихове свете божанске силе, онда и тело наше и душа наша и савест наша лако постају плен нечистих мисли, прљавих осећзња, убитачних искушења, уопште свих видљивих и кевидљивих непријатеља рода људског. Без еванђелских врлина, ми смо без штита и оклопа, и свака нас стрела зла и искушења може устрелити, ранити, па и убити. А човек? Човек је сав, и телом и душом, саздан за бесмртност и живот вечни (ср. Прем.Сол. 2,23).

И Господ Христос је дошао да спасе целог човека, и душу и тело његово, зато је и узео на себе не само душу човечју него и тело: да обојима да бесмртност и живот вечни. Као Спаситељ целог човека, Он спасава и душу и тело од смрти и греха, зато је и васкрсао телом, и узнео се са телом; и тако осигурао спасење и бесмртност и телу и души људској. Отуда је наш хришћански циљ: да и тело и душу обучемо у Христову бесмртност: да тело наше обучемо у тело Христово, и душу нашу у душу Христову. То све бива када постанемо чланови тела Христовог, Цркве. Онда се облачимо у Христа крштењем, светим причешћем, и осталим светим тајнама и свегмм врлинама: облачимо тело на тело и душу на душу, смртно у бесмртно. Стога свети апостол и благовести

[Volim_Sina_Bozjeg]

Zar nije sam Hristos rekao, da ce nasa tela biti vise nalik andjelima?

 

Mislim, da se to spominje u prici gde se pitaju ako brat uzme udovu, bratovljevu zenu, pa i on umre i onda je drugi brat ozeni....cija li ce zena ona biti posle vaskrsenja? U ovom smislu je receno da ce tela biti vise nalik andjelima, nego ovome u kojem postoje i ta pitanja.

[Zoran Đurović]

И тумачење Волим је компатибилно са овим мојим, али је он већи Исповедник од мене.  

Треба да знамо да Писмо нема 1 смисао. Нема 1 правог тумачења. Сва наша, ако су у складу са љубављу су добра. Августин је то називао: у складу са двоструком љубављу (gemina caritis), према Богу и према ближњем. Једноумаца се клоните. Чувај се човека једне књиге.

Видите како Максим лепо вели у гн. стос. 2, 93: "Царство је небеско, кажу неки, живљење достојно небеса; други, да је то равноангелско стање спасених; неки, да је образ божанске красоте (оних) који носе икону небеског (1. Кор. 15; 49). По мени, сва три уверења су исправна, јер свима се благодат будућег раздаје и то сразмерно каквоћи и количини праведности у њима".   

[Volim_Sina_Bozjeg]

И тумачење Волим је компатибилно са овим мојим, али је он већи Исповедник од мене.  

Треба да знамо да Писмо нема 1 смисао. Нема 1 правог тумачења. Сва наша, ако су у складу са љубављу су добра. Августин је то називао: у складу са двоструком љубављу (gemina caritis), према Богу и према ближњем. Једноумаца се клоните. Чувај се човека једне књиге.

Видите како Максим лепо вели у гн. стос. 2, 93: "Царство је небеско, кажу неки, живљење достојно небеса; други, да је то равноангелско стање спасених; неки, да је образ божанске красоте (оних) који носе икону небеског (1. Кор. 15; 49). По мени, сва три уверења су исправна, јер свима се благодат будућег раздаје и то сразмерно каквоћи и количини праведности у њима".   

Ovo je sjajno i to nedostaje danasnjim tajnovidcima.