Деца на богослужењима – „биљке у саксији“ или словесни хришћани

[Paradoksologija]

пре 5 часа, JESSY рече

ЗАШТО ТРЕБА ДОВОДИТИ МАЛУ ДЕЦУ У ХРАМ?

Питање: „ Када долазим у цркву на службу, видим много мале деце. Није свој деци тамо интересантно, она, због узраста, не разумеју црквену службу, замарају се. Жао ми их је. Зар не би било правилније да се деца доводе у храм на кратко време и у разумнијем узрасту?“

Одговор свештеника: „ Не само деца, него и многи одрасли не разумеју ток богослужења и умарају се у цркви. Управо због тога што их од детињства нису водили у храм и нису их навикли на црквени простор, на посебан живот у њему.

Храм, служба у храму, сам ваздух у храму имају најјачи утицај на формирање личности и чак на физичку природу бебе. Већ током Крштења и првих причешћа, приметна су деца чије су мајке, у току трудноће, често долазиле у храм.

Вама се чини, да ако су беби неразумљиве радње и речи црквене службе, онда она и не треба да буде на њој? Али, беба такође није способна да схвати многе радње и речи, којима је сведок у својој породици. Ипак паметни родитељи избегавају раздражене речи и свађе поред дечијег кревеца. Они знају како може да утиче атмосфера породичних свађа на развој детета, иако оно и не разуме о чему се ради.

Знајући да околина детета утиче на њега и поред тога што оно није свесно тога, паметни родитељи се труде да направе у кући атмосферу нежности, љубави и мира.

Храм је део Неба на земљи. Као што износе и изводе децу под отворено небо да би дисали свежим ваздухом, тако их доносе и доводе у Храм да би се надисали духовног ваздуха, ваздуха молитве, ваздуха у којем, у црквеним Тајнама, пребива са нама Христос.

Осим тога, растући, дете мора видети родитеље који се моле, друге људе. Без таквог примера, ви никада , никаквим речима , нећете му објаснити шта је то црквена служба и зашто је она потребна.

Црквено дете тачно зна да људи не само да спавају, једу, раде и разговарају. Оно зна да се они још и моле. Оно то зна, не из прича или са телевизије, већ из сопственог искуства - најистинитијег извора знања“.

http://православнапородица.орг.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=1283:zasto-treba-dovoditi-malu-decu-u-hram&Itemid=435

Одговор нема везе са питањем.

Када су деца у некој од фаза - које могу трајати кратко или дуууго - где их заиста замара присуство службама, нервирају се, плачу, не желе да буду тамо, да ли заиста икоме може на добро да изађе да их родитељи приморавају да присуствују служби, и то још у целом трајању? Јер питање и јесте било у контексту тога да је особи која пита жао деце која су доведена на читаву службу у веома раном узрасту.

Имам троје деце и сви су прошли кроз по једну фазу у којој нису сваке недеље ишли на литургију - најстарија је била мирна и срећна беба, али откад иде на веронауку, далеко је мање пријемчива за цркву па повремено не жели да иде; средња је била немогућа беба која би превриштала читаву литургију али је сада не би пропустила ни за живу главу, чак и када је хладно, она болесна, а ја је наговарам да не иде јер је хладно а она болесна; а најмлађи је тренутно у фази у којој одбија да се причести јер одмах крене у јуриш на нафору па покуша да обори посуду, пење се на амвон, трчи у олтар, трчи напоље, трчи уз степенице у хор, па вришти ако му се ма шта од овога не допусти истог момента... њега у овој фази водим кад морам. Осуђују ме и кад га поведем и кад га не поведем, али одавно ме ништа од тога не дотиче.

[JESSY]

@Paradoksologija  potpuno se slazem...

[JESSY]

Nikada ih ne teram da sve vreme liturgije budu prisutne. Srećna okolnost je što je naša parohijska crkva u Velikoj Moštanici pravi mali rajski vrt, sa stoletnim lipama, četiri stotine sadnica ruža i udobnim klupama. Čak u jednom delu dvorišta koji deca obožavaju, protinica gaji koke, guske i morke. Šlag na torti je pravi pravcati, gord u svojoj lepoti, paun. On je sa svojim repom senzacija radi koje i slučajni prolaznici, koje naš hram ne zanima, zastanu da ga vide i slikaju.

