Деца на богослужењима – „биљке у саксији“ или словесни хришћани

[JESSY]

Преокрет: одвајање деце од Литургије

У древној Цркви сви крштени су заједничарили у Евхаристији. Крштење није одвајано од Евхаристије; штавише, крштење ју је претпостављало као своје испуњење. Временом су крштење и Евхаристија постепено раздвајани, и негде уочи периода реформације на Западу је Трпеза Господња одвојена од крштења, поставши везана за конфирмацију или за исповедање вере: историја деце на Литургији је на Западу тако постала историја односа између крштења и Евхаристије.[xxii]

Међутим, у библијско-црквеној пракси крштење није чин који нас уводи у неку индивидуалну заједницу са Богом, већ нас оно чини члановима Цркве, односно учесницима Евхаристије. Древне Литургије показују да је крштење са Евхаристијом људе чинило члановима Цркве. За крштењем, праћеним полагањем руку, миропомазањем, одмах је следило причешће. Од дана свог крштења, дана свог уласка у Цркву, људи су кроз читав свој живот учествовали у Евхаристији, почев од свог детињства. У Источној Цркви, као и у дохалкидонским Црквама, ова пракса постоји до данашњих дана.[xxiii]

 

http://katiheta.net/joomla/index.php?option=com_content&view=article&id=1028%3A2011-06-24-16-47-45&catid=47&Itemid=68

[Ленка*]

Ех... Погоди ме тема...

[dzo ni]

моје мишљење: децу треба само благо подучавати. не би их требало сматрати за хришћане све док нису довољно зрели да се определе по срцу. све остало је задовољавање сопствене сујете.

[emilija]

nemam sta pametno da kazem, mozda je zhena u pravu, mozhda i nije, ovde gde ja idem puno je dece koja su odrasla zajedno u crkvi, pa imaju svoje "drustvo"...

jurcaju oko crkve i tacno znaju kad treba da udju i odstoje, neka veca se sama ukljucuju u hor, neki mirno sede po klupama, nekima treba neprestana paznja i opominjanje od strane roditelja, zaplacu se samo bebe....retko kad se desi da neko bas smeta, navikli smo da se motaju svuda oko nas:))

[emilija]

Moja deca su sa 5 godina pocela da sluze u oltaru s O.Jakovom, sto je bilo korisno za sve nas, najkorisnije za mene a najteze za svestenika jer je jedan bio izuzetno nemiran...

jednom je jedva odsluzio sluzbu,videlo se da mu se ramena tresu od smeha, ne znam kako je izdrzao do kraja...

 

Smejao se na sav glas po zavrsetku, jedva se smirio da isprica...nasli ovi moji neke dinare ispod casnog prestola, pa zaglavili na oci i tako ispod stola vire i gledaju u njega izbeceni....onda , kaze odjednom dunu neka promaja, sve se razletelo, svece pocele da se gase...jedan nasao negde u cosku ventilator (zavrsavali su se bas radovi renoviranja), ukljucio u shteker na najjace i zabavlja se covek dok se otac preznojava kako da mu kaze da iskljuci to...

 

zahvaljujuci njegovoj ljubavi prema deci i toleranciji ubrzo su se uozbiljili i poceli da razumeju vaznost svega toga i bivali su na "visini zadatka", osim kad izlaze na vhod, koliko god da su se trudili da izgledaju "strasno ozbiljno", mislim da su se svi smejuckali tim facama.

 

Hvala Bogu, obzirom da smo svi tek kretali stazama vere ali deca koja od rodjenja imaju naviku odlaska na Bogosluzenja shvate mnogo sta daleko ranije i strahopostovanje diriguje i ponasanjem....

[JESSY]

белешке московских свештеника

Чак и ако не можемо да постигнемо оно што је идеално у васпитању деце, ипак треба да знамо шта је идеал да бисмо знали којим редом да бар мало поправимо ситуацију. Чуо сам да многи људи кажу: - Ето, стално сам водио сина у цркву, а сад је такав и такав па чак ни не иде у цркву.

Обично им на то кажем:
- Али, није у затвору, зар не?

