O границама послушности власти

[JESSY]

U Svetom Pismu je rečeno da je svaka vlast od Boga. Ovo nam se stalno napominje u vezi sa bezakonjima sadašnjeg rukovodstva. Takođe se Govori da su znamenite reči apostola Petra: "Boga se bojte, cara poštujte" napisane pri bezbožnom Neronu - da li to znači da i nepoštenu vlast treba poštovati? A ako nas vlast primorava da idemo protiv Boga, je li i to takođe od Boga? Možemo li se ponašati kako nam godi, očekujući da će Bog sve pokriti? Sve češće se čuju optužbe naračun Crkveo "novom duhovenstvu" koje srasta sa "novorusima". Sigurno da tu ima mnogo zlobe i kleveta ali gde ima dima ima i vatre. A šta da kažemo za mučenike koji su (istovremeno) osuđivali cara i za one apostole koji ga nisu slušali, a nama govore da ga poštujemo? Gde je granica poslušanja vlasti za nas?

 

M. Klimov, G. Orel

 

Odgovor: Apostol Pavle piše da je državna vlast (uglavnom rimska vlast), ustanovljena radi toga da bi bila oruđe u rukama Promisla Božijeg, da bi spasla svet od haosa (Rim. 13, 16). "Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bilo prijestoli ili gospodstva ili načalstva ili vlasti: sve je Njime i za Njega sazdano" (Kol. 1, 16). Kada ne bi bilo državne vlasti, uči apostol Pavle, to bi se svet raspao u param parčad. Ovo vrlo dobro znaju oni koji hoće da razruše bilo koju državu, a zatim unište narod. Razrušiti vlast - znači dopustiti haos u svetu.

Sveto Pismo nas uči da je svaka vlast Bogom ustanovljena. Oni koji se protive vlasti, protive se Bogu i navlače na sebe gnev Božji. Dakle, nezavisno od toga ko se nalazi na vlasti, hrišćani su dužni da budu poslušni toj vlasti kao Božijem ustanovljenju. Nebitno je da li vlast svesno ili nesvesno ispunjava ovu Božansku funkciju - čuvanja sveta od haosa - hrišćani su prizvani da joj pomognu u ovom vrlo važnom služenju, čak iako je na vlasti Neron, gonitelj hrišćanske Crkve.

A kada vlast primorava hrišćanina da postupi protiv vere i istine, pravičnosti i savesnosti, tada nam priliči da poslušamo reč Božiju koja kaže da treba da slušamo više Boga, nego li čoveka. U takvim slučajevima poslušanje vlasti postaje neposlušanje Bogu. U svim ostalim slučajevima dužni smo da joj budemo poslušni. Kada je ovo poslušanje istinsko, Bog otkriva Samoga Sebe za ispunjavanje Njegovih zapovesti.

Mi treba da razmislimo i o odgovornosti onih koji su na vlasti i o tome kako se ostvaruje vlast. Svi mudraci govore da pre nego što naučimo da upravljamo drugim ljudima, nužno je naučiti upravljanje svojim sopstvenim strastima. To znaju čak i neznabošci. Hrišćani su svesni toga još dublje: (Gal. 5, 24-25)

24. "A koji su Hristovi, raspeše tijelo sa strastima i željama.

25. Ako Duhom živimo, po Duhu i da hodimo".

 

Ko je Hristov dužan je da "raspinje plot svoju" i ako hoće da ispunjava vlasti istinski, u Bogu, po hrišćanski.

Potpuno je jasno da je nedovoljna visoka lična moralnost za ostvarivanje vlasti (npr. u Crkvi). Nedovoljno je svešteniku ili episkopu da bude samo blagočestiv. On mora da ima i osobene darove blagodati Božije, zato što od njega zavise putevi drugih ljudi. Potrebna je i razboritost i takvo poslušanje Božje vlasti, znanje Volje Božije do koje se dolazi podvigom.

Velika je odgovornost "obučenog u vlast" za ono što se dešava sa narodom. Sveti Oci kažu da će vladar davati odgovor pred Bogom za to što na primer nije zaštitio svoj narod u vreme opasnosti, bilo zbog malodušnosti ili iz bilo kog drugog razloga. On je odgovoran pred Gospodom ako uvuče svoj narod u nepravedan rat. Kako je strašna kazna za prolivanje nevine krvi čak i jednog čoveka! A koliko je tek strašna kazna kada se proliva krv mnogih i čitavog naroda, upravo zato što vladar tog naroda postupa nepravedno i neodgovorno! Vlast koja mu je dana od Boga on okreće protiv Boga i naroda koji mu je poveren. Zbog zloupotrebljavanja vlasti dolazi novo zlo: pobune i provale narodnog gneva. Ponekad se i sama priroda buni požarima, zemljotresima, burama i upozorenjima da vlast potire (uništava) osnove života, pravednosti i poretka na kojima je dužna da počiva.

