Подршка родитељима деце с посебним потребама

[Данче*]

Nisam znala gde ima tema o deci sa invaliditetom, ali mislim da moze i ovde...videh objavu na fejsu, pa da vas pozovem

Хвала Јело, иначе ево за убудуће тема Деца са хендикепом је ту, па кад год нешто има ново може у обе да се постави, што више информација то боље.

https://www.pouke.org/forum/topic/36099-deca-sa-hendikepom/page-4

[Данче*]

#potpišipeticiju #podrži

 

http://www.peticije24.com/plata_iz_budeta_za_majke_dece_ometene_u_razvoju

[Данче*]

FOTO: Novosađani protestom podržali roditelje bolesne dece

Oko 200 roditelja bolesne dece i građana protestovalo je u centru Novog Sada, jer i nakon nekoliko godina apelovanja, nije usvojen zakon roditelj-negovatelj.

Protestnu šetnju građana podržala je i novosadska grupa građana "2 minuta tišina", poznata po borbi za usvajanje Aleksinog zakona.

 

Građani, koje je na šetnju podrške pozvalo udruženje građana "Sreća", ponovo su poručili da su ispunjeni svi uslovi da Skupština grada raspravlja o statusu roditelja dece s autizmom, Daunovim sindromom i drugih teških oboljenja, a koji ne mogu da leče svoje mališane od sadašnje novčane pomoći.

 

Građani su protestnu šetnju počeli od Trga slobode, nastavili Zmaj Jovinom do Dunavskog parka, a potom se vratili istom rutom.

 

 

Podsetimo, roditelji bolesne dece traže od države da izjednači njihov status sa onim hranitelja, koji dobijaju platu i računa im se staž.

 

Inicijativa za usvajanje ovog zakona potekla je još 2012. godine iz Novog Sada, kada je prikupljeno 61.000 potpisa potrebnih za ulazak u skupštinsku proceduru. To je duplo više od potrebnog broja potpisa, ali zakon i dalje nije na dnevnom redu u Parlamentu.

 

 

Roditelji teško bolesne dece dobijaju 24.600 dinara mesečno, koliko iznosi tuđa nega i pomoć. Kako su roditelji ove ugrožene grupe mališana ranije rekli za 021, taj iznos nije ni blizu dovoljan da bi se pokrilo lečenje i osnovne životne potrebe.

 

Građani su najavili proteste i u prestonici.

 

Na ranijim protestima bilo je i do 400 ljudi, a tu priču pogledajte OVDE.

 

Autorka: Gorica Nikolin - [email protected]

http://www.021.rs/story/131769/FOTO-Novosadjani-protestom-podrzali-roditelje-bolesne-dece.html

 

[Данче*]

[АлександраВ]

Повремени хранитељ – ослонац родитељима деце са сметњама у развоју

У систем социјалне заштите уведена је нова и специфична услуга - повремени хранитељ. Суштина је да бригу о детету са сметњама у развоју, поред биолошких родитеља, повремено, на неколико сати или дана преузме блиска особа, која познаје породицу и дете. Циљ је да се помогне родитељима, да се спречи њихово исцрпљивање, искљученост из друштва и издвајање детета из породице у установу.

Услугу повременог хранитеља тренутно користи двадесетак породица из Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца. Нови и драгоцени вид подршке породицама у Србији настао је уз подршку Уницефа и Европске уније.

Припремила Сузана Дука

Your browser does not support the video tag.

Каријера или потпуна посвећеност сину - за Душицу ниједног момента није било дилеме. Потпуна посвећеност Стефану, који од рођења има врло сложене проблеме у развоју, била је приоритет. Смештај у дом, није долазио у обзир.

Ипак, савет социјалног радника да ангажује повременог хранитеља у првом моменту није прихватила.

"Ја сам рекла: 'Не, ја то не желим, ја бринем о свом детету', а она је рекла да то није смештање детета, већ да је то помоћ да имаш мало свог времена да, што и јесте у праву, се можеш опустити, одморити и посветити освежена свом детету. Нега детета је заиста 24 сата, у неким сегментима заиста буде тешко", објашњава Душица Вукосављевић.
За повременог хранитеља одабрала је блиску особу, Стефанову куму, која га познаје од његовог рођења.

"Тад сам и ја била мала и заједно са Душицом учила о њему, како да има што лепше и срећније детињство. Ја своје ангажовање око Стефана не доживљавам као посао, ми смо уствари једна велика породица. Тако сам ја то прихватила и тако функционишемо", каже Марина Митровић, повремена хранитељица.

За Стефанову маму, који има већ 18 година, ово је велико олакшање.

"Први је пут да неко мисли на мене као родитеља", каже Душица.

