Архимандрит Рафаил Карелин - разне теме

[ивањушка]

Архимандрит Рафаил Карелин

Рођен је 1931 у Тбилисију.Отац му је био инжењер а мајка учитељица.Монашки постриг примио је 1954 и рукоположен је у јеромонаха.
Од 1975 године предавач је  словенског језика у Мцхетској Духовној Семинарији, а затим у Тбилисију (исто у Духовној Семинарији)
предаје историју религије, богословље и аскетику.
Последње место његовог свештенослужења је храм светог благоверног кнеза Александра Невског у Тбилисију,
Од 1988 године бави се литературом.
Најпознатије његове књиге су- ''У аду на земљи'', ''Тајна спасења'', ''Вектори дуовности'', ''О екуменизму''...

[ивањушка]

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА

О подвижничком животу у Цркви

ПОВЕРЕЊЕ У БОГА

Можда се сећате да сам прошлу беседу завршио речима древног писца у Тјутчевљевом преводу, речима што пред нас постављају питања о томе какво je наше поверење у Бога, да ли смо способни да имамо поверење у Бога тако да нас ништа не смућује, колико год да смо болесни, колико год да страдамо, без обзира на то у каквој недоумици били, да поверење према Богу ипак буде јаче од свега тога.

Речи које сам помињао припадају древном грчком писцу Аполодору Гностику:

Из бездана вечности, из дубине твари

Ha своја горућа питања и сумње,

Ти, смртниче, тражиш одговор у истом трену,

И плачеш и кунеш Небо са прекором,

Што не одговара на твој душевни крик.

A Небо те гледа са осмехом, као размажено дете.

Са осмехом зато што све, све тајне зна,

Зна и да ти и за храм треба да знаш.

Овакво поверење je могуће и оно je неопходно. Могуће je зато што сами треба да схватимо да познање Бога, познање себе самог, познање света у којем човек живи, може да узраста само постепено. Прво у нама треба да сазри оно познање које je већ наше, a тек онда можемо да превазиђемо то познање и да се откријемо за нове дубине, или, ако вам се тако више свиђа, треба да одлазимо све дубље и дубље у своје сопствене дубине и да тамо налазимо оно што раније нисмо ни претпостављали да постоји.

Има једно место код Преп. Јефрема Сирина, где он говори да Бог, стварајући човека, у саму срж, у саму дубину његове душе поставља свецело Царство Божије, и да je смисао живота у томе да човек копа све дубље, да одлази у дубину, и да дође то таквог места где je Царство Небеско у пуној светлости, где je оно потпуно отворено. И када говоримо о Царству Небеском, ми, наравно, не говоримо о месту и не говоримо о некаквом личном, сопственом душевном стању. Говоримо о месту где живи Бог Тајанствени, Непојамни и уједно невероватно Блиски.

Чини ми се да je једна од најдивнијих ствари у нашој вери то што Бог на крају крајева, нема име. Међутим, ми можемо да говоримо о Њему и можемо да говоримо с Њим. И када разговарамо с Њим ми Га у суштини никако не називамо, говоримо My: Ти - " Благодаримо Ти, Господе, што си нам дао ово или оно; молимо Te, Господе..." Реч Господ, дакле, означава наш узајамни однос на извесној површини, a Ти говори о нечем апсолутно значајном. Ми говоримо "Ти", с једне стране, тврдећи да je Онај о Коме говоримо Неко потпуно различит од нас. Он није наше учење, Он постоји у Себи, Сам пo Себи, Његово битије, Његово битовање, Његова делатност ни мало не зависе од онога шта ми о Њему мислимо или како поступамо.

Сећате се како je у Старом Завету Мојсије упитао Бога Ko je Он, a Господ му je одговорио: "Ja сам Онај Koju Јесте. Ja Јесам." To je све што можемо да знамо. Али, са друге стране, утврдивши да Он и ми стојимо лицем у лице и да je Он потпуно различит од нас, ми My истовремено говоримо Ти, као што говоримо "ти" најблискијим људима. Овде се успостављају изузетно лични, невероватно блиски односи, где с једне стране Он остаје Онакав Какав јесте, a ми с Њим ступамо у такве односе блискости које je Исак Сирин дефинисао рекавши да je Бог људској души ближи од самог живота којим та душа живи.

Дакле, у Овог Бога ми можемо да имамо поверења, и морамо да имамо поверења у Њега. И ви се вероватно сећате како у Јеванћељу пo Јовану постоји место где јеванћелиста говори: "Бога нико није видио никад: Једивородни Син Који je у наручју Очином, Он Га објави (Јн. 1, 18), односно, постоји известан моменат када нико, ни лично искуство, ни саборно искуство људи који нас окружују, не може да нам открије нешто више о Богу, само Он може да открије пред нама, да скине макар једну копрену како би нас Светлост, Koja Он јесте снажније и више обасјавала.

И управо овај моменат, чињеница да у извесном моменту свога духовног развоја и схватања долазимо до дога да морамо да имамо поверења у Њега, морамо да се сложимо са тим да постоје такве дубине у које не можемо да уђемо сада и да ипак имамо смелости да останемо са Њим и да идемо онамо куда нас Он зове.

Али, са друге стране, као што сам прошли пут говорио, када поседујемо неко унутрашње духовно искуство и гледамо око себе, налазимо друге људе који са нама деле ово искуство, али не увек у потпуности и не увек у оном облику у којем се оно налази у нама; често се дешава да je оно мање, али другачије, a често je и веће и другачије. Дакле, било како било, ово искуство je другачије, али je истовремено блиско искуству које ми сами поседујемо и то нам омогућава да надрастемо себе, зато што на известан начин можемо да се укључимо, да се уживимо у искуство других људи, који негде деле нешто са нама и који нас превазилазе неким знањем, великим или малим. И опет, говорио сам о томе прошли пут - то се не дешава само када се срећемо са човеком нарочите дубине, изузетне светости, изузетне просвећености. Ово се такође дешава и када човек cpehe заједницу у чијем средишту се налази Спаситељ.

Вероватно се сећате Христових речи; Где се двоје или троје саберу у Moje име, ондје ћу и Ja бити међу њима. И казивао сам вам о томе како je један човек, који овамо дошао као безбожник, у нашој средини осетио некакво присуство, које није могао да схвати, и то не зато што смо ми тако духовни или зато што je свако од нас појединачно тако просвећен да може на известан начин да излива светлост вечног живота на другог човека, већ je то било зато што смо, сабравши се у име Христово били са Њим. И он je на известан начин, не преко нас, већ захваљујући томе што смо ми били са Христом зачуо или осетио присуство Христа и Бога.

Међутим, овде се поставља још једно питање, за које мислим да je важно. Када се сусрећемо са људима, с појединцима или са групом људи који нас превазилазе својим искуством и својим знањем, било да je оно колективно или лично, у нама се увек раћа жеља да учимо од њих, да постанемо ученици. И у томе постоји нешто тачно, али постоји и извесна опасност. Тачно je то да сваки човек може нешто да нам открије, зато што сваки човек и Бога, и себе, и свет, и живот других познаје другачије од нас. Али, са друге стране, ми не можемо једноставно да учествујемо у искуству другог човека ропски му се покоравајући, односно рекавши: "Остављам пo страни своје искуство, оно што ja јесам, слушаћу само оно што он говори и радити оно што он каже."

Овде постоји извесна граница, зато што не можемо да научимо нешто од човека коме једноставно не верујемо. Да бисмо нешто научили од некога треба претходно, приближавајући му се, макар претпоставити да je он можда у праву. Али, он не мора обавезно да буде у праву, и није обавезно да у свему буде у праву. И то je веома важно када општимо међу собом и када једни другима поверавамо своје искуство. Искуство које размењујемо јесте истинско, зато што je оно моја реалност, али није обавезно чисто до краја. To није светлост без сенки. Понекад се дешава да je то само један од елемената истине, али не и цела истина, зато што када прилазимо или човеку или заједници очекујући да he нам открити нешто чега у нама још увек нема, када на известан начин осећамо да они имају нешто шире и дубље од онога што смо ми до сада сазнали, морамо томе да прилазимо трезвено, односно да знамо да су и заједница и човек ограничени и да оно што они могу да нам пренесу делимично јесте истина, али да није сва истина и није она пунота Истине, која je само Сам Бог и коју једино Бог може да нам да.

To не значи да према сведочанству које можемо да добијемо од Цркве или од појединих верника треба да се односимо скептички или са сумњом, али ово сведочанство треба да прихватимо веома пажљиво и да га упоредимо са оним што на основу искуства већ знамо, што смо сазнали од других људи, и да не журимо да све прихватимо као да je већ постало наше, јер на тај начин понекад можемо да залутамо веома болно.

