О теологији и стварности православног исихазма - Епископ Атанасије

[ivona]

Господине Ректоре Духовне академије Светога Василија, Високопреосвећени Митрополите и Суседе јужни г. Амфилохије, драги Владико и Брате Григорије, Браћо и Господо, драга Децо.

 

Налазим се у незгоди да треба да закључим овај Симпосијум и неку врсту закључка, резимеа да дам. Иако сам узео и нешто прибележио, но сами знате да је то тешко, јер смо и са временом прилично поодмакли, мада су оба предавача, и Господин Митрополит Амфилохије, који је био први предавач, сасвим добро се држао временаског оквира, а и отац Стаматис још боље. Покушаћу да и ја будем кратак, око двадесетак минута.

Господин Митрополит Амфилохије је био први који је предложио да се обележи 650 година Паламитског Сабора, 1351.г., мада је већ 660 година ако узмемо и онај Сабор из 1341. године. Он је такође напоменуо да ове године пада и 1550 година од Светог Халкидонског Сабора (451. године), а ја додајем да је и од Шестог Васељенског Сабора (680-1) 1320 година. Дакле, имамо три велике годишњице: 1550 година од Четвртог Васељенског Сабора (451. године), 1320 година од Шестог Васељенског Сабора (681. године) и 650 година од завршетка десетогодишњег Исихастичког Сабора. У ствари су била три Сабора у току тих десет година (1341,1347. и 1351). у суштини, сви ти Сабори говоре о једном, о оној сржи, о централном и главном, о пемптусији Православља.*

Одавно међу православнима постоји свест и осећање да су ови Исихастички Сабори продужетак и развијање претходних Седам Васељенских Сабора. Обично говоримо о Седам Сабора, јер је било седам конкретних Сабора, од Првог до Седмог Васељенског Сабора (325-787.Г.). Фотијев Велики Сабор (у време кад смо ми Срби крштени) 880-881. године сматра се Осмим Васељенским Сабором. Наш знаменити Владика Никодим Милаш је написао читаву студију о њему, да је то Осми Васељенски Сабор. Митрополит Нил Родоски је, почетком 15. века — значи педесетак година после ових Исихастичких Сабора — рекао да су ови Паламитски Сабори од 1341. до 1351. године, који су одржани у три фазе, у ствари Девети Васељенски Сабор Православне Цркве.

Дакле, Православље има своје Свете Саборе, није важно да ли их баш редом бројимо, али ово су заиста Васељенски Сабори, посебно ови Паламитски, Исихастички. To је врло важно да се покаже и посведочи живи живот Православља, иако нам наши суседи, западни хришћани, нарочито римокатолици, говоре да смо ми готово учмали, замрли тамо негде са Дамаскином у 8. веку, и да је од тада до данас код нас све мртво! Они и данас пишу против нашег православног исихастичког богословља, а за себе објављују да су имали (после одвајања од Православног Истока) неку ерупцију нове теологије, поричући да се управо са Исихазмом збила права ерупција живе богословске мисли, живог истинског богословља.

Слично је, као што је отац Стаматис напоменуо, и са иконописом. Сви говоре о ренесансном иконопису на Западу, али у Византији још пре тога имамо палеолошки ренесанс. To је било већ у тринаестом веку. A још и пре Палеолога било је велико иконописно доба Комнена. Са Палеолозима и Немањићима код нас имамо нашу Милешеву и наше Сопоћане, а све је то још пре Паламитског Исихазма. Имамо, дакле, такав величанствен бљесак славе и лепоте. о наши, мислим на оне у извесним интелектуалним круговима где је снобизам овладао, говоре да су Сопоћани "српска Сикстинска капела"! To је понижење за Сопоћане, јер то двоје не може да се пореди. Ево, слушали смо како је о. Стаматис говорио о православним иконама. Господину Николи Кусовцу из Народног Музеја у Београду служи на част што је пре неко вече говорио у Вишеграду тако сјајно о православној икони. Било је то веома пријатно изненађење слушати га како је дивно говорио о икони. Вредно је бити самокритичан, али је исто тако вредно да не будемо снобови Запада, зато што немамо потребе да имамо ни комплекс супериорности ни комплекс инфериорности, које имају мање више многи када говоре: Хоћемо да будемо Европа! Која то, господо, Европа? Која и каква?Ако ми нисмо Европа пре Европе, ако Балкан као Југоисточна Европа није Европа, и то колевка Европе, онда нам не треба само Северозападна Европа. To јасно изјављујемо, без икаквог комплекса супериорности и инфериорности. Тако је и по питању Ренесансе и Хуманизма. Пол Лемерл, чувени професор са Сорбоне, писао је нашироко о првом хуманизму у Византији у време Светог Фотија (девети век). Постоји не једна књига о томе. ми на Истоку нисмо чекали да дође италијански хуманизам четрнаестог века, или шта ја знам, кватроћенто, како га зову. Ми смо имали свој живот, и имамо свој живот. Изворност јеванђелског Православља на Истоку никада није престала, нити је до данас престајала.