Породице деце са инвалидитетом често су препуштене саме себи. Исцрпљене су и физички, и ментално и емоционално, а многе и финансијски.

"Те породице треба да ојачају, да могу својој деци да обезбеде окружење пуно љубави и пажње. Потребна им је подршка система, али у породици. Србија то може да уради. То није само питање новца и великих улагања, подршка значи креирати стварне услуге које су доступне у Србији", рекао је Мишел Сен Ло, директор канцеларије Уницефа у Србији.

Отуд и потпуно нова услуга у систему - повремени хранитељ. Циљ је да се помогне родитељима и спречи измештање детета из породичног дома у институцију.

Ради се о родитељима који су компетентни, којима се не одузима нити ограничава родитељско право и они су ти који одлучују да ли желе услугу, јер је то нова услуга. Значајно учествују, односно предлажу хранитеље код којих ће повремено боравити њихово дете. Овде је родитељ функционалан родитељ који адекватно брине о свом детету, али родитељ који је исцрпљен и коме је потребна помоћ, предах.

Предстоји доношење новог правилника којим ће бити регулисано, поред осталог, и питање накнаде за издржавање детета и рад повременог хранитеља.

Извор

 

[JESSY]

8 hours ago, АлександраВ рече

уведена је нова и специфична услуга - повремени хранитељ.

sjajno...

[Paradoksologija]

Odlično.

Bilo bi sjajno da se i u nekim drugim situacijama uvede povremeno ili parcijalno hraniteljstvo - recimo, pomoć za veoma mlade majke bez podrške porodice, gde bi se tim hraniteljstvom održala i veza majka-dete, ali i stvorila jedna nova porodica sa onima koji bi joj (za nadoknadu od države) pomogli.

[Данче*]

НЕ БРИНИ ЗЛАТО

Не брини злато због тога...
Нека те људи гледају тако знатижељно. Нека их...
Немој се на њих љутити. Људи су знатижељна бића и занима их све што је некако другачије од њих.
И они су друкчији један од другог, само што се то не види јер се јако труде да изгледају исто.
Не брини злато због тога...
Не знају они зашто твоја мама има тако поносно подигнуту главу док се шетамо градом ти и ја.
Не знају они да је мама поносна на своје дете које је, још тако мало, прошло више него што ће неки проћи за два живота.
И што има најхрабрије дете у граду. И најнежније.
Којему на овом свету ништа од ствари не треба осим љубави.
Како мама неће бити поносна када је родила анђела?
Прошле смо свашта ти и ја. Поготово ти, патуљчице моја, мудра и тајновита.
Не брини злато због тога...
Људи знају судити по ономе што виде споља. Да би упознали оно што је изнутра, требали би доћи ближе од свог погледа. И питати.
Ми би им рекле, зар не, сунце моје, помогле им да разумију наш понос јер смо толико пута заједно победиле у тешким биткама и да зато идемо кроз град тако насмејано и погледом равно испред себе. Смејемо се свему и увек смо наоружане до зуба против свега што нас иза угла још чека. Смејући се скупљамо светло, наду, веру и храброст. Стварамо залихе за време када ћемо опет морати водити тешке битке ти и ја. Само смехом, склопљеним рукама и погледом према небу се то може. Провериле смо...
Срећом, има људи који јесу дошли ближе па се више ништа не питају. Они ти се диве.
Јер како не би? Променила си многе, анђеле мој, који су дошли ближе. Научила их шта је најважније. Не њихове ствари него оно њихово изнутра. Научила их да виде своју и туђу душу.
Зато не брини злато због тога што те неки тако знатижељно гледају.
Не знају они.
Али знам да ћеш још многе научити шта значи волети. Мене си прву научила, моја мудра, тајновита патуљчице.
Знам да си са том мисијом ту. И да си зато одмах у почетку победила, када ти нико није давао шансу.
Али знао је Он да си потребна овоме свету.
Поготово мени!
 

(мама Весна♥)

[Дијана.]

On 2/11/2016 at 23:49, Јелена011 рече

 

Nisam znala gde ima tema o deci sa invaliditetom, ali mislim da moze i ovde...

 

Bas i treba ovde, jer na ovoj temi i jesu te drustvene akcije za podrsku roditeljima ove djece. Ona druga tema se nekako spontano oblikovala kao prostor za ventlaciju i uzajamnu podrsku roditelja, stvarne price, pa sam je prebacila u Zajednicu podrske.  (Izvinjavam se Dance zbog intervencija oko tema).

[Данче*]

Bez straha, lane moje!

Svaki roditelj, a posebno roditelj djeteta s posebnim potrebama, ima jedan ogroman strah: što ako nam se nešto desi, što će biti s našim djetetom?