Једна од карактеристика православне духовности јесте трезвеност. Трезвеност се управо састоји у томе да свом душом уђемо у неко искуство и да затим то искуство осмислимо и размотримо.

Ви знате шта je трезвеност у обичном животу. Навешћу вам пример који се наравно, као и многи други моји примери, не одликује нарочитом узвишеношћу. Имали смо једну парохијанку која je пила преко сваке мере и била мортус пијана сваке вечери. Она дође код мене и рече ми: "Оче Антоније, шта да радим? Како да се избавим од пијанства?" Рекох joj: "Знате шта? Даћу вам савет, али само под условом да га послушате." "Добро." Кажем: "Ви увече седнете сами да пијете, и пијете док у вама не остане ништа трезно?" "Да." "Ево који вам je онда мој савет: налијте себи чашу вина и отпијте један гутљај и наслађујте се њиме до краја, и немојте да пијете други гутљај док потпуно не проће укус првог. Затим попијте други гутљај." Кроз два дана она долази код мене и каже: "Оче Антоније, све сте ми покварили, зато што сам поступила онако као што сте казали. Попила сам један гутљај, дуго сам чекала зато што ми je укус дуго остао у устима, отпила сам други, a онда сам видела да je време за спавање."

Ево, овај пример вам не дајем зато што je то смешна анегдота, већ зато што према ономе што до нас допире умно или емоционално треба да се односимо на исти начин. Можемо да пијемо и да пијемо и да пијемо оно што нам се даје, или да кажемо трезвено: "Засад ми je ово довољно. Више ћу добити касније."

Има једна прича о томе како je на југу Русије у 19. веку живео јуродиви Алексеј, мирјанин који je отишао у пустињу и живео у њој. Једном je човек који га je посетио, тачније, који je хтео да га посети дошао до пећине и видео како он стоји на улазу и посматра залазак сунца, како гледа са дивљењем и тако доживљава сву неизрециву лепоту онога што види. A након неколико тренутака он рече: "A сада ти je довољно," и оде назад у пећину. Дакле, са духовним искуством, с оним што један човек предаје другом или што човек прима преко заједнице или кроз читање Светих Отаца и Јеванђеља треба да научимо да поступамо трезвено, да до краја осетимо, колико год можемо, оно што нам je дато пре него што кренемо даље, зато што he то даље бити други гутљај који смо прерано испили и доћи ћемо до краја флаше, бићемо пијани, a да се још ничему нисмо научили, осим да будемо свесни усхићења.

У вези са овим постоји још један проблем, a то je да људи превише често говоре: "Како то кад нам Бог наређује да Га познамо? Бог нам нарећује ово или оно. Зар не треба да журимо?"

Уопште je немогуће журити, зато што има ствари које се не могу постићи журбом; човек не може да иде брже од свог сопственог раста. И морамо да научимо да не само трезвено, већ врло свесно слушамо друге људе. Ви знате да се често дешава да човек говори занимљиво и убедљиво, a када заврши са причом и почнете да размишљате шта je он на крају крајева рекао, испоставља се да готово ништа није казао или да je изазвао у нама неко расположење које не можемо да задржимо, зато што немамо садржај који би могао да му да сталност. И зато човек треба да научи да слуша.

Видите, слушање није нимало једноставна ствар, зато што човек треба да слуша са намером да чује исто као што треба да се научи да гледа са намером да види. To није нимало једноставно, јер ми често слушамо и не чујемо, гледамо и не видимо зато што се бојимо да до краја чујемо или видимо оно што нам се преноси речју или гледањем.

Навешћу вам једноставно пример из мог ранијег искуства. Можда знате да сам у своје време био лекар. Дакле, дешава се да болесник лежи у болесничкој постељи. Код њега долази неко од његових ближњих или рођака. Овај човек или веома пати или постепено умире. A посетилац се боји да ће морати да учествује у овој патњи или умирању. И прилази, пa каже: "Мили, како се данас осећаш?" И овај, гледајући посетиоца и видећи да je уплашен и да не жели да чује ништа од чега he му се кидати душа, одговара: "Није лоше, данас ми се чак чини да ми je боље." И посетилац се одмах хвата за ове речи: "Како ми je драго због тебе!" Он je сада слободан од патње или умирања, од страха овог човека. И то се догађа зато што превише често и превише стално све сводимо на себе. Само да нешто не наруши наш мир, чак и Божанско откривење, нека оно не буде такво да ме натера да изменим живот.

И морамо да запамтимо да Бог не нарушава нашу слободу. Вероватно се сећате приче о томе како je богати младић дошао код Христа и упитао: "Шта да чиним да бих наследио вечни живот?" И Христос му рече: "Испуњавај заповести." "Какве?" "Такве и такве." "Све ове заповести сам испунио." Онда ra Христос погледа и рече: "Само једно ти недостаје, продај све што имаш, дај сиромашнима и крени за Мном." A младић то није могао да учини. Можда ћете рећи: "Ми немамо шта да продамо." Имате. Свако од нас има унутрашње богатство, оно за које бисмо рекли: "To je моје, нећу тога да се одрекнем. Нећу да се растанем од тога." Али, изванредно je то што je Христос, када je овај младић отишао, погледао за њим са жаљењем. Он га није осудио, Он није почео да га убеђује, Он je само у његову душу посејао истину, и био je спреман да чека док та истина, то зрно истине не никне. И ми морамо да запамтимо да нас Бог никуда не пожурује, да нас Он воли, али да нас такође и поштује, да се Он према нама односи са поштовањем и бригом, и да не захтева и не очекује да у тренутку можемо да се преломимо и постанемо други људи.

Можда ћете ми рећи: "A шта je онда са причом о обраћењу апостола Павла?" To je било могуће зато што je он за то већ био сазрео. Он je био човек на граници. Сву снагу своје велике душе, све своје убеђење je дао, како би у потпуности, пo сваку цену служио Богу. И Бог му се јавио и рекао: "Прихватам твоје служење, али ти идеш погрешним путем." To уопште није исто као да га je Бог приморао, или када би било кога натерао да донесе ову или ону одлуку или да постане овакав или онакав човек.

И ово je веома важно у нашем животу, пошто се ми стално налазимо пред лицем заповести Божјих и стално, са тим се сусрећем већ дуго година и у себи и код других, мислимо да се испуњење заповести Божјих састоји у томе да ништа не заборављамо и да никада не нарушавамо ову или ону Божију наредбу. У ствари Божије заповести нису наредбе. Постоји огромна разлика између њих и заповести Старог Завета. Заповести Старог Завета, уколико би их човек испунио, могле су тог човека да учине праведником. Заповести Новог Завета никога не могу да учине праведником ако их он само испуњава. Христос јасно говори: " Када све ово испуните, сматрајте да сте непотребне слуге." Да ли то значи да испуњење заповести нема никаквог значаја и да кроз њих нема пута ка спасењу? Има. Али, се ради о томе да, када нам Христос указује на ове заповести Он нам не даје наредбе, већ говори: "Ево, то je усмерење које треба да влада у теби. Прихвати ову заповест као закон живота, али не као формалну норму, већ као унутрашњи закон који у твојој души, у твом животу већ постоји, али који je спутан и угушен страстима или условима."

Зато се питање заповести састоји у томе да сваку заповест усвојимо тако да она постане наше сопствено стремљење, наш сопствени однос према животу, према Богу, према нама самима. И наравно, онда човек ни у једном тренутку неће моћи да каже: "Испунио сам све заповести," јер ако констатујемо да je главна заповест љубав, можемо ли било када да кажемо: "Волео сам до максимума?"

Свети Јован Златоуст беседећи, на сахрани неког човека, вели да треба да имамо на уму да када човек умре, ми одјед-ном осећамо да га нисмо волели до краја, да смо га волели не-савршеном љубављу, не до краја, не онако као што нас Бог воли, али исто тако треба да запамтимо да то нисмо ни могли да учинимо, да je пред нама читава вечност да наставимо да волимо човека љубављу која стално расте, која нас очишћује, која светли. И зато морамо да се замислимо над заповестима које су нам дате као над законима слободе, односно смерницама за то какви можемо да постанемо уколико усвојимо, односно учинимо својима она стремљења, оне односе који су у заповестима изражени и да израстемо у такву меру пуноте, која he нас ослободити од греховности, од поробљености итд.

