Зоран Ђуровић: Јављење светаца у есхатолошким телима

[Макрина]

Протинице, све си у праву! Ја сам познат као каријериста! Да вас благословим па да вам Господ да за  годину дана све оно што сам ја од свештенодејствовања зарадио у последњих 13 година, а следеће године да вам да све оно што сам зарадио предајући на Академији 3 године! Зар није поштено? А ти узми и научи да радиш на шиваћој машини да не бисте помрли од глади... 

Хехе...срећом,протиница шије помало

Него,није било ово о каријери,погрешно си ме разумео,више је било да обратиш пажњу и на мање звучна имена јер има ту квалитетних људи

[Макрина]

Да. Гледао сам као млад дјечарац, предвече, у туђем стану где сам био гост, али радо виђен гост, једну каширану икону Студеничког распећа. Преплавила су ме осећања те лепоте и љубави и лудачког геста који је Исус за нас урадио. Цар Славе, стоји натпис, је распет за нас. Тај Цар Славе воли толико човека да је узео да се тако понизи. То је нелогично. Сумануто. И ти то имаш представљено у оном сублимисаном цртежу. Сада причамо, сликамо, певамо о том догађају. Али смо блажени ако учествујемо у њему. Људи не верују зато што је то све превише лудо. Какав крст? Лудост. Али зато што је лудост, он може да исправи нашу мудрост, наше животе. Да, тада смо васкрсли. Тада се оваплоћени Логос срео са апсолутном негацијом самог себе.

Могао је Оваплоћени да умре и у кревету. Једнако би се ми спасили. Не испашта он да би удовољио повређен понос неког узвишеног Оца. Нема задовољштине. Бира да умре овако ради нас. Јер да је умро у кревету, ко би знао? Неки философи који би говорили о унутрашњој дијалектици у богу? Не, овде, нас је ставио на крст. И ми смо ту јер треба да се определимо. Да оно најбоље изађе из нас. Да верујемо и љубимо. А да за то немамо доказе... Блажени који не видеше, а повероваше. Толико нас воли да није сишао са крста. Јер сви би данас, као у некој партији, узели и учланили се. Дао нам је могућност да будемо достојне особе пред њиме. Да кажемо: Да, дођи, Господе! Подигни ме да стојим пред тобом.

То што се подигао на крсту не значи да је то урадио из славољубивости или пропаганде. Не. Да би разапео наше страсти. Сваку славољубивост, похлепу, жудњу за моћи... Није се само он испразнио, поништио на крсту, него смо и ми били испражњени да би се оно право афирмисало у нама: вера, нада, љубав. Ни ми не можемо да васкрснемо ако се не попнемо на крст. Испразнивши се на њему, приносиш жртву благоухану. Знаш да ни не би могао да будеш на крсту да те Он на то није призвао. Нема заслуга, нема жртава, нема ничега - остаје да те Он одмара, да је његов јарам благ. То је та благост васкрсења која експлодира, радост и бол о коме говориш. Стидљиво је то, сакривено и запечаћено мудрацима овог века. Љубав је стидљива иако се распела на Голготи. Није се разголитила пред свима. Само пред онима који чисте срце своје. Како бих желео да имам такво срце!...               

Ово си за 10+ написао и верујем у сваку реч и запету која стоји овде,штета што нема више оваквих текстова...

[Zoran Đurović]

Ово си за 10+ написао и верујем у сваку реч и запету која стоји овде,штета што нема више оваквих текстова...

ПротиВнице, имао је ава визију и да ти шијеш. Не падају ави тек тако мисли на памет. Наравно да сам те испровоцирао и свео причу на каријеризам, али је то негде и тако (и сама знаш интимно, без обзира на оправдање које дајеш); опет, не брини се нимало јер нисам хтео да вас кунем са оним зарађивањем. Заиста бисте помрли од глади као и ава (да живи од тога), јер ава иде напред са својих 10 прстију.