Neću pisati općenito, pisat ću sasvim subjektivno: moja djevojčica, moja malena smeđokosa vila, ima autizam.Zarobljena je u svijetu u kojem riječi postoje, ali ne izlaze van. Postoje boje, oblici i emocije, ali su zarobljeni u tim malim glavicama.

Autizam je još uvijek veliki  misterij i znanstvenici se ne mogu složiti zašto do njega dolazi, no eto, moje dijete ga ima i mi živimo s njime. Budimo se s njime i liježemo s njime. 24 sata na dan.

I nije lako. Kako dijete raste i postaje fizički jače, postaje i sve teže.Sve što je kod trogodišnjakinje izgledalo slatko i simpatično, sad izgleda pomalo groteskno, da ne upotrijebim težu riječ. Boljeli su me, o koliko su me boljeli zgroženi pogledi neupućene okoline koja je moju Divnu smatrala nemogućom i razmaženom, a ona je bila frustrirana što se taj čas ne može izraziti - da je boli, na primjer. Da je žedna. Da joj je vruće.

I pitam se:što jednog dana? Što će biti s njome? Kako kažu riječi pjesme 'kad krene kao lane među vukove', a mojih zaštitničkih ruku neće biti oko nje da je grle i štite? Vjerujte, dala bih sto života da nije tako, da ovog trenutka mogu smisliti rješenje, mahnuti čarobnim štapićem i reći: "Sve će biti dobro! Ona će biti dobro."

No, u stvarnosti tako ne ide. Ne postoje dobre vile i čarobni štapići koji će instantno riješiti problem, no mi se uporno, i uporno držimo Isusa i one Sv. Augustina ne da nam skine križ s leđa, već da nam ih ojača da ga snažnije nosimo.

Jednog dana, lane moje, kad sklopim oči, svijet će i dalje postojati, no tvoj svijet više nikad neće biti isti. Toliko ti toga želim! Toliko toga što drugi smatraju normalnim nama je skoro pa nemoguća misija: normalno školovanje, brak i majčinstvo. Često u suzama molim dragu Gospu koja je i sama iskusila majčinske boli da nam pomogne, da ako već muž i ja nismo dostojni milosti da je duša tog djeteta bjelja od ljiljanove... i onda stanem... i pitam mjerim li po ljudskom ili po Božjem, jer ja zgriješim stoput u danu, a moja Mila nijednom... pa što joj onda točno ja to ištem? Želim li za nju pravu stvar?

U jedno sam sigurna: osim Stvoritelja, nitko te nikada dijete moje neće voljeti više od mene. Nijedan tvoj neuspjeh neću osjećati nikako drugačije nego kao kamen na duši, nijednu uvredu i ružan pogled neću doživjeti nikako nego kao mač koji će mi probosti dušu, a često se osjećam tako bespomoćno.

Na zemlji smo privremeno, često je zovemo Dolinom suza zbog patnji kojima smo izloženi, no ljubljena moja, od onog trena kad si se rodila, do trenutka kad mi svijest ugasne, svaka moja misao biti će upućena tebi. I čudna je to mješavina ljubavi, boli, sreće, patnje, ponosa, nemoguće je naći riječ koja objedinjuje u sebi taj spektar emocija koji se u srcu roditelja kovitla, a ona postoji i izgara,tolikom žestinom da ponekad pomislim da je živ čovjek ne može podnijeti.

Kad jednog dana prestanem hodati tvojim stazama i držati tvoju malu slatku ruku, jedno ti mogu obećati: ljubav nikad ne umire, i nikad te zbilja neću napustitit. Pratit ću te, čuvati gdje god pošla i što god radila, uporno i vječno, strpljivo i do kraja. U vremenu i prostoru.

Sad si još mala. Takve misli tjeram od sebe i pripisujem ih nekakvoj dalekoj dalekoj budućnosti, no istina jest da ne znamo što nam donosi sutra. Ako ikad, dušo moje duše, budeš znala čitati ili ti budu mogli čitati, znaj: nalazit ću se u svakom treptaju leptira oko tebe, povijati ću svaku vlat trave i svaki cvijetak koji ćeš ubrati - u odrazu njega vidjet ćeš moje lice .Ako u životu budeš tužna, doći ći ti u vjetru da ti šapnem da će proći, baš kako to činimo i danas. Ljubav je neuništiva i ne poznaje granice materijalnog i nematerijalnog svijeta, i baš zato ti mogu obećati da ćeš njome biti obavijena poput fluida koji ne štiti skroz, ali čini da manje boli.

Pronaći ćeš me sugdje i svuda, dovoljno je da samo pomisliš na mene i bit ću za te tu. Zauvijek.