Ово je веома важан моменат, будући да се често дешава да човек долази на исповест и каже: "Ево, сагрешио сам против тих и тих заповести..." A ти га питаш: "A шта ти због тога осећаш? Да ли осећаш да те je то што ниси испунио те заповести нечега лишило, да си због тога осиромашио?". "He, само знам да нам je Бог наредио, и ja нисам учинио." To није испуњење заповести, то je ако хоћете такав приступ заповестима који би се могао назвати дресуром. Kao да Бог даје нека правила, пa их ти испуњавај и ако их испуниш све ће бити у реду. He, можеш да се дресираш колико год хоћеш и да не испуниш ове заповести.

По себи и пo другима знам каква je саблазан, на пример, када се човек одушевљава животом неког Свеца, његовом лич-ношћу и чини све што може да би личио на њега. И шта се на крају крајева дешава? To je мајмунисање. Човек личи на некога само споља. Да, поступаш овако, поступаш онако, учиш неке ствари, за које мислиш да су биле својствене Свецу и оне су врло неприродне. У њему су оне биле природне, изражавале су његову суштину, али оне о теби ништа не казују. To je само покушај да личиш на некога.

И када нам се у Јеванћељу и код Светих Отаца говори да треба да будемо Христови следбеници, да треба да будемо Христови подражаваоци, то уопште не значи да морамо да научимо да споља поступамо исто као што je Он поступао, да се држимо онако како се он држао, a да не говоримо о томе да ми то, једноставно речено, чак ни не знамо. Ми из Јеванћеља не можемо да извучемо јасне закључке и треба да научимо (ево на шта вас наводим) да будемо оно што јесмо и да будемо верни себи самима. Јер ако не будемо оно што јесмо, никада нећемо израсти у пуну меру онога на шта смо позвани.

Зато, као прво, морамо да имамо поверења у Бога, као што сам већ рекао, да верујемо да Он, и то je изузетна ствар, Он у нас верује, иначе нас не би стварао, не би нам се откривао, да Он верује у нас. Он се у нас узда, Он нас воли онакве какви смо ми већ сада, a не зато што ћемо постати другачији, или без обзи-ра на то какви смо ми управо у овом тренутку. Притом je Taj Бог, када je видео да људи не могу својим силама да се отргну од греха, постао човек, постао je један од нас како бисмо ми могли да видимо шта je човек када je он у потпуности човек, у пот-пуном јединству са Богом, и да бисмо могли да тежимо ка томе, знајући да je то могуће и да се то у историји догодило једном, али да су ка томе тежиле стотине и стотине оних које називамо Светима и да су ка томе снажно ишли они људи који су и даље остајали грешници због неке немоћи, али који су истовремено свом душом, свом својом снагом желели да постану онакви ка-квима их je Господ створио.

Из живота Светог Макарија Великог знамо да je он имао визију како je између земље и Царства Небеског огромна провалија и како он са својим блиским ученицима прелеће на огромним крилима преко те провалије без имало напора. Затим следеће поколење његових ученика на малим крилима једва једвице долеће и одмах се зауставља на крају провалије. A други не могу чак ни да лете, они се спуштају у ров, a затим пузе до врха. Некима полази за руком да доспеју до другог краја, a неки падају назад. И Макарије се обрати Христу рекавши: "Господе, шта je то? Зашто си ме благословио да сакупим све ове ученике кад само четворо-петоро са лакоћом уђоше у Царство Небеско, неколико једва стигоше до њега, a сви остали погибоше?" Христос му одговори: "He, не расуђујеш правилно. Они које си ти учио и који са таквом лакоћом уђоше у Небеско Царство преда Мном су мање заслужни од оних који на основу онога што си им про-поведао и што су у теби видели желе да уђу у Царство Небеско, који за живота не могу да дођу до њега, али који сав живот и сву снагу дају да би у томе успели. Они су Ми дражи и ближи од твојих првих ученика."

Ове примере вам наводим зато што ми се чини да je важно да запамтимо да се овде говори о томе да нас Бог не пожурује; Бог нас воли, Бог нас васпитава, Он нас подржава, Он чека да ми сазримо и постанемо способни да идемо даље, али за то je потребно да у Њега имамо оно поверење о којем сам гово-рио и такође треба да имамо поверења у себе, односно да не губимо наду у себе како год да смо несрећни, како год да падамо у јаму, без обзира на то што не постижемо оно о чему маштамо.

И опет један други пример. Постоји писмо Светог Тихона Задонског једном свештенику где он поручује: " Када разговараш са својим парохијанима не заборави да људи у Царство Небеско не улазе ходећи из победе у победу, већ чешће ходећи из пораза у пораз, и да до Царства Божијег стижу они који после сваког пораза уместо да седну крај пута и плачу над собом иду даље и плачу успут." Важно je да ово запамтимо, зато што то говори о томе да можемо да идемо напред и да морамо да верујемо у себе, да имамо поверења у Бога и у себе, да не очајавамо, него да идемо даље.

Има још једно питање које бих желео да покренем, сада само прелиминарно. To je питање о послушању Јеванђељу и духовнику. У извесној мери сам оцртао питање послушања Јеванђељу. Јеванђеље нам говори о томе како je човек предиван, какве дивне могућности у њему постоје; Јеванђеље нам говори о оним својствима која у свакоме од нас постоје у заметку, које могу да се открију и да од нас направе истинског човека по образу Исуса Христа Који нас je створио.

Али, са друге стране, постоји питање које нам се стално намеће и оно je тројако. Први његов елеменат се састоји у томе како да се односим према савету ако молим за савет? To je питање о послушању у односу на другог човека, у којем можда видим превасходство зато што он има неко звање, можда свештеника или епископа.

И с друге стране je питање о томе како се појам слободе слаже са питањем послушања.

A трећи аспект je питање о злу у мени и о злу уопште. Дакле, то су три питања и желео бих да им постепено приђем у наредним беседама. Следећи пут бих желео да поразговарамо о послушању и слободи, о духовности и духовништву, зато што je то изузетно насушно питање, за које ћу сад дати кратке обрисе.

Једном приликом сам говорио о свештенству на Духовној академији у Тројице-Сергијевој Лаври. Један студент je био веома незадовољан сликом коју сам давао, устао je и рекао: "Извините, Владико, нама говоре да je свештеник икона Христова. Како се то критички односите према нама и према ономе чему нас уче?" И ja сам му по својој дрскости, наравно, одговорио: "A да ли си некад размишљао о томе шта je икона?" "Да, то je лик, изображење..." A ja на то рекох: "Знаш шта? Икона постаје права икона тек када je освећена, a док се не освети то су дрво и боје... Зато, када будеш размишљао о томе да представљаш икону, можеш да сматраш да си само офарбана даска, и да ћеш постати икона тек када те Дух Свети освешта, и онда he та икона постати чудотворна."

[Искушеник]

http://www.borbazaveru.org/content/view/1063/52/

В. Димитријевић: Да истинујемо у љубави - 2.део
Аутор Administrator  
Thursday, 21 May 2009

Владимир Димитријевић

ДА ИСТИНУЈЕМО У ЉУБАВИ

О расколу и расуђивању
         Архимандрит Рафаил (Карелин), чувени духовник православне Грузије, упозорио је хришћане наших дана да се не играју са одлуком да, због разлога који им се чине пресудним, напусте Цркву и оду у раскол. Ево његових речи: („Црква од Истока и Хришћанство без Христа", стр.285-291):

Питање: Шта је раскол?

Одговор: Сама реч "раскол" значи раздељење, рашчлањење, дробљење, отргнуће дела из целине. Раскол је грех против љубави на којој се темељи јединство. Где нема љубави тамо не може бити благодати.          

Раскол има три плана: еклисиолошки, психолошки и окултни. Еклисиолошки план је - неверовање у обећање које је Спаситељ дао Цркви, дрско нарушавање свих црквених канона, покушај да се створи нова "црква" без свете Педесетнице. Психолошки план је - гордост, властољубље и непослушност. Окултни план је - супротстављање благодати Божјој која дејствује у Цркви.

Питање: Хтели бисмо да размотримо раскол са еклисиолошке тачке гледишта. Расколници тврде да су управо они једина истинита црква, и да се горе набројана својства Цркве односе на њихову заједницу. У чему је основна погрешка расколника?1

Одговор: Расколници игноришу саборно начело и јерархијску структуру Цркве. Сматрају да ако постоји архијереј који је њихов истомишљеник они могу да вештачки створе нову Цркву, али из већег проистиче мање, а виши благослови из нижега; епископ добија благодат свога чина од Цркве, према томе, он није раван Цркви, већ је мањи од ње и због тога он са својим присталицама не може да створи, као да измишља, нову Цркву. У противном случају епископ би био већи од Цркве.

Питање: Како схватити зависност епископа од Цркве?

