Шта Српска Православна Црква може да понуди младом човеку и интелектуалцу?

[Manolis]

А да пробају са соком и сендвичом? Изгледа да то пролази. 

 

I dnevnica od 1500din si zaboravio?

[Баба]

U nezgodno vreme se otvoriše dveri. Skroz nakaradno, pomodarski. To je bila olujčina pomodarstva i nezdravog patriotizma. Više se govorilo o četništvu nego o Hristu. Sećam se da  je kod mene u porodici deda bio za Vuka, matorci za Slobu, samo je baba imala mozga da to razluči na pravi način i da odvoji.  Naš je pop tad bio baš mlad i ista ga je struja nosila, al je baba to brzo sriktala. A i on je skonto širu sliku. I sad vozi Citroena '91. godište.

 

Није баш тако, народ је био духовно гладан и жедан, али није налетео на духовне куваре него на ... нећу да се изражавам, слична је реч. Све у свему Црква као ни држава није била спремна на пад Берлинског зида.

[Sherlock H.]

Srpska pravoslavna crkva kao institucija danas - gotovo nista. Pravoslavna duhovnost svasta.

[Баба]

Pa dobro, to stoji, ceo narod je bio nespreman na taj zemljotres. Ja samo govorim iz svoje perspektive, onako kako je meni kao klincu to ostalo u sećanju. Samo se o politici pričalo i tim podelama. Eto, ispade sad da se ta moja baba sa 4 razreda škole koliko-toliko izborila sa "knezom ovog sveta" i uspela da posadi "gorušičino zrno". Jeste da mu je duuugo trebalo da iznikne, al je niklo Lepo ti reče onomad na nekoj od tema da su naše staramajke najbolji bogoslovi

 

То је ишло паралелно и испреплетено некако и вера и политика и српство и криза и све. 

Народ јесте био духовно жедан и гладан ( а сад је црко).

Али је такође избио и рат и распад Југославије.

А дошли су и политичари и партије.

Гледао сам ја то својим очима исто то такође али сам видео и ово да је народ гладан Бога.

И онда чујем попа на једној слави ђе вели: "Нама православнима треба папа, једна централизована власт, да нас уједини и онда би ми били сила".

На чега сам ја додао: "А сам смо кеса јер нам је Христос глава, јел тако?"

Народ је само климно главом(практично се сложио са мојим сарказмом) а поп је одлепио.

 

После ми је поп објашњавао како није моје да га исправљам док он (криво) говори.

Реко брате попе седи криво а говори право, какав православни папа, који ће нам то. Шта да би лакше спичили душмане или шта?

 

Било је ту још којечега.

Али знам како су људи долазили у Цркву, с којом ревношћу су долазили на литургију, колико су се трудили да схвате своју веру и науче све како треба.

Знам момке и девојке који су се тада трудили у молитви и посту( можда и преко сваке мере ) и колико је то било са одушевљењем.

И наравно знам ове који су прво ушли у СПО па онда у Цркву.

Јадно ми је било да гледам човека чији је отац партизан пуцао на мог стрица четника и мучки га убио пред рођеном кућом, како као СПО-Вуковац србује, чак је и мени покушао да држи слово, а потом је постао и верник. Немам ништа против, човек је на крају заиста кроз цркву постао истински верник и баталио је СПО и остало политичко таламбасање. И сад је литургијски хришћанин и добар сам са њим.

 

Велико је било одушевљење и откриће православље за тадашње Србове. Велико одушевљење нових верника. И велика нереална очекивања од Цркве.

С друге стране у цркви се нашло заиста мало људи који су били спремни да одговоре и на реална очекивања.

 

Знам тадашње духовнике који су са 15 људи за годину дана постајали духовници хиљадама људи јер се нису либили да раде са људима.

 

Духовна глад је заиста била велика, и народ је заиста тражио веру и Бога.

Сад нема више духовне глади само обамрлост и народ не тражи веру нити га то више занима. А они који су у цркви су изгубили ентузијазам. Изгубили су одушевљење. Почели су тражити длаку у јајету и изгубили суштину вере.

Пре 20 година мисионар је могао бити и ретард јер је народ био отворен за веру, данас ће то тешко бити и светитељ.

[Баба]

Од куд мени одушевљење и после 25 година да и даље причам о једном те истом?

 

Па људи моји ја сам одушевљен Христом једном за свагда. Како да ћутим о Христу?

Како да гледам људе око себе који бауљају по мраку свога живота ударајући лево и десно не налазећи ни мира ни спокоја када знам за Христа и када знам какву нам помоћ Христос даје кроз Цркву.

Како да ћутим када знам колика је благодат у Цркви?

Како да ћутим када сам својим очима видео колико та благодат може да промени човека који се отвори да је прими, колико може да га преобрази и начини добрим и корисним човеком.

 

Како да ћутим кад цео народ лута и даље а решење му је пред носом, само треба да занемари писање Блица и Курира и осталих таблоида и да занемари и попове о којима ови таблоиди понекад и  тачно пишу.

У сваком већем месту има црква служи се служба све је на дохват руке.

И нико не сме о томе да зуцне. Хришћани се више боје ђавола него Бога.

Плаше се шта ће село рећи.