Nemojte me pitati zašto baš danas pišem ovaj tekst. Nemam posebnog razloga.Imam tisuću razloga. Bili oni ljubav, strah, neizvjesnost, nebitno je, ovo je samo jedno pismo jedne mame jednog posebnog djeteta.

Želim samo da znaš da te volim od prvog dana - kad sam te poželjela, kad sam ugledala najljepše bademaste oči na svijetu. Znam da ne znaš što znači kad ti kažem da te volim. No ja ću ti to i dalje nastaviti govoriti, tisuće i tisuće puta, neumorno, nikad se neću umoriti, malena moja, govoreći to, jer duboko u duši znam da tvoja duša razumije značenje ljubavi. Stvorila te čista Ljubav, ta kako je onda ne bi razumjela?

I znaš, nikada zapravo neću nestati. Doći ću ti da poljubim gdje boli, da zagrlim kad ćeš zagrljaj trebati, i kunem ti se, malena moja, znat ćeš da sam to ja, da smo to mi.Oduvijek smo bile mi.

Kako jednog dana, lane moje? Nećemo se bojati. Ne dok je ljubavi. Ona ne poznaje strah i ne priznaje strepnju,samo daje mir i obećanje nečeg toliko Divnog da možemo samo nagađati o čemu se radi.

Nadam se da ćeš ove riječi moći razumjeti. Ako ne umom, onda srcem. Jer u njemu si se nastanila od prvog dana i prebivat ćeš u njemu dovijeka. Bez straha, Divna moja. Onaj koji nas je stvorio ne poznaje strah i čista je Ljubav. Zašto bi i s nama bilo drugačije?

http://blog.vecernji.hr/nikolina-nakic/bez-straha-lane-moje-5966

[JESSY]

Dete sa posebnim potrebama i vrtić

 

Dilema koja se često javlja kod roditelja tiče se upisa deteta u vrtić ukoliko postoji mogućnost da ga čuva neko od članove porodice ili pak angažovanje dadilje. 

Nepoznavanje načina rada vaspitača sa decom, ishrana u vrtićima, negodovanje i detetovo odbijanje odlaska u vrtić kao i spavanja popodne, neki su od razloga zbog kojih roditelji često odustaju od upisa i pokušavaju da pronađu neko drugo rešenje. Ta i još mnoga pitanja muče i roditelje dece sa posebnim potrebama. Problem predstavlja i činjenica da ne postoji u svakom vrtiću razvojna grupa u kojoj postoje posebno obučeni vaspitači za rad sa decom sa poteškoćama u razvoju. Udaljenost ovakvih ustanova od sopstvenog doma još jedan je razlog koji roditelje navodi da odustanu od upisa svog deteta u ovakvu grupu.

Pokušaću da vam prenesem iskustvo mog bate koji je u svom vrtiću proveo lepe trenutke i uz veliku posvećenost i ljubav svojih vaspitačica naučio da prihvati drugu decu i stekao drugare. Nadam se da će Lukino iskustvo pružiti odgovore na neka od pitanja koja mnoge roditelje dece sa posebnim potrebama muče i da će rešiti dilemu – Upisati dete u vrtić ili ne?

Luka je u vrtić krenuo sa nepunih 6 godina. Pre toga moji roditelji pokušali su da ga uključe u rad sa defektologom, međutim on nije želeo da sarađuje. Takođe pristup tadašnjeg defektologa nije bio odgovarajući i višemesečni odlasci nisu dali rezultate. Tada smo krenuli u potragu za ustanovom koja bi bila adekvatna za njega i ubrzo smo saznali za vrtić koji se nalazi u obližnjem delu grada, a nosi ime po poznatom dečijem pesniku Dušku Radoviću. U tom vrtiću postoji razvojna grupa u kojoj je najviše do petoro dece sa različitim oblicima invaliditeta. To su slepa deca, deca koja ne govore, imaju cerebralnu paralizu ili neki drugi vid poteškoća u razvoju. Neka od pitanja na koja roditelji pokušavaju da pronađu odgovore jesu – ko će čuvati njihovu decu, da li su vaspitačice iskusne, predane radu sa njima? Koliko je sigurno ostaviti dete koje ima specifične potrebe u toku dana, već izgrađene navike? Da li će vaspitači to umeti da prepoznaju i ko uopšte može bolje da razume vaše dete nego vi sami, naročito kada dete ne govori?