Оваквих, племенитих, текстова нема више зато што морам да требим коров. Не радујем се том послу, али је нужан. Секира мора да ради. Ми смо у рату са Сатаном. Ту нема милости. Ништа од тога у Писму није речено алегоријски. Ја сам свесан те борбе и зато је она овако огорчена.

Најрадије бих само пребиво у молитви и дивљењу Господу. Могао бих као нека џукела да користим сва стечена знања да вам причам причице, да се појављујем на тв, са слатким коментарима, да вас уљуљкујем, стављам у џеп парице зарађене продајом магле. Колико људи живи од продаје лимунада? Не, ја нисам из те приче.

Нема друге но да се кладите: овај је неки лудак по себи или лудак Христа ради? - Ја не бих могао да ти помогнем у одлуци. Ни сам не знам на шта бих се кладио. Ваљда због тога што ми само треба да се трудимо, а плод ће Господ донети. Због тога се не кладим. Не кладим се да ли има или нема Бога, него само да ли сам са њим или нисам. А то не зависи од мене, него од њега. Мислим пак као Његош, да када нам он да ову љубав према њему, да у нама адске душе нема. Нема суда који ће следити. Да се поклопи наш живот и наше стремљење са оним што Он од нас жели...       

[Golub]

Да. Гледао сам као млад дјечарац, предвече, у туђем стану где сам био гост, али радо виђен гост, једну каширану икону Студеничког распећа. Преплавила су ме осећања те лепоте и љубави и лудачког геста који је Исус за нас урадио. Цар Славе, стоји натпис, је распет за нас. Тај Цар Славе воли толико човека да је узео да се тако понизи. То је нелогично. Сумануто. И ти то имаш представљено у оном сублимисаном цртежу. Сада причамо, сликамо, певамо о том догађају. Али смо блажени ако учествујемо у њему. Људи не верују зато што је то све превише лудо. Какав крст? Лудост. Али зато што је лудост, он може да исправи нашу мудрост, наше животе. Да, тада смо васкрсли. Тада се оваплоћени Логос срео са апсолутном негацијом самог себе.

Могао је Оваплоћени да умре и у кревету. Једнако би се ми спасили. Не испашта он да би удовољио повређен понос неког узвишеног Оца. Нема задовољштине. Бира да умре овако ради нас. Јер да је умро у кревету, ко би знао? Неки философи који би говорили о унутрашњој дијалектици у богу? Не, овде, нас је ставио на крст. И ми смо ту јер треба да се определимо. Да оно најбоље изађе из нас. Да верујемо и љубимо. А да за то немамо доказе... Блажени који не видеше, а повероваше. Толико нас воли да није сишао са крста. Јер сви би данас, као у некој партији, узели и учланили се. Дао нам је могућност да будемо достојне особе пред њиме. Да кажемо: Да, дођи, Господе! Подигни ме да стојим пред тобом.

То што се подигао на крсту не значи да је то урадио из славољубивости или пропаганде. Не. Да би разапео наше страсти. Сваку славољубивост, похлепу, жудњу за моћи... Није се само он испразнио, поништио на крсту, него смо и ми били испражњени да би се оно право афирмисало у нама: вера, нада, љубав. Ни ми не можемо да васкрснемо ако се не попнемо на крст. Испразнивши се на њему, приносиш жртву благоухану. Знаш да ни не би могао да будеш на крсту да те Он на то није призвао. Нема заслуга, нема жртава, нема ничега - остаје да те Он одмара, да је његов јарам благ. То је та благост васкрсења која експлодира, радост и бол о коме говориш. Стидљиво је то, сакривено и запечаћено мудрацима овог века. Љубав је стидљива иако се распела на Голготи. Није се разголитила пред свима. Само пред онима који чисте срце своје. Како бих желео да имам такво срце!...               

 

Пиши овако о. Зоране, јер ''Оваквим, племенитим, текстовима се и треби коров''.  Тј. оваквим текстовима Сатану тучеш и секиром и мацолом ...

[Zoran Đurović]

Пиши овако о. Зоране, јер ''Оваквим, племенитим, текстовима се и треби коров''.  Тј. оваквим текстовима Сатану тучеш и секиром и мацолом ...