Одговор: Епископа бира сабор епископа помесне Цркве, који опуномоћује неколико архијереја као своје заступнике да изврше хиротонију. Епископу суди сабор епископа, који може да га лиши катедре, да му забрани свештенодејства и да га лиши чина. Осим тога, епископ је потчињен старијем (вишем) епископу у области (митрополиту или патријарху). Питања која се тичу црквеног живота решава Синод, а у неким случајевима Сабор. Човек који се налази на јерархијској лествици може да преда другима мање него што сам има. Зато епископ, будући да је мањи него Црква, не може да створи Цркву. Прекидајући општење (заједничење) са Црквом, он се лишава онога што му је Црква дала. Због тога расколнички епископ не може да савршава ништа свештено.

Питање: Да ли је тачно, као што расколници говоре, да је Црква - чистота вероучења, коју, по њиховом мишљењу чува њихова заједница"?

Одговор: Чистота вероучења је неопходно својство Цркве, али још није Црква. Иначе би се новозаветна Црква стварала постепено у току три и по године Јеванђељске проповеди Христа Спаситеља и била би завршена Његовом последњом опроштајном беседом. Но, Црква је била саздана у дан Педесетнице, за време силаска Духа Светога на Апостоле.

Господ је пред Своја страдања обећао Својим ученицима да ће им ниспослати Духа Светога, Који ће их увести у сву истину.

Хришћанско вероучење није апстрактна доктрина, него је дејство Духа Светога - Духа Истине Цркве, где је вероучење неодвојиво од литургике и јерархијске прејемствености. Црква чува чистоту вере у јединству љубави, у јединству међу помесним Црквама, у јединству небеске и земаљске Цркве, у јединству народа и јерархије. Ово јединство је обавезан услов за дејство Духа Светога у Цркви, Који је Чувар Истине, Учитељ Истине и Сам - апсолутна, савршена и жива Истина. Отпадање расколника од Цркве у име догматске веродостојности, која се заснива на личним мишљењима, повлачи за собом губљење Духа Истине. Зато је сваки раскол - област духовног мрака, пустоши и лажи, где не може да постоји и да се чува ни јединство љубави, ни вероисповедна чистота.

Питање: У чему се изражава јединство Цркве у њеној земаљској равни? Где је конкретни, видиви принцип овог јединства?

Одговор: У саборности као изразу (само)свести целокупне васељенске Цркве, која, по речима апостола Павла има "ум Христов". Сваки раскол је борба против Цркве и пре свега супротстављање свог групног, у суштини затворено-секташког мишљења, саборном разуму. Трагични пример супротстављања себе васељенској Цркви представља историја Римске катедре. Многи сматрају да је узрок њеног пада била латинска јерес "филиокве", као и друга, са Православљем неспојива, одступања, али она су била пре последица, него узрок. Узрок је жеља да се постави изнад васељенске Цркве и игнорисање саборног мишљења као начела очувања истине. Управо због тога су поједине заблуде и одступања, које би биле исправљене у саборном јединству, ушле у праксу и свест Рима, а затим биле догматизоване. Сваки раскол је претензија дела да представља сву целину.

Црква је живо тело и стога део, отргнут и извађен из организма, постаје мртав, трулећи одрезак.

Питање: Расколнииџ говоре да имају свој епископат, свој синод и да, према томе, имају и своју саборност?

Одговор: У почетку сваког раскола видимо непослушност и устајање против Цркве. Из самовоље не може да настане саборност, нити од епископа који је под забраном свештенодејства - јерархија. Један од Отаца је писао да је ђаво - мајмун (мајмунско подражавање) Бога. Ми можемо рећи да је раскол - мајмунисање, мајмунско опонашање Цркве.

Питање: Расколници се позивају на пример преподобног Максима Исповедника: када су га убеђивали да ступи у евхаристијско општење са јеретииима и говорили му да су сви патријарси прихватили монотелитство, он је одговорио да ако сав свет прихвати јереси, он ће у сваком случају оситати са истином. Да ли расколници на основу тога тачно закључују да један човек у целом свету може да чува истину?

  Одговор: Преподобни Максим је рекао - "ако сав свет", али сама реч ако сведочи да он то уопште није допуштао и она показује да је реченица условна. Овде је реторички метод, где хипербола наглашава и појачава мисао о томе да је истина изнад свега, укључујући и евхаристијско заједничење са царем и патријарсима који су прихватили јерес. Ту су јеретици покушали да обману преподобног Максима, говорећи да је сва васељенска Црква прихватила монотелитство, а он је јасно прозрео ту лаж. Јерес су прихватили само Константинопољски и Антиохијски патријарси, а Јерусалимски патријарх и Римски папа одмах су је одбацили. Александријски патријарх прихватио је јерес привремено, забуном, а затим се, уверен од стране Максима Исповедника, вратио Православљу. У Константинопољској и Антиохијској Цркви већина епископа, свештеника и мирјана остајала је православна. Због тога је на VI Васељенском Сабору јерес монотелитства била одбачена и осуђена. Преподобни Максим Исповедник одбио је да се причешћује заједно са лицима која су отворено и јавно прихватила јерес, а у његовој личности покушавали да нађу себи подршку.

Преподобни Максим Исповедник, посветивши свој живот борби са јереси, никада није поистовећивао васељенску Цркву са јеретицима и није покушавао да створи своју сопствену Цркву.

Питање: Расколници се позивају на правила Константинопољског Сабора (названог Софијским по називу катедралног ирквеног храма) о томе да са епископом који учи народ јереси, треба прекинути молитвену везу и не помињати његово име на Литургији.

Одговор: У правилима Сабора нема никакве основе за раскол као напуштање Цркве и за образовање нове јерархије, већ напротив, оптужитељи епископа дужни су да се обрате тужбом (приговором) месном сабору и да чекају његову одлуку. Ако суд нижег сабора не буде удовољио једној од страна, онда она може да уложи жалбу или апелацију вишем - окружном сабору, али да се дотле повинује одлуци првостепеног суда епископа. Непотчињавање саборном суду заувек лишава права обраћања вишој инстанци, јер само непокоравање (непослушност) постаје осуђујућа пресуда. Што се тиче прекида молитвеног општења са јерархом-јеретиком, овде се претпоставља учење јереси у проповедима, које су органски део богослужења, учење о јереси као о црквеном догмату и упорност у јеретичком мишљењу без обзира на саветовања од стране сабраће епископа. Прекид молитвеног општења са архијерејем јесте привремена мера до одлуке сабора, који је дужан или да ослободи архијереја оптужбе, или да га одлучи од Цркве, или да прихвати његово покајање. У исто време правило Софијског Сабора забрањује отказивање послушности епископу због личних сумњичења. Сви црквени канони темеље се на вери у то да ће Дух Свети - Дух Истине - свагда пребивати у Цркви, и да стога васељенска Црква не може да падне у јерес нити да се лиши спасоносне благодати. Ни једно правило светих Апостола, Васељенских и помесних сабора не садржи чак ни наговештај да би чистоту догмата било могуће сачувати разбијањем црквене структуре /.../



Питање: Расколници износе оптужбе које нам се чине озбиљним.

Одговор: Погрешке, греси и несавршености својствене су свим људима, ма какав положај они заузимали. Управо зато Православна Црква сматра апсурдним полагање права Римског првосвештеника на безгрешност у питањима вере и побожности. Но Црква и јерархија јесу толико велики дарови Божји да не могу бити постављени у зависност од човечијих немоћи и несавршености лица која су добила апостолску власт и зато је служење ових лица спасоносно за народ. У Јеванђељу по Јовану пастиром је назван онај који улази на врата у тор овчији, а лоповом и разбојником - онај ко хоће тамо да продре (пређе) другим путем.

По тумачењу егзегета, тор овчији је Црква, врата - законита хиротонија, лопови и разбојници - јеретици и расколници, који, рушећи ограду, то јест црквену структуру, краду и отимају душе људи. Отети човека Цркви значи духовно га убити. Са најгорим од православних архијереја могуће је спасти се путем трпљења и послушности, само не слепог, већ разумног, то јест послушности усмерене јеванђељским заповестима и црквеним правилима. А прећи код најбољег од расколничких архијереја значи - наћи се у добро уређеној мртвачници, затворен заједно са лешевима, макар та мртвачница споља имала форму храма /.../

Питање: Ако је епископ напустио Цркву и отишао у раскол, али му још није изречена казна одлучења, колико тада он задржава благодат добијену у Цркви, и може ли се уопште називати епископом!

