Ћиров блог о историји

[Ћириличар]

Хисторија Босне ( до пада Херцеговине под Турке ) - Владимир Ћоровић; прст у око национализмима

Мислим да је Ћоровић објективно већ давно разријешио спор поријекла и припадности Босне и Бошњака у овој књизи. На самом почетку приче о досељавању Словена ( тачније Срба и Хрвата ) Ћоровић наводи као изворе, прије свега, Константина Порфирогенита, али и Барски родослов ( Љетопис попа Дукљанина ), а за касније периоде и Мавра Орбинија. Такође истиче одређене тачке неслагања са Јиречеком и Клајићем око одређених ситница ( али и понеких битних питања, као да ли је Босна била независна или угарски вазал ). Ако се на податке које Ћоровић даје гледа са тачке гледишта ( што би иновјерни преко Дрине рекли ) "великосрпског национализма", да се примјетити како Ћоровић нуди закључке од којих неки иду томе у прилог, али и доста закључака који не иду.Исто се може рећи и за хрватски и бошњачки ( велико ) национализам. Лично сматрам да је добар знак када историчар даје закључке који се не поклапају у потпуности са оваквим необјективним идеологијама. Наравно, то нијезнак истинитости историчаревих закључака, али јесте добра индикација његове непристрасности и професионалности.

Дакле, чија је Босна и ко су Босанци, Бошњани и Бошњаци? Један од одговора је да су Босанци засебна етничка скупина у односу на околне Словене, то јест да су директни потомци балканских старосједилаца, што је донекле и тачно. Босанци јесу потомци старосједилаца Балкана, као што су то сви Балканци, јер су се Словени мијешали са старосједиоцима током насељавања и преузимања Балкана. Узевши у обзир ту чињеницу, и чињеницу да се у Босни говори језик савршено разумљив сусједним Словенима ( јер је при томе и словенски језик ), сљедећи корак јесте тврдња да су Босанци засебна скупина Словена, другачија од Срба и Хрвата. На жалост по овакву тврдњу, на супротним позицијама стоји пријесвега Порфирогенитов спис "О управљању царством" гдје Рашку и Босну, те Травунију и Хум ставља под земље настањене Србима. Српски етнички простор се, како наводи Ћоровић, кретао од источних крајева Рашке и Зете, све до ријеке Цетине у данашњој БиХ. Чак штавише, Љетопис попа Дукљанина, иако споран сам по себи у многим стварима, ставља Рашку и Босну као двије цјелине Загорја "које се још назива и Србија". Дакле, Босна је несумњиво српска, али мора се знати шта се у овим изворима подразумијева под Босном, а то није данашња БиХ. Наиме, ријеч је о доста ужем простору који је обухватао просторе данашњег Сарајева, Зенице,Тузле, и све земље између ових мјеста, Саве и Дрине и данашње Херцеговине ( тадашњег Хума ). Бањалука, Бихаћ, простор уз БиХ-хрватску границу преко Неретве и Цетине биле су хрватски етнички простор.

