Да ли је Исусова молитва за мирјане?

[JESSY]

Отац Рафаил Карелин :

„Исусова молитва је благословена за све људе, између осталог и за малу децу. Дете прима духовну стварност интуитивно и непосредније од одраслих.

Што раније учите децу Исусовој молитви – то ће значнији бити темељ њиховог будућег духовног живота. Унутрашње се молити могуће је при свим околностима…“

[JESSY]

Питање: Који је најбољи начин творења Исусове молитве?

Одговор: Пратити своје срце, истеривати помисли при њиховом првом појављивању, како добре, тако и лоше и закључавати ум у речи молитве. Као пример за то може да послужи мачка, која седи код мишје рупе и вреба, и ако се појави миш истог тренутка се баца на њега. Тако ум треба да стоји изнад срца и да силом гнева убија помисли и усељава у срце молитву. Као што се на чистој дасци лако уочавају писмена, тако се у срцу празном од помисли урезује име Исуса Христа. Онима који расејано изговарају име Божије оно изгледа као нешто познато и као нешто на шта су се навикли, али за оне који се моле с пажњом, оно ће увек бити ново и другачије, зато што се мења сам човек и његова могућност спознаје Бога.
Божанство је безгранично. И човеков вечни живот је вечна спознаја Бога кроз приближавање Њему, кроз обасјавање Божанском светлошћу која саму душу чини сличном светлости.

 
АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

[Данче*]

Традиција кориштења у молитви речи које су упућене Господу нашему и Спаситељу Исусу Христу родила се још у временима еванђеља, када су се људи који су се сусретали са Христом обраћали Њему и молили Га за помоћ. Најближи Христови ученици – апостоли – видели су и знали дејственост такве молбе. Тако су први хришћани почели да призивају Име Христово и у црквеној и у личној молитви, а то предање никад није јењавало. Молитва коју ми данас зовемо Исусова молитва обликовала се у познате нам речи већ касније, када су посебно ревносни подвижници почели да напуштају свет и одлазе у пустињу. Призивање Имена Божјег била је за њих жива потреба. Искуство тих древних отаца записано је у књигама „Добротољубља“.

 

    Необична снага     

 

Постоје различита мишљења о томе ко и на који начин може да врши Исусову молитву. Неки светитељи су сматрали да она има необичну моћ преображења људског ума и исцељивања душе. Наравно, уз услов да се према молитви односи разумно и одговорно. Они су саветовали вршење молитве не само пустињацима, него и свим хришћанима који живе у свету, па чак и онима који су тек почели свој духовни живот. Сматрало се, да ако се та покајничка молитва стално буде вршила са пажњом у срцу, биће на добробит човеку и очистиће од многих грехова чак и оне људе који нису духовно високи. Други су оци, напротив, сматрали да ту молитву не може да врши било ко. Особито ако се користи стално. Као што пламен који се разбуктава треба све више горива, тако и молитва срца која стално јача тражи од човека све више напора, тражи да се он у потпуности преда и посвети молитвеном делању – умном делању. За то молитвено делање човек мора да се припреми кроз пост, суздржавање од разоноде и строго поштовање Христових заповести. Без ове основе молитва може да учини духовну штету.

 

Из „Добротољубља“ знамо да је једна од највиших степени умне молитве – созерцање. То је посебно стање за које су свети оци рекли да је то предворје Царства Божјег. Душа је у созерцању толико узвишена и очишћена од страсти да се уз молитву на тајанствен начин спаја са Христом и постаје способна Га види. За нас је, међутим, то делање превисоко. О таквом стању можемо само да читамо у књигама. Подвижници нашег времена кажу да савремени човек, који је изгубио пуноћу живота, више не може да досегне такве степене умне молитве. Стога неким људима – а посебно тако бива са неофитима (новокрштенима) – који страствено почињу да призивају у молитви Име Господа, прете опасности са којима они нису спремни да се суоче.

 

 

    Храна за душу

 

Сваки верник има жељу за молитвом. Свети Григорије Палама каже: колико је људских душа у свету, толико је и разина и начина молитве. Сваки уноси у молитву своје искуство, своје осећаје. А сви имају различите осећаје. Нетко од малена има молитвени дух који му је дан по благодати Божјој, па одмах зна да се моли. Други пак морају да прођу велик животни пут и тек по средини тог пута схвате да је потребно молити се. И почеће да раде мале корачиће, да уче основе.

 

Молитва је неопходна храна. Ако је човек жив, значи да му треба храна. Ми једемо неколико пута на дан. Исто тако радимо и духовно, јер душа такође треба храну. Но ту је потребно разумевање. Треба нам жива потреба за живом водом, а не само формално делање, навика или обредност. Жива вода је реч Божја. Када човек ожедни, тада почиње правилно грађење молитве. Јер, ту већ сам Бог гради молитву. Речено је да без дејства благодати не можемо да се молимо, па чак нити да се обратимо Богу: „Ава, Оче“, без, како каже апостол Павле, Духа Светога. Дух Свети нам ставља у срце молитву и обраћа нас к Богу Оцу Небескоме и ка Христу.