Bezbožan vladar pričinjava zlo ne samo jednome čoveku, već celom narodu. Ovo zlo može biti nasilje - pripremanje večne smrti za milione ljudskih duša. Ovde se stepen odgovornosti vladara još povećava u odnosu na prolivanje nevine krvi.

Sveti Tihon Zadonski je proročki govorio da je ne samo vlast nego i oni koji su pod vlašću odgovorni za sve što se događa u otačstvu i u svetu. Dolazi vreme, kaže on, kada će ne samo svaki čovek dužan biti da se moli za svoje lične grehove, prinoseći Bogu pokajanje - većće sav narod proiznositi:

"Sagrešismo pred Tobom Gospode. Svi učinismo bezakonje, svi smo krivi pred Tobom".

Jedan drugi Sveti Tihon, patrijarh Moskovski molio se ispred ruskog naroda u vreme velikih nesreća.

Za šta smo krivi?

Za ubistvo Cara - pomazanika Božijeg, za oskvernjivanja svetinja naših, za to što ponovo i ponovo pretpostavljamo svoje zemne varljive uspehe Krstu Hristovom. I za gore od svega: što svoju, grehom iskvarenu volju, stavljamo iznad Božije i ljudske pravde.

Upravo zbog toga smo dobili vlast koja potire (gazi) sve osnove istine i pravičnosti. Umesto pomazanika Božijeg dobili smo, uistinu satanske pomazanike, koji smenjuje jedan drugog. Dok u nama ne bude svesti o ovim prostim istinama, dok u nama ne bude nikakvih promena, nećemo se približiti Bogu.

Zar nije očigledno, da je zbog vernosti prvih učenika Gospodu, bila darovana svetu na mnoge vekove, državna vlast zasnovana na hrišćanskim principima? Blagodareći istoj spasla se većina naroda a ne samo ostatak. No, kakva god da je u svetu vlast, onima koji ljube Boga - tj. onima koji Ga ištu kroz ispunjavanje svetih zapovesti i znaju da sva vlast uvek pripada Bogu - sve sadejstvuje na dobru.

 

http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/Knjige/Sargunov/Lat_Sargunov45.htm

[JESSY]

- О послушности

Ретко ко зна тајну послушности. Послушан човек је велики пред Богом. Он је сличан Христу који нам је дао Себе за образац послушности. Господ воли послушну душу и даје јој Свој мир. Тада јој је све добро и према свима осећа љубав.

Послушан човек сву своју наду полаже на Бога услед чега је његова душа увек у Богу. Господ му даје благодат Своју. Он његову душу учи сваком добру, дајући јој силу да истраје у добру. Он види зло, али оно не дотиче његову душу, јер је са њим благодат Светога Духа која га чува од сваког греха. Он се и у свету лако моли Богу.

Дух Свети воли душу послушног човека и она брзо упознаје Господа и добија дар срдачне молитве.

Послушан се предао вољи Божијој и зато му је дарована слобода и мир у Богу. Он се моли чистим умом. Међутим, горди и непослушни не могу да се чисто моле, макар се и много подвизавали. Они не знају ни како делује благодат, ни да ли им је Господ опростио грехе. Послушни, пак, јасно зна да му је Господ опростио грехе, јер у души својој чује Духа Светог.

* * * * *

Послушност није потребна само монасима, већ и сваком човеку. Чак је и Господ био послушан. Горди и самовољни људи не допуштају благодати да живи у њима, и зато никада немају мир у души. У душу послушног благодат Духа Светог лако улази и даје му радост и спокојство.

Сви траже мир и радост, али мало је њих који знају где да их нађу и шта је потребно да би се до њих дошло. Ево већ 35 година како гледам једног калуђера који је увек весео душом и пријатног лика, иако је већ стар човек. То је зато што он воли послушност. Његова душа се предала вољи Божијој и ни за шта не брине. Она је заволела Господа и сагледава Га.

Ко у себи има и најмање благодати, радосно се покорава свакој власти. Он зна да Бог управља и небом и земљом и преисподњом, њим самим и оним што се њега тиче - и свиме што је у свету - те је увек спокојан.

Послушни се предао вољи Божијој, не бојећи се смрти. Његова душа се навикла да живи са Богом и заволела Га. Он је одсекао своју вољу, и због тога ни у души ни у телу нема ону борбу која мучи непокорне и својевољне.

Истински послушник мрзи своју вољу, а воли свог духовног оца и зато добија слободу да се чистим умом моли Богу. Његова ДУша слободно, без помисли, сагледава Бога и налази мир у Њему. Он ће брзо задобити љубав Божију због свог смирења и по молитвама свог духовног оца.

* * * * *

Наш живот је прост, али мудар. Мајка Божија је рекла преподобном Серафиму: "Научи послушности своје монахиње. Оне које сачувају послушност и смирење, биће са тобом и близу мене".