Ми и данас имамо препород православног богословља. Ко не зна, нек се постара да то дозна и научи, ал' да не чека да то буду пилуле, све готово и сажвакано па само да прогута, као што је то постала наша цивилизација: све конзервирано, дато готово у конзерви, само да отвориш и прогуташ! Heгo ту треба итекаквог напора. Истина итекако изискује напор и подвиг. Истина није тенк, није томахавк, није америчка инвазија, која ће да нас натера да прихватимо то што је, тј. то што она хоће, што је само њихов интерес, или немачки интерес. Ко није са нама, говорио је Геншер, тај мора да се прилагоди нама! He мора, господине Швабо! Зашто бих ја као Србин постао Геншер, или Кинкел, или не знам ко други из Европео Хоћу да кажем, немамо разлога за комплекс ни супериорности — што није здраво, али ни инфериорности — што такође није здраво.

Хтео бих да резимирам, зато да се вратимо исихазму и Светом Палами. Свети Палама у Тријадама и у Синодском Томосу 1351. године цитира Светога Максима, мало скраћеније, јер је код Максима текст мало дужи, али је извукао срж; неке речи је изоставио, али није изоставио главно. Прочитаћу то заједничко им место, како га је Св. Палама изразио на грчком, "Ово је Јеванђеље Божије: послање Божије људима кроз Сина Оваплоћенога, Који награду даје онима који My верују — беспочетно обожење (=вечно обожење)". (Ово на крају је са нагласком: да је и беспочетно, а не само бескрајно обожење).

Из овога се види да ништа мање није Јеванђеље него оно што говоре сви ови Свети Сабори: Четврти, Шести и ови Паламитски. To Јеванђеље - Вечна Благовест јесте тајна=догађај Оваплоћења Бога, Очовечења Сина Божијега, и то на вечно, на сву вечност и на све вечности, колико год их има. И чак, по Апостолу Павлу, ако би се претпоставило и неко ново стварање светова (в. Рм. ll ,39), ни оно не би ништа ново ни веће донело, него то: да је Бог постао Човек, и остао на сву вечност Човек, исто толико колико је остао Бог, ни мање ни више, него пуна људска природа, пуна људска воља, пуна људска енергија. Јер управо се зато Свети Максим борио против монофизитства и монотелитизма и моноенергизма.

Да похвалим нашег брата Жан-Клода Ларшеа, који нам је говорио на другу тему, и само се дотакао овога питања, али је написао једну сјајну студију која процењује дијалог Православних са Монофизитима са Истока, који не признају Четврти Васељенски Сабор, и зато је, како г. Ларше показује, овај дијалог још увек у повоју и још увек рамље, зато што ми Православни не можемо да се вратимо уназад и пренебрегнемо IV Халкидонски и VI Васељенски (Максимовски) Сабор.

Ако је заиста Христос, будући Истинити Бог, постао Истинити Човек у пуноћи, онда не можемо то сада сводити, редуковати или негирати ту пуноћу која се изражава и у Исихазму-Паламизму и у православној икони.