Лакше је прегањати се са неким артемијевцима него довести једну душу у цркву.

Па јесте лакше, ал која вајда?

[Баба]

I svi krive siromaštvo, ama nije to.

 

Па наравно да није, али је дух овог периода тај материјализам.

Дух 90-их је био национализам.

Те духове треба експлоатисати а не пустити их да они командују. 

[RYLAH]

Уз све речено, Црква би морала да има и стратегију како да смири младе људе који јој долазе. Виђао сам много пута да дођу неки тотално промашени ликови, и да им се простор у Цркви само зато што су докони и имају времена да се цимају. После не много времена, они се истрипују да су велики духовници, и да им нису потребни ни попови ни ништа друго, почињу да се уче са Интернета, где их уче још веће будале, и онда почињу да око себе окупљају исто тако младе људе који су теолошки непотковани, крену да праве сектице у својим парохијама, и убрзо крену приче како је поп тај и тај екумениста, јеретик, неверник, прикривени католик, мафијаш и слично, само зато што је пробао да пресече ту болест кад је већ постало и превише касно. 

 

А то све зато што има попова који игноришу то што им се дешава у парохијама и мрзи их да раде, чак и са онима који долазе у Цркву.

[verum est in beer]

СПЦ не да може, него једино што треба да понуди младом човеку је то да га саслуша.

Црква слабо ослушкује, па из тога произилази и све остало.

[Лазар Нешић]

Običajnost (paljenje sveća, farbanje jaja, bacanje slame po podu, proslava praznika, panađuri, badnje veče sa celokupnim folklorom, itd.), ritualnost (venčanja, krštenja, sarane, trebe za svakojake ljudske potrebe, itd.) i arheologiju (crkvena umetnost, hramovi, muzika, kulturna vrednost hrišćanstva, itd.). Mislim da to ima da ponudi trenutno.

 

Još nisam siguran gde da smestim npr. Liturgiju, ioako ona ima u sebi mnogo od jednog i drugog i trećeg, tj. običajnosti i ritulanosti i arheologije.

Pitam se: šta se čoveku nudi u liturgiji danas, a da prevazilazi i nadilazi ove tri pomenute stvari? Šta tu ima još danas za čoveka 21. veka?

[Дуња]

Ratluk niko nije pomenuo.

[Снежана]

СПЦ не да може, него једино што треба да понуди младом човеку је то да га саслуша. Црква слабо ослушкује, па из тога произилази и све остало.

 

само да се надовежем....Црква би требало, а и може да понуди Животну школу младима. Један од већих проблема (по мени) је тај што доста младих (а Бога ми и старих) људи има тотално погрешну слику и о Богу и о Цркви, наиме, немали је број оних који дођу у Цркву као штребери, спремни да испуне све што се од њих очекује, на крају оду разочарани, јер им није узвраћено, односно, Бога схвате као неког ко је дужан да испуњава њихове жеље или неког ко треба да их награди за њихово узорно понашање. Постоји и друга група, то су они који од доласка и учествовања у Литургији очекују некакво "измештање", падање у транс...е ја ту видим простор за деловање Цркве, то је ово о чему Верум прича, да се ослушкују ти млади људи, да се оствари двосмерна комуникација између људи, Цркве и Бога, где би свештеници били мост који на неки начин повезује Небеско и земаљско...

[Лазар Нешић]

@@verum est in beer, @@Снежана,

 

Ali, ozbiljno pitam, zašto bi crkva uopšte slušala mlade ljude? Pa, ide joj sasvim dobro bez njih ... turbina se okreće.

[Снежана]

@,

Схватам ја да црква води неки свој виртуални живот, али све ово написах у нади да постоји још неко коме је ипак битна суштина и смисао.

[Лазар Нешић]

Схватам ја да црква води неки свој виртуални живот, али све ово написах у нади да постоји још неко коме је ипак битна суштина и смисао.

 

Razumem te i delim tvoje mišljenje, a i nadu!

 

Međutim, crkva svake godine proizvede (što bogoslovije, što fakultet) sasvim dovoljan procenat mladih ljudi koji NJU SLUŠAJU i povinuju se bespogovorno (da bi dobili posao i sačuvali ga) i to im je dovoljno; nema stvarne potrebe za drugima. Ciljna grupa crkve je stanovništvo sa dobrom platežnom moćju - a to uglavnom nisu mladi ljudi (ne samo kod nas). Dakle, crkva cilja na stanovništvo kome je potrebno nešto običajno obaviti (krštenja, venčanja, sahrana i vodice). Zato to i može da ponudi. To ljudi i traže, uglavnom. Što se crkve same tiče, mislim da joj ni ne treba više od toga; ide joj sasvim dobro; čak odlično! Ona je jedna od boljih preduzeća u Srbiji. A još ne plaća ni porez ... milina!

 

Naravno, ja o svemu ovome nemam lepo mišljenje, samo konstatujem tužnu stvarnost.

[Н И Н Е]

Може да понуди Свету Литургију два пута недељно, духовни савет парохијског свештеника, часописе, сајтове и понеку емисију на телевизији, живот у манастиру оном ко то жели... За младог интелектуалца који жели да се спасе сасвим довољно. Онима који желе друге да спасавају можда и није али они ће увек наћи неку замерку...