Агресивност и насиље

[Маша]

Има ли неко текст на тему (туђе) агресије према нама и како се поставити према томе (а не постати бескичмењак ни зоро осветник)? 0205_whistling

[after_silence]

Evo par zanimljivih tekstova na tu temu, evo i linkova:

http://www.stetoskop.info/Agresija-i-agresivnost-453-c20-content.htm

http://www.vox-magazin.com/ENIGMA%20KONFLIKTA.html

http://www.mycity.rs/Neuroloska-oboljenja/Pravilno-rukujte-svojim-besom.html

I ono sto sam vec postavila ovde, o asertivnom ponasanju itekako moze pomoci, jer upravo moramo naci balans izmedju agresije i pasivnosti. Da naucimo da saopstavamo drugima svoje stavove, misli i osecanja i da reagujemo na tudja, ali "zlatnom sredinom", da na bes ne odgovaramo besom.

[konstantin]

??? ?? ???? ????? ?? ???? (????) ???????? ????? ???? ? ???? ?? ????????? ????? ???? (? ?? ??????? ??????????? ?? ???? ????????)?

klapklap

Pa agresijom naravno 0104_cheesy Klin se klinom izbija 0203_cool

[Маша]

Ух агресија је опасна .. може свашта да се догоди и да онда проведеш живот иза решетака.

А за чије бабе здравље?

Што је неко луд и годинама те провоцира.

[Маша]

http://www.mycity.rs/Neuroloska-oboljenja/Pravilno-rukujte-svojim-besom.html

0110_hahaha

[konstantin]

??? ?? ???? ????? ?? ???? (????) ???????? ????? ???? ? ???? ?? ????????? ????? ???? (? ?? ??????? ??????????? ?? ???? ????????)?

crvenilo

Pa agresijom naravno 0104_cheesy Klin se klinom izbija 0110_hahaha

????, ??????, ??...? ??????     0110_hahaha 0110_hahaha   

A meni ne daju direktnu akciju da postavim crvenilo

[marija]

Sadizam je nanošenje ne samo fizičkog već i, daleko češće i suštinski važnije, duševnog bola.

Cilj sadiste je da unizi i ponizi. Sadizam se ne ispoljava samo u ekstremnim situacijama i dramatičnom obliku. Svugde oko nas ima mnogo sitnog, potmulog, prerušenog, prigušenog svakodnevog sadizma. Sadista nanosi patnju i iz toga izvlači neko mračno i varljivo zadovoljstvo koje se, naravno, ne ograničava na seksualnu sferu. To čak nije ni zadovoljstvo već pre neko trenutno olakšanje koje veoma brzo ustupa mesto osećanjima potištenosti i praznine.

Da bi druge naterao da pate, sadista zadaje udarce. Neretko fizičke ali mahom duševne. Grdi, vređa, postiđuje, omalovažava, nipodaštava, ismeva, kinji, zakera. Sputava i zabranjuje. Osujećuje tuđe nade, želje i potrebe.

Svoju sklonost ka mrcvarenju ljudi sklon je da predstavi kao oblik opravdanog pa čak i korisnog kažnjavanja. Sebe rado vidi kao bič koji šiba ljudsku niskost i nesavršenstvo, ne bi li druge naterao da postanu bolji nego što jesu.

Popravljanje ljudi i sveta, naravno, nije ono što sadista odista želi. Naime, ma šta drugi činili, uvek se nekako ispostavi da su, po njegovom dubokom uverenju, dostojni jedino šikaniranja i prezira. Njegove je zahteve nemoguće ispuniti jer su namerno neostvarivi.

Suštinska i očajnička potreba koja pokreće sadističku osobu je potreba da uzdrma i, ako je ikako moguće, sasvim uništi tuđe samopoštovanje. A sa samopoštovanjem i svaku radost i svako uživanje u životu.

Sadista je osoba lišena samopoštovanja i ne može da podnese da drugi imaju ono što njemu nedostaje. Duboko i gorko zavidi drugima na samopoštovanju i samopouzdanju, na zadovoljstvu sobom, svojim mogućnostima i svojim postignućima, na radosti, uživanju u životu. Čovek bez samopoštovanja je očajnik koji bi da sve oko sebe gurne u očajanje.

