Хришћански приступ односу етике и естетике (аксиологија)

[Иван Ивковић]

Живећи у палом свету неизбежно се сусрећемо са његовим апсурдима који се пројављују на разне начине. Занима ме шта хришћани имају да кажу о томе кад је у питању естетика. Хришћанство има свој специфичан начин изражавања који свет може најлакше да препозна као уметност, философију, идеологију, ређе као мистику... Али шта кад се хришћанин суочи са "вредностима" овога света? Како приступити ближњем који је хипнотисан "змијином обманом"? Како освестити себе? Могу ли се помирити хришћанска етика и световна естетика? На који начин и шта ако не могу?

 

http://www.telegraf.rs/vesti/1465639-da-li-znate-zasto-je-beli-andjeo-nestao-i-jos-cetiri-neverovatne-stvari-o-srpskoj-svetinji

 

Етика заједно са естетиком спада у заједничку област философије која се назива аксиологија или теорија вредности. Она се бави изучавањем морала и појмовима доброг и исправног. Свака етичка теорија садржи бар две компоненте - теорије: ону која одређује шта је добро или вредно и она која одређује шта је исправно.

Етичка дилема је ситуација до које долази када се чини да су две или више моралних вредности једнако валидне, а контрадикторне, а од појединца се захтева да направи најбољи могући избор^[1].

Опширније: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%95%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0

[Иван Ивковић]

Препоручите сродне теме, литературу, беседе. Поткрепите примерима свој став...

[JESSY]

sa sajta eparhije niske....veoma dobar clanak na tu temu....

 

Хришћанство представља потпуно нов начин живота у свету, те је и гледиште хришћана другачије и специфично.

 

У хришћанској етици битно је разликовање Божјег становишта и људских судова. Прво се односи на препознавање откривене Божје воље, а друго на мишљења и ставове људи. Сагласно томе, може се говорити о нарочитој природи предмета хришћанске етике. Хришћанска етика настаје на основу промишљања онога што је Божје.

У ма којој варијанти нехришћанске, незнабожачке етике говори се о прописима и њиховом испуњавању. Оно што је људско обухвата прописе, правила, предвиђања, оно што је у људској власти и што људи својим разумом могу спознати. Добро је испуњавати дате прописе, а зло не испуњавати. Човек се сматра самобитним бићем, независним у свом постојању. Бог је у том случају само људска замисао, механизам који региструје тачност испуњавања прописа и у складу са тиме одређује награду или казну.

У хришћанској етици говори се о односу љубави човека са Богом. Добро је бити у заједници љубави са Богом, а зло не бити у тој заједници. Човек је несамобитно биће; он сâм не може да постоји, није сам себе створио и не може сам по себи да се одржи у животу. Заједница са Богом услов је самог његовог постојања. Бог није апстрактна идеја већ живо присутна личност, која слуша, помаже, прашта, оставља или спасава човека.

Очигледно је да схватање морала стоји у непосредној зависности од тога како људи схватају Бога, човеков живот и сврху човековог постојања у свету.

 

http://www.eparhijaniska.rs/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/248-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%83%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0

[JESSY]

a ovde par dobrih predavanja vladike Davida......

 

 

http://www.eparhijakrusevacka.com/category/predavanja-episkopa/hriscanska-etika/

[Иван Ивковић]

Свети Јустин нови (Ћелијски)

О суштини православне аксиологије и критериологије

 

 

Одломак из приступног предавања др Јустина Поповића, универзитетског доцента, одржано на Православном богословском факултету у Београду 16. јануара 1935.

 

На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно је Богочовек сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешног човека у Риму, и не мање непогрешног човека у Берлину. Тако је постао западни хришћанско-хуманистички максимализам који од Христа узима све, и западни хришћанско-хуманистички минимализам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у хришћанско-хуманистичком максимализму и у хришћанско-хуманистичком минимализму на место Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, његовог дела и његовог учења. Истрајно и упорно трудио се хришћанско-хуманистички максимализам да Богочовека замени човеком, док у догмату о непогрешивости човека Богочовек није заувек замењен непогрешним човеком. Јер овим догматом човек је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од светих апостола, и од светих отаца, и од светих васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од васељенске Цркве, овај максимализам је превазишао Лутера, творца хришћанско-хуманистичког минимализма. У самој ствари, први, радикални протест против једне, свете, саборне и апостолске Цркве треба тражити у западном хришћанско-хуманистичком максимализму, не у лутеранизму. У том првом протесту је и први протестантизам.