Najpre, bez sumnje vaspitači koji rade u razvojnim grupama su obučeni za rad sa decom sa posebnim potrebama, iskusni i u svakom trenutku su tu da oslušnu potrebe vašeg deteta, pomognu mu i nauče ga nešto novo. Možda isprva neće biti lako, ali vremenom uz vašu pomoć i sugestije, upoznaće sve potrebe vašeg deteta i u svakom trenutku pružiće mu najviše što mogu. Luka je pre polaska u vrtić bio veoma vezan za članove porodice i retko kada je dopuštao da mu priđe neko drugi, da ga pomazi ili se poigra sa njim tako da smo prilikom njegovog polaska u vrtić bili zabrinuti kako će se ponašati i da li će uopšte želeti da sarađuje. Međutim, i deca bez poteškoća u razvoju ne prihvataju tako lako boravak u vrtiću, sećam se da sam ja bežala baki kada sam shvatila da u vrtiću treba da spavam, a moja sestra je nedeljama plakala prilikom svakog polaska u vrtić. To je trajalo sve do trenutka kada je otkrila ukusnu užinu, upoznala nove drugare i shvatila koliko je boravak i igra u vrtiću zapravo zabavna. Tako su i moji roditelji znali da je iako postoji mogućnost da Luka ne prihvati odmah novo okruženje,  boravak sa drugom decom veoma važan i da će imati veliki značaj za njegovu socijalizaciju.

Prvi dan Luka je sa vaspitačicama proveo pola sata. Svaki naredni dan ostajao je sve duže i ispostavilo se da nije bilo razloga za brigu. Luka je pronašao svoj kutak u sobi – prijalo mu je odmaranje u takozvanom lejzi begu i na strunjači. Sa vaspitačicama se polako upoznavao i najpre nije prihvatao svaku njihovu sugestiju, celokupno okruženje je za njega bilo novo i kao i svakom detetu trebalo je malo vremena da se u potpunosti prilagodi. Na sreću tu su bile divne vaspitačice Gaga i Bilja kao i medicinska sestra Daca koje su u svakom trenutku bile tu za njega kao i za njegove drugare. Svaki od njih ima specifične potrebe, drugačiju narav ali njima nije trebalo puno vremena da se sa svakim detetom sprijatelje i pronađu način da ispune svaku njihovu potrebu. Tu se pruža odgovor na još jedno pitanje koje mnoge roditelje muči. S obzirom na specifično zdravstveno stanje svog deteta, mnogi strahuju da vaspitačica neće u slučaju nužde znati kako da reaguje i u slučaju epileptičnih napada, povrede ili bilo čega sličnog na pravi način pomogne detetu. Svaka razvojna grupa zato ima i medicinsku sestru koja je tu da detetu pruži odgovarajuću negu i u skladu sa zdravstvenim stanjem pomogne. Još ako je duhovita i pažljiva poput Lukine Dace, roditelji zaista mogu biti sigurni da je njihovo dete u pravim rukama. Lukine vaspitačice su ga vrlo brzo zavolele, trudile se da ga upoznaju, otkriju šta je to što voli kako bi njegov boravak u vrtiću učinile što lepšim i zanimljivijim. Pokušavao je da se popne svuda po sobi kada bi pomislio da su vaspitačice izašle, a one su zapravo namerno ponekada ćutale kako bi videle da li će da pravi nestašluke. Pustile su ga da istraži svaki kutak sobe, kao i dvorišta. Najviše vremena provodio je ljuljajući se ili penjući na penjalici na kojoj do tada nismo ni znali koliko je spretan. Zahvaljujući Gagi, Daci i Bilji Luka je savladao različite veštine i postao prava mala maza, omiljena među drugarima.

Sledeće od čega roditelji strahuju jeste kako će njihovo dete i da li će uopšte prihvatiti hranu  u vrtiću. Mnogi Lukini drugovi imaju specifičan način ishrane. Luka u periodu kada je krenuo u vrtić nije prihvatao mnoge namirnice. Jeo je svega par jela i uglavnom ga je hranila mama. Samo kada ona nije bila tu prihvatao je da ga hranimo tata ili ja. Kako će izdržati ceo dan bez jela? Zaista, Luka je u početku odbijao da jede u vrtiću. On, kao i sva slepa deca, ima izuzetno razvijeno čulo mirisa te pre nego što bilo šta okusi, najpre omiriše i ukoliko mu se miris ne dopadne odbija da to proba. Tako da mogu reći da je to bila mamina najveća briga. Međutim, kako su dani prolazili Luka je polako počeo da isprobava jela iz vrtića, prihvata da ga hrane vaspitačice. Verujem da i ostala deca koja se nađu u istoj situaciji posle nekog vremena popuste i usled toga što ogladne počinju da jedu i isprobavaju neke nove ukuse i često u kolektivu jedu i ono što u kući nikada ne bi okusili. Potrebno je samo malo strpljenja i upornosti. Nas Luka i dan danas iznenađuje kada nam učiteljica iz škole javi da je pio jogurt, pojeo krastavac ili kiflu. To nikada kod kuće nije ni želeo da proba. Tako da neka vas strah od toga kako će dete prihvatiti ishranu u vrtiću ne sputava i ne predstavlja prepreku za upis deteta u razvojnu grupu. Vrlo je moguće da ćete uskoro morati da se raspitujete o receptima koje u vrtićima koriste za pripremu hrane i da svaki dan pravite baš taj kolač koji je vaše dete jelo u vrtiću.