 

Код људи који воле молитву мења се чак и вањштина, неовисно о томе јесу ли мирјани или монаси. Наравно да вањштина није убедљив знак, али се по човековом лицу свеједно види је ли он молитвеник.

 

Молитва је пут који води човека према Богу. И ако човек стане на пола пута, може да изгуби оно што је већ стекао. Молитва васпитава високу, врло истанчану племенитост. Душа постаје разумна, одступа од грубих страсти, прозрева и укрепљује се у вери. Дух Свети делује и у молитви и у Светом Писму. Човек почиње да види дивну хармонију Божанске Речи, Светог Писма. Зато што молитва припрема срце човека као сасуд који затим у себе улева све дарове благодати Светога Духа. Без молитве се то не може постићи. Добар плод молитве је смирење срца, када срце постаје чисто. А са чистим срцем човек може да види Бога. Човек почиње да види у себи дејство страсти и дејство благодати Божје и почиње да схваћа што иде од палих духова. И даље, ако се човек доиста труди, почиње да види саму бит свих ствари. Ако хришћанин пролази молитвени пут ревно али смирено, имаће духовне плодове.

 

 

    Усредсређено и опрезно     

 

Мислим да мирјани могу вршити Исусову молитву. Али то треба да раде у складу са својим снагама, помало, и у континуитету. Светитељ Игњатије Брјанчанинов и посљедњи оптински старци поучавали су да савремени човек мора да приступи Исусовој молитви усредсређено, опрезно и једноставно. Не треба одмах желети доћи до неких стања попут просветљења душе и ума. Молитва мора да се врши у простоти срца. За време мога пастирског служења већ је било неколико случајева када су људи према савету младог свештеника почињали да врше непрестану молитву, што их је довело до лошег психичког стања, из којег сами више нису могли да изађу. Било је чак и случајева да су неки починили самоубиство, јер су преревносно кренули у умно делање за које нису били припремљени.

 

За почетак је потребно стећи опште молитвено искуство и тек онда постепено прелазити на Исусову молитву. Али врло је неразумно имати висока очекивања. Чак и опонашање светитеља у молитвеном делању може да буде опасно. Још је у 4. веку свети Јован Лествичник упозоравао да је потребно читати оце и поучавати се њиховим високим духом, али да је врхунац безумља опонашати њихову молитву. Разлог је у томе што молитвеник не сме да буде самовољан, већ подстакнут Духом Божјим. Зато ја увек упозоравам: ако се има жеља и ревност, онда прво треба да се научи оно што је потребно за молитву, а то је пажљивост, усредсређеност, уздржање и разумност.

 

Ми нисмо достојни оних речи које изговарамо у молитви. Ја нисам достојан ни да се обратим Богу. Боже, како могу да предстојим пред Тобом? То предстојање и јест молитва. На сваком месту владавине Његове, благослови душо моја Господа. А место „Његове владавине“ је оно место где вршим молитву.

 

 

    Како не пасти у прелест?

 

Треба се прво научити искрена, једноставна и чиста молитва. Јер многи који почињу да читају јутарње и вечерње молитвено правило брзо се од њега уморе. Кажу да им је већ досадило, да не осећају ништа. Моле допуштење да се моле својим речима. Па хајде, кажем, молите се својим речима. Али молитвена реч мора да буде истинита, мора да славослови. Један је од светитеља рекао да се у молитви човек мора спојити са речју исто као што се душа спаја са телом. Видите како је то дубока метафора. Ако нема тог јединства, молитва нам брзо досади. Почиње да се чини формалном, хладном и слова не иду у душу, због тога што човек није изградио правилан приступ молитви. Није доживео, није осетио молитву у себи. Чак и ако си некад доживео неко молитвено искуство, оно ће бити заборављено. И врло ће брзо прерасти у аутоматизам и вршићеш само обредну страну: изговарање, читање али не и мољење.

 

За молитву су потребни заинтересованост, пажња, жеђ за молитвом и истинитост. Молитва је жива потреба. Мени је потребно овог дана и овог тренутка да се изразим у молитви, да станем пред Богом и кажем:

„Боже, ево стојим пред тобом, дан ми је прошао у сујети, изгубио сам негде унутарњу слободу, препустио сам се непотребним мислима и бригама, имао сам проблема…“ Морамо да се обраћамо Богу онакви какви јесмо. Сам живот нас учи молитви, Бог нас учи, Црква нас учи. Те лекције не смеју да прођу узалуд. Само тада почињемо да схваћамо шта је то Исусова молитва. Тада ће „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј мене грешног“ бити вапај. То је све моје биће сабрано у живом Господу, то је струја моје унутарње енергије која покушава да изађе напоље. Управо тада можеш да вршиш Исусову молитву и дању и ноћу. Само тада Исусова молитва почиње да делује.

