Христос у лику потребитог: „Када учинисте једноме од ове моје најмање браће мени учинисте“ (Мт.25,40), бескућник - радост Божија

[Guest]

 

Четврте недјеље Великог поста у Бијељини је одржао предавање др Растко Јовић, доцент на Богословском факултету у Београду, на тему: „Када учинисте једноме од ове моје најмање браће мени учинисте“ (Мт.25,40). 
Послије изузетно лијепог предавања услиједила су питања, на која је одговарао уважени предавач.

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Дијана.]

"Kada sam se prerušio u beskućnika u u New York-u, niko me nije primetio, i stvarno sam osetio kako je biti beskućnik. Ljudi bi prolazili pored mene i nemilo me gledali. Samo je jedna dama bila ljubazana i dala mi nešto hrane. bilo je to iskustvo koje nikada neću zaboraviti. Toliko puta zaboravimo kako smo blagoslovljeni, i da uvek trebamo pomoći ljudima kojima je to potrebno. Nakon ovog iskustva, hodao sam okolo i delio hranu i po 100 $ svakom beskućniku kojeg sam video, plakali su i bili toliko zahvalni."
- Richard Gere

[PredragVId]

Ко бескућника нахрани мене је нахранио,

ко бескућника одене мене је оденуо

 

  Поручује нам Христос у Јеванђељу. Зашто? Зато што је саосећање за ближњег у невољи једно од највећих духовних стања које верник може да доживи. Међутим, патња, када проминемо испружену руку је, такође, немерљива. Ко не пода сиромаху мени није пружио - опет каже Господ преко пута прве реченице. Дакле, Јеванђеље само описује нека природна духовна стања која су у нас усађена од самог нашег постања и прате нас вечно.

[PredragVId]

Треба давати са расуђивањем

Испред храма "Светог Саве" понекад срећем једну жену која често пута тражи евре од пролазника. Једном ми се у Сокобањи десило да сам повео једног пријатеља пијанца, који је просио за хлеб, да му купим пљескавицу и када смо стигли до киоска он се тргнуо, рекао ми је да га је срамота и ипак тражио 50ак динара за пиво. Једном ми се десило испред цркве Покрова Пресвете Богородице на Булевару да сам дао једном инвалиду који је просио и одмах затим једна старија циганка тражила је и она. Међитим, већ сам претходном дао, и она је почела озбиљно да ме куне и заклиње Божијим казнама на шта сам се само осмехнуо и продужио даље. Многи од њих виде прошење као извор зараде а неке можете свакодневно да видите. Једном ми се десило у Кнез Михајловој да смо срели једног  момка са штакама и натписом да је глувонем и да болује од тешког облика епилепсије и дали смо прилог. Изгледао је јако, јако бедно и нисмо могли да га проминемо. Међутим, касније сам га видео у ромском насељу у Реснику, здрав је и прав момак, и требају му штаке онолико колико мени и вама! Неке цркве имају и сталне екипе истих људи који су стално испред у време Свете Литургије. Таквима новац не треба давати јер они прошење виде као уносан посао и обично су у дубокој прелести, "скупљају новац да поново започну неки од "уносних послова" јер не желе да се понижавају као и сви други људи за "ситан новац"". Међитим има и тешких инвалида и озбиљних бескућника којима је заиста грех не дати. Нашег пријатеља Илију често виђам испред храма "Светог Саве". Јадник, спава по парковима и подрумима након што му је бивша жена узела стан.

[PredragVId]

Ево и пар нишлија који спавају у гробовима.

 

 

[PredragVId]

Најстарији бескућник у Београду, Земунац, дека Ладислав Милуновић, логораш злогласног Аушвица под бројем 2.012 живи у насељу Плави хоризонти у камп приколици. Има ћерку у немачкој, унука... Свака земља би се поносила њиме, али ми нисмо као свака земља.

 

[PredragVId]

Александар Билић има 26 година, живи у вагону са супругом инвалидом и дететом од 2006 године. У вагонима има и других бескућника.

 

[PredragVId]

Интернет прича о Јоци Рукавини

Јоца Рукавина на -9 C живи у старој пушници.

 

Јосина викендица на Велебиту

 

 

У задњем Јосином прилогу, он ништа није рекао. Ништа није тражио. Није био пијан. Није био весео на - 9 C. Нађен је мртав, вероватно пијан. На сеоском путу. Нажалост није једини. Много је оваквих Јоца Рукавина.

 

[PredragVId]

По овој емисији Вице, у Београду има око 5.000 бескућника.

 

Ево једног прилога о бескућнику са новог Београда. "У прихватилишту за бескућнике има 135лежаја" - каже се у прилогу,  а горе смо видели да има 5.000 бескућника. Шта је са оних 4.865 бескућника? Где ће они јадници ноћити?

 

[PredragVId]

Не знам да ли сте знали да је у Новогодишњој ноћи највећи број самоубистава? Због чега? Једноставно не могу да поднесу тежину велике еуфорије која је баш тада неиздржива.  (Отац једне моје добре другарице изабрао је баш овај дан.) Ево како бескућници дочекују Нову годину.

 

[PredragVId]

Изузетан филм о бескућницима Дражена Бушића који је и сам био волонтер у раду са бескућницима.