Dogovor sa decom je da stoje na službi samo dok se ne pročita Sveto Jevanđelje, što nije dugo, a već nakon toga one nestaju u prostranom i divnom dvorištu hrama. Još jedna srećna okolnost je što uvek ima dece, nekad manje nekad više, ali uvek sasvim dovoljno da se lepo druže dok roditelji prisustvuju službi. Čak i kad im se ne ide, uvek jedna drugu ubede da će možda doći njihovo društvance ili da će neko doneti kolač i žito i posle to podeliti sa svojim parohijanima. To su najslađi obroci, te trpeze ljubavi, kada domaćice, dobre hrišćanke, kolač koji su namenile za zdravlje ukućana ili nekoj drugoj svrsi ne odnesu kući nego podele sa prisutnim narodom. Kroz sve te radosne događaje i druženja, kao i divne prijatelje koje smo tamo stekli, moja deca nemaju nikakvu nedoumicu oko toga zašto idemo i koja je svrha odlaska u crkvu.

“Nismo se držali nikakvih pravila i učenja da bi im objasnili odlaske na službu, samo smo im ukazali, srazmerno njihovim godinama, da ljubav, da bi vredela, mora biti obostrana. Tako je i sa Bogom – ako hoćeš da bude prisutan i blagonaklon u tvom životu – uzvrati mu istom merom.”

Objasnili smo im kada su bile manje da, ako želiš na nekoga da računaš da ti pomogne, moraš i ti njemu da uzvratiš ljubavlju i odanošću. Stvar je kao i sa ljudima – ako si prisutan u nečijem životu – moći će kad zatreba da i on bude prisutan u tvom. Nismo se držali nikakvih pravila i učenja da bi im objasnili odlaske na službu, samo smo im ukazali, srazmerno njihovim godinama, da ljubav, da bi vredela, mora biti obostrana. Tako je i sa Bogom – ako hoćeš da bude prisutan i blagonaklon u tvom životu – uzvrati mu istom merom. Budi prisutan, onoliko koliko možeš, koliko ti prija, i ti u njegovim svetim tajnama.

Bilo je raznih situacija kada sam bila zahvalna što smo ih vaspitali u veri. Nije bilo lako deci objasniti zašto je Bog, koji je dobar, odlučio da njihov brat koji je imao samo 25 godina umre i to u agoniji bolova. Obe su tada već bile velike i nisu prolazile priče o anđelčićima koji su hteli da se igraju sa njim. Ne, trebalo mi je malo proviđenje da to objasnim a da one ne prezru svog Božića. Da objasnim detetu koje jedino vidi grob i gomilu zemlje, da umreti više boli one koji ostaju, nego onoga ko je otišao. Da umreti znači sedeti sa samim Gospodom na trpezi ljubavi, gde nema bola i nevolja. Da ćemo sresti jednom, nekad, našeg dragog Milana, u mestima svetlosti i izobilja. Da će njen vaskrsli Božić, jednom, kad opet bude sišao na zemlju, možda baš dok ona bude farbala jaja, vaskrsnuti sve naše drage rođake i prijatelje. Do dugo u noć je trajao taj razgovor i možda joj ne bi bio dovoljan i utešan, da već nije bila rasla i vaspitavana u veri. Ali bio je.

svoju decu krstila čim su malo ojačali. Ne namećem im nikakve obaveze i pravila, već se trudim da sve obrede i običaje predstavim kao igru i način slavljenja života. One čak još uvek i ne poste, naravno – tako je odredio naš sveštenik, iako se pričešćuju svaki put. Njihov ulazak u veru bio je lak i lep. A sa svim vrlinama koje se stiču kroz to putovanje, nadam se da će biti i koristan.

 

http://www.detinjarije.com/zasto-nedeljom-vodim-decu-u-crkvu/4/

[JESSY]

mislim da je ova knjiga dobra...doduse nisam je procitala....