 

 

    Искушења     

 

Када човек заиста заволи молитву, када му се дух распламса, тада – како учи светитељ Игњатије – Исусова молитва почиње да прелази из речи у срце. А молитва срца, ако се врши пажљиво, почиње да обузима и умне сфере душе. Само тако умно-срдачна молитва може да постане доступна за савремене хришћане који су се у потпуности посветили Богу. Свештеници, монаси и благочестиви мирјани који су далеко од свакодневних брига и туге могу да узму тај Божански дар те почну да врше умно-срчану молитву на корист душе.

 

Мој је савет за почетак овакав: треба се макнути од обичне сујете – од радија, телевизора – и усредсредити се на мирном месту где се може стећи молитвено расположење. Ако временом почнете да се озбиљно бавите Исусовом молитвом, морате тражити људе који су прошли тај пут и имају искуства и са њима причати о свом стању. Почетнику је потребан помоћник, зато што активност духа делује на душу, психичко стање и на живчани систем. Она буди у души различите кретње које можда раније тамо нису ни биле. Када човек стално врши умну молитву, у њему почиње да се буди оно што је скривено, оно са чиме се обично човек никад није сусрео. Има сличан закон у физичком свету: што је моћније и веће неко кретање, то је више вањских фактора увучено у то кретање. Исто је са Исусовом молитвом. Ако се врши са трудом и напрегнутошћу, може да пробуди пуно тога из осећајног и имагинарног света, особито ако немамо покајног осећаја. Све негативно у нама, засад скривено, показаће се и може штетно да делује на душевно стање човека.

 

Да ли човек иде по правилном путу у свом молитвеном дејству можемо видети према плодовима. Плод неправилне молитве може да буде гордост ума. Човек почиње да се моли хвалисаво, покушава свима показати да се моли дуго и да уме да врши Исусову молитву. Еванђеље каже: ако хоћеш дати Богу срдачну молитву, „уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6,6). Ако човек не уђе у своју унутарњу одају са смирењем, са дубоком вером, покајањем и пажњом, његово ће се дејство претворити у фарисејство или у гордо самопотврђивање. Често такви људи почну да пате од живчаног поремећаја које је приметно другима: нервозни и нагли покрети, превелико узбуђење, жеља за препирањем и доказивањем. То нам даје до знања да човек погрешно врши молитву.

 

Не сме се улазити у духовни свет без разумевања. Сваки корак мора да буде проверен и духом Еванђеља и духом заповести Господњих, предањем и учењима Цркве, мислима светих отаца. Човеков разум мора да буде чист и јасан како би разликовао правилне и лажне путеве.

 

 

    Самопокретно делање     

 

Код молитве долази до сједињавања свих наших способности. Понекад се човекова машта пробуди и тада му се чини да је то духовно лебдење. У стварности, то „лебдење“ није духовно већ имагинативно. Духовни оци, делатељи Исусове молитве, увек су упозоравали на ту саблазан.

 

Сматрам да је бројаница неопходна и врло важна за вршење Исусове молитве. Када прсти држе бројаницу а уста говоре молитву наглас, то помаже да се усмере све снаге на молитву и у њој буде сабран. Срдачна пажња, изговарање наглас и пребирање бројанице заједно помажу да се све душевне снаге „увуку“ у молитву. Чак и ако приметиш да молитвена мисао може да побегне, осећаш како бројаница спречава то бекство мисли. Држиш бројаницу чврсто и кроз тај осећај молитвеног реда, она помаже концентрацији мисли.

 

Ако се у читању молитве речи стапају у једно и престајеш да је разумеш, треба прекинути такву молитву. Чим мисли почну да скачу наоколо, настане непажња или безвољност – лењост, слабост и друго – треба одмах стати. Боље прочитати педесет молитва и смирити се, него прочитати тристо аутоматски, механички.

 

Понекад се Исусова молитва може читати на литургији. Они који се дуго баве молитвом могу доћи до разине када се молитва наставља и док спаваш и будиш се. Човек не зна да ли се молитва уопште завршила, да ли је икад стала, а она сама иде даље. И ето, када човек досегне ту разину, може да стоји на литургији и пажљиво слуша речи литургијских молитва а у срцу ће саме од себе звучати речи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. То је самопокретна (или самодвижна) молитва. До ње се може доћи преко пажљивог, побожног призивања Имена Божјег, када молитва преузима све разине подсвести.