Чудно, видим да и утихнуше нечастиви... Као када би писано: А од тада не изађоше више да га питају...   

[Golub]

Чудно, видим да и утихнуше нечастиви... Као када би писано: А од тада не изађоше више да га питају...   

 

Будући да сам голуб писмоноша, зграбићу овај текст и полетети у неке сумњиве квартове... јавићу како се нечастиви провео, ако ме, успут,  нека врана не поједе за вечеру...   

[Zoran Đurović]

Будући да сам голуб писмоноша, зграбићу овај текст и полетети у неке сумњиве квартове... јавићу како се нечастиви провео, ако ме, успут,  нека врана не поједе за вечеру... 

Само напред, мада чудна тишина... подсећа ме на оно из Јеванђеља када језеро утихну...

[Никола Ђоловић]

Да. Гледао сам као млад дјечарац, предвече, у туђем стану где сам био гост, али радо виђен гост, једну каширану икону Студеничког распећа. Преплавила су ме осећања те лепоте и љубави и лудачког геста који је Исус за нас урадио. Цар Славе, стоји натпис, је распет за нас. Тај Цар Славе воли толико човека да је узео да се тако понизи. То је нелогично. Сумануто. И ти то имаш представљено у оном сублимисаном цртежу. Сада причамо, сликамо, певамо о том догађају. Али смо блажени ако учествујемо у њему. Људи не верују зато што је то све превише лудо. Какав крст? Лудост. Али зато што је лудост, он може да исправи нашу мудрост, наше животе. Да, тада смо васкрсли. Тада се оваплоћени Логос срео са апсолутном негацијом самог себе.

Могао је Оваплоћени да умре и у кревету. Једнако би се ми спасили. Не испашта он да би удовољио повређен понос неког узвишеног Оца. Нема задовољштине. Бира да умре овако ради нас. Јер да је умро у кревету, ко би знао? Неки философи који би говорили о унутрашњој дијалектици у богу? Не, овде, нас је ставио на крст. И ми смо ту јер треба да се определимо. Да оно најбоље изађе из нас. Да верујемо и љубимо. А да за то немамо доказе... Блажени који не видеше, а повероваше. Толико нас воли да није сишао са крста. Јер сви би данас, као у некој партији, узели и учланили се. Дао нам је могућност да будемо достојне особе пред њиме. Да кажемо: Да, дођи, Господе! Подигни ме да стојим пред тобом.

То што се подигао на крсту не значи да је то урадио из славољубивости или пропаганде. Не. Да би разапео наше страсти. Сваку славољубивост, похлепу, жудњу за моћи... Није се само он испразнио, поништио на крсту, него смо и ми били испражњени да би се оно право афирмисало у нама: вера, нада, љубав. Ни ми не можемо да васкрснемо ако се не попнемо на крст. Испразнивши се на њему, приносиш жртву благоухану. Знаш да ни не би могао да будеш на крсту да те Он на то није призвао. Нема заслуга, нема жртава, нема ничега - остаје да те Он одмара, да је његов јарам благ. То је та благост васкрсења која експлодира, радост и бол о коме говориш. Стидљиво је то, сакривено и запечаћено мудрацима овог века. Љубав је стидљива иако се распела на Голготи. Није се разголитила пред свима. Само пред онима који чисте срце своје. Како бих желео да имам такво срце!...               

 

Ово у символ вере да уђе.

Претворих се у ћутање и дивљење.