Одговор: Црква изриче званично казну одлучења да би обавестила народ да је бивши епископ постао лажни учитељ и да њему не треба указивати част која припада архијереју. Према одлуци II Васељенског Сабора, "све што он врши ништавно је". Свети Кипријан Картагински пише: "Црква је у епископу, а епископ у Цркви", - Црква не може да постоји без епископа, а ни епископ без Цркве. Напуштајући Цркву, епископ, свештеник и световно лице губе све што су добили у Цркви - по речима светог Кипријана Картагинског, па чак и име хришћанин.

Епископ, који је погазио архијерејску заклетву послушности Цркви, губи апостолску благодат и њега не треба више називати епископом, као што се угашени зрак не може назвати светлошћу. Исто ово односи се и на свештеника, који истовремено нарушава два зарицања из свештеничке заклетве: послушност законитом архијереју и послушност Цркви.

Црквена правила забрањују да се узима благослов од јеретика и расколника и он се назива "празнословљем". Апостолска правила категорички забрањују мољење заједно са одлученима од Цркве не само на њиховим сабрањима, него чак ни код куће. ("Ко се молио са одлученим, сам да буде одлучен" - 10. апостолско правило).

Питање: Може ли грех архијереја, почињен против Цркве, да буде оправдање за раскол?

Одговор: Раскол је гори од сваког греха против Цркве, зато што представља непризнавање саме Цркве. Господ је рекао: Истражујете Писма (Јн.5,39). У Библији можемо наћи одговор на наше сумње и неслагања. Првосвештеник Арон још пре свога призвања у свештенство тешко је сагрешио: попустивши пред претњама, сачинио је идола у виду златног телета и увео празник у његову част. Тај грех је био толико тежак, да је Господ хтео да уништи сав израаљски народ, и само је молитва пророка Мојсеја одвратила гнев Божји. Мојсеј је молио Господа или да помилује људе који су сагрешили, или да њега самог избрише из реда живих. Ту ми видимо да учествовање пророковог брата у том греху за народ није било оправдање. Црквена послушност јесте послушност вољи Божјој, а лажна послушност је задовољење својих страсти позивањем на туђе преступе. Но Арон је после свога грехопада постао првосвештеник, "призван од Бога" (Јевр.5,4).

Када су Кореј, Датан и Авирон устали против законите црквене власти и захтевали да им се да част и право да врше жртвоприношење, тада их је снашао гнев Божји: отворила се земља као ад и својом чељусти их је прогутала, а огањ који се спустио с небеса претворио је у пепео њихове присталице. Та казна је била налик на пропаст Содома и зато расколници треба да се замисле чијег је свршетка, Цркве или раскола, слика пропаст преступничког Петограђа. Иако је грех свештеника за побуњенике могао да буде повод за оптуживање првосвештеника, ипак је метеж у Цркви, односно покушај да се силом приграби храмовна власт и неприпадајући чин, био осуђени од Бога и ови (побуњеници) били подвргнути свенародној казни. Благослов, дат Арону и његовим потомцима, - да буду свештеници старозаветне Цркве - није био опозван све до времена новозаветне Цркве, иако су том роду припадале богоубице: Ана и Кајафа.

Библијске књиге говоре нам о многим преступима које су починили првосвештеници (Прва књига Макавејска једног свештеника назива безбожником, нечастивим), но ми нећемо наћи ниједан случај да је црквено благочешће било обновљено и сачувано кроз раскол. Народ је гледао на грехе свештеника као на наказање (васпитно-поучно карање) за своје грехе и видео је спасење у свеопштем покајању, а не у расколима.

Питање: Да ли се могу наћи слични примери у историји новозаветне Цркве?

Одговор: За време аријанских, монофизитских и иконоборачких раздора било је периода када се чинило да се сав Исток погружава у јерес. Пред сам почетак патријарховања светог Григорија Богослова у Константинопољу од хиљаду и по храмова само један је припадао православнима. Па зашто нико од православних архијереја није створио своју сопствену Цркву са новом јерархијом, која би почела од њега?

Свети Атанасије Александријски већи део свог живота провео је у изгнанству и затворима, али није прогласио себе и своје присталице за нову Цркву, него се борио за Православље до саме смрти, ако можемо тако да се изразимо, у Цркви захваћеној пламеном.

На Флорентинском сабору скоро сви грчки архијереји прихватили су срамну унију. Па зашто ревносни борац за Православље свети Марко Ефески није објавио да су помесне Цркве, које су на Флорентинском сабору представљали јеретици, укинуте и зашто није стао да газдује у туђим епархијама?

Свети Оци су знали да је Црква непобедива и неосвојива за силе пакла, и да ће зато дах благодати развејати тамне облаке и да ће сунце Православља изнова јарко заблистати над светом.“

Слично говори и други велики Грузин наших дана, архимандрит Лазар (Абашидзе) (исто. Стр. 304-310):

„Сада се у Грузији води ватрена полемика о екуменизму, о нарушавању канона и правила Цркве, о кварењу православног вероучења од стране наших јерараха и јерараха других аутокефалних Цркви и уопште свих хришћана, који овако или онако учествују у екуменистичком покрету. Група монаха и световњака, огорчена нарушавањима, захтева да се прекину односи са оним Црквама које имају удела у екуменизму.

Наводе се цитати и запрећења (строге опомене и казне) из Номоканона, књиге правила, и строга решења и мишљења Светих Отаца. Шта рећи? Мој негативни став према екуменизму је свима добро познат, и ја га не мењам. Сва разобличавања и незадовољства, која износе монаси и световњаци ове групе, су оправдана и разумљива. Неоспорно је да се правила и канони заиста озбиљно нарушавају, и неопходно је тражити извештај и разјашњење од пастира Цркве.

Али сам захтев и изјава о прекиду евхаристијског општења јесу мере крајње и штетне - оне ће донети много зла и страдања и ништа неће побољшати. Речима и цитатима из правила сасвим је могуће посведочити и одбранити и ове мере, а наша логика и буквални поглед на правила и каноне могу да сматрају да овај исход сасвим непосредно проистиче из учења Цркве, а у ствари такав „излазак“ може да се покаже као одлазак из Цркве „никуда“.

Ипак покушајмо да шире погледамо на оно што се догађа. Ови људи често понављају: „Ми не намеравамо да изазивамо раскол у Цркви, ми уопште не одвајамо себе од Цркве, просто, Свети Оци забрањују да општимо са јеретицима и ми не желимо да се причешћујемо са онима који су уплетени у екуменистичку јерес“.

При том они сматрају да не треба општити не само са онима који непосредно учествују у екуменизму, него ни са онима који су на неки начин црквено повезани са овим лицима. Али то значи - ни са ким! Сви смо ми овако нли онако повезани са овим јерарсима и свештеницима. На тај начин, баца се љага на сву нашу Цркву, на све њене чланове - сви се они проглашавају за прокажене.

У овом деловању и захтевима приметна је прекомерна строгост, некаква хладна, „војничка“ рескост - тако касапин немилосрдним покретом ножа расеца и обрађује труп заклане, одране и очишћене животиње. Дрско и лако, једним потезом пера, ставиће се погребни крст на читаве православне народе.

Јер ако данас наши „строги ревнитељи“ захтевају да се прекине општење са оним црквама које улазе у ССЦ (Светски савет цркава), онда то само по себи значи да ћемо, ако станемо на њихову страну, сутрадан бити дужни да престанемо да се молимо за нашу браћу-хришћане у Русији, Грчкој, Јерусалиму, Србији, Бугарској, на Атону, - само зато што они помињу своје јерархе, а ови (и то, разуме се, никако не сви) учествују на екуменистичким скуповима.

А зна се колико је међу овим људима подвижника и исповедника највернијих Православљу и крајње самопожртвованих, колико је и епископа који категорички не прихватају екуменизам, колико је међу њима још увек најсветијих људи! Колико пред мојим очима сада искрсава лица монаха и верника из разних земаља и из разних Цркава, које сам сусретао на Атону или са којима сам се тамо упознао.

А сада наши „ревнитељи православља“ мене позивају да прекинем општење са свом том заиста најправославнијом нашом браћом? Имао сам срећу да четири пута по месец-два дана живим на Светој Гори и видео сам и осетио довољно поуздано дух и начин живљења атонских монаха. Много пута сам служио Литургију у олтару заједно са настојатељима атонских манастира и видео сам њихову настројеност за време празничних богослужења. Два брата из Бетанијског манастира већ више од две године живе у Ксиропотамском манастиру и видели су и сазнали много од оног што нипошто не бива откривано ни брзо, нити свакоме.

У почетку Атон се поклонику открива са друге стране, допада се, привлачи, али нечим свагда понеког и „саблажњава“ - и то је све стара „прича“, - при првом упознавању манастира свагда бивамо напрегнуте пажње, радознали, неповерљиви и не можемо и не желимо да верујемо да негде може бити све тако узвишено и далеко боље него код нас.