 

Молитва је наша обавеза. Свети оци кажу да је молитва лака ако ти је дата благодат – молиш се и као да летиш на крилима. Ако се благодат одузме, молитва постаје тешка. Чак се може појавити дух противљења молитви. Али, трпи! Кажи овако: „Господе, нисам достојан молитвеног обраћања. Ја сам разгневио Твоју благост“. Ако те дух противљења снажно искушава, смируј се и он ће отићи. Јер дубока молитва увек изазива искушења. Као када запалиш свећу, снажан ветар може да је угаси. Тако и молитвене пламенчиће гасе демони. Али треба у себи тај пламенчић поново запалити. Нека буде мали, али мора да стално гори у души. Довољно је да светиљка гори у дубини срца.

 

превод: Михајло В.
извор: Нескучый сад

http://www.prijateljboziji.com/_Da-li-je-Isusova-molitva-za-mirjane/39371.html

[Иван Ивковић]

Калист Вер: СИЛА ИМЕНА - Исусова молитва у православној догматици

 

Преузми pdf документ:

 

Kalist Ver - SILA IMENA - Isusova molitva u pravoslavnoj dogmatici.pdf

Извор: http://docslide.us/documents/kalist-ver-sila-imena-o-isusovoj-molitvi.html

[Viktor Ljvovic]

Isusova molitva je za svako ljudsko bice. Palama se protivio onima koji su je ogranicavali na neke sluzbe u Crkvi.

[Иван Ивковић]

МОЛИТВА ИСУСОВА

 

Началници људског рода, првоздани њуди живели су у близини Божијој, слушали су глас Његов и разговарали са Њим. Свети Јован Златоусти пише да је човек ''живео у рају наслађујући се разговором са Богом и радовао се што је могао да се обраћа Господу слободом детета према оцу… Анђели су дрхтали пред Богом, Херувими и Серафими се нису усуђивали да гледају у Њега, а човек је с Богом разговарао као пријатељ с пријатељем.''

 

Овај разговор, ово општење јесте молитва. Трајала је све дотле док је човек волео Бога и док је био послушан Његовој светој вољи. Непослушањем вољи Божијој човек се удаљио од очинске љубави Његове, те тако лишио себе општења са Творцем својим. Покушај и напор човека да превазиђе беду отућености и одступништва од Бога и да приведе ум, срце и свеколико биће у исправну, природну, здраву везу са Богом, у везу која јесте блаженство, зове се духовни живот. Пут духовног живота на који указују свети оци, пут који води остварењу циља човековог бића неизоставно обухвата молитву. Када човек, подвижник вере превазиђе свој егоизам, изађе из граница свог индивидуума и кроз веру уђе у нову, онострану реалност, тада је сваки његов покрет повезан са молитвом; он гледа молитвом, осећа молитвом и живи молитвом.

 

Немогућ је било који вид духовног живота или покушаја приближавања Богу без молитве. Молитвом човек васпоставља прекинути разговор са Богом; њом постаје пријатељ Божији; кроз њу се сједињује са Богом. Свети Јован Златоусти вели: ,,Ако неко лиши себе молитве, чини исто што чини онај који вади рибу из воде. Што је вода за рибу то је и молитва за наш живот.” Зато апостол Павле подстиче: ''молите се непрестано.''

 

Молитва је, међутим, веома тешка делатност. Потребно је да човек активира сву своју личност у молитви; да разапне своје страсти и грешне помисли које носи у души.

 

''Молитва је умртвљење представа воље тела” вели свети Исак Сирин, ''али она је и извор спасења.''

 

Свети оци по преимућству молитвом називају тзв. молитву Исусову, умно-срдачну молитву. Ова молитва је централно занимање благочестивих хришћана, поготово монаха у свим манастирима; посебно је омиљена на Светој Гори Атонској. О тој молитви ћемо покушати да кажемо неколико речи.

 

У наше време молитва именом Исуса постаје све распрострањенија на свим континентима. Много тога написаног о њој заслужује пажњу; али истовремено, било је изречено и много неприличних идеја. Целокупна теорија ове молитве могла би се изложити на неколико страница, али је њена практична примена у хришћанској аскетици везана за толике тешкоће, да су од давних времена оци и учитељи Цркве на све начине убеђивали боготражитење да Исусовој молитви треба приступити бојажљиво, тражећи најпре руководиоца који је већ прошао овај подвиг.

 

Шта је Исусова молитва? Њена спољашња форма лако се учи. Она се састоји од свега неколико речи: ''Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме.'' Ова реченица по жељи и личној потреби може да се скрати или да се прошири. Можемо да се молимо говорећи: ''Господе Исусе Христе, помилуј ме.'' Исто тако уз додавање речи грешног, можемо да изговарамо: ''Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног (грешну).'' Свако је, међутим, слободан да кроз своје лично искуство открије посебан склоп речи који одговара његовим личним потребама.