Г. Митрополит Амфилохије воли коптске иконе, али коптске иконе су врло сиромашне и скучене, на њима нема оне пуноће Христа Богочовека, као што је нпр. Христос Хиландарски, Цариградски из Манастира Хора, или Панселинов из Протата у Светој Гори, или Синајски још из 6. века. На тим иконама се види да је Он на сву вечност итекако Човек, а не само Бог; види се да је истински Богочовек.

Свети Палама и Исихастички Сабори су баш хтели то да кажу: да је Бог у Христу истински спасао и обожио човека, да је Христос истински Спаситељ и обожитељ човека, као потпуни Богочовек, како нам је дивно говорио у Србињу колега и брат Ставрос Јагазоглу. Шта то значи?

Сећам се, један мој професор у Богословији из Историје Цркве предавао нам је и говорио о Исихазму, и приказао га углавном на основу историчара са Запада, какав је рецимо Жужи, па и наш Јевсевије Поповић, који је такође поглавље о Исихазму преписао од западних историчара. Испада, по њима, да је Исихазам био некаква безначајна препирка, како се треба молити: наводно молиш се боље гледајући у унутрашњост себе, како веле исихасти, а Варлаам је говорио да је то "гледање у пупак", и да је то нека екстравагантна појава, па су, ето, онда то прогласили за "православну догму"! Тако су то на Западу представљали, тако то још увек карикирано представљају. Зато бих рекао и препоручио, ако су ту присутни господа академици, књижевници па и песници, да погледају саме изворне исихастичке текстове, али да прочитају и православне научнике који пишу о Исихазму, а не само шта каже Жужи, Хаушер или Подскаљски, који изразито мрзе Православље. Нека узму, рецимо, западнога Јарослава Пеликана, који је недавно у Америци постао православан и рекао је Владици Диоклијском Калисту Веру: "Погрешио сам. Пре четрдесет година сам требао постати православан". На то му је Владика Калист одговорио: "Ја сам то већ у младости постао". Тако је и наш драги Ларше млад постао православан, и његов је допринос Православљу на Западу велики, на пример његов рад о Светом Максиму је огроман; сада ради други рад о Светом Палами, а онда ће да пише и о нашим српским духовницима: Владици Николају и Оцу Јустину, а већ пише о новијим Светогорским духовницима.

Дакле, о чему се ради у Исихазмуо Је ли наше спасење стварноо Оно спасење које је Христос донео, и које даје и које Светитељи заједничаре, тј. партиципирају, учествују, причешћују се. (Причешће и значи узимање удела, тј. удеоничарство, заједничарење). Свети Палама је управо о томе сведочио и то прво сам доживљујући, како је овде сјајно рекао Митрополит Амфилохије. To заједничарење је и благодатно-подвижничко и светотајинско, евхаристијско. To што ми заједничаримо у Богу, у Христу Оваплоћеном и Очовеченом, благодаћу Духа Светога и водом (=Крштење), благодаћу и Хлебом Причешћа (=Евхаристија), то нас људе афирмише, нас прославља, нас обожује. Није то неки спољашњи дар, као нека "створена благодат" схоластике, који нам Бог спакује у пакетић и пошаље (као рецимо Америка која бомбардује нас и сада Авганистан, па шаље пакете "хуманитарне помоћи". Језива хипокризија! To je за једног православног човека и наш народ несхватљиво. Нек иду с милим Богом, да их Бог сусретне негде макар једним ударцем, јер Бог нас сусреће једне ударцем, а друге миловањем). Вечни живот ће бити наша вечна заједница и заједничарење са Богом, лично животно удеоништво у ономе чиме Бог живи: божанска љубав, благодат, мудрост, радост, светлост, енергија, блаженство, како год да је то називао Свети Палама, то је оно вечно и бесмртно и за нас обожујуће (=боготворно) што је садржај Божанскога Живота. Ми ћемо у тај Живот ући нествореном благодаћу Божијом, и струјаће кроз нас као неки нови крвоток, као трансфузија ( оооооооооо ), и ми ћемо том вечном нествореном Божанском Благодаћу живети на-ше вечно обожење— у Светој Тројици, које нема ни почетак ни крај. Зато је, видели смо, по Св. Палами и Св. Максиму, обожење беспочетно и бескрајно.