Ono što u našem rodnom gradu svakako predstavlja problem jeste mali broj vrtića koji imaju razvojnu grupu. Usled toga, nekima se udaljenost adekvatne ustanove čini kao velika prepreka. Međutim, boravak vašeg deteta sa posebnim potrebama u kolektivu sa drugom decom je veoma važan za njihovu socijalizaciju i nesumnjivo odlična priprema kasnije za školu. Prednosti su velike i vredne menjanja dva autobusa i prelaska nekoliko kilometara do vrtića.

Razvojne grupe su u odnosu na regularne grupe male i roditeljima se može činiti da su oni suviše izdvojeni u odnosu na drugu decu kao i da ih druga deca neće prihvatiti u svom okruženju, te da je možda bolje upisati ih u ustanovu u kojoj su samo deca sa posebnim potrebama. Luka je na naše iznenađenje vrlo brzo prihvatio drugu decu, kao i ona njega. Devojčice njegovog uzrasta iz regularnih grupa često su ga izvodile napolje, a i on je kada bi ostajao sam u svojoj grupi zajedno sa vaspitačicama odlazio i provodio vreme u regularnim grupama. Svi su ga zavoleli i rado sa njim delili svoje igračke. Mislim da je uopšte za vrtiće koji to mogu da obezbede, važno da imaju razvojnu grupu jer upravo tako druga deca se uče da prihvate decu sa invaliditetom, uče se da budu solidarni i rado prihvataju da im pomognu.

Luka je u vrtić išao do prošle jeseni kada je krenuo u prvi razred škole za slepe i slabovide. Boravak u vrtiću i rad sa predanim i pažljivim vaspitačicama pripremio ga je ne samo za boravak u školi već i svakodnevne situacije. Od deteta koje je od sebe odgurivalo gotovo svakog ko bi mu prišao, postao je jedan od omiljenih dečaka u vrtiću i velikih maza. Za jednu Novu godinu vaspitačice su nam poklonile fotoalbum u kome se nalaze fotografije na kojima su zabeleženi Lukino učešće na maskenbalu, igra ali i nestašluci koje je pravio, a priložene fotografije su upravo iz ovog nama dragog poklona. Nadam se da će Lukino iskustvo ohrabriti mnoge mame i tate koje se kolebaju da li da upišu svoje dete sa posebnim potrebama u razvojnu grupu i verujem da svaki vrtić ima neku svoju Gagu, Bilju ili Dacu koja će vašem detetu pružiti lepe trenutke i naučiti ga mnogo toga.

 

https://novakdjokovicfoundation.org/sr/dete-sa-posebnim-potrebama-i-vrtic-da-ili-ne/

[АлександраВ]

On 29.11.2015. at 23:06, Данче* рече

Када неко ко се није до сада сусрео са дететом са потешкоћама било које врсте, први пут сусретне такво дете, не зна како би се понашао, па најчешће своје осећаје изражава са: "Јадно дете и јадна мама."
Ми маме из дубине душе мрзимо ту реч.
Зашто? Јер реч "јадан" нама не доноси ама баш ништа осим негативне енергије која тера сунце из наших живота. Нко ту није јадан. Дете се родило са потешкоћама и најчешће није свесно да их има, а мајка воли своје дете и та реч јој само даје до знања да се дете одмах на први поглед дискриминира као нешто што је само вредно нечијег жаљења.
Та реч боли, не даје достојанство ни мајци ни детету, одаје знак неинформираности и незнања, недостатак жеље да се приђе ближе и схвати. Прогласиш некога јадним и мислиш како си добар јер ти је ето жао, кажеш то на глас да чују и мајка и дете а ниси свестан да си заправо нанео бол некоме ко се сваки Божји дан бори управо за прихваћање и разумевање. Ако кажеш некоме у очи да је јадан, ти ниси разумео. Ти не разумеш. Маме више воле питања од жаљења. Радо ће објаснити ако останеш мало дуже. Шта мама и дете имају од тога да им кажеш да су јадни, тужно затресеш главом и одеш? Њима само остаје туга што их се не разуме.