Да ли то значи да су Босанци заправо Срби? И да и не. Изворно, у овим територијалним оквирима гдје је Босна обухватала Врхбосну ( Сарајево ), несумњивоје да јесу, као што се може рећи и за предјеле Тузле ( Соли ) и данашње источне БиХ ( Сарајевско-романијске регије ). Још к томе, Босна је касније усвоје територије убрајала и Хум који је све до 14. вијека био под влашћу српских великаша и насељен примарно православним Србима. Том облашћу је чак владала како главна, тако и споредна линија немањићке династије ( она која је потекла од Мирослава, брата Стефана Немање ) до одређеног тренутка. Дакле етничка припадност Босанаца је несумњива, али национални осјећај је потпуно друго питање. Сам Ћоровић каже:"Неугрожавани од Срба из Рашке, а у бољем политичком положају од Хрвата у односу према Мађарима, Босанци су се очували у својим планинама неистрошени и са осјетном расном свјежином. Њихово подручје, биоло је уз рашко, етнички и расно једно од најчистијих. Стари влашки сточари, као и у Рашкој, били су до 14. вијека потпуно славизирани и сматрали су се потпуно као наш елеменат. Босанска држава је у свом службеном називу иначе и задржала ту локалну ознаку, избјегавајући да себи да племенско јасно обиљежје. У 13. вијеку, истина, бан Матеја Нинослав је у својим уговорима са Дубровником разликовао изречно своје поданике као Србе, од Дубровчана или Влаха, али се такви примјери у 14. вијеку више не понављају. Босанци се зову само Бошњани или "добри Бошњани", тако и никако друкчије. Они пишу ћирилицом ( ... ) и за то писмо се зна и каже да је српско, али тосе несматра као нека нарочита племенска карактеристика народа. ( ... ) Сличне примјере недовољно развијене националне свијести имамо и код других европских народа.". Наравно, потребно је код Ћоровића узети у обзир да је он био подржаалацдинастије Карађорђевић, па вјероватно стога и Југословенства, те не би чудило да су његови закључци засновани и из одређених идеолошких побуда. Но, било-не било, Ћоровић заиста извлачи добру оцјену Тврткове државе као "српскохрватске" јер је у том тренутку заиста била састављена подједнако од српског и хрватског етничког подручја. Снага Босне у то вријеме несумњиво је дјеловала и на изграђивање одређеног засебног националног идентитета ( који је потпуно другачија ствар од етничког поријекла ) код њених становника ( као фратар Иво Јукић ), и то не само код оних који су касније прешли на ислам , али свијест о свом етничком поријеклу такође није избрисана код свих Босанаца ( за што је репрезентативан примјер Немање Кустурице ).

[Ћириличар]

Укратко о грбу Хрватске

Први званични спомен ( и приказ ) грба Хрватске јавља се 1495. године на једној кули у Инцбруку ( Аустрија ) на које мје био приказан грб Максимилијана I, аустријског надвојводе:

Од тада, црвено-бијела шаховница се користила као званични симбол Хрватске. Но, тадашњи појам Хрватске се сводио на дијелове који нису били обухваћени Далмацијом и Славонијом, које су такође имале своје сопствене грбове ( Далмација три окруњене лавље главе на плавом пољу, а Славонија куну између двије сребрне траке које представљају Саву и Драву ). Тако је ејдно вријеме грб Хрватске заправо био сложени грб Хрватске ( уже ), Славоније и Далмације. Временом се шаховница почела узимати као свехрватски симбол, те је у том смислу и коришћена као грб државе Словенаца, Хрвата и Срба, и ушла у грб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца као знак хрватског народа. Народно предање држи да овај симбол има много старије поријекло и да означава Бијелу Хрватску и Црвену Хрватску ( Бијела Хрватска је прапостојбина Хрвата, док је Црвена заправо балканска Хрватска ). Занимљиво је да се у Љетопису попа Дукљанина, словенско краљество дијели на Загорје ( Србију ) и Приморје ( Хрватску ), а Приморје се даље дијели на Бијелу Хрватску и Црвену Хрватску.

Занимљивост око хрватске шаховнице лежи у распореду поља. Историјски увијек је прво долазило бијело поље, али се са новијим временима знало све чешће појавити и црвено поље као прво. Након Другог свјетског рата, грб Хрватске је установљен са првим црвеним пољем:

Тако је и остало након 1990. године, што се у неким круговима тумачи и као одступање данашње Хрватске републике од старог наслијеђа НДХ која је имала шаховницу са првим бијелим пољем, уз латинично слово "U" ( тако је Рене Битојарац у недавној гунгули око његове пјесме "Ми Хрвати" своје званично саопштење поводом читаве фрке завршио реченицом "Моја шаховница почиње црвеним пољем" ). Поред штита са шаховницом, изнад штита стоји круна са грбовима историјских области Хрватске - Хрватска ( ужа - полумјесец и осмокрака звијезда, што је уједно био сматран и за грб Илирије током трајања илиризма ), Истре ( јарац ), Далмације, Славоније и Дубровника ( плаво поље са двије водоравне црвене пречке ):

[Ћириличар]

 

[Ћириличар]

"Словенско краљевство" по Барском родослову ( Љетопису попа Дукљанина )

[александар живаљев]

On 6/9/2016 at 11:59, Ћириличар рече

Но, било-не било, Ћоровић заиста извлачи добру оцјену Тврткове државе као "српскохрватске" јер је у том тренутку заиста била састављена подједнако од српског и хрватског етничког подручја.

Цио прилог изванредан. Много хвала, само напријед.