Sadističke sklonosti postoje gotovo u svakome. Intenzitet ovih sklonosti, međutim, zavisi od stepena samopoštovanja i samopouzdanja. Što čovek više poštuje sebe i što se više u sebe uzda, to će sadističke sklonosti biti beznačajnije i ređe dolaziti do izražaja. Što čovek više prezire sebe, što se oseća slabijim i praznijim, to će sadističke sklonosti dobijati na značaju, okrutnosti i snazi.

To lako možemo zapaziti i u nama samima, ako sebe biržljivo i iskreno posmatramo. Kada se osetimo uzdrmanim, uznemirenim, poniženim, kada smo nezadovoljni sobom, uzrujani i "loše raspoloženi" tada se u nama javlja, često neodoljiva potreba da nekog "ujedemo", "izbrusimo", da nekom "natrljamo nos". Da nekog, dakle, uvredimo i povredimo. Tada lako, ni krivi ni dužni, stradaju oni koji nam se slučajno nađu pri ruci.

http://www.iza-ogledala.com/n/content/view/118/1/

[Никола Ђоловић]

Веома комплексна тема и не може јој се прићи само са једне стране. Међутим, пођимо од тога да ниједна жртва нема исто расуђивање о свом проблему као друга жртва. Неко ко је жртвован на овај или онај начин можда не препознаје себе као жртву, баш као што неки садиста од толике безосећајности више и не препознаје свој садизам као негативан. Друга жртва пак осећа ту разлику али не сме да реагује или се нада (безнадежно?) коначној метаморфози свог партнера. Ако је у питању непознати насилник, ту би свако реаговао другачије.

Са друге стране, лако је бити непристрастан када се ради о оним жртвама које не познајемо осим што имамо саосећања (некада ни то), али када би се радило о нама најприснијим људима, танке су линије да не дође до „потамњења ума“. Поред саосећања потребно је и делање али нису све жртве исте као личности да би се према свима применио исти „сензибилни рецепт“. Неко и не жели помоћ, неко и не жели да препозна породични проблем, неко пак толико жели помоћ да пред бројним захтевима на које треба одговорити својом снагом просто нема довољно средстава или енергије. А да не помињем само колико је велики број жртвованих, да то просто прекорачује личне могућности да се свима помогне у свему.

Такође, садашњи пораст насиља (у било ком виду) је постојао и раније само што се о томе није толико пуно говорило из неких квази-етичких мотива или пак зато што се сами медији нису толико солидарно укључивали у ту патолошку реалност. Не бих много говорио о искуству саме жртве, о томе је одлично писао Б. Шијаковић у свом делу: „Пред лицем другог“ на теми: „О жртви и памћењу“.

Сигурно је да треба да постоје:

1) лична одговорност типа: што је до тебе – утичи, а што није до тебе – помјани и настави, са том разликом што човек треба да буде свестан да свако посредовање итекако може довести до сопственог крстоносног линча а у чему и јесте показатељ христолошких парадоксалних вредности пожртвовања;

2) надлежне институције које се баве овим проблемима као и надзори који врше контролу квалитетног рада самих институција (нпр. МУП, Сигурне куће, итд.);

3) упитаност колико есхатолошка перспектива Цркве има додира (поистовећења) са кључним проблемима голготске историчности;

4) упитаност колико Црква, односно, институционализам Цркве има адекватне кадрове да одговоре благодатним језиком жртвама насиља;

5) упитаност колико можемо себи помоћи јер данас дефиниција „жртве“ добија свестране размере, а неретко отвара питање колико смо ми жртве садизма од самих себе према апостолском моделу „видим други закон у удовима својим“.