Шта треба детету са потешкоћама у развоју?
Треба му да га неко прихвати и заволи таквог какав јесте.
Треба му неко ко жели провести неко време са њим, осим маме и тате.
Треба му неко да се са њим шали и игра.
Да га неко изненади посетом у коју је дошао само ради њега.
Треба му осећај важности и сврхе.
Требају му пријатељи који ће се са њим играти и делити.
Неко ко ће сести крај њега и објашњавати животне ситуације ако дете може довољно разумети, јер онда жели и знати.
Ако не може довољно разумети, онда му треба што више разлога за смех, неко ко ће га забављати да се што више смеје.

Познато? Наравно да је. Јер све то исто треба ама баш свакоме детету на свету.
Ако дете има некога ко га неизмерно воли, онда то није "јадно" дете, то је сретно дете. Са потешкоћама или без њих.
Јер има и здраве деце која немају никога ко би им дао топлине па постану емоционални инвалиди када одрасту.
Вољено дете је дете које има све што му треба да одрасте.

 

[Данче*]

Priče roditelja dece sa posebnim potrebama

Njihova briga nema kraja  

Roditelji dece sa posebnim potrebama, nadaju se da bi država mogla da im obezbedi prava kakva imaju negovatelji ili hranitelji. Za donošenje ovog zakona skupljene su desetine hiljada potpisa, ali su oni za sada samo – slova na papiru

Ljiljana Popović iz Sremske Mitrovice je majka jednog Nenada, koji od svoje osme godine života pohađa specijalnu školu,  dane provodi u Dnevnom boravku i bez roditeljske pažnje ne može da živi. On je osoba  sa posebnim potrebama o kome brinu roditelji.

– Društvo smatra da su ovo naša deca i naš problem. Mi roditelji smatramo da treba da se izjednačimo sa negovateljima, jer sa našim problemom ležemo i ustajemo. Ja sa svojim živim skoro 40 godina.  Kao roditelji treba da se borimo za egzistenciju dece i sve ostalo. Pala sam zimus, ali ni dana nisam izostala iz aktivnosti Udruženja za mentalno nedovoljno razvijene osobe, jer je to život mog deteta. On ne može da ide  u disko, ni na igranke,  već samo pripada svojoj porodici. Zato ja i drugi roditelji smatramo da treba da nam se prizna status negovatelja  – kaže Ljiljana Popović povodom tribine o potrebi donošenja Zakona roditelj -staratelj u Sremskoj Mitrovici sa koje je takva poruka upućena nadležnima.

Roditeljima dece sa posebnim potrebama, čulo se, imaju pregršt problema koji nemaju  rok važenja, a nemaju nade da će brigama doći kraj, jer nema leka za bolest njihove dece. Očevi i majke treba stalno da brinu i neguju svoju decu, a ako roditelji rade, porodica mora da se  snalazi  kako zna i ume da reši pitanje čuvanja člana porodice sa posebnim potrebama. Roditelji menjaju smene, uzimaju slobodne dane, uzimaju osobe da čuvaju decu na sat, plaćaju to, a nemaju prevelika sredstva za život. Zato misle da bi im donošenje zakona pomogli da bar reše egzistencijalne probleme i imaju prava koja imaju staratelji.

Slavoljub Popović je roditelji i predsednik Opštinskog društva za pomoć mentalno nedovoljno razvijenih osoba. Smatra da sama reč MNRO govori o čemu se radi i pita: zašto ne bi izjednačili porodice koje imaju taj problem sa onima koje su postale staratelji tuđe dece?

– Moj sin ima 37 godina, nikada se neće osamostaliti, to su deca kojima je oduzeta radna sposobnost i dok su živi biće deca. Zato hoćemo da se izjadnače u pravima  roditelji ove dece sa onima koji imaju tuđi decu na staranju – kaže Slavoljub Popović.

Istog mišljenja je i Radinka Čipan iz Sremske Mitrovice koja kaže da su roditelji okupljeni oko ovog mitrovačkog udruženja preopterećeni brigama i troškovima zbog njihovog deteta.

– Podržavam inicijativu da se donese pomenuti zakon jer smo kao roditelji  prepterećeni svim i svačim, a zakon bi bio  podstrek  koji treba  porodici. Dok sam radila plaćala sam nekog da čuva moje dete jer je i  suprug radio. Sada nismo izjednačeni sa onima koji brinu o tuđoj deci kao staratelji, a uz status koji bi nam doneo ovaj zakon bilo bi nam bolje – smatra  Radinka Čipan.

Učesnici ove tribine, organizator je bio Gradski odbor zelene stranke,  podsećaju da je jedan od  zahteva Evropske unije da se deca uzimaju iz institucija i da imaju šansu da odrastaju u prirodnom  okruženju. Nema prirodnijeg  okruženja od porodice, ali njoj treba podrška koja će se postići donošenjem Zakona roditelj negovatelj.