[Ћириличар]

Странице гдје се могу преузети разни историјски списи за српску историју:

http://archanthis.org/stara-srpska-knjizevnost-u-24-knjige/

http://www.plemenito.com/lat/povelje-i-pisma/c15

[Ћириличар]

Одломак о језику из књиге В.С. Караџића - "Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона"

Познате су оне тврдње да су савремени Хрвати покатоличени Срби, а да правог хрватског језика скоро и да нема више јер га је замијенио Вуков српски језик, као и да је српско-хрватски заправо чисто српски језик ( или босански код неких ). Такве тврдње је популаризовао Шешељ деведесетих година и то не без основа у историји. Наиме, Шешељ је просто цитирао Вука Караџића и његове ријечи из Ковчежића:"Овако ја, од прилике, мислим да су Римски и Турски Срби изгубили своје народно име. Али било то како му драго, сад је ова мрзост попустила. Сви паметни људи и од Грчкијех и од Римскијех Срба признају да су један народ и труде се да би мрзост због закона или са свијем искоријенили или барем умалили што се више може, само је онима РИмскога закона још тешко Србима назвати се, али ће се по свој прилици и томе мало по мало навикнути; јер ако не ће да су Срби, они немају никаквога народнога имена. Да реку да су једни Славонци, други Далматинци, трећи Дубровчани, то су све имена од мјеста у којима живе и не показују никаквога народа. Да реку да су Славени, то су и Руси и Пољаци и Чеси и сви остали Славенски народи. Да реку да су Хрвати, ја бих рекао да ово име по працди припада најприје само Чакавцима који су по свој прилици остаци Порфирогенитовијех Хрвата и којијех се језик мало разликује од Српскога, али је опет ближи Српскоме него и јединоме другоме Славенскоме нарјечију; а по том данашњијем Хрватима у Загрепској, Вараждинској и Крижевачкој вармеђи, којијех се домовина прозвала Хрватском послије Мухачкога боја, који је био године 1526 ( а донде се звала горња Славонија ) и којијех је језик као пријелаз из Крањскога у Српски, али не знам како би се тијем именом могла назвати она браћа наша закона Римскога која живе н.п. у Банату, или у Бачкој или у Сријему и Славонији, или у Босни и Херцеговини, или у Дубровнику и говоре онакијем истијем језиком као и Срби. ( ... ) У Далмацији на сухој земљи ( осим самога приморја и острва ) гдје је било срце Хрвата, данас нема никакога народа који би се по језику разликовао од Срба, али на острвима и у приморскијем мјестима из којијех су се људи слабо мијешали с онима са сухе земље ( као н.п. у Трогиру и Омишу ), говори се језиком мало друкчијим од Српскога, и ја мислим да су ови приморци и острвљани остаци или потомци старијех Хрвата.". 

Него, какве основе Вук има за овакве тврдње? Треба се прво поставити пар питања. Прво - шта је тачно "српски језик"? Друго - како говори народ Далмације и Славоније ( тј. какав је "народни говор тих крајева ) данас и прије? Треће - како говоре градишћански Хрвати?

Дакле, шта је то српски језик? Које језичке особине он име које га разликују од хрватскога? По Вуку, те ( најважније ) карактеристике су сљедеће:

1. штокавица
2. извршена гласовна промјена л у о
3. извршено јотовање за добијање гласова ђ, љ, ћ
4. облик ријечи "који" ( умјесто "ки" у Хрвата )
5. на крају слога, "м" се изговара као "м", док Хрвати на том мјесту изговарају "н" ( као пјесма "Јубин те, јубин" од Горана Карана, нпр. )
6. ијекавица ( док је хрватски језик икавски )