 

- Не, није – одговарају ми.
- А да ли је наркоман или алкохоличар?
- Није.
- Псује ли?
- Па, то не ради код куће, више од тога не знам.
- Ето – кажем им – за наше време он је скоро светитељ.
Тиме хоћу да кажем да иако није идеалан, младић ипак није на дну где је свакако могао бити да се нисмо трудили, што је само по себи добро. Наши затвори су препуни младих људи. Чињеница је да је младић избегао све замке, што значи да смо на неки начин успели. Да није ишао у цркву, да се није молио, да није постио пре своје четрнаесте године, могао је да буде ван сваке контроле. Врло је могуће да ће за петнаест или двадесет година доћи к себи. Барем ће знати пут до цркве!

о. Димитрије Смирнов

[JESSY]

Често сам виђао мајке које су тек изашле из неверја и греха и одмах почињале ревносно да васпитавају сироту, невину дечицу са жестоком побожношћу. Веома често се дешава да побожна млада мајка нема одговарајуће расуђивање и мирно духовно расположење и да је болесна од духовног бољшевизма, да тако кажем, па своје дете ставља на “Прокрустову постељу” псеудопобожних намера које је на брзину покупила, али их још није пробала у животу. Неки православни родитељи много греше јер од своје деце желе да направе будућег Светог Сергија или Амвросија Оптинског, Херувима или Серафима Саровског заборављајући да је свако дете створено по слици и прилици Божјој и да се тај драгоцени аспект лика Божјег открива у личности кроз Божји дар слободе избора. Сâм Бог нас никад не присиљава ни на што јер поштује нашу слободну вољу. Он нам само нуди пут љубави и вере.

Родитељи много морају да се моле како би нашли тај пут, ту златну средину у васпитавању своје деце. С једне стране, не смеју да удовољавају дечијим хировима, а с друге, не смеју да упадну у суперисправност и да господаре дечијом бесмртном душом, чиме је загарантовано да ће дете отпасти од Бога кад дође до узраста креативности и самоизражавања и почне да следи своју слободну вољу. 

Треба имати духовно срце да би се управљало дететом које из неког нејасног разлога не жели да иде недељом у цркву. Можда има неки важнији посао, као што је игра у дворишту с другарима. Кад му отмемо играчку или га одвојимо од другара и одведемо у цркву, као што робовласник насилно вуче роба на пијацу, тиме потцењујемо основу побожности дечије душе, подстичемо је да постане револуционар који ће једног дана бунтовнички окренути леђа Цркви. 

Шта да радимо? Пре свега треба да савладамо Сократову методу обраћања деци. Каква је то метода? То је вешт начин на који детету нудите нешто ако желите да вас послуша. Понашамо се тако да дете не примети нашу снажну васпитну руку, него је сигурно да оно то ради својом вољом. Например, ако дете не жели да иде на вечерње суботом увече и седи испред телевизора, а знамо да иначе воли да иде цркву, да воли свештеника и да има пријатеље у цркви, треба да схватимо да је то искушење. Било би погрешно угасити телевизор, нарочито ако би тај поступак био пропраћен нервозом или подизањем столице на коју се дете тако удобно сместило. Много је важније да оставите све како јесте и да утичете на његово срце. Овде су речи много важније, духовне речи које имају снагу да отопе сујету и таму у срцу вашег детета. Реците детету да идете у цркву, да ћете тамо видети баћушку и да ћете добити благослов. Дете на то неће обратити пажњу потпуно заокупљено телевизијом. Али, будите упорни:

- Баћушка ће вечерас изнети свето уље, а онда ће узети четкицу с крстићем на једном крају и помазаће твоје чело у име Оца и Сина и Светога Духа. Ех, каква ће само радост испунити твоје срце! А у недељу ће Сâм Господ кроз свештеника изнети златни путир и ми ћемо...

Ако ово кажете с родитељском љубављу и од срца, дете ће завршити реченицу.

- И ми ћемо се причестити! Али, ја не желим да идем.

Но, ипак не треба да одустанемо:

- Дакле, лишићеш себе небеске благодати. Кад се сви ми вратимо мирни и радосни, наши анђели чувари ће бити с нама, а када одемо у кревет после молитве, анђео ће раширити своја крила над нама у молитви. Само ћеш ти отићи у кревет без молитве јер си цело вече гледао те глупе цртаће.