Пасивност ни на једном пољу није решење и свако би требао да поступа према својој савести. Такође, не треба заборавити да нас Бог види као Своју Жељу (као стадијум који још нисмо досегли) и да све ове трагичне перипетије историчности нису коначна дестинација него блиц (али опет и могућност есхатолошког ожиљка на којем жртва или насилник може градити свој идентитет) који ми сагледавамо очима једног тренутка а не очима вечности. Зато је питање колико смо уопште и објективни и колико сами већ нећемо у скоријој будућности постати оличење онога против чега смо се борили. Не мора то да буде само силовање, постоје разни облици насиља од којих највећу превагу узимају клевете, дискриминација, омаловажавање, итд. А ако Црква ћути, она која треба да буде светлост свету, и која без обзира на есхатолошки домен има и социјалну одговорност према свом народу у историји, онда ће се њено ћутање прихватити као солидарисање са негативним аспектима. Мишљења сам да ако неки систем не функционише, човек треба делати онолико колико може али да не заборави и на своје слабости. Има то итекако додира са оним есхатолошким када Христос каже: „…бејах гладан и нахранисте ме, бејах жедан и напојисте ме, бејах наг и оденусте ме, бејах болестан и обиђосте ме…“

[Никола Ђоловић]

п.с.

Колико Црква учествује у решавању овог домена и колико се суочава са овим проблемом?

Искуство неког свештеника при сусрету са исповешћу силоване?

Ваше искуство са силованим личностима?

[Анастасија]

Mislim da iako deluje kao da marimo za ovaj problem,koji i te kako postoji,ipak smo u suštini ravnodušni prema njemu.Jer,silovane osobe ili osobe koje su bile izložene nasilju zahtevaju i materijalnu i duhovni i psihičku podršku.Potrebna im je maksimalna podrška u svim mogućim vidovima,naročito jer su takve osobe po pravili zatvorene,plašeći se osude okoline i osude samog društva,još uvek iako se o nasilju veoma puno priča javno.Sredina je patrijahalna.Pritisnuti sopstvenim mukama koje su opet muke ovoga sveta postajemo ravnodušni ili onako tek reda radi saosećajni sa osobama koje su bile izložene nasilju i torturi.

Same žrtve prolaze kroz svojevrstan vid pakla,em što su silovane,ili bile izložene nasilju,em što je proces bilo kakvog dokazivanja mučan i težak  ( socijlne ustanove se bave ovim ali sudovi su zatajili ),em im patrijahalna okolina mnogo ne pomaže praktično,a o državi neću ni da pričam,tako da takve osobe ostaju uglavnom usamljene u svom bolu i svojoj borbi i nerazumevanju.

Ne znam koliko crkva učestvuje u rešavanju ovakvih problema,po nekom mom iskustvu,nedovoljno.U smislu ispovesti da,u smislu možda nekih saveta da,ali konkretno,mislim da nedovoljno pruža neku pomoć,konkretnu,jer i sam ovaj problem je bio ćuškan pod tepih i u društvu,a moje mišljenje je i u crkvi,budući da se na to gledalo tako da je čak potrebno da žrtva ćuti i trpi,jer i to je vid stradanja,a ako je žensko u pitanju,a uglavnom jeste,onda se ćutanje i trpljenje podrazumevalo.Verovatno je i u crkvi potreban određeni kadar sveštenika koji na pravi način mogu da priđu ovako teškom i komplikovanom problemu.Naravno,verujem da ima izuzetaka među sveštenicima,koji verovatno i te kako se trude da konkretno pomognu ljudima koji su bili izloženi bilo kakvim vidovima nasilja.

[Никола Ђоловић]

Slicno i sam gledam na problematiku. dizzy999

[Млађони]

Јел проналазите друге људе и себе у овом типу пунашња?

Passive-Aggressive behavior

Uses the silent treatment to manipulate others -

Indirect

Uses sarcasm

Manipulates others with guilt or tears

Plays the martyr

Jokes when angry

Plays nice to get their own way

[zuti car]

Ateisti neguju ovakav vid ponasanja smatrajuci da je odlika inteligencije , kulture i obrazovanja .

[ВИЛМА]

Ateisti neguju ovakav vid ponasanja smatrajuci da je odlika inteligencije , kulture i obrazovanja .

wc joj ово чак није ни смешно.

[Avocado]

Ateisti neguju ovakav vid ponasanja smatrajuci da je odlika inteligencije , kulture i obrazovanja .

Plays the martyr