Историјски гледано, Вук је заиста у праву у оваквом дефинисању српског језика, јер се народски говор на просторима Босне, Хума, Зете и Рашке веома мало разликује. Што се више залази у планине, то изговор постаје "српскији". У суштини, ово се поклапа са границама првобитне српске државе која је обухватала данашњи Санџак/Рашку, Црну Гору, Херцеговину и источну и централну БиХ. Чак и данас, у тим предјелима народски говор се у потпуности поклапа са овим критеријумима ( у југозападној Србији људи у обичном говору и даље мијешају ијекавицу и екавицу, док Бошњаци из Санџака говоре у потпуности ијекавицом - мада је веома могуће да се ијекавица код њих учврстила како из историјских, тако и из савремених политичких разлога ). Оно што се да примјетити јесте како се иде више ка истоку, језик прелази у екавицу и онда полако нагиње ка бугарскоме језику према југу ( што и не изненађује, јер 90% савремене Србије није улазило у првобитну Србију у вријеме доласка Срба на Балкан. На тим предјелима живјели су други Словени који су се нашли између Бугара и Срба, те су брзом и стабилном експанзијом српске државе попримили српски идентитет. Након ратова Аустрије и Османског царства, Шумадија је остала опустошена, па су њене просторе Османлије насељавали Србима из језгра српске балканске прапостојбине. Зато многе породице данас могу наћи како воде поријекло са Косова, Црне Горе или из Херцеговине и сл. ), док се на западу све више осјећа икавица и још поједине хрватске језичке особине ( као уметање гласа "х", што Бошњаци раде са неким ријечима, попут "хисторија" ), али штокавица и гласовне промјене ( л у о и јотовање најприје ). Тако босански краљ Остоја у једној повељи из 1398. године себе назива:"Аз краљ Стипан Остоја", а не "Стјепан" како би било по ијекавици. Но, питање је колико се повеље могу узимати као основ истраживања народног говора. Ипак, једно је сигурно - ниједан владар Србије себе није називао "Стипан", него ијекавски "Стјепан" или грчки "Стефан", што јесте индикативно за ово питање.

Да видимо даље, шта каже Вук за говор Хрвата из Далмације, примораца и острвљана. ( Неке ) Особине њиховог говора јесу:

1. чакавица
2. није извршена промјена л у о ( па говоре "радил, казал" и сл. )
3. неизвршено јотовање за гласове ђ и љ, те умјесто њих изговарају просто "ј" ( земља - земја )
4. неизвршено јотовање за глас ћ, те умјесто њега изговарају "тј" ( браћа - братја: Вук чак каже да се овакав изговор може чути и у Босни )
5. гдје Срби изговарају "шт", они изговарају "шћ" ( огњишће, шћап; изузетак је случај када је ш потекло од ч, па се оонда изговара "шт", коа код почтен-поштен )
6. често умећу глас "х"
7. у генитиву множине немају наставке ( од градов, од жен )
8. у презенту глаголе завршавају често на -ду ( пишеду, говориду, хоћеду, молиду )
9. скраћују који - ки, које - ке, моја - ма
10. на крају слога, м изговарају као н ( Јубин те, јубин - тако говоре и Паштровићи у Црној Гори )
11. икавица

Потребно је на почетку имати на уму да је јадранско приморје на Балкану било под јаким италијанским утицајем, те да стога неке језичке карактеристике примораца потичу од утицаја латинског или италијанског изговора, а не од заједничке етничке припадности. Ево како је писао Андрија Качић-Миошић у Дубровнику на почетку 17. вијека, у својој књизи "Разговор угодни народа словинскога" ( икавица ):

1. Прво поглавље носи назив "Брату штиоцу", гдје "ш" долази од "ч", јер се ради о ријечи "читалац"
2. Одломак из прве пјесме:"

   Писма Радована и Мјелована.

           Књигу пише од Котара кнеже,
   по имену старац Радоване,
   тер је шаље побратиму свому,
   Мјеловану од горице црне.

           У књизи га липо поздрављаше
   тер овако старац бесиђаше:
   „Мјеловане, сва је вјека на те:
   пробуди се, биће боље за те.

           Кадно лани прође низ Котаре
   и пронесе гусле јаворове
   тер запјева пјесму од јунака
   једне славиш, друге не спомињеш.

           Вијече на те Лијека и Крбава,
   Славонија, вјетежка држава,
   славна Босна и сва Далмација,
   Романија и сва Булгарија,

           јер остави многе вјетезове,
   мејданџије, бане и кнезове.
   Пази, да ти не огуле браду,
   јер јунаци за шалу не знаду."