 

Не треба се варати: западни хришћанско-хуманистички максимализам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека, и то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило. А протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењени хришћанско-хуманистички максимализам, чије је основно начело спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог човека у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризовани хришћанско-хуманистички максимализам, али лишен мистике, ауторитета и власти.

 

Свођењем хришћанства, са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским, на човека, учињено је то да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо а на његово упражњено на земљи место постављен је његов заменик, Vicarius Christi. Каква трагична нелогичност: свудаприсутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству.

 

Све ове чињенице наводе на закључак: хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест против Богочовека и његове аксиологије и критериологије. Истина, и у овоме провејава омиљена тежња европског човека да све сведе на човека као на основну вредност и основно мерило. А иза свега тога стоји један идол: Menschliches Allzumenschliches. Свођењем хришћанства на хуманизам, хришћанство је, нема сумње, упрошћено, али исто тако и упропашћено. Пошто је извршен "глајхшалтунг" хришћанства са хуманизмом, данас се понегде у Европи помишља да се хуманистичко хришћанство замени старим германским многобоштвом. Покличи појединаца у протестантском свету: Zuriick zum Jesus! Back to Jesus! само су немоћни крици у мрклој ноћи хуманистичког хришћанства које је напустило богочовечанску аксиологију и критериологију, и сада се гуши у очајању и немоћи. А из дубине векова брује горке речи сетног пророка Божјег Јеремије: Проклет човек који се узда у човека (Јерем. 17,5)!

 

У широкој историјској перспективи западњачки догмат о непогрешивости човека није друго до покушај да се умирући хуманизам оживи и обесмрти. То је последња трансформација и завршна глорификација хуманизма. После рационалистичке просвећености 18. века и кратковидог позитивизма 19. века, европском хуманизму није било остало ништа друго него да се распадне у својој немоћи и у својим противречностима. Али у трагичном моменту религиозни хуманизам му је притекао у помоћ, и својом догмом о непогрешивости човека спасао европски хуманизам од немиле смрти. Но иако догматизован, западни хришћански хуманизам није могао не задржати у себи све погубне противречности европског хуманизма, које су једнодушне у једној жељи: у протеривању Богочовека са земље на небо. Јер је хуманизму главно и најглавније да човек буде највиша вредност и највише мерило.

 

Све у свему: хришћанство је хришћанство Богочовеком, његовом богочовечанском идеологијом и богочовечанском методиком. То је основна истина на рачун које се не могу правити никакви компромиси. Овом основном истином је условљена и детерминисана сва хришћанска аксиологија и критериологија. Само као Богочовек, Христос је највиша вредност и највише мерило. Треба бити искрен и доследан до краја: ако Христос није Богочовек, онда је он најбезочнији самозванац, јер проглашује себе за Бога и Господа. Али еванђелска историјска стварност непобитно показује и доказује да је Исус Христос по свему и свачему савршени Богочовек. Стога се не може бити хришћанин без вере у Богочовека и његово богочовечанско тело - Цркву, у којој је Он оставио сву чудесну личност своју. Спасоносна и животворна сила Цркве Христове јесте у вечноживој и свудаприсутној личности Богочовека. Свако замењивање Богочовека ма каквим човеком, и свако одабирање из хришћанства само онога што се свиђа човековом индивидуалном укусу и разуму, претвара хришћанство у површни н беспомоћни хуманизам.

 

Извор: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SustinaPravoslavneAksiologijeIKriteriologijeJustin.htm

 

Преузми цело предавање у pdf:

Ava Justin - O sustini pravoslavne aksiologije i kriteriologije.pdf

[obi-wan]

Da se prijavim na temu, ako moze...

[Тања1]

Живећи у палом свету неизбежно се сусрећемо са његовим апсурдима који се пројављују на разне начине. Занима ме шта хришћани имају да кажу о томе кад је у питању естетика. Хришћанство има свој специфичан начин изражавања који свет може најлакше да препозна као уметност, ређе као мистику. Али шта кад се хришћанин суочи са "вредностима" овога света? Како приступити ближњем који је хипнотисан "змијином обманом"? Како освестити себе? Могу ли се помирити хришћанска етика и световна естетика? На који начин и шта ако не може?