 

По предању филокалијских Отаца постоје три категорије молитве, које нису независне једна од друге, него су само различити ступњеви једне исте реалности.

 

Први ступањ јесте молитва уснама, молитва вербална. Много година верници изговарају молитву: ''Господе Исусе Христе...'' гласно, не тражећи вештачке начине сједињавања ума и срца. У манастирима, на пример, непрестано и на сваком месту молитва се изговара, без обзира на то које се послушање обавља. И док је монах у кухињи или у башти, или били чим да се бави, он непрекидно призива Име Христово. Ако неколико монаха заједно обавњају неко послушање, они се тада труде да избегавају многословље и празнословље заједно се молећи. Наиме један изговара: ''Господе Исусе Христе Сине Божији,'' а други додаје : ''помилуј нас,'' а остали умом прате изговорене речи. Исто чине и благочестиви хришћани у својим породицама. Тако се и све оно чиме се молитвени људи баве напаја молитвом и све постаје једна литургија, један славопој Богу, једно непрестано богослужење. Ту се вера и живот поклапају, теорија и пракса постају једно. Свака стопа земље постаје свети олтар са којег се узноси богоугодна жртва Богу. То значи да оно што заокупља пажњу како почетника, тако и онога који је већ узрастао у молитви, јесте покушај да се свакодневни живот усагласи са заповестима Христовим. Вековно искуство овакве аскезе је показало да се, Божијим дејством, ум сједињује са срцем када монах прође значајан период испуњен послушањем и уздржањем и свеукупним подвигом, када се његов ум и само тело старог човека у довољној мери ослободе власти греха.

 

Други ступањ је умна молитва. На овом ступњу молитве, речи се не изговарају гласно него умом; не покрећемо усне и језик. Умом изговарајући речи, покушавамо да схватимо њихов смисао и да лагано свој ум затворимо у речи молитве. Паралелно с тим, упорно се одбацују помисли које нас везују за свет, као и маштања, не само она грешна, него и она која су наизглед добра.

Када се налазимо на било којем од прва два ступња, још увек смо у спољашњој молитви. Ту се ми још обраћамо Богу тражећи нешто од Њега. Но, та спољашња молитва је неопходна да би се дошло до унутрашње, до умнно-срдачне молитве, где се Бог обраћа нама.

Молитва не значи да чинимо само одрећене благочестиве радње и да изговарамо благочестиве речи. То није нека тренутна радња, већ једно трајно стање. Молити се значи непрестано стајати пред лицем Божијим и изграћивати са Њим личну везу. Молитва је сазнање у сваком дамару свог бића да постојим да сам истински жив само у Богу и да је Он у мени. Овоме се на првом и другом ступњу тежи; на трећем ступњу, овакво стање и осећање се задобија.

 

Трећи ступањ јесте умно-срдачна молитва, и одликује се повезивањем ума и срца. Да би се ово остварило, поред спонтаног изговарања молитве при разним делатностима, неопходно је и планирано, систематско практиковање. То значи у одрећено време одређен број молитава се изговара под одређеним условима. Иако ниједан положај тела нема вредност сам по себи, подвижник молитве најчешће у некој замраченој просторији, седећи на ниској столици, покушава да умири све покрете душе и тела и приклања главу према грудима; у себи изговара молитву, лагано удишући ваздух са речима: ''Господе Исусе Христе Сине Божији,'' а затим при издисању завршава молитву ,,помилуј ме грешног. ”

При удисању, пажња ума у почетку прати кретање ваздуха и зауставља се на горњем делу срца. После извесног времена проведеног у таквој молитви мисли бивају сабраније, а ум се смешта у близини срца или чак може и да уђе у срце.

Искуство показује да овај начин молитве пружа уму могућност да види не само физичко срце, него и оно што се у њему (на духовном плану) дешава; каква осећања се у њему рађају; какве мисаоне представе долазе споља. Таква пракса може довести до тога да монах боље осећа своје срце и да у њему пребива уз пуну пажњу ума, немајући више потребу да прибегава психосоматској техници.

 

Молитва која је почела као молитва уснама, где се речи изговарају гласно, споља, постепено се развија у унутрашњу молитву и постаје наш саставни део; почиње да се изговара сама. Врхунац ове молитве је када се одозго дарује подвижнику пламен који наслаћује срце осећњем љубави Божије и који узноси до духовних вићења. Понекад бива праћена и виђењем светлости. Тај пламен, међутим, не може се привући никаквом вештином, него се увек добија благодаћу Божијом, као дар Божији.