Миошић каже да је скупљао народне пјесме ( иако је врло вјероватно да је неке и сам исписао, или да их је неко "учен" измислио, јер обилују невјероватном историјском прецизношћу и хронологијом која није својствена дифузној народној умјетности ) па стога не чуде појаве српског и хрватског изговора. Но, погледајмо како је сам Миошић писао предговор за књигу:

"По нарави је човика свакога свој народ фалити, уздизати и узвеличавати, и зато виде се многе књиге на свитлост изнесене, у којим се штију краљи, дуке, маркежи, кнезови, господа, витезови, јунаци и њиова јунаштва. Ма народ словински вазда је био, како се види, у тому мало помљив, јер се мало ствари штије и находи од стари краља, бана, господе и догађаја, који су се догађали у нашим странам ( ово је додуше падеж локатив ). И да се посве не изгубе од стари витезова успомене, Госп. Бог дао је нашему народу тако памет наравну, да оно, што други народи уздрже у књигам, они уздрже у памети пивајући на собетим, дернецим и по свим мистим, куда путују, писме своји краља, бана, витезова и врсни јунака, које премда нису посве истините, ништа не мање има свака добар темељ од истине. Желећи дакле ја, да сиромаси тежаци и чобани народа словинскога, који се наслађују у такизим писмам, могу доћи у познање, да њиове писме и даворије нису брез темеља истинита, на службу истих сиромаха дајем на свитлост ове књижице скупљене, сложене и принесене из различити књига талијански у језик словински, у којим ће се видити краљи, бани, господа и витезови словински, њиови рати, јунаштва и сва диловања добра и зла. Ма вируј ми, мој штиоче поштовани, да када разгледаш ови моји трудак, видићеш несрићно и немирно стање, у кому се нахођаху ваши прашукундиди у вриме словински владаоца, и познаћеш честито, мирно и рајско стање, у кому се находимо сада под крилом нашега Приведрога Принципа, за кога имамо у потриби нашу крв пролити. Ако ли ти пак не буду ове књижице угодне, а ти чини боље. На перу ти срића, и да си ми здрав и весео".

Како говоре у Далмацији данаске, послушати овај снимак.

Са друге стране, Славонци изгледа вуку на Крањски, јер се код њих, поред већ описаних хрватских особин ( умјесто људи - јуди нпр. ) а, већ јавља екавица и кајкавица, како се види у серији Грунтовчани.

А Градишћански Хрвати? Довољно је само послушати како говоре:

1. Емисија Паралеле
2. Градишћански Хрвати

 

[Agnostik]

Pozdrav Cirilo a tezu o Srbima tri vera ima Vuk od Dositeja. Kao i ideju da su stokavci Srbi od Kopitara, koji je kajkavce smatrao Slovencima.

[Ћириличар]

2 hours ago, Agnostik рече

Pozdrav Cirilo a tezu o Srbima tri vera ima Vuk od Dositeja. Kao i ideju da su stokavci Srbi od Kopitara, koji je kajkavce smatrao Slovencima.

Природно је да је Вук од Копитара преузео таква схватања. Само што језик никада није био нека тачно утврђена категорија што се тиче Германа и Словена. Не можеш лако повући црту гдје завршава један а почиње други словенски језик јер постоји толико мјешавина различитих карактеристика да се јавља доста тих "сивих зона". 

Тако не знам колико је прецизно само овлаш рећи "штокавци су Срби, кајкавци Словенци, а чакавци Хрвати". На примјер, Хрвати су се доселили у Славонију, а тамо данас можеш чути штокавицу и кајкавицу. 

Стандардни језик градишћанских Хрвата је заснован на чакавском дијалекту, али дијалекти самих Градишћана заступају и чакавштину и штокавицу и кајкавицу, а несумњиво је да ти људи потичу из хрватских крајева. Што је најзанимљивије, највише се њихов чакавски језик уклапа у Вуков опис хрватског језика Далмације и Приморја ( дакле причају као Сплићани отприлике. Мада нисам способан процијенити да ли има разлике у акцентуацији, јер сам за то потпуно глув и глуп  ).