 

Naša crkva i naša deca

Sofija Kolumzin

Sofija Kolumzin jedna je od najboljih pravoslavnih pedagoga i psihologa današnjice. Ovo delo čini izuzetan priručnik za veroučitelje i roditelje koji drže do prenošenja tradicionalnih pravoslavnih vrednosti svojoj deci.

Delo Naša crkva i naša deca nastalo je pod duhovnоm i bogoslovskom supervizijom uglednih teologa Aleksandra Šmemana, Tomasa Hopka i Jovana Majendorfa. Knjiga pruža opise različitih metoda vaspitanja i obrazovanja dece u pravoslavnom duhu.

[JESSY]

Тешко је за дете да учествује у атмосфери која влада у цркви. У почетку оно само посматра. Види људе који се концентришу и обреде које још не схвата и чује несхватљиве речи. Међутим, сама свечаност и прослава цркве имају полетни утицај на дете. Када двогодишње дете жели да узме учешће у цркви, да поје, да говори или чини метаније – у томе можемо видети полетно стање душе којим је оно и невољно обухваћено. Говоримо ово из простог посматрања.

 

Али постоји још нешто више од нашег чулног опажања. Христос је невидљиво присутан у храму, види дете и благосиља га, примајући га у атмосферу благодати Духа Светога. Благодат га обухвата, као што топли ветрић обухвата листић траве у пољу, помажући да она расте споро и постепено, да пусти корен и да се развије. И тако се мајка жури да приведе своје дете Христу, благодати Његовој, без обзира да ли дете уопште схвата овај додир са даром благодати. Ово се посебно тиче Причешћа, најближег могућег јединства са Христом.

 

Мајка приводи своју бебу Тајни док беба још лежи у њеном наручју. Да ли је мајка у праву? „Пустите децу да долазе к Мени, јер таквих је Царство Небеско“. Да ли заиста можете рећи да су тамо, а затим и у пољима Палестине ова деца већ разумела учење Христово, да су седела код Учитељевих ногу и да су слушала Његову проповед? Немојте то говорити, јер јеванђелист запажа „да су му доносили малу децу да би их дотакао: а када су ово видели ученици Његови, забранише им.“ У доношењу својих малих, циљ мајки је био једноставно да се Његове руке дотакну деце, а не да би их Он подучавао божанском знању.

Дозвољавање деци да имају додир са духовном благодаћу је једна од првих, основних брига Хришћанина који мисли о својој деци, и задатак хришћанског друштва која се брине о својој младежи. Ту су врата за исправно Православно хришћанско васпитање.

 

Просветљење, кајање и радост како се буде у дечијој свести јесу спољашњи показатељ чињенице да мали хришћанин осећа топлоту од божанског извора у себи. И чак ако и не осећа, невидљиво деловање благодати Божије не престаје; ми само не видимо, баш као што не видимо деловање сунца на наше здравље тренутно и одједном. У руској литератури имамо тако прикладне примере расположења дечијих душа током припреме за исповест и Причешће, а и након исповести и Причешћа Светим тајнама.

Без обзира на то, колико често се заборавља да ту лежи кључ за организовање религиозног образовања. Колико често, видећи неадекватност религиозног образовања, ми бирамо програме и прерађујемо их, бацајући кривицу на уџбенике и учитеље – а заборављамо на важност Цркве и утицај служби; заиста, не постављамо увек себи питање: „Али, да ли деца иду у храм?“

Како дете расте, требало би да дубље улази у живот Цркве. Дечији ум, ум младих мора бити просветљен црквеним службама, да учи из њих, да се утопи у њих; Црква треба да уму дарује знање о Богу.

 

 

Питање је сложеније. Задатак религиозног образовања ће бити испуњен само када научимо нашу децу да љубе Цркву. Када ми, као одрасли, организујемо црквене службе, када вршимо припреме за њих, скраћујемо и продужавамо поредак служби, ми прилагођавамо себе на сопствена схватања и потребе, или једноставно удобност, схваћену у терминима одраслих.