Radionice

Da bi omogućili svojoj deci kakav takav izlazak iz kuće i obuku roditelji okupljeni u Društvu za pomoć MNRO dva puta nedeljno radionice. Deca uče da tkaju, prave kese, šiju i što naprave prodaju.

http://www.sremskenovine.co.rs/2017/04/price-roditelja-dece-sa-posebnim-potrebama/

[Данче*]

Остоја Војиновић: Не заборавити на особе са инвалидитетом

Пре готово 2500 година, грчки филозоф Диоген, ходао је улицама Атине и у руци носио упаљену свећу. Kад су га упитали шта ради, он им је једноставно одговорио: „Тражим човека!“. Та исконска потрага за човеком и дан данас се наставља, а тек га се с времена на време присетимо и позовемо да покаже своје људско лице и човечност. Међународни дан особа са инвалидитетом (3.12.) само је подсетник да свако заслужује прилику осећати се човеком и бити прихваћен у својој различитости.
Међународни дан особа са инвалидитетом обележава се од 1992.године када је Генерална скупштина УН усвојила резолуцију којом се све земље позивају на обележавање тог дана са циљем да се инвалидима омогући једнако уживање људских права и равноправно суделовање у друштвеном животу.
Дан особа са инвалидитетом треба да укаже на боље разумевање ових особа, помогне да људи постану свеснији права, достојанства и добробити особа са инвалидитетом, као и да се подигне ниво свести о важности њиховог интегрисања у све аспекте живота, од економских и политичких, додруштвених и културних.
Према резултатима последњег пописа у Србији живи 571.780 грађана који су се изјаснили да себе доживљавају као особу са инвалидитетом.Овим особама сматрају се они који су се у попису изјаснили да имају тешкоћа или су потпуно онемогућени да обављају свакодневне активности.То је 8% од укупног броја грађана Србије.Особе са инвалидитетом чешће од других изложене су су дискриминацији, а проблем који значајно доприноси дискриминацији ових особа је питање неприступачности објеката, стопа незапослености, као и још увек недовољна подршку у заједници.

Особе са инвалидитетом често не могу да користе градски превоз, а прилази великом број здравствених и социјалних установа, као и судова, зграда локалне самоуправе није прилагођен овим особама
Особе са инвалидитетом које припадају и другим маргинализованим друштвеним групама, често се у пракси сусрећу са дискриминацијом по више основа.То је пре свега случај са женама са инвалидитетом, децом и младима са инвалидитетом, особама са инвалидитетом припадницима националних манина, као и избеглим и интерно расељеним лицима из ове категорије.
Жене са инвалидитетом трпе вишеструку дискриминацију како услед свог инвалидитета, тако и због друштвених стереотипних улога мушкарца и жене. Оне се и теже запошљавању, за обављање истог посла добијају мању накнаду, и чешће су жртве породичног насиља у односу на жене без инвалидитета.Уз децу и младе са инвалидитетом који такође представљау посебно осетљиву групу, неопходно је удружено деловање свих актера у циљу равноправног и несметаног функционисања у друштву у којем би свака особа могла и требала да оствари свој пуни потенцијал.
Kроз историју однос према особама са инвалидитетом неретко је био бруталан.У робовласничком друштву, у Спарти циљ васпитања је био храбар и издржљив војник који може да служи држави.Тражила се безусловна послушност, издржљивост и вештина побеђивања .Лица са инвалидитетом углавном нису могла да постану снажни и вешти војници, тако да према њима није било толеранције и доживљавали су елиминацију из друштава.У Атини су их давали робовима на чување, што се може повезати са великим поклањењем пажње Атињана телесном изгледу и нетрпељивошћу према телесним естетским недостацима.
За особе које се на неки начин разликују од других, кроз историју су се користили различити термини.У средњовековним списима наилазимо на врло ружне и погрдне називе као што су убоги, ништи, кљасти, бедни,немоћни.
У новијим временима особе са инвалидитетом се дефинишу као особе са посебним потребама,особе са тешкоћама у развоју, особе са тешкоћама социјалне интеграције.
Особе са инвалидитетом треба да докажу себи да постоје многе ствари које могу да ураде упркос њиховој ситуацији, а што подиже њихово самопоуздање и помаже им у отпору депресији.

Остоја Војиновић

http://vidovdan.org/2017/12/03/ostoja-vojinovic-ne-zaboraviti-na-osobe-sa-invaliditetom/

[Драгана Милошевић]

Postojimo svih 365 dana ne samo ovog

Послато са E6653 користећи Pouke.org мобилну апликацију