 

[PredragVId]

Čedo Šaraba

Čedo je dokumentarni film o Čedi Šarabi, čovjeku s margine kojeg svakodnevno viđamo po ulicama, parkovima i tramvajima kako skuplja plastične boce i prosi. Čedo ima 50 godina, beskućnik je, alkoholičar i narkoman bez legalnih izvora prihoda. Čedini su roditelji došli u Zagreb pedesetih godina, majka iz Podravine, otac iz Bosne. Tu su se upoznali, zavoljeli i 1965. dobili sina Čedu (ime je dobio po očevu bratu). Majka je radila kao knjigoveža i sluškinja po kućama imućnih građana, a Čedin otac, strojobravar, ali zapravo skitnica, alkoholičar i ženskar, imao je osim Čede još najmanje petoro djece kojima nije dao prezime jer su plod izvanbračnih veza. Priznao je samo Čedu, koji nosi njegovo prezime, i njegovu polusestru, koja živi u Švicarskoj. Poginuo je u bizarnoj nesreći: pri iskakanju iz vlaka udario je u banderu i poginuo.

 

[PredragVId]

 

Човек који је свима помагао завршио је на улици као бескућник. Било га је срамота, одселио се и нико га није познавао. Телевизија је направила прилог о њему и многи су га се сетили: ...и помогли.,,,

 

Овој студенткињи бескућник је платио карту након што је рекла да нема пара ни за карту до куће.

 

Наш Обреновчанин

 

#OBAVEZNO PROCITAJTE DESKRIPCIJU#
Grupa mladića napravila je scijalni eksperiment kojim su hteli da pokažu u kom pravcu je krenuo čovek i njihova humana strana. Hteli su da ispitaju da li ljudi u današnjem materijalnom svetu spremni da podele svoju hranu sa onima koji nemaju šta da jedu i gladni su.

Od običnih ljudi nisu tražili mnogo, ni pare, ni odeću, samo parče pice kako bi utolili glad. Reakcija tih ljudi uvek je bila ista - niko nije hteo da podeli hranu sa njima.

Onda su došli do beskućnika i dali mu ostatke svoje pice koju nisu mogli da pojedu. Posle 20 minuta došao je do njega mladić koji je mu je rekao da je mnogo gladan i tražio jedan komad pice od njega.

Njegova reakcija će vas ostaviti bez reči...

"На дар сте добили на дар и дајте".

 

Добро се добрим враћа!

 

Опет Обреновац.

 

 

Ваљево:

 

Овако ближњему улепшајте Божић

 

Прилог Мире Адање Полак на РТС1:

 

 

 

 

 

[PredragVId]

 

[PredragVId]

Можда једна од најтежих прича коју сам икада видео. На Јутубу има 144.463 прегледа и 204 лајка. Снимљена је 1989.године. На РТС1 вероватно је овај документарац видело више милиона људи у ондашњој СФРЈ. Испод овог ТЕШКОГ документарца је и краћи текст па ћу вам га испод филма неизмењеног пренети.

Овај филм није директно повезан са темом али ме је јако дирнуо па сам га овде поставио.

Ако имате слаб стомак МОЛИМ ВАС ПРЕСКОЧИТЕ ОВАЈ РТС-ов документарац. (Мада, лично мислим,  да је изузетно поучан и да ћете имати велике духовне користи ако се сажалите на ове људе и одгледате га. 

Први пут сам чуо да таблете (лекови) могу да служе као "казнена мера". Да ли је то било по закону?

 

Published on Feb 25, 2013

" Pošto sam 2004. radio na kantini ove ustanove, imao sam dovoljno vremena da do detalja snimim situaciju, tako da mogu da posvedočim da se bukvalno ništa nije promenilo, i da nisam unapred znao da se radi o starijem dokumentarcu ('89 godina), ja realno ne bih mogao da procenim kada je sniman, jer sve je totalno isto kao i u vreme mog boravka. Svi ti nesretni ljudi, njihove priče, pogureni starci grotesknih lica uvijeni u ćebad, ti zvuci, oronule ćelije i koridori, brkato osoblje, dakle jedna totalna beda i beznadežnost, sve se to nije nimalo promenilo za tih 15 godina, a siguran sam da takva tužna situacija seže i decenijama unazad, jer CZ je zaista jedno prokleto mesto, ko zaustavljeno u vremenu, kako je izgledao 50-ih godina kada je sagrađen, takav je bio i 2004., mada su navodno sad kao sredili Bolnicu, okrečili je i malo preuredili, dok je istraga naravno ostala isti užas kao što je uvek i bila, dakle nedobog nikom. E da, jedino po čemu sam izvalio da se radi o SFRJ periodu su stražari sa onim old skul milicionerskim šapkama, samo što sam ja tripovao da se radi o nekoj npr. '83 godini a tek na kraju filma sam video da je iz 1989. Kao što sam napomenuo većina osuđenika su ubice, i pošto se radi o paranoidnim psihozama sa surovim halucinacijama, njihove žrtve su nažalost bile uglavnom njihovi najbliži, dakle roditelji, deca, partneri, komšije i tako redom, dokle ko stigne tj. dok ih ne uhvate, pa ćete tako ovde između ostalog čuti i šokantno svedočenje čoveka koji je ubio čak 9-oro ljudi. Pored toga imaćete prilike da vidite i kako se tadašnji režim obračunavao sa neistomišljenicima, pa su tako npr. za verbalni delikt ljudi proglašavani "ludacima" i slati u istu ovu ustanovu, i to na višegodišnje robije. Znači, tuga jedna pregolema, i ko tamo završi, taj je stvarno završio, jer tu da pošalju i "zdravog" čoveka taj će provereno da odlepi za godinu-dve, jer evo, ja sam samo 7 meseci radio u njihovoj kantini, po 9 sati dnevno, pa i dan danas sanjam razno-razne snove, i jednostavno ne mogu da zaboravim to mesto i atmosferu, i teško da ću moći ikada da pobegnem od toga. Iskreno, mučno mi je bilo i dok sam gledao ovaj dokumentarac, a o pisanju da ne govorimo. Stoga smrt empatiji a živela psihopatija."