 

На прва два ступња молитве наглашено је оно што чини човек. На трећем, пак, ступњу иницијативу преузима небески Пријатељ човеков; Његово дејство је темељ заједнице. Зато свети Григорије Синајски и каже да је молитва Бог. Не нешто што ја започињем, него заправо нешто у чему ја учествујем. Не што чиним ја, него Бог у мени. По речима апостола Павла: ''не живим више ја, него Христос у мени.'' На овом ступњу, човек је дужан да ћути и да пусти молитву да се одвија сама, тј. да остави Богу да говори. Другим речима, истинска, права, аутентична молитва се збива када престанемо да говоримо и када почнемо да слушамо, с пажњом у срцу, безгласни глас Божији. Ту молитва није нешто што ми поседујемо, него се читаво наше биће претвара у молитву. Сав живот постаје славословље; свако дело, свака енергија, чак и један осмех, треба да буде химна Богу, молитва.

 

То је оно што је потребно свету: не људи који изговарају молитву ређе или чешће, него људи који јесу молитва. У молитви Исусовој постоји један кружни ток – непрестано смењивање усхођења и силажења. У првој половини молитве узносимо се Богу говорећи: ''Господе Исусе Христе, Сине Божији,…'' а затим враћамо се себи скрушено: ,,помилуј ме грешног.” Ова два момента повезана су речју помилуј. Реч помилуј премошћује понор између праведности Божије и пале природе човекове. Онај ко говори Богу помилуј ме, оплакује своју недостојност, али истовремено показује један вапај наде. Говори не само о греху, него и о његовом превазилажењу. Потврђује да нас Бог, у свој својој слави прима иако смо грешни; довољно је само да ми прихватимо да нас Он узме у своје наручје.

 

Молитва Исусова није резервисана само за неке затворене, посебно посвећене кругове, на пример монашке. Напротив, она припада свима који чезну за Христом и свакоме омогућава да ступи у везу са Њим, без обзира на звање и достојанство, без обзира на образовање и узраст. Она се као темељ духовног живота препоручује свима и на сваком месту.

 

Неће бити на одмет да нагласимо да у молитви Исусовој нема ничег магијског и аутоматског. Ако се не трудимо да испунимо заповести Христове, узалудно ће бити и призивање Његовог имена. Он сам је рекао: ''Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима'' (Мат. 7,21). Онима, пак, који молитву раздвајају од добродетељи, најавио је страшну пресуду: ''Никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње'' (Мат. 7,23). Молитва није ствар интелектуалних спекулација. Често мислимо да су разговори о духовним темама довољни за духовни живот. Оно што је Бог Светим оцима и подвижницима Цркве даривао после неколико деценија проведених у подвигу, данас би многи хтели преко ноћи, магијски, само техником изговарања речи молитве да постигну. Право стање стрвари је, међутим, другачије. Као што је Мојсеј стрпљиво подносио тешкоће подвига да би видео Онога који је невидљив, тако и ми морамо одлучно и истрајно да водимо духовни живот – живот и молитве и добродетељи – да бисмо се коначно сјединили са Тројичним Богом.

 

Постоје такође, бркања молитве Исусове са јогом, будистичком праксом, трансцендеталном медитацијом и томе слично. Главна разлика између хришћанства и свих других праваца састоји се у томе што је у основи нашег духовног живота Личност Бога која се открива личности верника, док поменути други путеви следбенике одводе у област апстрактног, трансценденталног Апсолута, у имперсоналну аскетику, где нема ни Бога нити човека као личности.

 

Циљ молитве Исусове је задобијање Духа Светога. Другим речима, циљ молитве је истоветан са циљем читавог нашег духовног живота, и постојања уопште, а то је обожење, уподобљење наше личности Богу. Исусова молитва је наша делатност којом сарађујемо са Божанском благодаћу на овом Свештеном путу нашег сједињења са Христом. Почињемо од просте, спољашње молитве која одговара нашем духовном узрасту, и полако напредујемо; наш живот још овде, у историји, постаје један са Његовим животом и нетварна светлост преображења прожима сваки делић нашег бића, претварајући га у присуство Божије, при чему Бог остаје Богом, а човек увек остаје човеком. 