 

 

http://www.telegraf.rs/vesti/1465639-da-li-znate-zasto-je-beli-andjeo-nestao-i-jos-cetiri-neverovatne-stvari-o-srpskoj-svetinji

 

Опширније: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%95%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0

 

 

Стара пословица каже: " Човеку који се интересује за твоје одело, не показуј своје унутарње". У наше време смо заузети да покажемо спољашњост, поготово ако у години срећемо више људи него што је неко срео у свом животу. Не знамо да ли је особа пријатељ или непријатељ, да ли можемо да јој верујемо, морамо да направимо брзу одлуку углавном на несвесном нивоу. Ако бих ја тебе срела и видела да изгледаш естетски добро и имаш добро одржано тело, значи изгледаш здраво, очигледно си у стању да се бринеш о себи, тако да се може на тебе рачунати. Занимљиво  је да ли се овај култ здравља који данас личи на епидемију може оправдати у естетици. Ове епидемије симптоми су здраво, лепо, младо, јако, чисто.

 

Данас је довољно људима да се виде. Етика је напуштена у корист естетике. Однос је напуштен у корист самољубља.  Оно што изгледа добро, није нужно етички. Лепо није нужно добро, а то значи да не можемо бити задовољни лепим, ако лепо не садржи добро.

 

Добра тема (одлична тема), јер је важно размотрити есетику у светлу етике. Мислим да није погрешно тражити лепо, али мора да се подреди етици.

И само да додам разматрање Светог писма. Свето писмо није слепо за лепо, али прави разлику између лепоте која је света и створена од Бога и  лепоте која је од стране људске грешности, али Божија лепота не може бити изолована од Божијег лика. Најближе речено његове славе сјај. Реч "слава" је на много начина синоним за лепоту, као и реч "свети". Божија лепота није само физичка,  већ веома етичка. Сукоб између лепог и етичког не постоји када је Бог и оно што припада Богу.

 

Да поткрепим став не могу, јер се удајем. (једна мала шала)

 

 

Obi-wan се пријавио, а мени нека буде тема са које се одјављујем са форума.

 

Нека Вас Господ благослови и чува! .

[Иван Ивковић]

Da se prijavim na temu, ako moze...

Пријављуј се и не питај шта кошта!

 

Божија лепота није само физичка, већ веома етичка.

Добро си ме подсетила. Једна епизода "Константиновог наслеђа" се бави баш овим питањем.

 

ОСТАРЕЛИ НАРЦИС (Проблем тела)

У много чему цивилизација на почетку двадесет првог века обележена је медицинско-спортском компонентом -- незапамћено интензивном бригом о телу. Постепено, како је религија губила велики део свог значаја у модерној цивилизацији, завладало је сазнање да је наше биолошко трајање једино што можемо поуздано знати о себи. Један од основних задатака потрошачке културе постао је да одржи тело и подстакне појединца да прихвати предложене методе којима би се борио против пропадања свог тела... Православна култура чува лек растућој нарцисоидности наше цивилизације. Пракса аскетизма, здрав однос према материји и материјалном, према телесној љубави, одговор на еколошке проблеме -- о свему томе у четвртој епизоди серије "Константиново наслеђе" о православној култури у 21. веку -- "Остарели Нарцис".

 

 

[Tumaralo.]

Pred kraj besede monah Arsenije lepo govori na ovu temu ..

 

[Дијана.]

Nije slučajno onaj stih "najljepši od sinova ljudskih" (e ovde bi išla ona navodna reprodukcija sa torinskog platna lika Najljepšeg)

Ljepota u ovom svijetu je odsjaj duhovnog svijeta. Ljepota mora da ima božanski odsjaj. Moralni lik čovjeka može da unakazi najljepše lice. Ono ne mora da odaje zlobu, samo gordost, pa da ne bude više lijepo. Kako su lijepa mila, radosna, dobbra lica starih monaha! Ima li ružnog djeteta? Ono što je milo, ono je i lijepo, i svakom je njegova majka zato najljepša. Čistota i nezlobivost čine lijepim njihova lica iako nisu savršenih crta. Ljepota čovjeka izvire iznutra, iz njegovog srca.   Nisu slučajno anđeli slikani kao lijepi mladi ljudi, kao i Bogorodica. Lijepo i dobro su nužno povezani. 