Али када све то „напрегнуто очекивано“ прође и човек стане да се погружава у атонски живот, као у родну кућу, тада душа већ бива изван себе од радости и не престаје да се диви молитвености, смирењу, мудрости и хришћанској култури атонских отаца. На Атону има веома много монаха који тамо живе већ двадесет, тридесет, четрдесет година и више. Има отаца који живе на Атону не напуштајући га, па и оних који готово и не излазе из својих келија и носе тежак молитвени подвиг.

У многим манастирима Атона монаси устају на келејно правило у дванаест сати ноћу по нашем времену и три-четири часа се моле Исусовом молитвом, а у три или четири сата ујутру иду у храм на заједничку молитву. Причешћују се четири пута недељно. Много пута сам посматрао са каквим страхопоштовањем су монаси приступали причешћу и са каквим страхом Божјим и побожношћу тамо служе Литургију.

Много пута сам говорио себи: „Немогуће је, не могу да верујем да данас, у наше време, још може бити таквог светог живота, зар је то још могуће у двадесетом веку?“ Наша браћа су ми испричала да су монаси Атона велики подвижници, али да на сваки начин то скривају од туђег погледа. Многи од њих несумњиво поседују нарочити дар мудрости па чак и прозорљивости, само то никако не примећују сви.

А зна се како Атон доживљава текућа збивања у Црои, са каквом пажњом, како напрегнуто и неуморно прати сва екуменистичка збивања, колико се тамо пише књига и чланака против папизма, против јереси и против екуменистичке делатности. Атон најактивније ради на борби против изопачавања Православне вере. Колико смо књига, часописа, чланака и новина са обличавањима екуменизма и јереси видели на Атону и у Грчкој!

И монаси у Русији са напрегнутом пажњом прате збивања у свету. И тамо има много прозорљивих и духоносних отаца. И у Русији многи монаси и мирјани тражили су иступање из екуменистичког ССЦ (Светског савета цркава) - али ни тамо, ни тамо нико није стао да прекида општење са јерарсима. Када су се атонски монаси негативно изјаснили поводом изјаве грузијских ревнитеља о прекидању евхаристијског општења са Патријархом Грузијске Цркве, онда су ови последњи сместа резимирали: „Продали су се!“

администратор Меда поправио текст, ставио интегралну верзију без фалинки

[Искушеник]

наставак ...

Атон продао Православље?! Ко то говори? Нама је добро познат начин живота Атонаца и начин живота наших узбуњених монаха - о, како жалосно упоређење! Зар наши монаси мисле да у Русији, на Атону, у Јерусалиму не зкају свете каноне? Да нису читали Свете Оце које они цитирају, да не знају за нарушавања којих има у црквеном животу? Је ли могуће да они мисле да се сви ови оци само боје да изгубе „уносну службу“? Али то је најподлија клевета!

Видели смо и знамо у каквој духовној и озбиљној атмосфери се одвија разматрање таквих озбиљних питања -питања страшних и веома битних на Атону. Знамо са каквом побожношћу и страхом, и са каквим брижљивим изразима говоре на ову тему у Русији. Такође знамо и у каквој „уличној“ атмосфери решавају ова гштања наши „ревнитсљи“. Чули смо отворене претње од ових делатника, подсмевања и поруге, малтене школске, детињасте несташлуке и подвале - и то све у погледу свештеника, архимандрита и епископа! Све ово одаје веома нездрав дух наших „бораца“. Ту је „право-словије“ („правословљење“) истиснуло Православље.

Монаси свих тих Цркви нипошто се не разликују од ове групе наших „ревнитеља“ по томе што мање знају, или што су бојажљивији, или хладнији у вери, него по томе што поред овог, „разумског“ знања, имају још не мало Божјег страха и побожности, а осим овог отвореног нарушавања канона и правила виде још много и много.

Дубином молитвеног срца, у коме се даноноћно разлеже Исусова молитва, знају они (а не - мисле), да то није, да то још није врхунац, да Бог још не жели то раздељење, да још увек нема воље Божје за то. Да, чудна су наша времена, не уклапају се у оквире строге логике!

Мени су овако пренели речи Атонаца: „Да, све што говоре у Грузији и ми одавно и добро знамо, знамо и више, и могли бисмо да прекинемо општење са екуменствујућим јерарсима, кад бисмо то сматрали неопходним. Међутим то је још крајње непожељно, а ми предвиђамо све оне најтеже последице које ће из тога настати. Многи људи који заиста желе да се спасу, тада неће моћи да се спасу“.

Још један моменат: зашто са овим истим захтевима нисмо иступали раније, јер стање ни пре двадесет пет година није било боље? На пример, зар није било узнемирујуће када је 1969. године Синод Руске Православне Цркве донео антиканонско „тумачење“ о допуштању римокатолицима да се причешћују Светим Тајнама „из снисхођења“ („по икономији“)? (Године 1986, услед тога што се „пракса није развила“, ово „тумачење“ било је опозвано).

Па зар је мало озбиљних поремећаја настајало, но шта нас је спречавало? Чини се да се променило само то што су наша браћа изгубила оно осећање мере, страха и духовно чуло, који једино и обуздавају наше усијане умове и језике. Упао им је у срца „бакцил праведности“, то „велико искушење за православне последњих времена“, које често спомиње и на које често упозорава Серафим Роуз.

Ово искушење постаје нарочито велико у нашем веку гордости ума и душевне раслабљености. Јер да би неко постао „подвижник канонске правде“, довољно је само да мислено заузме правилан став и да дође до потребних књига и - може да се разбацује просипајући речи и правила тачно и вешто, да буде на гласу као најсмелији ревнитељ Православља, а да збиља нико не наслућује шта је у срцу тог „ревнитеља“. Неко може да остави гто страни молитве и постове, смирење и стражење над чулима, да подлегне страсти гнева, осуђивања, подсмевања, да пијуцка јак чај и говори, говори и да са сваком умесном, оштроумном речју расте у својим и туђим очима.

Али „правилност“, која није ублажена, укроћена смирењем, која је занемарила своје страсти, која није прожета духовним расуђивањем и која је изгубила познање воље Божје, јесте „надправилност“, духовна прелест. Она даје „тачне“ канонске одговоре на сва питања и све распоређује „по полицама“, али не зна и не види коликоје сва та њена „правда“ далеко од живе Правде-Божје.

И збиља, како мора да је слатко-пријатно (угодно) путем таквих „канонских“, „математичких“ обрачуна одједном прорачукати да су се скоро сви хришћани и монаси у свему свету и сви јереји и архијереји „продали“, да су се „за(про)јеретичили“, да их је могуће назвати „јудама“, „одступницима“, „издајницима“,и да се, коначно, сачувао само мали остатак: „Лот са породицом“, спасен од чудесних анђела на гори, - „последњи бедем Православља“, „глас вапијућег у пустињи“. Све је то сувише заводљиво!

Али наши „ревнитељи“ не треба да заборављају да је и Лот, изведен из Содома на гору, пао у грех не мањи од содомског, опизши се вином. Није мање опасно опијати се и праведношћу својих речи и мисли. О „надправилности“ често је писао Серафим Роуз: „Они су направили своју каријеру у Цркви на несигурном, мада наизглед и привлачном темељу: на претпоставци да је тобоже главна опасност за Цркву у недовољној строгости. Али не, истинска опасност скривена је дубље - то је губитак ароме (миомириса) Православља, чему и сами они доприносе, без обзира на сву своју строгост... По мом мишљењу, њима је кудикамо корисније за спасење душе да малчице одступе од „уставности“ („уставништва“) и да дометну своме смирењу.“

„Нови мудраци нашли су прост одговор чак и на тако сложено питање као што је међусобни однос разних православних Цркава. Ревнитељи тврде да су све Цркве које се држе новог календара или учествују у екуменистичком покрету-јеретичке и „непотпуне“.

Њих уопште и не треба називати црквама, ни њихове тајне - благодатним. Уосталом, водећи међу новопеченим „ревнитељима“ до преласка у Руску Заграничну Цркву припадали су управо једној од „јеретичких“ Цркава, на пример новокалендарској Грчкој Архиепископији (или старокалендарској Московској Патријаршији) која их је лишила права свештенослужења. Руска Загранична Црква примила их је из љубави, сматрајући да казна није заслужена. Штитили су их и оци Серафим и Герман.