Неки људи олако изговарају реч ђаво и често кажу деци да је ђаво у њима. Избегавајте да говорите тако! Није добро да у нежно и рањиво дечије срце урезујемо нешто што се односи на духове таме. Много је боље да га на одлазак у цркву мотивишете причама о анђелима које ће бити занимљивије од цртаних филмова које гледа. Велика је духовна уметност држати срце у молитви и миру у тренуцима кад смо принуђени да дете прекоримо или опоменемо. Наши Свети Оци уче нас да кажемо непријатне ствари на пријатан начин тако да оне не боле, већ освајају оружјем љубави.

о. Артемије Владимиров

 

http://knjige-manastir-prevlaka.weebly.com/1053108610741086/11

[JESSY]

Деца и светитељи држе Те, Господе, остали се бунтују против Тебе.

Деца и светитељи граница су између царства бића и сени небића.

Стараоци се називају родитељима и бацају Твоју децу с високе стене у понор.

Стараоци уображавају да су они родитељи, па управљају децом Твојом као својом имовином. Заиста, не управљају, него криве и ломе.

 

Туђа су деца, стараоци, коју сте присвојили, и одговараћете за крађу и разбојништво.

Није ваш живот ни онај што је у вама, нити онај, коме сте ви послужили као канал. Туђе је све, осим зла у вама, и одговараћете за крађу и разбојништво.

Одговараћете за крађу, јер сте туђе назвали својим; и за разбојништво, јер сте туђе осакатили и порушили.

Нема родитеља на земљи. Родитељ је на Небу. На земљи су само стараоци. Они, што себе називају родитељима на земљи, лопови су и разбојници.

На земљи су само стараоци; и то је превелика част.

Дато вам је на старање најдрагоценије благо, што Бог има. И то је превелика част.

Дато вам је на старање најдрагоценије благо, што Бог има. И то је превелика част.

Блаженији је онај, ко се никад није родио, и коме никад ништа није поверено у старaње него ви, ако је ваше старање саблазан и умртвљење душа.

Зашто се радујете деци, ако не мислите бдити над њима као над ангелима небесним? Зашто кукате за њима, кад вас рано оставе и побегну к ангелима? Туђему сте се радовали, и за туђим кукате.

Не старајте се само о осигурању тела ваше деце, јер и то лисице чине са лисичићима. Него се старајте о Богу у деци вашој. Састарани Бог постараће се за све остало. И оно што с муком сабирате деци својој, Он ће им без муке сабрати, брзо и лако.

Не изгоните Бога из деце ваше, јер ћете им отерати мир, и срећу, и здравље, и благостање.

И ако сву земљу оставите остављеним од Бога, оставили сте прегладним, који ће све појести и помрети од глади.

Не осигуравајте деци својој комад хлеба, но комад душе и савести. И биће деца ваша осигурана, а ви благословени у два света.

Старајте се о туђој имовини боље него о својој, и награда ваша биће неизмерна.

Царска деца дата су вам на старање. Заиста, Цар неће дати малу награду онима који Му сачувају царевиће, и не избришу име Родитеља из памети њихове.

Кроз децу гледа Цар зачуђено у вас, и чека ваше одговоре. Ако одговори буду смртоносни, Цар ће се повући из деце ваше, и ви ћете се старати о лешевима.

Деца и светитељи држе Те, Господе мој, остали се бунтују против Тебе. Деца и светитељи су Твоје кушање света.

Пази, душо моја, пази и не погреши.

Свети Николај Жички
Молитве на језеру, XCVI

 

http://knjige-manastir-prevlaka.weebly.com/1053108610741086/10

[JESSY]

Моја прича је једноставна и сасвим обична. Од кад памтим за себе, увек сам веровао у Бога. Идеја да је неким људима потребан логичан или неки други доказ Његовог постојања ми је изгледала чудно и бесмислено, јер је мени увек било очигледно да Бог постоји... 

Кад су тинејџерске промене почеле да се дешавају у мени, нисам ишао у цркву, нисам се молио нити постио. Међутим, понекад сам осећао да то није у реду. Упадајући из невоље у невољу, молио сам се Богу, обећавајући да ћу постати прави хришћанин ако ми помогне. Постало ми је јасно да је верник онај ко не само верује у Бога, већ и живи по вери. Помоћ коју сам тражио никад није изостала (и чуда су се дешавала толико да сам се чак и навикао на њих) те сам благодарио Богу, осећајући се веома срећно, али понекад сам и заборављао да Му се захвалим и настављао да живим као и пре.

