Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

[Juanito]

пре 3 часа, obi-wan рече

НАСЛЕЂЕ

Често се поносимо нашим прецима, а онда схватимо колико су нам огромно велики захтев моралности и части оставили. Уплаши се човек кад покуша да упореди нас данас са генерацијом наших сељачких предака од пре сто година. На шта овако раслабљени и разбијени личимо кад се погледамо у огледалу старих слика.
Опет, нема места очајавању. И они нису у свакој ситуацији били величанствени. А сурова истина је да ми данас нећемо моћи да се покренемо ка изласку из мочваре у којој се гушимо док поново, како знамо и умемо. не успоставимо високе вредности које смо заборавили.

Овај потресни пример из Великог рата поново се, као опомена, врти по интернету и овде на фејсбуку:

"Године 1914. водила се жестока борба око Аде Циганлије. После битке српска војска је сахранила жртве са обе стране, уз војне почасти. Код страдалог аустријског потпуковника Аугуста Шмита српски војници нашли су неотворено писмо, за које су сматрали да је била наредба за напад. Али, то је било писмо његове ћерке из Беча. Српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, одлучују да пошаљу писмо младој Аустријанки:

"Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога Цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији. Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја пао на пољу части. У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо. Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот."

После неког времена стигао је одговор госпођице Шмит:

"Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала. У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот достојанствено. Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја. После овог писма нарочито ценимо подвиге малене србијанске војске, која је достојна сваког дивљења."

Овај у средини изгледа ко прадеда Младена Обрадовића из Образа. 

[obi-wan]

Ако су до скоро идеологије тражиле од појединца да им слепо верује, данас су захваљујући новом интерактивном рачунарском медију поставиле човека у привидно супериоран положај. Некога ко зна да је преварен, али у осећању субјективне надмоћи допушта да буде преварен.
Пошто већ може да растури разне извештаје о преварама, лажима, неправдама и да лако направи своју слику догађаја и стања, човек је умирен илузијом у коју га увлачи систем. Само због тога што му је дато да ту илузију контролише.
И тешко ће се одрећи те своје привидне супериорности да би ушао у неизвесну и застарелу авантуру промене у реалном животу.

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10216788270647454&set=a.3732020747439.172978.1483648280&type=3&theater

 

[JESSY]

 

Понекад размишљам о томе – како ће изгледати аскетизам у будућности?

Ево, рецимо осам поробљавајућих страсти које су нам Оци радно класификовали…

Што се стомакоугађања тиче – због страха од болести и старости људи већ данас масовно спремно прихватају самоограничења у хедонизму. Дијете, исхрана неким травкама, клицама и ако треба и гладовање.

Што се блуда тиче – виртуелност већ прети да истисне ризичне и компликоване директне сусрете. А смирење преосталих живахних хормона постаје део хигијене.

Што се среброљубља тиче – оно више није страст него знак нормалности.

Што се гнева тиче – толеранција постаје закон који ће све гневљиве сместити у санаторијуме или ће им преписати редовну терапију.

Што се самосажаљења тиче – избор који те чини социјално неуспешним већ је под црвеним светлом узбуне.

Униније, малодушност – ту ће можда бити проблема због недостатка јасноће циљева који су подразумевано оруђе иоле успешног живљења. Али „лечење“ је редовно. Без циља си губитник.

Сујета – већ постаје знак лошег укуса, уз знање да уз хуморну самокритику може да се иде докле хоћемо.

Гордост – подразумева се. Сам си свој Творац. Од тебе све зависи.

Шта нам заправо остаје као поље подвига?

Извор: Фејсбук профил свештеника Ненада Илића

View full Странице

[Goku]

пре 8 минута, JESSY рече

Што се блуда тиче – виртуелност већ прети да истисне ризичне и компликоване директне сусрете.

Али са друге стране виртуелност отвара практично неограничене могућности блуда гдје и није физички неопходна друга особа.

[Снежана]

пре 15 минута, JESSY рече

Што се стомакоугађања тиче – због страха од болести и старости људи већ данас масовно спремно прихватају самоограничења у хедонизму. Дијете, исхрана неким травкама, клицама и ако треба и гладовање.

што опет може да одведе у другу крајност, оптерећеност изледом и здрављем, на кашичицу ће да једу, на кашичицу да с... на кашичицу да живе.

[JESSY]

пре 2 минута, Снежана рече

што опет може да одведе у другу крајност

као и све остале ствари у животу...