Улазак у то стање обожења омогућио је Христос као Нови и Последњи Адам, као Богочовек, и у Њему је пуноћа нашег обожења (Кол. 2,9-10). Он је тај Који нам је открио Бога као живу и вечну Личност, а личност је пројава истине да је Бог и по суштини или природи, дакле по своме садржају бића (=по божанској суштини) Бог, али да је Он Бог и по Својим пројавама, делањима, енергијама, и то су те нестворене Божанске Енергије, о којима говори Свети Палама. Ако нема енергије, делатности, онда ни једно биће, ни једна ствар, не постоји. Поготову не постоји личност без делатности својег бића и суштине. Неко је рекао и на руском се то може лепо изразити: Све што је дјејствено, што делује (што је делујуће), оно је и дејствитељно, оно је и стварно. Ако не делује, онда није стварно, нема стварности. Дакле, нема бића без енергије. о Бог је Биће par excellence, и Енергија par excellence.

Ми знамо данас да је енергија последња стварност нашег света. Иза те енергије мора постојати нека подлога, а та подлога се пројављује као оно што називамо есенција, суштина. Зато, ако нема пројаве, ако нема енергије, онда нема ни бића, суштине, нема ничега. Мора постојати нека подлога, што кажемо обично материја, или тачније: суштина. По данашњој физици, сва материја се на крају своди на енергију, и та енергија је светлост. Дакле, долазимо и преко данашње физи-ке.до исихастичког става: да виђена од светих исихаста светлост пројављује собом стварност, реалност — и Божију и створенога света. И Бог је почео стварање света стварањем светлости. Паламизам је и ту, дакле, врло модеран, јер је врло истинит.

Бог се, дакле, пројављује кроз Своје Енергије. Чули смо о томе опширније у предавању господина Јагазоглуа, и писали смо о томе и ми и остали. Западни научници нас православне критикују говорећи да је тиме Палама, тобоже, опет прибегао некој Божијој суштини, па делио од ње Божију енергију, а заборавио три Божанске Личности, три Ипостаси. (Те три Личности нису Плотинове хипостазе, како поједини наши полуучени учењаци говоре; њима је лакше рећи хипостаза, него нашу, од браће Јелина код Словена одомаћену реч ипостас, која на словенском и српском буквално значи: подстав, тј. састав, Божији или човеков састав, тј. целокупно његово биће, али - за разлику од битија у смислу суштности - лично биће).

По Св. Палами, и уопште Светим Оцима, Бог се јавља и делује у свету не по суштини (која је недоступна), него управо као жива Личност, као Ипостас, као Лична егзистенција. Управо као Личност Бог се пројављује кроз те своје Енергије, а енергије су, ако узмемо словенску и српску реч : дејства. Ако нема Дејствујућег, нема ни дејстава. Тај Дејствујући – Бог или човек – дејствује, али дејствује дејсшвима свога бића, енергијама своје суштине. Суштина се пројављује кроз дејства, енергије, али управо благодарећи Личном Делатнику (=активизатору) тих потенцијала, сила, енергија, могућности своје суштине. Човек који не би био делатан, дејствујући, јесте мртав човек. Али не делује сама собом његова суштина, него он покреће, активира своју снагу коју има, енергију, способност, физички капацитет, он је тај који их активира. Активизатор је, дакле, личност. Зато је Христос као Личност — Делатник, активизатор Своје и Божанске и људске суштине или природе, и Он као Личност је кључ свега, и почетак и крај и савршенство и пуноћа свега (како кажу Св. Апостол Павле и Св. Максим).

Дакле, оно што су Свети Сабори: Четврти, Шести и ови Паламитски, Исихастички, хтели да кажу то је: Христос је као Личност спојио Бога и човека у Себи, сјединио Божанску и људску природу, и сва њихова својства и енергије, и притом је Он Један, Једна Ипостас.