 

Владика јегарски Порфирије

 

https://pouke.org/upload/fajlovi/knjige/poucno%20molitveni/Molitva_Isusova.pdf

[Иван Ивковић]

У другом стиху 1. Давидовог Псалма, насупрот безбожницима, грешницима и неваљалим људима, хвали се и благосиља човек коме је „омилео закон Господњи“ и о њему мисли, „дан и ноћ“. Већ код цара и песника Давида уочавамо оно битно за човека вере што ће остати битно за сва времена и за све људе. Није довољно, наиме, знати, па и испуњавати „закон Божији“, јер ће такви људи припадати, као што су увек припадали, „законицима и цариницима“, фарисејима свих врста људи кроз векове, гордих што тачно испуњавају законске прописе, а које ће Исус Христос, због њиховог тврдог срца и нељубави, назвати „лицемерима и окреченим гробовима“. Тек када закон Божији човеку „омили“, када се успостави проточна веза између разума и срца, када љубав из човека проговори, човек може да привуче Бога к себи, или Бог да сиђе у човека. Време љубави и приснијег разговора између Бога и човека отпочело је заправо од када је Исус Христос, као Богочовек, збиља сишао у човека, као човек и Бог. Отуд 1. Псалам Давидов сматрам „месијанским Псалмом“, јер је тек пробуђеном човеку, хришћанском вернику, било могуће да о Богу „мисли дан и ноћ“ (Исусова молитва срца, омиљена и распрострањена нарочито код светогорских калуђера), али и да понавља незаборавне речи апостола Павла (из Посланице Галатима 2, 19, 20, 21): „Јер ја сам посредством закона умро закону – да Богу живим. Ја сам са Христом распет на крсту... Тако не живим више ја, него Христос живи у мени.“

 

проф. Владета Јеторић

[JESSY]

[Volim_Sina_Bozjeg]

Opet po mom životnom opitu...

 

Isusova molitva je savršena, prosto osvaja čoveka i obožuje ga, jer jača čovekovu volju, da se preda Tvorcu a vrlo važno, to jeste i poslednji cilj svakog Hrišćana.

 

Što se tiče praktičnog dela, ja bi savetovao "dangubu" od nekoliko meseci ili možda i godina, da ta molitva oprezno i sa našom potpuno slobodnom voljom uđe u čovekovo srca preko blagodati Božje, tj. da pojednostavim, to bi značilo, da sam Bog primi našu molitvu i ispuni naše biće u neprekidni vapaj (molitva), za Hristom u nama. Tada si siguran da molitva živi u tebi i teče, ne samo više našom voljom no voljom Boga, koji neće nikad prestati da sluša taj naš unutrašnji vapaj a ja bi rekao umno srčano i duhovno disanje.

 

Takva molitva je praktičnija od recimo neprijatne situacije, gde si prinuđen da odbrojiš do 10. Meni molitva traje 12 sekundi u proseku i ponavljam je skoro pa neprekidno, a ako mi je srce čisto onda potpuno neprekidno, darom Onoga kojem se i molim. Gospode Isuse Hriste Sine Božji pomiluj nas grešne.

[Иван Ивковић]

"Молитва се представља као нешто што се изражава речима, у ствари, као дело којим се молимо Богу да нам искаже ову или ону милост." (Concise Oxford Dictionary)

 

"Основ молитве јесте да се стоји пред Богом са духом у срцу и непрестано, даноноћно, да се стоји пред Њим до краја живота." (св. Теофан Затворник)

 

"Чему толико речи? Молитва, то је Бог који испуњава све у свему. Молитва је Бог; она није нешто што се креће од мене, већ нешто у чему учествујем; не оно шта ја чиним, већ је то Бог који делује у мени. Свети апостол Павле каже: А живим не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,2)." (св. Григорије Синаит)

 

"Молитва је откривење крштења." (св. Григорије Синаит)

 

"Друга је ствар бежати од сенке; боље је трчати у сусрет сунцу." (св. Јован Лествичник)

 

http://www.communio.fr/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=333&Itemid=975

 

"Слика која се у катакомбама најчешће среће јесте икона жене у молитви, лик молитвенице, ОРАНТЕ. Она представља прави став људске душе. Није довољно имати молитву, морамо постати молитва, утеловљена молитва. Није довољно познавати тренутке славослова; цео наш живот, свако дело и сваки покрет, мора постати химна, жртва, молитва. Морамо даровати не оно што имамо, него оно што јесмо".  (Павле Евдокимов)

[Иван Ивковић]

 

 

Исусова Молитва

- Отац Тадеј нам говори да је пуна Исусова Молитва у почетку гласила:

Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме (грешног/грешну).

- Свети Нил Мироточиви говори да ако зажелиш да сажмеш у једну молитву све молитве Цркве и сво Богослужење, све вапаје и све жеље - која би то била молитва? Та свеобухватна молитва јесте Молитва Господу Исусу. Њом и ми треба да се молимо, по могућности без престанка. Ово су речи пуне савршене "Исусове молитве" коју објави посланик Божији, Свети Нил Мироточиви 1817. год. на Светој Гори - Грчка

Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради помилуј ме грешнога (грешну)

или у краћем облику:

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога (грешну)