Мислим да се у овом случају мора много озбиљније узимати у обзир сличност словенских језика и да није било проблема да Словени међусобно утичу једни на друге. Те "сиве зоне", "прелазни облици" су оно што прави читаву ову збрку, јер до сада сви смо покушавали да штуро и шаблонски одредимо шта је српски а шта хрватски језик. Онда када се дође до неког прелазног дијалекта настане фрка јер се могу наћи карактеристике оба језика, или чак неке самосталне особине, или особине неке треће словенске групације ( тако се у Међимурју говори језиком који много више вуче на чешки или словеначки него на стандардни хрватски, или било који други хрватски дијалекат, али ти људи су данас Хрвати ). И оно што је веома занимљиво у читавој овој причи јесте да данашњи стандардни српски и хрватски језици граматички испадају као босански дијалекат, скоро без изузетка ( штокавица, извршена промјена л у о, а што се тиче јотовања, није извршено само јотовање "дј" у "ђ" које је својствено источнохерцеговачком дијалекту гдје се говори ђевојка, ђете и сл., те употреба гласа "х" на више мјеста ). Само је разлика у екавици и ијекавици, али и ту босански Срби имају ијекавски стандард, заједно са Црногорцима, док је у Србији екавски.

Дакле, ја не бих искључио могућност да су Хрвати у додиру са Србима и Босном преузимали неке српске језичке карактеристике у пограничним областима ( као што би то могла бити штокавица ), као и Босанци од Хрвата ( што се види по јављању икавице у неким босанским повељама ). Мислим да се то мијешање савршено види у пјесми коју је записао Качић-Миошић коју сам и поставио - пола израза је ијекавско, пола икавско. А ако се крене на сјевер, Хрвати језички попримају утицаје Срба, али и Словенаца и тиме настаје један засебан дијалекат ( но исто је тако случај и са Војводином и Србима који су ту ). Прелазни облици на све стране, а још к томе нису сви Словени на Балкану или Срби или Хрвати. Неки су задржали своје засебне етничке/племенске идентитете у каснијим временима, када су се формирале српска и хрватска нација.

Ево, сад на Википедији нађох "Оче наш" на градишћанском:

( стандардни, чакавски )

                                                                                                             Oče naš, ki si na nebesi,

sveti se ime tvoje,
pridi kraljevstvo tvoje,
budi volja tvoja,
kako na nebu tako i na zemlji.
Kruh naš svakidanji daj nam danas,
i otpusti nam duge naše,
kako i mi otpušćamo dužnikom našim,
i ne zapeljaj nas u skušavanje,
nego oslobodi nas od zla. Amen.

( кајкавски )

                                                                                                            Otec naš, ki si na nebéseh,

sveti se Ime tvoje,
pridi kraljestvo tvoje,
budi volya tvoja,
kak na nebu, tak i na zemlji,
Kruha našega vsakdašnjega daj nam denes,
i odpusti nam duge naše,
kak i mi odpuščamo dužnikom našem,
i ne vpelaj nas vu skušavanje,
neg oslobodi nas od zla. Amen

( прекимурски, дијалекат словеначког )

                                                                                                              Oče naš, ki si v nebésaj,

svéti se imé tvoje,
prídi králestvo tvoje,
bojdi voula tvoja,
kak na nébi tako i na zemli.
Krűha našega vsakdanéšnjega dáj nám ga dnes,
i odpüstí nám dugé naše,
kak i mi odpűščamo dužníkom našim,
i ne vpelaj nás v sküšávanje,
nego osloboudi nás od hűdoga. Amen.

Дакле, Хрвати и Словенци имају заједничке језичке карактеристике ( као "шћ" умјесто српског "шт" ) у шта комотно може спадати и кајкавица, што управо доказује оно што причам - прелазни облици, сиве зоне. Не може се на основу само једне језичке карактеристике одредити народност. Потребно је много шире сагледавање језичких особина, јер су несумњиво једни од других преузимали језичке карактеристике, а да притом нису мијењали свој етницитет ( природно ).

[Agnostik]

Slazem se i nisam ni pristalica Vukove teze da su svi stokavci Srbi. Zato su prelazi previse pomesani. To je mozda bilo jedino tako za vreme vladavine Bodina da su svi Stokavci bili Srbi. Jos komplikovanije bude kad se zna da u 10. veku Bosna nije bila stokavska nego neka mesavina cakavskog i stokavskog. Stokavski se od visokog srednjeg veka siri prema zapadu i severu.

[Ћириличар]

1 hour ago, Agnostik рече

Slazem se i nisam ni pristalica Vukove teze da su svi stokavci Srbi. Zato su prelazi previse pomesani. To je mozda bilo jedino tako za vreme vladavine Bodina da su svi Stokavci bili Srbi. Jos komplikovanije bude kad se zna da u 10. veku Bosna nije bila stokavska nego neka mesavina cakavskog i stokavskog. Stokavski se od visokog srednjeg veka siri prema zapadu i severu.