[obi-wan]

ПЕТАР И ПАВЛЕ

Свети апостоли Петар и Павле. 
Каква два потпуно несавршена људска бића. Колико различите личности.
Један прост рибар, нагао у одлукама и брзоплет на делу, други образован и амбициозан, болешљив човек интелекта и стратегије.
Замислимо се сви који смо понекад склони олаком процењивању људи и суђењу њихових поступака.
Да смо њихови савременици - како бисмо реаговали да смо се нашли поред Христовог ученика Петра, који му се заклињао на верност, у тренутку кад га се кукавички одриче пред непријатељски настројеним сународницима. 
Или како бисмо као рани хришћани гледали на неосетљивог и суровог Савла, потоњег Павла који систематично прогони хришћане, са амбицијом да се истакне у истребљењу пошасти опасне по његов народ и веру?
Да ли бисмо имали разумевања или бисмо их назвали најгорим речима осуде и презира?

Да, рећи ће неко, али после су они показали своју веру. Свесно су своје животе дали сведочећи Христа. 
Да,после. Али ми у животу обично не видимо то "после".

Склони да идеализујемо време раног хришћанства занемарујемо жестоке међусобне сукобе првих хришћана. Па и сукобе оних који су били уверени да је Христос дошао само Јеврејима и оних који су сматрали да Христово учење мора да се преда свим народима и да се сви укључе у Цркву.
Шта је радио ту Петар, а шта Павле после свог обраћења. Шта су говорили један о другом?

Како је Петар - стена која се котрља својим темпераментом гледао на буђење ауторитета у Цркви некадашњег Савла, који не само да није препознао Богочовека ни у време Његове мисије међу Јеврејима, ни у време Његовог распећа и смрти, ни после Његовог васкрсења, него је још прогонио Његове ученике - значи и самог Петра? Него тек кад га је, по причању непознатих сведока, тамо негде на путу за Дамаск Христос бацио на земљу и ослепо да би могао заиста да прогледа. И колико је могао да верује том новокрштеном?

А како је Павле гледао на тог необразованог галилејског рибара коме је дато да води Цркву? На основу сведочења његових такође необразованих пријатеља?

Мало је о њиховим животима написати романе, снимити филмове, а хвала Богу то није ни потребно, јер њихово наткриљујуће присуство снажно осећамо у Цркви и данас, као што су то осећале и генерације хришћана пре нас.
Можемо да им се обратимо, да од њих самих сазнамо шта желимо о њима.
А шта ће нам прво рећи ови несавршени људи, који су грешили и поправљали се, падали и дизали се?
У чему је њихова тајна, због чега су тако несавршени толико значајни? Што не нађе Црква неке савршеније да можемо да их славимо? 

Нису били млаки.
Обојица су храбро предали своје срце Христовом пламену љубави. Умели су да се истински покају. И умели су у љубави да прихвате међусобне разлике, да им се и радују.
И тако су постали Његови најближи сарадници. И више од тога. Не штедећи себе отворили су се за Христову Љубав којаи је из њих уклонила страх. 
А без страха - проширили су са осталим апостолима и њиховим настављачима Христову веру у целом свету.

Ако данас уздахнемо вајкајући се да је хришћанска вера у повлачењу, да је свет све више заборавља па и одбија, сетимо се да је то због тога што смо изгубили оно што је двојицу несавршених Јевреја учинило светилима хришћанства и запалило пламен у милионима људи до данас. 
Немамо жара. Постали смо млаки. И често се збунимо тражећи савршенство које не налазимо ни у себи ни у другима. И тако само налазимо оправдање за своју млакост и малодушност.

Ако презремо млакост и разгоримо у себи жар Живота до мере способности за жртву, ма колика она била, Христос ће нам показати да наш пут ипак није пре свега у постизању савршености, у формама и правилима, него у љубави. 
И многи ће онда то препознати. Светло ће се поново јаче засјати. Неће само треперити.

[obi-wan]

I da zamolim nego iz urednistva da promeni naslov teme, vise nije djakon, pa bi mozda moglo da stoji "O. Nenad Ilic - tekstovi i ntervjui". 

[obi-wan]

Tekst je od vl. Nikolaja, ali o. Nenad Ilic je preneo pa zato ovde postavljam...

https://www.facebook.com/dakon.ilic?hc_ref=ARQIEQu9J39u0N-Oe8dpqFkGsUnC8V5vpGaXnMz6MKJaF_RvdYbiSDQI-H7hoC_KjGE&fref=nf&__tn__=C-R

...

"Шта нам остаје друго до да пођемо дакле од себе, драга браћо? Будимо претече деци нашој у зидању будуће срећне отаџбине. Никад неће доћи спаситељи овој земљи ако се не буду прво појавиле претече. Будимо ми те претече, ти почетници. Нека наши потомци виде бар један искрен и одважан покушај од наше стране.