- Најомиљенија Молитва свих Хришћана свих времена, посебно негована код Православних Монаха била је молитва Господа Исуса. Она се зове и "молитва ума" или "молитва срца", јер се непрестано понавља у уму и у срцу. Преподобни Јован Лествичник саветује: "Непрестано помињање и мисао на Исуса нека се сједини са твојим дисањем и онда ћеш јасно осетити корист од молитвеног тиховања". Учешће ума и срца припада свакој молитви. Ум треба да пази на речи а срце да их саосећа. Вежбање у молитви састоји се у томе да се ум васпитава у пажњи а срце у саосећању. "Не треба само речима да се моли, него и умом. Не само са умом, него такође и срцем. Тако да ум често и јасно схвати шта речи исказују, а срце да саосети оно што ум покреће. Све заједно је права молитва. Ако нешто од тога недостаје, онда је молитва непотпуна, или није никаква" (Теофан Затворник). Апостоли и искусни Оци захтевају од сваког Православног Хришћанина, да свим срцем призива име Исусово, против сваког искушења. Не напуштајте никакоИсусову молитву, већ је изговарајте непрестано, при јелу и пићу, при раду или кад сте на путу, да бисте увек били наоружани. "Име Исуса Христа продире у дубину срца, тамо налази и везује непријатеља, ослобађа и оживљава душу. Зато пребивај увек у Имену Божјем, да 6и се срце сјединило са Господом. Ипак велики је труд док се непријатељ протера и Христос се усели у срце" (Јован Златоуст).

- И рече Исус: "До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена" (Јован 16,24). Апостоли су се молили Исусовом молитвом и они нас уче: "А изнад свега узмите штит вјере о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духовни који је ријеч Божија"(Ефесцима 6,16-17). Честим причешћивањем и "Исусовом молитвом" очистимо себе и онда ће најомиљенији гост Исус Христос доћи сам у срце наше. "Да се Христос вјером усели у срца ваша"(Ефесцима 3,17). Силом, нити било каквом техником, не можемо приморати позивајућег госта сместити у нечије срце. "Уселићу се у њих и живећу у њима", (2. Корин. 6,16).

- Господ говори: "Именом мојим изгонићете демоне" (Марко 16,17). Као најснажније оружје против невидљиве борбе против невидљивог непријатеља, служи име Господње: "Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј ме грешнога/ну."

[Иван Ивковић]

Сродна тема: Исихазам

[Макрина]

Opet po mom životnom opitu...

 

Isusova molitva je savršena, prosto osvaja čoveka i obožuje ga, jer jača čovekovu volju, da se preda Tvorcu a vrlo važno, to jeste i poslednji cilj svakog Hrišćana.

 

Što se tiče praktičnog dela, ja bi savetovao "dangubu" od nekoliko meseci ili možda i godina, da ta molitva oprezno i sa našom potpuno slobodnom voljom uđe u čovekovo srca preko blagodati Božje, tj. da pojednostavim, to bi značilo, da sam Bog primi našu molitvu i ispuni naše biće u neprekidni vapaj (molitva), za Hristom u nama. Tada si siguran da molitva živi u tebi i teče, ne samo više našom voljom no voljom Boga, koji neće nikad prestati da sluša taj naš unutrašnji vapaj a ja bi rekao umno srčano i duhovno disanje.

 

Takva molitva je praktičnija od recimo neprijatne situacije, gde si prinuđen da odbrojiš do 10. Meni molitva traje 12 sekundi u proseku i ponavljam je skoro pa neprekidno, a ako mi je srce čisto onda potpuno neprekidno, darom Onoga kojem se i molim. Gospode Isuse Hriste Sine Božji pomiluj nas grešne.

...не замери...и лако ћеш је изгубити ако се овако будеш простирао

[Volim_Sina_Bozjeg]

...не замери...и лако ћеш је изгубити ако се овако будеш простирао

Ne zameram, naravno.

 

Ali ono sto je najopasnije a nije "podvig", jeste, da svi gubimo onu prvu besplatnu blagodat.

 

No, opet se vracamo po milosti a ne po zasluzi, .....  ustajemo padamo .....

 

Ne postoji covek na svetu ovome, koji nije zaplakao za izgubljenom prvom besplatnom blagodati.

 

Sto se tice sirine trenutnih iliti stalnih "interesovanja", ne treba ih uskracivati niti ih se plasiti dok god imas snage i verujes, da ce Putovodja glasnije skrenuti paznju, na eventualni ufur u nesto sto se ne zove Put.

 

Jedna recenica je mene poprilicno fascinirala, a ona glasi> Nijednu misao ne odbacujem tako lako.

[Макрина]

Ја сам пуно у животу пострадала и изгубила због искрености Ако имаш молитву-држи је,није то за причу поготово по форумима.Старац Софроније тек у дубокој старости се одлучио да говори о свом односу са Богом....отприлике кад је осетио да му неће бити на штету...

Још једном,не замери...жао би ми било да останеш сирома