Митрополит Амфилохије је поменуо реч Хирургија, значи операција руком, рад руком, што буквално значи рукорад, српски: рукодјелије. Овде, у случају Христа је самодјеланије, самоделатност (=лично делање делатности самим собом и на самоме себи). Сам Христос је и Делатник, и делатност, и дело. И резултат те делатности је Он као Богочовек. To је смисао тог израза: Његова автургија. Онда у Себи као таквоме Он нам открива Оца. Кроз Њега се воља Оца пројављује: воља Оца је творачка, од Очевог благовољења све је потекло. Ефикасност, жива делатност, или како смо рекли, активитет је од Духа Светога; Он је носилац делатности, заједничке енергије Свете Тројице, Он је завршитељ и Савршитељ свега што Бог Тројица ради, дела, дејствује, енергише=делује.

Зато је на нашим храмовима писалокроз векове: "Благовољењем Оца, дејством Сина и савршењем Светога Духа иодиже се овај свеши храм". To je исповедање и призивање Свете Тројице и Њеног Домостроја. У новије време све се више чује и види у написима: "У име Бога". Али, којег Богао Бог, уопштено, је апстракција, и по Св. Палами то је назив само за једну од Његових енергија, Божанску енергију, која све надгледа. Реч Бог долази од речи _на грчком; а на српском долази од речи: богат, богатство, Бог је - богат. Само ту, дакле, једна енергију показује реч Бог. Међутим, кад кажемо: Отац и Син и Дух Свети; Отац који је Извор, Син који се рађа од Њега, Дух који вечно исходи од Њега, та Три свесвета Имена показују Заједницу — Свету Тројицу. He "Свето Тројство", господо српски књижевници, како сте почели да говорите под туђим утицајем на штету свога језика и своје вере, нити као што сте почели да говорите Христ, уместо исконског и једино правилног Христос. To je подвала Српском народу. Никад Херцеговац није говорио "Тројство", то говоре суседи Хрвати, зато што имају отпочетка лош превод - са латинског Trinitas , што је лош превод грчког ооооо . Грчко Тријас је Тројица и нема другога, a trini ­ tas , divinitas итд. т о су изрази за неко својство, као: двојство, тројство; то је, дакле, само нека особина, нису "својство", него је то Хришћански, Откривени, Живи и Истинити Бог: Три Вечна Лица, Три посебне Личности, у вечној Заједници и Јединству Божанског бића и живота, и свега онога што је Бог и Божанство.

Врло је важан персонални, лични карактер Православља, боље рећи Триличносни карактер православне теологије, која говори и сведочи о Личности и Заједници Трију Божанских Лица, Личности, то јест: да су Личности Свете Тројице у вечној и нераздељивој Заједници, о чему је отац Владан добро говорио.

Ако нема личности, онда нема заједнице, и опет ако нема заједнице, једна сама личност не постоји. Јер: unus christianus - nulus christianus = један хришћанин као ниједан. Евентуална једна личност била би нека индивидуализација, као што је то на Западу, па зато они говоре само формално о "личности", тј. о индивидуи и о индивидуалним правима, а не говоре да истинска права и непроцењиву вредност има људска личност као жива икона Живога и Личнога Бога. Јер права личности су — права на заједницу, а та заједница није само "Европска заједница", него је пре свега моја породица, мој народ, моја Црква, тј. истинска људска и богочовечанска Заједница у Христу. To ce сада замењује сурогатима неке апстрактне "заједнице", као што су комунисти замењивали радника са тзв. радничком класом. Како ми је говорио један наш професор са Новог Београда, да су комунисти "радничком класом" уствари укидали радника. Јер, код Маркса нема ни личности ни радника: радник не може ништа да лично оствари, a "радничка класа" је била велика фикција, Марксова полуга власти, која конкретне људе као личности искључује из реалности, из стварног живота и историјског делања, и претвара у средства.

Личност Христова нам је открила Личнога Бога. Христос је то лично автургичко (=самоделатно) Откривење и лично Јеванђеље. Јеванђеље не као књига, јер да је књига могла да реши ствари не би сам

Син Божији дошао у свет и пострадао за човека. Послао је Бог исписану Књигу (=таблице Закона) Мојсију, па је Мојсије у љутини разбио те таблице. Кад је видео да Јевреји праве златно теле и око њега играју, он је треснуо таблице, и разбио их, па нека су и Божије!