Свети Николај Српски"

...

[Снежана]

БОГ, РОД И ПОРОД

Рођени у Изабраном народу, Јевреји Јоаким и Ана, и њихова ћерка Марија...
Породица коју помињемо на свакој Литургији. а данас посебно прослављамо.

Породица нам је дата да пронађемо први начин за надилажење себичности.
Народ имамо да превазиђемо породичну самодовољност и себичност.
Они који не заволе чланове своје породице и своје сународнике које срећу, тешко да могу да заволе "Човека" кога нису ни срели. И што више осећају немоћ да заволе конкретне људе, то више су им уста пуна љубави ка човечанству.
Без Бога, због велике међусобне близине у породици људи могу да не науче љубав, не могу да сагледају самосталну личност преко пута, него им и поред велике блискости чланови породице остану само сопствени продужеци. Наставак самољубља кроз нове, проширене "спољне органе".
Без Бога. припадност народу може да остане такође само наставак самољубља и да уместо раста ка љубави према човечанству доведе до пада у мржњу и крваве сукобе с другим народима. Због "правде" која надилази основну самозаштиту, очување наслеђа предака и будућности потомака, а коју је без Бога тешко препознати и успоставити.

Јоакима и Ану славимо не због тога што су одани традицији и вредностима свогЈеврејског народа, што су значајни за смисао његовове историје, и не због тога што су поштени породични људи. Чак не ни само због тога што су родили Ону која ће родити Спаситеља света.
Бога због тога славимо.

А њих славимо пре свега због тога што њиховим слављењем себе обавезујемо да чувамо светост породице, оданост народу, и пре свега веру у Бога Творца и Сведржитеља који једини свему даје смисао. Сваком народу, свакој породици, свакоме од нас

 

[obi-wan]

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=658073561259846&set=a.130231494044058&type=3&__tn__=EHH-R

[Снежана]

ТАКО ЧИНИТЕ...

Шта нам Христос говори у овонедељном Јеванђељу?
"Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима"...
Има ли шта разумније и једноставније? Има ли иједан савет који је лакше прихватити?
Како желим да се људи односе према мени, тако се ја односим према њима. И шта је ту проблем?

Рећи ћемо: па ја бих тако чинио, и понекад се трудим да чиним, али људи се не односе према мени као што би волели да се ја односим према њима. И онда ту нема никакве равнотеже. Ја чиним њима добро, они мени лоше.
И могу тако да издржим неко време, а онда више једноставно не могу. Још ако не живим сам, онда се та неравнотежа прелива и на моју породицу, моје ближње, који онда имају штету од мог идеалистичког приступа животу...
Лепо је то Боже што ми причаш, али не може се тако живети и преживети. Можда једног дана, у неком другачијем свету...

Тако ми прихватамо разне утопије које се баве рајем на земљи, само га одлажу у неизвесну будућност.
Или одбацујемо било какву наду овде, у овом свету, и остављамо све за крајњу будућност, за крај историје, Други долазак Христов.
Ионако Царство Божије и не може бити на земљи.

У оба случаја постајемо пасивни. Испуштамо свој живот из руку.
Постајемо беспомоћни, све беспомоћнији.
Заборављамо шта нам је још Христос рекао после првог, најважнијег и најједноставнијег савета.
А рекао нам је да волимо не само оне који нас воле, него и оне који нас не воле. Да дајемо шта можемо не само онима који ће нам вратити истом мером, него и онима који нам можда неће вратити никако. Да волимо и своје непријатеље. да тако будемо синови Свевишњега који је благ и према незахвалнима и злима. Да будемо милостиви као што је наш Отац. Да не правимо ми рачуницу у ономе што не можемо да сагледамо.
И то нас опет враћа на почетак.

Не можемо, Боже, да испунимо тако тежак задатак. Не можемо бити као Ти. Ако си нам задао такав циљ, што нам ниси дао и снагу потребну да се тај циљ испуни? То може само Бог, само Ти. Не и ми слаби људи.
А да ли нам је Бог рекао да одмах морамо да испунимо велики циљ? Да чим пожелимо можемо постати благи и пуни љубави као Он?

Није довољно пожелети, и не може то одмах бити. Не може се циљ нашег живота испунити одмах, јер зашто бисмо онда даље и живели. Може, наравно, али онда треба да одмах учинимо и највећи подвиг. Да из љубави дамо свој живот за другога.