Међутим сами одлучени ревнитељи су овако смислили: веле да Грчка Црква нема благодати Божје, и зато нема права да их лишава чина. Штавише, пронашли су да је тобоже Грчка Архиепископија благодат Божју изгубила баш за оно време између њиховог рукополагања и рашчињавања! По њиховој логици је испадало: ако признају благодатност Грчкој Цркви, треба да признају и правоваљаност свога кажњавања, то јест доживотну забрану свештенослужења...

Отац Серафим Роуз је прорекао да ће временом „надправилни“ појачати свој утицај и створити велики раскол, и некакав пуч у Цркви, али он неће успети, и бунтовници ће завршити као безначајна секта, окорела у својим догмама. „Свим овим „мудрацима“ недостаје најважније у православном животу, на шта су указивали свети оци, - страдање.

Нова „мудрост“ рођена је у испразном умовању, у бесплодним и бесмисленим споровима. Истински дубока јесте мудрост одстрадана, мада ни она неће дати „згодан“ одговор на свако подругљиво питање. Онда хајде да се прожмемо овим страдањем.“ Наравно, „надправилни“ о којима пише Серафим Роуз, она група из бостонског манастира, која је решила да се ревносно бори против „западног“ утицаја у Цркви, разликује се од наших „ревнитеља“, но дух је, чини се, веома сличан.

Јер ево и наши „ревнитељи“, слично онима поменутим у књизи о Серафиму Роузу, на све начине настоје да повежу „удаљавање благодати“ из Цркве са својим одступањем. Међутим, они никако не могу да кажу да у нашој Цркви нема благодати, јер ће то повући за собом цео низ најтежих питања. А пре свега, тада ће се довести у питање и свештенство и архимандритство њихових предводника, па и много шта друго.

Чињенице које ми знамо већ одавно и које још увек не сматрамо довољним (оправданим) поводом за раздељење, они вештачки настоје да изнесу на светлост и да их обликују тако да се представе као нова и недопустива збивања, која изазивају крајње негодовање и згражавање, после чега ће наша Црква већ одавати утисак као и да није Црква, мада се, у суштини, ништа засада није изменило на горе, него штавише у многоме и на боље. Ти људи свесно постављају пред јерархе захтев који ови никако не могу да испуне.

Па и ко може да се реши на то да прекида евхаристијско општење са Црквама - Грчком, Јерусалимском, Руском, Српском, и са Атоном?

Дакле, овде се очигледно изабира пут који ће неминовно довести до раздељења. Прекинувши црквено општење са нашом Црквом, јасно је да ће они ускоро прећи у јурисдикцију било које „цркве“ која је већ у расколу с нама. Да бисмо ово схватили није потребно духовно расуђивање. А ти људи говоре: „ми не желимо раскол“? Је ли могуће да се они тако слепо држе само пуког правила, да не виде ништа около ни даље од сутрашњег дана?

У почетку смо у нашим јавним иступањима против екуменизма били истомишљеници, али сада су се наши путеви разишли и ми смо се нашли на сасвим различитим позицијама. Наш циљ је био да предупредимо, задржимо, осујетимо и успоримо кораке јерараха који воде ка пропасти и да их позовемо да одустану од погубне екуменистичке делатности.

Циљ оних који су се удаљили од нас и скренули на други пут показао се као крајњи: доказати људима да су сви јерарси аутокефалних Цркава (без изузетка) већ у понору и да више нема смисла да са њима имају било какве односе.

Наш циљ је био да очистимо студенац у нашем дворишту, у који је стало да пада камење, док је циљ „крајњих ревнитеља“ - да затрпају студенац гомилама смећа и оду да траже воду у туђем дворишту.

Један савремени црквени аутор упоређује данашње спољашње стање наше војинствујуће Цркве са стањем тешког болесника, веома старог човека коме су као резултат тешких повреда биле сломљене неке кости и озлеђени органи тела. Све ове ране су зарастале а кости срастале, али без одговарајућег и умешног надзора - срашћивање је текло неправилно, и мада је човек жив и делатан, ипак са болом и муком влада својим телом. Ако се одједном појави млади, неваспитани „лекар“, који реши да тог човека треба хитно излечити и да је за то потребно поломити све неправилно срасле кости и стегнути их правилно, онда ће такво „лечење“ пре убити или крајње осакатити паћеника.

Исти је смисао у речима светитеља Игњатија (Брјанчанинова) о томе да „стара здања треба поправљати са великом пажњом и познавањем ствари, иначе рестаурација може да се претвори у потпуно разрушење“. Наши „ревносни борци“, поставши ратоборно расположени да коренито поправе ствар, решили су да захтевају најглобалније решење проблема, то јест преправљање здања почев од самог темеља. Разуме се да ће такав приступ срушити и то напукло здање, које још стоји и многе још заклања од кише и непогоде. Разваливши здање, претворивши га у гомилу рушевина, они ће можда и учинити видивим кров и зидове, али у ствари њиховом кривицом многи ће остати под отвореним небом и за то ће морати да одговарају!

Имајмо на уму и то да ниједан раскол није настајао, а да обе стране нису биле уверене у своју исправност и „каноничност“. Уосталом, за то супротстављање, за саблазан верујућих, за то негодовање, несумњиво су криви у великој мери и екуменствујући пастири Цркве, нарушитељи светоотачких правила.

О овој саблазни јасно је предсказивано у нашој брошури „Пасха без Крста“ и оно што се догађа само очигледно потврђује и овај, још један од грехова екуменизма. Често због грехова родитеља Господ допушта да сами синови устају на очеве своје и да постају бич смирења за њих.

Али оно што је најмучније у том најстрашнијем наказању на земљи то је да често сама та деца гину на очиглед својих очева које гоне. И ко може поднети ову двоструку муку?

Давид је викао дозивајући убијеног сина: „Сине мој Авесаломе, што ја нисам умро уместо тебе, ја уместо тебе, Авесаломе сине мој, сине мој, сине мој Авесаломе...“

Зато је, управо у доба највеће кризе Цркве и православне самосвести, потребно највише чувати трезвеност. Да опет чујемо архимандрита Лазара (исто, стр. 302-305):

„Тешко је сагрешио цар Давид Псалмопојац, сагрешио прељубом и убиством, али, разобличен од пророка, искрено се покајао и било му је опроштено. Ипак, није избегао тешку епитимију (казну) за свој грех.

На њега је устао његов рођени син Авесалом и намерио да отме престо од свога оца а њега самог да убије. Привукао је на своју страну многе Давидове људе и умало га није следио сав Израиљ. У великој пометњи и жалости Давид је умицао потери, али се смиравао и увиђао да је гнев Божји заслужен.

Но у одлучујућој бици побуњени син је погинуо. Заплео се својим дугим бујним увојцима међ гране дрвећа у шуми и Давидови војници су га убили.

Цар није желео смрт своме сину и заповедио је војницима пред бој: 'Сачувајте ми сина мога', и са великом тугом примио је вест о погибији сина, плакао и дозивао: 'Авесаломе, сине мој, сине мој, сине мој Авесаломе...' (2 Цар. 16-18).

У последње време, чим се заподене разговор на тему Цркве, све чешће и чешће у штампи и усмено међу верујућима чују се одломци и читава правила из Номоканона, књиге Правила, из светоотачких законских прописа и поука о строгости чувања вере Православне.

Да, у духовном смислу ниједно доба није се одликовало таквим безакоњем према светим канонима и древним установама, које су Самим Духом Светим преко Светих постављени ради ограђивања наше Цркве. И настало је толико нарушавања - и појединачних, и заједничких, - да је чак и Номоканон постао за нас као нека „опасна“ књига, као што је за тешко болесног - медицински приручних о болестима: ма коју страницу да отвори, све као да је о његовој болести и као да све обећава њен најнеповољнији исход. Тако да чак и многи наши сасвим благоразумни пастири често саветују својих духовним чедима да не читају ово законоправило - да се не би случајно саблазнили.

Постаје све теже повезати правила и установе светих канона са неправилношћу и неканоничношћу нашег живота. Ако данас зажелимо да се држимо ових закона сасвим строго, онда ћемо морати многе свештенослужитеље да рашчинимо, већини световњака да одредимо епиитимију и да им не дозволимо да се причешћују на много година, да многима забранимо да улазе у храм даље од притвора, па и да, уопште, на већини храмова намакнемо велике катанце и да се разиђемо свако на своју страну. Ово ако ћемо отворено и до краја (ако ћемо руку на срце).

А ако нећемо до краја - где је онда мера? Можда је крајност и овде, можемо одмахнути руком и на најважније одредбе, правдајући се: 'Па, друго је сада време'?! Разуме се да постоји опасност скретања и улево и удесно.

Неопходно је изабрати средњи, 'царски' пут, пут тесан и тешко проходан, боље рећи трновиту стазу између две стрмени. Али како?