Јер, шта ће ми таблице или књига, свеједно која, ако нема живог и стварног односа са Живим Богомо Бог је онда направио друге таблице. Кажу Оци да је то било провиденцијално, јер је тек други Завет, Христово Јеванђеље, прави Закон Живота (Рм.8,2), а не онај који је даван грмећи са Синаја. Није се могло грмљавином и страхом много постићи. Бог је зато лично дошао кроз љубав и као Љубав (1Јн. 4,8-9); постао је оно што смо ми, пострадао је као ми, али и васкрсао као Лични Бог и Човек. Страшно је и потресно кад читате како је Христос био понижен, унижен, "испражњен" ( Фил. 2,7). Наравно, неиспражњиво је испражњен, како кажу Св. Оци), тј. добровољно је унижен и испражњен ради нас и нашега спасења. Михаил Булгаков је у књизи Мајстор и Маргарита показао једног носталгичног, слабашног Христа. И многи наши српски интелектуалци мисле да је то само "благи Исус", и да је наша вера сентиментализам, пијетизам. Они заборављају реалност која стоји иза тога што се зове Исус Христос. To је Љубав која је распела Себе за другога, Љубав Бога Оца која је дала Сина Свога на распеће за нас, и Љубав Духа која је тријумфовала Крстом Христовим и донела нама Васкрсење (како је говорио Св. Филарет Московски).

Узмимо једну другу слику тога, да боље видимо шта је исихастичко Православље, опет из Паламизма. Говорили су антички мудраци, честити људи као што су били Стојици, Питагорејци, о апатији ( ооооооо ) као очишћењу од свих страсти, тј. тачније по њима као умртвљењу свих страсти, што се сматрало победом духа над телом, победом ума над плотију, разума над телесним страстима. Међутим, по Светом Палами, та и таква апатија је мртвило и умртвљење човека. У том смислу је схваћено и оно што на Западу значи израз аскеза: самомучење себе, шибање себе, чак дотле док се не појаве ране, стигме, као код неких римокатоличких светаца. Ho то, п o Палами, није аскеза, нити је то апатија, стварно бестрашће, јер би то било мртвило, умртвљење човека, а не оживљавање човека у нови живот и за нови, благодатни живот. И у Саборском Томосу из 1351. г. и у другим текстовима Светог Паламе, апатија није умртвљење, него је подвижничко-благодатно очишћење истих сила наше људске природе које дотад беху У служби страстима, тј. оних способности, капацитета човека, оних афеката, инстиката, порива — како је рекао г. Митрополит Амфилохије, и т о је лепа реч — и преокретање њих истих од служења греху и мртвим делима — на живу службу и живу жртву Живоме Богу (Еф.2,15; Јевр.6,1). To је покајањем и благодаћу препорођење и преображење човека у службу Богу Живоме, тако да то буде жртва жива (Рм.12,1), да буде жртва духовна (Петр.2,5), тј. човеково оживотворење Духом Светим, благодаћу Васкрсења, те да служи Богу Живоме, коме човек себе приноси као жртву живу (Рм. 12,1). Парадоксално, али то је тако.

Тако се дешава да, нпр., смирење може да буде ватра, огањ, највећа снага. Само се треба отарасити од пијетистичких схватања о "смирењу" или спољној "смерности" (као што неки интелектуалци погрешно схватају ко су то "Блажени сиромашни духом" - Мт.5,3). Или, како је нпр. говорио један западни теолог: зашто је Палама силазио из своје пустиње (изнад Лавре под Атосом), где је доживљавао божанску светлост, те ишао у Солун да се "свађа", па ишао у Цариград и "правио гужву". To je тај европски пијетизам и квијетизам. (Тако су и мени говорили некадашњи комунистички комесари, а један од њих је био и председник државе, да ја "немам монашко смирење".

Рекао сам му: Господине, ви доцирате, као што сте некада доцирали као комесар. Ви ћете сада мени рећи шта је "монашко смирење" кад ми народ страда и крвари; ви ћете, дакле, лицемерно читати лекције о монашком смирењу!).