[Milan Nikolic]

@@Milan Nikolic,

 

Nisi mi odgovorio na ono pitanje o vaskrsenju Hristovom.A mislim da je ono ključno za razumevanje ono o čemu i ava Đurović govori.Kada je dakle Hristos vaskrsao da li je vaskrsao samo On,tj jedno ljudsko biće ili je to bilo zapravo vaskrsenje čitave tvorevine?Ako je čitava tvorevina onda je tada zapravo vaksrslo sve što je postojalo i što će postojati.Dakle celokupan stvoreni svet od trenutka stvaranja do trenutka ulaska sveta u eshaton.U tom smislu Đurović i govori o nadvremenskom vaskrsenju(ono je već Bogu poznato,i aktuelno za Njega)  koje se odigralo u vremenu.Hristos kao Bogočovek,spoj stvorene i nestvorene prirode obuhvata sav stvoreni svet.Znači ne samo onaj koji je do tog trenutka nastao nego i onaj koji će posle njegovog vaskrsenja nastati(dakle i SZ i NZ sveci,uopšte sav stvoreni svet od njegovog početka pa do kraja).Ako shvatimo tako da On,pošto je preuzeo na sebe ljudski prirodu zapravo vozglavio sav stvoreni svet u svojoj Božanskoj ličnosti,a ako je sav stvoreni svet onda po nekoj logici morao bi u sebi da obuhvati njegovu čitavu istoriju,od samog nastanka,pa do eshatona.Malo sam ga zamrsio možda al to je to.

 

Да бисмо исправно разумели ово питање, морамо се у једном тренутку осврнути право на теологију. У том смислу, ако кажемо да је ,,већ сада васкрсло све што је постојало и што ће постојати'', то носи проблем као када бисмо рекли да је творевина већ постојала пре стварања.

 

Дакле, да бисмо схватили у чему је проблем код ових становишта, треба да се осврнемо на најкритичније учење теологије које су многи оци избегавали због велике опасности. Та опасност извире из нејасноћа и вишесмислености тешког учења о логосима твари.

 

Следујући св.Максиму Исповеднику, можемо пронаћи одговоре. Међутим, од изузетне важности је то како ћемо тумачити учење о логосима, јер не можемо за оно што индивидуално схватамо, просто извлачити одређене цитате и тврдити да имамо нешто потврђено.

 

Потребно је да допринесемо једном развоју теолошког питања. Наиме, ако тражимо одговоре на актуелне проблеме, треба да наставимо рад св.Исповедника и проширити учење. Само тако ћемо моћи потврдити наше одговоре.

 

Ако желиш да ти и ја поведемо разговор који би био теолошки, спреман сам да учиним све колико могу да изнесем конкретне теолошке аргументе који би разјаснили ову тему. Трудио бих се да буде поједностављено и недвосмислено и у кратким цртама.

 

Реч би била о вечним логосима Божијим који су такозвани ,,нацрти'' или ,,мисли'' о творевини, које Бог има као сопствену вољу. Ради се о конкретним ,,ентитетима'' - ,,логосима'' -, које можемо назвати и ,,конституентима'' који сачињавају творевину.

 

Питање логосâ је повезано са енергијама Божијим, са личностима Тројице и са суштином Божијом. Рекао бих да је важно приметити једну хронологију, тј. поступно прелажење логосâ у односу на Личности и суштину Божију.

 

Ова хронологија - улогом логосâ у творевини - тиче се историје, хронологије догађаја у времену. Можемо рећи, као ап.Петар, да је ,,један дан пред Господом као хиљаду година'', међутим, та релативност протока времена не превазилази хронолошка дејства Божија.

 

Ако бисмо ,,вечно сада'' које Бог има, исхитрено протумачили као ,,све је већ остварено'' у смислу да то превазилази хронологију дејства Божијих, онда бисмо појам Бога и творевину одвојили од Свете Тројице. Не треба апсолутизовати ништа што ремети Тријадологију.

 

Тријадологија је повезана са творевином посредством логосâ твари. Сматрам да је важно да то учење проширимо како бисмо у потпуности разрешили недоумице узроковане овом темом.

[Milan Nikolic]

@@Zoran Đurović,

 

Ви имате инспирацију јер вас је Бог вечно замислио, и то чврсто верујете. Само треба да разумете како Бог верује у вас.