[Џуманџи]

"Lepota ce spasiti svet"

[Иван Ивковић]

"Lepota ce spasiti svet"

Како то двосмислено звучи... (-_-)/

 

 

Лепота ће уништити свет? (Православна естетика од Достојевског до Фејсбука)

др Давор Џалто

 

 

Тема:https://www.pouke.org/forum/topic/18303-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BB%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%82%D0%B0-%D1%9B%D0%B5-%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81/page-2

 

[obi-wan]

Juce sam na kratko razmenio par reci sa dr. Darkom Djogom na ovu temu, i ovo je njegova preporuka, tj. literatura i autori koji su nezaobilazni za bilo kakvo ozbiljnije proucavanje hriscanske etike i uopste estetike. Naravno, i ove knjige, ali i sve drugo sto bi se naslo od ovih autora...

 

Ђакон др. Милорад М. Лазић - "Теологија лепоте"

Viktor Vasiljevič Bičkov - Estetika otaca crkve

Viktor Vasiljevič Bičkov - "Kratka istorija vizantijske estetike"

[Иван Ивковић]

Ђакон др. Милорад М. Лазић - "Теологија лепоте"

""Теологија лепоте" књига докумената рано преминулог историчара српске средњевјековне културе ђакона др Милорада Лазића постхумно представљена у Дому културе Студентски град у Београду. О књизи су говорили академик Владета Јеротић и др Бојан Јовановић. Емисију припремио Јово Бајић." 

 

http://www.svetigora.com/audio/download/3169/Teologija_ljepote_M.Lazic_09.02.2008.mp3

Преузмите аудио датотеку

 

Радио Светигора

[Иван Ивковић]

Калокагатија  (καλοκαγαθία, καλὸς κἀγαθός)

 

Веома богата источњачка култура врло рано је пренета на просторе Грчке, што је условило висок развој културе, трговине и политике. У периоду од VI до IV века пре нове ере и васпитање у Грчкој носи одређене специфичности друштвено-економских и културних прилика.

 

Четири врлине, палата Естергом, Мађарска

http://lexchristianorum.blogspot.com/2012_10_01_archive.html

Настанак калокагатије

 

Васпитни идеал античке Грчке (Атине) јесте хармонијски развијена личност или калокагатија, под којом се подразумевало спајање у једну личност лепо снажно тело и високи морал. Хармонијски развитак означава складан и равномеран развитак свих човекових психичких и физичких снага, његово усклађено духовно и телесно обликовање и оформљавање. То је, у ствари, тежња да се у човеку постигне складан спој лепоте и доброте помоћу телесног и духовног васпитања (философије, књижевности, музике, политике). Овакво васпитање било је доступно само слободним грађанима, али не и робовима. Дакле, реч калокагатија није означавала само идеал коме је требало тежити у васпитању, већ је то означавало и појам богатства. Тако реч калос више значи „углађен” него леп, а реч агатос  “добар грађанин” , што је,разуме се, онима на власти одговарало да себе представе као добре грађане.

 

Платон и калокагатија

 

”Антички идеал - хармонијски савршено развијена личност” постоји и у педагошким размишљањима Платона. У свом делу “Држава”, која је за педагошку науку од изузетног значаја, јер су у њој дате најзанимљивије мисли о васпитању у читавој античкој епохи, Платон истиче: “Онога, дакле, ко најлепше уме да објасни музичко васпитање и гимнастику,… могли бисмо с пуним правом назвати музички и хармонијски савршено одгојеним човеком”.

 

Ово показује да Платон схвата савршено хармонијску личност, као личност развијеног ума, тела и срца, односно јединство умног, телесног, естетског и моралног васпитања, са идејама лепог, правичног и доброг као основним врлинама и васпитним вредностима.

Описујући атинско васпитање, које је за основу имало хармонијску личност, Платон у “Протагори” каже: “ Учитељи музике старају се да њихови млади ученици науче да се уздржавају и клоне од сваког рђавог поступка. Пошто их науче да свирају на лири, они са њима изучавају лирске песнике, компонују их музички и старају се да деци прикључе хармонију и ритам, да би деца навикла да буду мирна, кротка, да се потчињавају хармонији и ритму, па према томе, да буду спремнија за разговор и акцију, јер људски живот у свим својим манифестацијама тражи хармонију и ритам.”

 

Циљ калокагатије

 

Према томе, циљ хеленског васпитања и културе био је синтеза лепоте и врлине, односно према коме је сваки слободан грађанин Атине требало да буде леп и племенит. Међутим, каснији атински период изменио је овај васпитни идеал, па је калокагатија означавала моралне норме без нарочитог наглашавања естетских вредности...

 

Из књиге: "Увод у педагогију", аутор: Ценић Стојан

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0