Али до сада, што се тиче схватања, потребе и духовне тежње деце се нису узимала у обзир, окружење често није корисно да учини да деца заволе Цркву. Ово је без обзира на то, једна од главних сврха религиозног образовања: пустите децу да заволе Цркву, тако да би увек могла да присуствују у храму са пријатним осећањем, да би добијала духовну прехрану од ње. А пошто родитељи често не могу овде да помогну, пошто су често и сами нерелигиозни, често смо принуђени да када мислимо о нашој Православној деци, препустимо ово дело у руке заједнице, школе и Цркве.

 

 

Баш као што се не плашимо уништења посвећености учењу и књигама, или љубави према нашој националној литератури и историји, чинећи да деца трче на часове на звук звона и да седе у клупама, утапајући их у атмосферу строге дисциплине и принуде, тако исто, неко би могао да помисли, немамо разлог да се бојимо да користимо одређену количину принуде по питању присуствовања у храму, било да је то део режима школе или као израз само-дисциплине као део омладинских организација – и оних које су повезани са школом и оних које нису. Али сигурно је, да ако ово остане само принуда, и до таквог степена да ствара психолошки отпор код млади људи – то ће показати да циљ није постигнут, да се метод показао као неприкладан и да је принуда узалудна. Хајде да деца буду доведена нашом вољом, да сама изразе жељу да остану у храму сопственом жељом. Тада ћете оправдати ваше деловање.

И опет говоримо: нису само природни, психолошки ефекти ти који заузимају место у дечијим душама у цркви, већ је то дело благодати. Наша цела брига треба да је у томе, да бебина душа, душа детета или младог човека, не буде затворена за свете утиске, већ буде отворена слободно: и тада више неће бити потребан напор, сила или други облик само-принуде; она ће бити храњена слободно, лако и радосно.

 

 

Постоји једна ствар која не сме бити заборављена: људска природа захтева бар минимални степен активног учешћа. У храму ово може узети облик или читања, или појања, или украшавања и чишћења храма, или неких других активности, чак и ако је само посредно повезана са службама.

Неоспоран значај храма и заједничких црквених служби за религиозно подизање детета сачињава један од аргумената у корист Православног схватања тајне Крштења: то јест, аргумент у корист крштавања деце у најранијем добу, као што то чинимо у Цркви Православној. Тајна Крштења јесу врата кроз која неко улази у Цркву Христову.

 

 

Онај ко није крштен – што значи да није члан Христове породице – нема право да учествује у животу ове породице, у њеним духовним окупљањима и за трпезом – Господњом трпезом. Тако би наша деца била лишена права да буду са нама у цркви, да примају благослов у Имену Свете Тројице, да учествују у Телу и Крви Христовој. И колико год ми могли да имамо утицај на њих у нашим домовима, колико год и подучавали Јеванђељу, ми би их лишавали директног деловања небеске благодати, а у најбољем би код њих подигли жеђ за вером – али би их и даље држали далеко од небеске светлости и топлоте, која силази без обзира на људске напоре, у Тајнама, у свим службама, у светим молитвама. Како тешко греше оне религије које признају само крштење одраслих!

Свете девице Вера, Нада и Љубав и млада невеста Перпетуа, које су постале Мученице, јесу сведоци чињенице да је адолесценција доба које је припремљено чак и за најактивније учествовање у Цркви Христовој. Беба која је у наручју своје мајке викала: „Амврозија за епископа!“ и својим ускликом одредила избор чувеног Амврозија Миланског на епископску катедру – та беба је бранилац права деце да активно учествују у Цркви Христовој.

 

 

Па хајде да се мало побринемо око наше деце: у почетку им пружимо шансу да активније учествују у цркви – а у ширем и развијенијем облику онда, само додавања кадионице свештенику; друго, хајде да се сами прилагодимо деци када се молимо заједно са њима.

Нека деца буду свесна да су чланови Христове породице. Нека деца дођу да љубе Цркву!

Протојереј Михаил Помазански

[Чунга Лунга]

 

[Božena]