Видите како је просто спасти се. Али, мудрости се ваља учити дугим опитом. Она се од Бога добија за послушност. Послушну душу воли Господ, а кад је воли, даће јој све за што Га замоли. Господ и данас као и раније слуша наше молитве и испуњава наше молбе.

* * * * *

Зашто су свети оци ставили послушност изнад поста и молитве?

Зато што се од подвига без послушности рађа сујета, док послушан човек ради све онако како му је речено и нема повода за гордост. Осим тога, послушан је одсекао своју вољу у свему и слуша свог духовног оца, па му је ум слободан од сваке бриге и може чисто да се моли. Послушноме је на уму само Бог и речи старца, а ум непослушног је заузет разним стварима, укључујући и осуђивање старца. Стога он не може да сагледава Бога.

Видео сам послушника који је стрпљиво подносио тешко послушање. Господ му је дао срдачну молитву и плач за целим светом. Игуман Андреј му је рекао: "То ти је дато због послушности".

Послушношћу се човек чува од гордости. Због послушности се добија молитва и благодат Светога Духа. Ето, зато је послушност изнад поста и молитве.

Да су пали ангели сачували послушност, и даље би били на небу и певали славу Господу. Да је Адам сачувао послушност, не би био изгнан из раја, а и његово потомство би живело у рају.

Али и сада можемо покајањем да се поново уселимо у рај. Господ нас много воли и не гледа на наше грехе, само још кад бисмо само хтели да се смиримо и заволимо непријатеље.

Онај ко не воли своје непријатеље, неће имати мира па макар се и у рају нашао.

СВЕТИ СТАРАЦ #СИЛУАН #АТОНСКИ

https://www.facebook.com/duhovnepouke88/posts/784810971922737?__tn__=K-R

 

[Vasilije.]

Ето, најбржи начин да докажеш да си од Бога је да свргнеш власт и постанеш нова власт.

[Grizzly Adams]

По мало су напорни ти покушаји теолога и хришћана уопште да ”изађу на крај” са питањима попут тог.

При том се потпуно занемарује да је апостол Павле живео у свету који је потпуно другачији од данашњег. За претходних 2000 година, а посебно у послењих 200, свет се изменио из корена. Људска природа се наравно није пуно променила, али све остало јесте. Окружење је незамисливо другачије. Не постоји реч да опише разлику. Да се сад неко из Павловог доба некако пребаци у данашње време не би знао на којој се планети налази. Не само што се науке и технике тиче, него и друштвеног уређења и односа.

Због тога треба те њихове коментаре о власти и уопште друштвеним односима читати веома пажљиво. За почетак, најбоље је разумети их у контексту тадашњег времена, ту нема грешке. Како би се они применили у данашње време, е то је већ мало теже питање које захтева да узмемо у обзир и огромне разлике. Једно је јасно - ти цитати не могу дословно да се примене на XX и XXI век.

[Grizzly Adams]

Да додам - кроз ове текстове провејава наша борба са сопственом тенденцијом ка библијском фундаментализму. Иако знамо лепо да приговоримо протестантима на сола скриптуру, сами често имамо проблем да мисли апостола и јеванђелиста оставимо у контексту у коме су изречене. Ваљда се плашимо да тиме не нарушимо њихову универзалност... Проблем је овде што универзалност није у конкретном примеру, него у суштини, темељном принципу који писац на тај пример примењује. Тај принцип је универзалан, пример је конкретан. Ту у ствари постоји више нивоа од којих је сваки све универзалнији и дубљи. Када се окружење радикално промени до непрепознатљивости, онда ми морамо ићи на дубљи ниво, универзалнији принцип.

Најдубљи темељни принцип, истина хришћанске вере је - све на овом свету је привремено и небитно у поређењу са спасењем. У том контексту, ако живимо у времену у коме је немогуће исправити неке неправде и норме, тражићемо пут до спасења у оквиру њих. Јер је спасење важније. Конкретан пример - Павле саветује одбеглом робу да се врати господару и господару да га прими као брата (посланица Филимону). Замислите само у данашње време да саветујемо некоме одбеглом заробљенику да се врати свом отмичару!? Очигледно, Павле ту прави компромис са својим временом. Он не одобрава робовласништво нити је то савет за сва времена. Него је испод тог првог слоја, темељни принцип који важи за сва времена - љубав, братство, поштење.

Исто важи и за наизглед контрадикторне мисли о властима. Да ли је требало покоравати се Хитлеру и Стаљину? Је ли и њихова власт била ”од Бога”? Боже сачувај! Можда само као допуштење и опомена због наших греха, али сасвим сигурно не ”благословена”.

Него је ту опет један дубљи принцип - да циљ хришћанства није овоземаљска власт, наше Царство ”није од овог света”. Наш примарни задатак да дижемо буне и улазимо у безнадежне сукобе, посебно ако не можемо ништа да променимо како је то било у Павлово време. Истовремено, то не значи да треба да толеришемо зло и неправду ако смо у могућности да помогнемо.

[Natasa.]

Što bi se reklo-drugo vreme bilo.