Палама, дакле, каже да таква стојичка апатија није православно Предање, није живи Живот. Очишћење и бестрашће није умртвљење, него је истинско препорођење, али кроз крст и смрт, јер треба да стари човек умре да би се родио нови Христов човек (Рм.6,6; Кол.3,9-11; Еф. 4,12-15). To зато што нема директног пута Христу док не умре стари, грешни човек у нама: Јеврејин, Грк, Србин, Француз. Мора да умре стари човек у нама, a када умре нека се не боји, наћи ће себе правога у Христу, себе преображенога, афирмисанога као икона Христова, васкрслога и прослављенога у пуноћи славе Божије, која је вечна Енергија и вечна Светлост Божанска. Као што је Савле био један ревностан Јеврејин, учен и честит, али је почео да гони Христа. To je видео Христос да je y њему добро, али да је погрешно усмерено, и зато му се јавио пред Дамаском лично у светлости. Била је то исихастичка, паламитска, Таворска светлост. Том појавом је Христос Савла "ударио", заслепио, те је Савле пао, и Савле постане Павле: "Све што сам сматрао за добитак, сада сматрам за трице и кучине, само да Христа добијем" (Фил. 3,7-8). Тада је умро Савле, и васкрсао је Павле.

Дакле, да закључим: Исихазам спада у саму срж наше Православне вере и живота. Што се он тако зове — Исихазам — то не значи да је он био нека тренутна или пролазна појава. Већ почетком петог века, овде на Балкану, у Фотици, у Епиру, Епископ Свети Дијадох је говорио: "Ми не бисмо могли приступити Богу, ако се Бог не би оваплотио и очовечио, да Га видимо у нашем обличју" (Главе...). Препричано то исто другим речима код Светог Анастасија Синаита, опет једног исихасте из шестог века, гласи овако: требао је Бог да нас узме у Своје најближе наручје, код самога срца Свога, али ми не бисмо издржали тај Божански огањ, спалио би нас, нестали би, ишчезли би. Зато је Син Божији, Који је вечно у наручју Очевом, постао Човек (Јн.1,18.14), и у наручју Сина ми постајемо деца Божија, усиновљени и у-срцени, да тако кажем, у само срце Свете Тројице, у Вечни Живот Свете Тројице. Тај Живот струји и пулсира као "крвоток", и то се зове Божанска Енергија, вечни Божански Живот. Ми се причешћујемо њиме, заједничаримо у њему још овде и сада. Света Евхаристија је врхунац тог заједништва. о то je и вера, Крштење, Миропомазање, покајање, молитва, сваки наш подвиг, свако добро дело, али кад живо уградимо себе у тај Живот, и то не само за себе (због аутономије, која искључује општење и заједништво), него у Цркви као живом Телу живих удова Живога Христа, онда струји кроз нас и функционише вечни Божански Живот, струји = беспочетни и бескрајно обожење — које и јесте вечни Божански Живот. "А ово је вечни Живот: да познају Тебе Јединога Истинитога Бога, и Кога си послао Исуса Христа, и Духа Светог a " (Јн.17,3), који Дух Животворни то и остварује, и реализује, и обзнањује. To , дакле, и јесте Црква, вечна Црква, вечна Заједница Свете Тројице са нама. У њој смо ми у Христу кроз Духа Светога усиновљени Богу Оцу као деца, како је лепо рекао Христос: „Ево Ја и деца коју ми д дe Бог" (Јевр. ,10-13).

Овај Симпосијум о Исихазму и Светом Палами и његовим Саборима, покушао је да то изрази, да то пренесе као живо Предање Православља и данас. Колико је успео, није само до предавача и до организатора, него и до нашег учешћа у томе. Нема "лези лебе да те једем" у Православљу, него да се лично и саборно потрудимо и у томе учествујемо. Простонародно речено: једна сељанка позвала је попа: "Имам, вели, мишеве у кући и не могу да их се отарасим! Дођи да ми осветиш водицу у кући!" Он је дошао, осветио водицу, и рекао: "А сад ти, сестро, благо мени, набави метлу и мачку". Једна монахиња је, такође, говорила једном духовнику: "Оче, моли се за мене". Он јој је одговорио: "Добро, сестро, молићу се ја за тебе, али и ти мало мрдни рукама". Учешће наше није да ми сами себе спасавамо, да ми себе искупљујемо. He можемо то сами урадити, а и кад би све урадили, треба да кажемо: „Залудне смо слуге" (Лк.17,10). Али вољнима, хотећима Бог помаже! "Прегаоцу Бог даје махове". Пазите, каква је то дивна српска православна пословица. Бог додаје силе трудбенику, ономе који се труди! Од Њега као Дародавца све и потиче. To бива кад имамо воље и труда; то је кад показујемо подвиг, пројављујемо жељу, једну сузу, уздах! — како је говорио Отац Јустин (Поповић), велики исихаста нашег доба. Ето, овај Симпосијум је покушао да подсети на то све нас, нас и све вас, али остаје и даље да се удубљујемо, подвизавамо, трудимо, да бдијемо и молимо се, како нам вели Христос и Апостоли и Свети Оци.