И онда се ми, народ кратког даха, уздамо у прилику коју ће нам Бог можда дати као што је давао нашим прецима и прославио их у мучеништву. Тако ми несвесно прихватамо презир свакодневног труда, па и презир самог највећег Божијег дара - живота. И живот нам постаје тмуран и сив у очекивању чуда или прилике да страдамо мученички, а кад прилика дође многи ће схватити да су се погрешно, коцкарски уздали у решавање смисла живота једним потезом.
Многи ће се тада уплашити и обесмислити свој живот пасивности и чекања. Живот чисте рачунице. А зар није било боље послушати савет који нам је, Свој деци, Отац дао?

Покушајмо да пажљиво и мирно поново чујемо речи Божије. Покушајмо да сваког дана макар учинимо и нешто најмање што надилази рачуницу овог света. Да учинимо добро некоме, без обзира како он чини нама. Зра то већ не радимо у својим породицама. Проширимо своје виђење породице. И упорно чинимо тако помало сваког дана. И кад не учинимо будимо свесни да смо погрешили, остали себични, затворили се и смањили уместо да се отворимо и порастемо. Стрпљиво и преко малих ствари. И сваки дан преслишајмо себе шта смо на том пољу урадили.

Не звучи занимљиво? Не звучи велико и јуначки? Па зар није јуначки учинити добро неком ко те је увредио? Зар је мало урадити нешто добро без рачунице и икаквог очекивања да нам се врати? Сами кажемо да је то тешко. Немојмо радити оно што нам је претешко, немојмо себи задавати превише. Али можемо мало, по мало, сваки дан. И постаће нам лакше и разумљивије. Уздајмо се у помоћ Божију. Иначе све добро што постижемо, Његовом силом постижемо.
И почеће да нам стиже снага и да нам се враћа добро одакле нисмо ни слутили да ће доћи. Јер мала је наша разумна рачуница. А велика је Љубав Божија која нас све држи у себи. И јаке и слабе, и добре и лоше. Служећи њој мењамо и себе и свет. Приближавамо се Богу. Постајемо као Он. Вером у Њега и Његове речи.

Ако тако чинимо, можда успемо да учинимо наш заједнички живот подношљивијим па и лепшим. И да уместо заједничког великог страдања у којем ћемо претрпети велике муке, и у коме ће многи страдати и можда се и изгубити, можда ипак служимо Богу и једноставном детињом послушношћу. Као хришћани. Није ни немогуће, ни досадно. Узбудљиво је и радосно. Свако је појединачно ту одговоран али слушајући Оца - "ја" које расте у Богу са осталима налази и "ми" за вечност
А сваком нашем малом и несигурном дечијем кораку Отац се радује и пружених руку нас очекује и храбри нас. Зна Он добро колико је сваки такав корак за нас велики. Даће нам Он снаге.

[Снежана]

НЕВЕРНИК

Уморих се од расправи са атеистима који не желе да их зову безбожници и агностицима који не желе да их зову неверници, са верницима који не разумеју невернике, са неверницима који не разумеју вернике... па зовем у помоћ Душка Радовића и ову његову дивну причу.

"Неверник"

Петар сваке ноћи сања да има Бога.
Бог не постоји али у његовом сну постоји. Дође, гледа га, разговарају.
Бог Петру "ти", он Богу "ви".
Петар једва чека да се пробуди. Да га не види више.
Али прође дан и дође ноћ. А Бог сваке ноћи, не пропушта.
Поваде Петру све зубе. Мисле, то је од зуба. Али није од зуба. Јер се онај поново јавља.
Пошаљу Петра у бању. У најзабаченију и кришом. А Бог за Петром, у први бањски сан. И онда редом сваке ноћи.
А не постоји.
После извесног времена Петар умре. А онај исти Бог дође му и у тај последњи сан. Узе скрхану душу и смести је на најлепше место, међу саме архангеле и серафиме.
Петар чека кад ће се пробудити.
Не верује и не верује.

[obi-wan]

СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ, ВЕЗА И ОБАВЕЗА

Свети заштитници. Веза и обавеза.
То да су нам светитељи веза код Господа, то лако разумемо. Сви стално траже неке везе: у општини, код лекара, за посао. Па онда нам је, наравно, важна и веза код Господа. А светитељ кога славимо у нашој Крсној Слави је ближњи, најближи, јака веза. Толико јака да заборавимо да и ми нешто треба лично са Господом да радимо. Некако мислимо - наш светац ће све за нас да уради. Ми и не морамо ништа. Лако заборавимо на своје обавезе. И према Господу, али и према светитељу који нашу породицу вековима не напушта,шта год ми радили.