Сергеј, 20 година

[JESSY]

Како дете расте, требало би да дубље улази у живот Цркве. Дечији ум, ум младих мора бити просветљен црквеним службама, да учи из њих, да се утопи у њих; Црква треба да уму дарује знање о Богу.

Питање је сложеније. Задатак религиозног образовања ће бити испуњен само када научимо нашу децу да љубе Цркву. Када ми, као одрасли, организујемо црквене службе, када вршимо припреме за њих, скраћујемо и продужавамо поредак служби, ми прилагођавамо себе на сопствена схватања и потребе, или једноставно удобност, схваћену у терминима одраслих.

Али до сада, што се тиче схватања, потребе и духовне тежње деце се нису узимала у обзир, окружење често није корисно да учини да деца заволе Цркву. Ово је без обзира на то, једна од главних сврха религиозног образовања: пустите децу да заволе Цркву, тако да би увек могла да присуствују у храму са пријатним осећањем, да би добијала духовну прехрану од ње. А пошто родитељи често не могу овде да помогну, пошто су често и сами нерелигиозни, често смо принуђени да када мислимо о нашој Православној деци, препустимо ово дело у руке заједнице, школе и Цркве.

Баш као што се не плашимо уништења посвећености учењу и књигама, или љубави према нашој националној литератури и историји, чинећи да деца трче на часове на звук звона и да седе у клупама, утапајући их у атмосферу строге дисциплине и принуде, тако исто, неко би могао да помисли, немамо разлог да се бојимо да користимо одређену количину принуде по питању присуствовања у храму, било да је то део режима школе или као израз само-дисциплине као део омладинских организација � и оних које су повезани са школом и оних које нису. Али сигурно је, да ако ово остане само принуда, и до таквог степена да стара психолошки отпор код млади људи � то ће показати да циљ није постигнут, да се метод показао као неприкладан и да је принуда узалудна. Хајде да деца буду доведена нашом вољом, да сама изразе жељу да остану у храму сопственом жељом. Тада ћете оправдати ваше деловање.

И опет говоримо: нису само природни, психолошки ефекти ти који заузимају место у дечијим душама у цркви, већ је то дело благодати. Наша цела брига треба да је у томе, да бебина душа, душа детета или младог човека, не буде затворена за свете утиске, већ буде отворена слободно: и тада више неће бити потребан напор, сили или други облик само-принуде; она ће бити храњена слободно, лако и радосно.

Постоји једна ствар која не сме бити заборављена: људска природа захтева бар минимални степен активног учешћа. У храму ово може узети облик или читања, или појања, или украшавања и чишћења храма, или неких других активности, чак и ако је само посредно повезана са службама.

Неоспоран значај храма и заједничких црквених служби за религиозно подизање детета сачињава један од аргумената у корист Православног схватања тајне Крштења: то јест, аргумент у корист крштавања  деце у најранијем добу, као што то чинимо у Цркви Православној. Тајна Крштења јесу врата кроз која неко улази у Цркву Христову. Онај ко није крштен � што значи да није члан Христове породице � нема право да учествује у животу ове породице, у њеним духовним окупљањима и за трпезом � Господњом трпезом. Тако би наша деца била лишена права да буду са нама у цркви, да примају благослов у Имену Свете Тројице, да учествују у Телу и Крви Христовој. И колико год ми могли да имамо утицај на њих у нашим домовима, колико год и подучавали Јеванђељу, ми би их лишавали директног  деловања небеске благодати, а у најбољем би код њих подигли жеђ за вером � али би их и даље држали далеко од небеске светлости и топлоте, која силази без обзира на људске напоре, у Тајнама, у свим службама, у светим молитвама. Како тешко греше оне религије које признају само крштење одраслих!

Свете девице Вера, Нада и Љубав и млада невеста Перпетуа, које су постале Мученице, јесу сведоци чињенице да је адолесценција доба које је припремљено чак и за најактивније учествовање у Цркви Христовој. Беба која је у наручју своје мајке викала: �Амврозија за епископа!� и својим ускликом одредила избор чувеног Амврозија Миланског на епископску катедру � та беба је бранилац права деце да активно учествују у Цркви Христовој. 