Захваљујем се за ову указану ми част и за стрпљење. Нисам слушао сва предавања, па можда и нисам све добро погодио и правилно оценио.

Средњевековна Србија је свим бићем учествовала у томе и таквом Исихазму. Ако оставимо Св. Саву и Доментијана и Св. Петра Коришког, из 13. века, и узмемо, рецимо, исихасту Данила Пећског, с почетка 14. века, који је био игуман Хиландарски на почетку тих исихастичких спорова, и бранио Манастир од Каталана који су они нападали као гусари. После је постао наш Хумски Епископ (зато се тако наша књижара у Требињу зове), онда је отишао у Бањску и градио је, па је после постао Архиепископ Пећски, и подигао ону предивну цркву Богородице у Пећи. Мало после њега, био је исихаста игуман Хиландарски Старац Исаија, огромна духовна појава у 14. веку, онај који је оставио онај чувени запис на крају свога превода Дела Дионисија Ареопагита — познати запис о Маричкој битци. Митрополит Амфилохије је писао о даљим исихастима и исихазму у Србији, он је ту већ поменут. Неко је још поменуо и Светог Ромила Раваничког, Романа Ђуниског, Зосима Туманског, Григорија Млађег Синаита, и низ других "Синаита" после. Срби су били народ који је учествовао у Исихазму и живео на такав православни начин и кроз векове ропства.

Проф. Христо Јанарас из Атине требао је да говори о том и таквом православном животном искуству, о животном ставу који даје Исихазам, али није могао да дође, и ја сам га ето некако заменио.

Ако је животни идеал ово што нам нуди овог момента Запад, данашња Европа и Америка, такав какав је, онда хвала лепо, ја враћам улазницу у тај и такав свет, као Иван Карамазов код Достојевског. Ако им је то рај, ја нећу у такав њихов рај. He зато што сам прзничав, што сам такав, него што нас та господа много понижавају, много потцењују. Своде нас на мизерију: да се боримо са једним Бин Ладеном, а за Буша или Клинтона! И цео свет се сад замајава тиме. To je тај лажни евроамерички хуманизам, голи хоминизам, како је говорио Отац Јустин. о Исихазам је истински хуманизам. Отац Јустин је говорио да је то зато што je y Православљу сачуван једини истински, Христов хуманизам, Богочовеков теохуманизам.

Исихазам нити је био нити јесте само неки покрет, тамо нека борба филозофских мишљења, разних струја, све су то периферне ствари, мада има и тога, јер Исихазам потенцира итекако важну Хришћанску философију. Исихазам Православља јесте философија, али философија по Христу, а не "по стихијама света"(Кол.2,8).

Митрополит Амфилохије je y праву када каже да тек долази време Исихазма, јер долази, у ствари, време Православља. Али не Православља као слатког, као романтичног, као тријумфалистичког, него подвижничког и Христоцентричног. To значи прави, стварно живи живош, о коме је говорио Достојевски. Православље је живи живот, макар и са људским слабостима; посртањима, рањавањима, падањима, али и устајањима, покајањима и препородима, стварним духовним и животним ренесансама. Православни Исихазам, што је главно, то је — служење Истинитом Богу и истинитом Човеку.

 

преузето са

http://www.verujem.org/teologija/vladika_atanasije_o_isihastickoj_teologiji.htm