Данас славимо Светог Димитрија.
Димитрије је био млад човек на власти. Из добре породице, способан и амбициозан. Власт у целој солунској области. Изнад себе има цареву власт. Али иако је млад, Димитрије не заборавља да и изнад цара има власт. Господ Исус Христос. И кад цар крене против Христа, Димитрије не слуша надређену власт. Противно царевом наређењу, уместо да прогони Христа, бори се за прогоњене и угрожене хришћане. Због тога је мученички пострадао. Скинут је са власти и погубљен.

Замислимо данас неког политичара коме је свети Димитрије светитељ кога прославља. Да ли ће он одрећи непосредну земаљску власт владару који иде против истине, поштења, добра, или ће изабрати каријеру која као циљ све оправдава? А мирно ће гледати у лице свог светог, као да је све у реду. Он му постаје веза не за Господа него за служење сопственим, често не баш високим циљевима. А шта би тек било да је улог његов живот, а не само каријера?

Мало је данас људи који ће се одрећи власти због служења истини, правди, милосрђу. Једва да их више има.
Мало је данас и људи који нису на власти, имају мање да изгубе од људи са великим каријерама, а да имају храбрости да стану насупрот лажи, неправди, похлепи, да се жртвују како би заштитили немоћне и угрожене.

А славимо светитеље. Славимо Светог Димитрија. Где нестаде наша обавеза? Како нас није срамота пред нашим светим рођацима? Пред прецима који су се више од нас трудили да поштују узор који су им светитељи дали? Који су се трудили да макар оправдају везу коју су незаслужено добили? Не траже они коверте, они траже макар мало нашег поштења, храбрости и доброте.

Многи око светог Димитрија нашли су у његовом примеру снагу за храброст и чињење добра по сваку цену. И млади Нестор који је светошћу учинио немогуће и савладао у борби моћног плаћеника Лија, и слуга Луп, и многи други... Савладали су своје слабости и страх, мученички су пострадали заједно са Димитријем и на крају донели победу својим пријатељима, рођацима, потомцима, свим хришћанима.
Колико свако од нас својим примером може да утиче на људе око себе? Имамо ми обавезу. И те како.
Свети Димитрије, ти који нам преносиш своју благодат не тражећи ништа за узврат, подсети нас на наше обавезе. Нас ради. Наших ближњих ради. Наших потомака ради.

Срећан нам празник великог светитеља, Светог Великомученика Димитрија Солунског. Онима који славе - срећна Слава!

https://www.facebook.com/spcmladenovac/photos/a.2045662999041811/2173383512936425/?type=3&theater

[obi-wan]

СЛОБОДА У БУДУЋНОСТИ

Парадоксално, развој науке и технике у овој фази цивилизације води новим сумњама у могућност слободне људске воље. Наука све то са вољом све више своди на процесе у мозгу који се, у принципу, дају објаснити алгоритмима - методичким скуповима корака који могу да се примене у израчунавањима, решавању проблема и доношењу одлука.

Либерални хуманизам, заснован на слободи људске воље, својим слепим поверењем у развој економије, науке и технике, сам себе води у самоукидање - кад ће систем познавати човека боље него што он сам себе познаје. Тада ће уступити место диктатури од које ће се тешко бити одбранити. Зачетке процеса већ сад видимо, а пуне димензије само наслућујемо..

Православна духовност од првих векова чува знање о потреби лечења воље како би могла заиста постати слободна, и биће у будућности оружје против дехуманизације људскости. Православље управо слободу види као божанску искру у човеку.

Важно је сад сачувати веру која ће више него икад бити потребна човечанству, разочараном у хуманизам који је прогласило религијом, и спремном да се преда "објективном". Треба издржати и бити стрпљив.
Али важно је у Цркви од жара који је у њој непрекидно доступан разгорети ватру довољно јаку да осветли сумрак који наступа, како би била свима видљива. Од загледаности у прошлост храбро се окренути и ухватити у коштац са садашњошћу и будућношћу.

Наша млакост довела нас је дотле да збуњени више гледамо на оно што се дешава у захукталом свету и покушавамо да се како тако прилагодимо или само кочимо, па ни не узимамо пуним плућима ваздух како бисмо божанску ватру разгорели.

Пре свега, непрекидно треба себе да подсећамо какво чудо нам је у Цркви понуђено - сусрет Бога и човека, могућност да ако то заиста желимо од Бога будемо усвојени.
А да бисмо нашу вољу чували у том смеру, увек је било и биће потребно и нешто одрицања и жртве зарад Љубави. Ипак не иде ништа само по себи.