Па хајде да се мало побринемо око наше деце: у почетку им пружимо шансу да активније учествују у цркви � а у ширем и развијенијем облику онда, само додавања кадионице свештенику; друго, хајде да се сами прилагодимо деци када се молимо заједно са њима.

Нека деца буду свесна да су чланови Христове породице.

Нека деца дођу да љубе Цркву!

 

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/deca_u_Crkvi.htm

[JESSY]

Светогорски старци о исповести деце

 

   Јеромонах Павле, гостопримац манастира Дионисијат који је током много година духовно руководио стотине лаика из Грчке, Кипра и других земаља православног света који посећују Свету Гору, позивајући се на речи Светог Василија Великог говори о десетогодишњем узрасту као времену за прву исповест деце.
   По речима Старца Никодима, ученика архимандрита Херувима, дечија исповест може почети и у ранијем узрасту: „Ако дете само осети потребу да се покаје – такво стремљење је потребно подстаћи. Чак ако и на исповести каже нешто што није суштински важно“.
    Игуман манастира Светог Павла архимандрит Партеније сматра да се прва исповест може догодити чак и са три година: „Што дете раније почне да живи духовним животом, то је боље. Најефикасније васпитање је управо у раном узрасту. У Грчкој постоји изрека: ‘Како научиш своје дете, тако ћеш и добити’. Потребно је објаснити детету шта је Исповест. Деца могу да се исповедају већ са три године. Учествујући у тој али и у другим Тајнама, дете ће јачати у вери.
Родитељи могу деци да дају материјалну храну, а духовни отац ће им дати духовну храну. Управо таква деца израстају у праве људе, умеју да слушају старије и живе благодатним животом Цркве.

Манастир Вазнесење

   Документ на коме нема никаквог печата ништа не вреди. Тако и је са човеком. У Тајни исповести он добија печат Светога Духа. Да, малишан и нема грехове, али када смирено клекне на колена пред Крстом и Јеванђељем и када му свештеник на главу стави епитрахиљ, прочита молитву за опроштај грехова, он добија благодат од Господа.
   Дете које потпуно учествује у црквеном животу, заштићено је са свих страна, испуњено благодати и радости“.
   Архимандрит Партеније и други Старци које смо питали упозоравају на претварање Тајне исповести у формалност.
   Исповест не треба да буде додатак за Тајну Причешћа. Покајање представља самосталну Тајну која треба да се врши онда када човек осећа неопходност у њој, а не пред сваким причешћивањем Светих Христових Тајни.
   Познати светогорски јеромона Макарије (стар ац хиландарске келије Маруда) наглашава:
   „Злочин је насилно одвођење детета на исповест. Такође, није допуштено водити на исповест дете које није спремно за ову Тајну. Не сме се покајање претварати у формалну навику. Дете треба да схвати зашто се исповеда, у чему је дубоки смисао покајања, других Тајни и духовног живота у целини. Ако не буде свесно смисла Тајне, већ буде имало однос према томе као према некој формалности која је неопходна да би дошао до Причешћа или ради моралног оправдања, у неком тренутку може и да се удаљи од Цркве. Овде може да се деси и следеће: након што током много година, након грехова типа „нисам слушао маму и тату, посвађао сам се са братом, нисам радио домаће задатке“ дођу озбиљнија искушења и падови (дете које није постало свесно шта је покајање) може да их сакрије на исповести, бојећи се да не падне у очима свог духовног оца. Следећи корак може бити одлазак из Цркве“.
   Старац Макарије подсећа да истинско покајање не представља "рапортирање о моралним падовима за одређени временски период, није покушај да се олакша савест, већ жеља да се човек промени и потпуно посвети Богу."
   Светогорски старци наглашавају да нам освешћено учествовање у црквеним Тајнама даје благодат и јача нас на путу духовног живота. Учешће детета у тајни Исповести могуће је уз услов да га родитељи не воде просто на исповест, већ да му објашњавају смисао и значај покајања. Притом је потребно узети у обзир да се узраст прве исповести за свако дете одређује индивидуално.
   Преносимо и речи јеромонаха Нифонта, из манастира Ватопед:
   „Дужни смо да научимо децу молитви, да могу да опште са Господом. Дужни смо да стојимо сви заједно, трудимо се да живимо са Црквом, да наша деца знају где је грех, а где врлина, да знају Исуса Христа Који је Спаситељ света. Наша деца све схватају. Треба да им објаснимо како треба живети по вери. Међутим, пре свега треба да виде како ми сами постимо; треба да виде да се искрено и ватрено молимо, да идемо у храм, а не спавамо у недељу ујутро.
Главно је молити се за своју дечицу. Тамо где речи не могу ништа да учине, треба пасти на коленаи молити Мајку Божију и Господа Исуса Христа да узму децу под Свој покров, да из заштите, просветле њихове душе. Мајка Божија увек чује молитве које исходе из људских срца.“