Сад зависи шта мислиш под "Босном". Да ли садашњу БиХ или праву Босну, Кулинову Босну. Не мислим да је Кулинова Босна била ишта друго до штокавска ( ако је вјеровати Порфирогениту да су Срби населили Босну ). Мислим, штокавица је сасвим сигурно једно од обиљежја српског језика. Али када је у питању хрватски, ствари изгледа нису тако једноставне. 

Мислим да оригинално Копитар и Вук јесу у праву за чакавицу и штокавицу, да првобитн Срби и Хрвати јесу били тачно подијељени по тој линији. Али временом је дошло до толике међусоне интеракције да су се те границе у погледу језика доста замаглиле. Но, ово само хипотетишем, јер имам ограничено знање о читавој тематици, мање-више све што сам написао овдје.

[Agnostik]

Za vreme Kulina Bosna je bila stokavska. Mislim na period pre toga, gde je u centralnoj Bosni bila mesvaina,  u zapadnoj (Cazinska Krajina) cakavica i u istocnoj (Podrinja) stokavica. Inace ja sam pristalica ideje Tibora Zivkovica da je prvobitna Srbija obuhvatala mali deo oko Trebinja i da se iz toga sirilo srpsko na ostale krajeve.

[Ћириличар]

Нада Милошевић-Ђорђевић: Ковчежић Вука Караџића

( одломак из њеног поговора Вуковој књизи "Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона" )

Вријеме које је одмицало, све се више бојило политиком. Још увијек умјерено, опширно негативно реаговање на овај спис појавило се из пера Богослава Шулека у загребачком Забавно-поучном мјесечнику - Невен, 1856. године ( под насловом "Срби и Хрвати" ). Поента му је била с једне стране у истицању употребе назива "хрватски" у језику писаца ( из времена од 16. до 18. вијека и на приморју ), а са друге стране у противљењу "наметања српског имена" и одбијању Срба да прихвате одређење као што је "илирско", "словинско/славјанско" или "југословенско". Притом, Шулек инсистира на братству "по крви" Срба и Хрвата, позива их на слогу, брине га почетак раздора међу њима, истиче своју љубав и према једнима и према другима, Вука назива "бисер србскога књижества". Вук му је одговорио пет година касније чланком у Видовдану. Није одступио од својих првобитних закључака, само их је сажето нагласио: Хрвати по правди се ногу звати 1. Сви чакавци; 2. Кекавци у краљевини Хрватској који су на то име већ навикли 3. Срби по правди се могу звати сви штокавци макар које вјере били... Указао је на покатоличавање, милом или силом, и помало резигнирано додао:"Ако хрватски родољупци не пристају на ову разуму основану диобу, онда се за сад ништа не може учинити, него да се подијелимо по закону или вјери: ко год је закона Грчкога или источнога онај се ма гдје становао, не ће се одрећи Српскога имена, а од онијех који су закона Римскога, нека каже да је Хрват који год хоће... али шта ћемо кад смо несрећни људи, те се друкчије не може".

Вук=пророк

[Ћириличар]

Занимљиво је колико само има збирки народних пјесми и прича и поред Вука, а да тек сада сазнајем за већину њих:

• Збирке муслиманских народних пјесама које је приредио Алија Наметак
• Хрватске народне пјесме које је приредио Никола Андрић
• Народне пјесме мухамедоваца у БиХ од Косте Хормана
• Јуначке народне пјесме муслиманске од Мустафе Зирића
• Муслиманске народне јуначке пјесме од Есада Хаџиомерспахића
• Муслиманске јуначке пјесме од Наска Фрндића
• Хрватске народне женске пјесме ( муслиманске ) од Мехмед-Џелалудина Курта
• Српске народне пјесме из БиХ од Богољуба Петрановића
• Народне пјесме из старијих, највише приморских записа од Валтазара Богишића
• Ерлагенски рукопис од претпостављеног непознатог аустријског чиновника у Крајини

[Ћириличар]

Мало се тренутно занимам за Косаче, па направих им породично стабло ( ако се поткрала нека грешка, обавезно ме обавијестити ):