[Кратос]

Да бисмо исправно разумели ово питање, морамо се у једном тренутку осврнути право на теологију. У том смислу, ако кажемо да је ,,већ сада васкрсло све што је постојало и што ће постојати'', то носи проблем као када бисмо рекли да је творевина већ постојала пре стварања

 

Već sada za Boga ili u Bogu.U tvorevini ne još(al opet prisutno kroz Liturgiju).Tvorevina i jeste postojala pre stvaranja u umu Božijem.Mada je to antropomorfizam.Kao recimo neki skulptor koji vidi skulpturu pre njene realizacije.Tako isto i vaskrsenje.Ako recimo vaskrsenje nije postojalo kao ideja ili misao u Bogu(mada je kažem to opet antropomorfizam) uvodiš promenu u Bogu.To je suština.

Koliko znam o logosima i učenju Sv.Maxima Ispovednika On(i) su krajnji smisao stvorenog sveta.Svet je stvoren kroz i zbog događaja Hrista.Svi logosi se kreću u tvorevini ka ostvarenju krajnjeg smisla,suštine koja je u Bogu,Njegovom Logosu,Sinu Božijem.Ali kreću se u tvorevini,u Bogu oni su ,,već dostigli cilj,,U smislu da Bog zna kraj svojih logosa.Jednostavno naša i Božija perspektiva sveta nisu iste.

[Milan Nikolic]

@@Kratos,

 

Управо да бисмо разликовали творевину пре и после стварања, а да не буде тако да творевина постоји пре стварања, свети Максим Исповедник је објаснио разлику - која је конкретна а не имагинарна - између мисли и остварене мисли. Тако исто разлику између воље и остварене воље.

 

Даље, свака могућност, па и васкрсење чему претходи страдање, а чему претходи сагрешење и смрт, била је позната Богу у вечности. Међутим, принцип који називамо слободом - која је дата човеку -, а током његове реализације, донео је остварење нечег дефинитивног што је било од могућности.

 

Претпоставио си да су ,,логоси већ достигли циљ''. Али не смемо занемарити то да логоси нису нешто што Бог ''посматра'', па види, како кажеш, из Своје перспективе све као дефинитивни исход. Напротив, логоси твари су ,,дело'' остварења воље Божије, и Бог тако ,,познаје'' творевину.

 

Треба да се опоменемо две важности. Прво, разликовања ,,пре'' и ,,после'', у односу на вољу, као логосе, пре и после стварања; и друго, кретања ,,остварења воље о творевини'' које има хронологију у односу на узрочност, небиће и циљ.

 

Кључно је то што конкретан ентитет логоса твари не може истовремено бити предвечан, историјски и есхатолошки - па ни само историјски и есхатолошки. Тиме би престало разликовање личности и суштине Божије.

 

Логоси твари имају за циљ улазак у тројичну заједницу, сједињење свих са личностима Свете Тројице. Важно је не заборавити да логоси твари нису нешто што Бог ''посматра'', него су догађаји остварења воље Божије, нешто што хронолошки иде из једнога кроз друго ка трећем.

 

Иако је то за Бога све као моменат, као ,,један дан'', трептај, све једно, догађаји кроз стварање и у циљу нису истовремени, нису једнако тамо и вамо. Управо за самога Бога није једнако, а камоли за нас.

 

Ако бисмо то изједначили, дошли бисмо до изједначења личности и суштине. Та разлика није нешто што унижава Бога, напротив, она се тиче саме тројичности и љубави.

[Кратос]

Čim uvodiš hronologiju uvodiš Boga kao deo stvorenog sveta.Bog obitava van vremena,iako je za nas taj način postojanja nesaznatljiv i nepojmljiv.Valjda je zbog toga i Bog.

[Pancakes]

Ništa ja na ovoj temi ne razumijem.

 

Gospodi pomiluj.

[Кратос]

Треба да се опоменемо две важности. Прво, разликовања ,,пре'' и ,,после'', у односу на вољу, као логосе, пре и после стварања; и друго, кретања ,,остварења воље о творевини'' које има хронологију у односу на узрочност, небиће и циљ.

 

A što stavljaš to pre i posle pod znake navoda?Tu je ključ....Ima hronologiju al u i tvorevini,u Bogu kaoTvorcu nema.