 

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/search?updated-min=2016-01-01T00:00:00%2B01:00&updated-max=2017-01-01T00:00:00%2B01:00&max-results=50

[JESSY]

Злочин је насилно одвођење детета на исповест. Такође, није допуштено водити на исповест дете које није спремно за ову Тајну. Не сме се покајање претварати у формалну навику. Дете треба да схвати зашто се исповеда, у чему је дубоки смисао покајања, других Тајни и духовног живота у целини. Ако не буде свесно смисла Тајне, већ буде имало однос према томе као према некој формалности која је неопходна да би дошао до Причешћа или ради моралног оправдања, у неком тренутку може и да се удаљи од Цркве. Овде може да се деси и следеће: након што током много година, након грехова типа „нисам слушао маму и тату, посвађао сам се са братом, нисам радио домаће задатке“ дођу озбиљнија искушења и падови (дете које није постало свесно шта је покајање) може да их сакрије на исповести, бојећи се да не падне у очима свог духовног оца. Следећи корак може бити одлазак из Цркве.
јеромонах Макарије Светогорац

[JESSY]

ЗАШТО ТРЕБА ДОВОДИТИ МАЛУ ДЕЦУ У ХРАМ?

Питање: „ Када долазим у цркву на службу, видим много мале деце. Није свој деци тамо интересантно, она, због узраста, не разумеју црквену службу, замарају се. Жао ми их је. Зар не би било правилније да се деца доводе у храм на кратко време и у разумнијем узрасту?“

Одговор свештеника: „ Не само деца, него и многи одрасли не разумеју ток богослужења и умарају се у цркви. Управо због тога што их од детињства нису водили у храм и нису их навикли на црквени простор, на посебан живот у њему.

Храм, служба у храму, сам ваздух у храму имају најјачи утицај на формирање личности и чак на физичку природу бебе. Већ током Крштења и првих причешћа, приметна су деца чије су мајке, у току трудноће, често долазиле у храм.

Вама се чини, да ако су беби неразумљиве радње и речи црквене службе, онда она и не треба да буде на њој? Али, беба такође није способна да схвати многе радње и речи, којима је сведок у својој породици. Ипак паметни родитељи избегавају раздражене речи и свађе поред дечијег кревеца. Они знају како може да утиче атмосфера породичних свађа на развој детета, иако оно и не разуме о чему се ради.

Знајући да околина детета утиче на њега и поред тога што оно није свесно тога, паметни родитељи се труде да направе у кући атмосферу нежности, љубави и мира.

Храм је део Неба на земљи. Као што износе и изводе децу под отворено небо да би дисали свежим ваздухом, тако их доносе и доводе у Храм да би се надисали духовног ваздуха, ваздуха молитве, ваздуха у којем, у црквеним Тајнама, пребива са нама Христос.

Осим тога, растући, дете мора видети родитеље који се моле, друге људе. Без таквог примера, ви никада , никаквим речима , нећете му објаснити шта је то црквена служба и зашто је она потребна.

Црквено дете тачно зна да људи не само да спавају, једу, раде и разговарају. Оно зна да се они још и моле. Оно то зна, не из прича или са телевизије, већ из сопственог искуства - најистинитијег извора знања“.

http://православнапородица.орг.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=1283:zasto-treba-dovoditi-malu-decu-u-hram&Itemid=435

[Natasa.]

Nervira me kad vidim da devojčicama stavljaju maramčine na glavu.

[Ненад Р.]

Са децом треба причати, а не присиљавати га да иде у цркву ако не воли.