Некада су наши древни оци водили душеспасоносну беседу и поставили себи питање: која је врлина изнад свих? Стали су да проглашавају - сваки оно што је више ценио у свом подвижничком искуству: један је прогласио пост и уздржљивост, други - молитву, трећи - ћутање, плач, покајање, трећи милостињу и тако даље.

Но Антоније Велики је назвао главним духовно расуђивање, без кога сви остали подвизи не само да неће донети користи, него ће и неисцељиво повредити. Све оно најбоље и најправилније без духовног расуђивања претвара се у најподмуклије зло и трује душу више од сваког тешког греха.

Али шта је то 'духовна расудност'? Називају је још 'разум Христов' или 'око ума',а Серафим Роуз је веома успело назива 'православљем срца'. Може се рећи да је то ново, као неко 'шесто чуло', 'духовно виђење' којим човек види духовну страну ствари, „корене“ ствари и догађаја који се протежу у духовни свет - изван граница уобичајених разумских појмова.

Ово 'чуло' бива усађено у душу хришћанина приликом Свете Тајне Миропомазања, а раскрива се и просветљује по мери његовог личног духовног подвига и раста. Страсти, немолитвен живот, расејаност, гнев, блуд, завист, лењост и много шта друго - помућују и помрачују ово духовно 'око', суштинска страна збивања нам измиче, и ми почињемо да видимо само покривало онога што се догађа, само маску, која често скрива истински, главни садржај. Тада видимо само силуете предмета, као при заласку сунца.

Управо о овоме говори Апостол: 'Сунце да не зађе у гњеву вашему'. Сунце је наше духовно виђење: смркава се и ноћ смењује дан. Када се гневимо престајемо да правшгао опажамо и распознајемо оно што се дешава. Не треба мешати 'духовну расудност' са 'душевном разумношћу (рационалношћу)'.

Човек који није развио ову способност ('духовму расудност') или ју је изгубио (што се може догодити врло брзо и неприметно), најчешће се потпуно предаје логичкој разумности (рационалности). Његове речи и мисли изграђују их у складном поретку, на све начине и у сваком погледу се поравнавају и дотерују, задобијајући изглед разговетних, али пресувих формула. У том случају логичком, законитом правилношћу речи и мисли стара се да надокнади оно што души недостаје, - правду Божју.

Што смо више подложни ветру страсти и изливима емоција, што се више заносимо површним расположењима и струјањима душевне атмосфере око нас, што слабије умемо да учврстимо котву душе своје - пажњу у дубинама срца, у области Духа, - тим више бивамо ношени и скрећемо с пута, бивамо одвођени од тог средњег, трновитог и тесног пута и бацани на стрме падине и сваљивани у правцу опасне провалије. Веома је много људи који због свог страстног, наглог и грозничавог карактера уопште нису способни да се самостално држе овог средњег пута, и никако не налазе ону меру 'ни надесно, ни налево'.

Ако размотримо сва спорна питања која су одувек настајала у црквеним круговима, онда ћемо доћи до закључка да је истина свагда била тако танано опредељена у тој 'непостојаној' средини, да је било неопходно духовно 'чуло' које није подлегало готово никаквој логици и разумности и које је истовремено умело да задржава појмове и ставове који се логички узајамно искључују. И баш зато јеретици ни у једном догмату више нису могли да до краја схвате да је за 'разумевање' био неопходан духовни разум, а не пука рационалност, а ето управо њега јеретици више нису ни могли да имају.

Често се може наићи на најтачније логичке склопове мисли, нарочито у наше 'умно' време, у питањима црквеним и духовним, као да су то аритметички рачуни - али само онај ко је окусио 'миомирис Прааославља', распознаје у њима суво и пуко слово закона без живота. Колико често сам у току свог десетогодишњег настојатељства Бетанским манастиром морао да се срећем са људима 'саблажњеним', то јест са онима који нису могли да повежу неслагања светих канона, правила Номоканона са неким догађајима у животу Цркве.

Како су исцрпно и подробно ти људи излагали правило за правилом, слово за словом - из Светих Отаца, из учења црквеног, - али уз сву тачност аргумената испадало је да у Цркви нешто није у реду и да истину треба тражити још негде, док је хлеб Живота као увек био у црквеним храмовима и никуда није требало одлазити у потрагу за њим. Али како је било тешко тим људима да поврате мир који су изгубили!

Недостајало им је управо нешто друго - да одустану од тражења правде умом и само да поверују -не знам како, ето тако просто – 'безумно': има Бога у Цркви нашој, има светиња, упркос свим правдама и неправдама човечијим - има!

Духовно виђење, за разлику од душевног разумевања и знања, види и у дубину, и у ширину, и у прошлост и у будућност, једноставно види - необјашњиво, недоказиво, мимо логике, без анализе и испитивања. Бог открива ово знање - у духу човека, у срцу. А душевно разумевање уз сву своју 'уметничку вредност', 'оштроумност', 'красноречивост' -ослања се на упоређивање, уподобљавање и доказивање једних, других, трећих закона, правила речи и мишљења. Међутим, и поред све те складне архитектуре појмова оно не уме да позна најважније: вољу Божју.

Учење Светих Отаца је свето, али да би се сасвим правилно применило, потребна је још не мања светост, то јест духовност! Правила и канони, беседе и установе Светих Отаца за човека који није задобио дух расуђивања јесу 'мач двосекли'.

Он сече овим мачем 'нарушитеље' до крви, али кад замахне наноси ране и себи самоме. Ах, колико се људи баш на наше очи заплело својим 'бујним дугим увојцима' (то јест својим правилним, складно повезаним и прочешљаним мислима) међ гране овог прекрасног дрвећа и остало да виси између неба и земље и колико је било прободено стрелама својих непријатеља - као несрећни Авесалом.“

администратор Меда поправио текст, ставио интегралну верзију без фалинки

[Искушеник]

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

О МОДЕРНИСТИЧКИМ ПОГЛЕДИМА НА ЕВХАРИСТИЈУ

У чланку господина Осипова "Евхаристија и свештенство" изнета је протестантска теза, шокантна за православну свест, да се за време Евхаристије Свети Дарови не пресуштаствљују у Тело и Крв Спаситеља, него да, остајући у суштини хлеб и вино, улазе у ипостас Сина Божијег. На тај начин причешће губи свој реални значај, као причешће Истинским Телом и Истинском Крвљу Христа Спаситеља, као причешће Његовом Богочовечанским бићем кроз благодат Божију, него остаје само символичко дејство и при том удаљеније од православног причешћа него представе лутеранства и англиканства.

Од Тајне Причешћа зависи вечни живот човека. А губљење вере у реално претварање хлеба и вина у Тело и Крв Спаситеља лишава човека вечног живота и низводи Тајну на степен алегоријског обреда. Ово протестантско мишљење професора МДА Осипова подржавају његови ученици, на пример А. Зајцев. Ово учење се распрострањује преко аудиокасета и интернета, оно се чује у духовним школама, оно се појављује у часописима намењеним читању у породици. Дакле, њиме се трује свест верујућих људи. Та евхаристијска јерес, ако тако можемо да се изразимо, "нелегално се легализује", уз ћутљиву подршку лица која су за то одговорна. Овој јереси уче будуће свештенослужитеље који ће је сутра проповедати са амвона.

Наш задатак је да сведочимо о томе да се Свете Тајне на Литургији претварају, мењају, пресуштаствљују тајанственим и несхватљивим за човечији ум дејством Божијим у истинско, савршено Тело и Крв Христа Спаситеља, које се не смањује нити губи, као и да учење г. Осипова није случајна омашка у речима и терминолошка збрка, него покушај да се наруши православна мистагогија са одређеним циљем.

Укратко речено, г. Осипов и његови ученици уче да се православни Хришћани причешћу телом и Крвљу Христа Спаситеља без Богочовечанске суштине Исуса Христа и називају ту привидност без суштине истинским телом и крвљу Спаситеља.

А ми сведочимо да се у Причешћу под видом хлеба и вина налази Сав Христос у Својој Богочовечанској пуноти и савршенству, што је главни принцип обожења човека.

О лажним погледима професора Осипова на Свете Тајне крштења и Евхаристије

I. Чланак г. Осипова под насловом "Евхаристија и свештенство" изазива у нама осећање дубоког узнемирења. Има грешака које могу да утичу на сав духовни живот човека, да га изокрену и изопаче, да га лише богозаједничења и да доведу у опасност његово вечно спасење. Господ је рекао Јудејцима: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн 6, 53). "Амин" - значи "заиста"; "амин", изречено од Саме Истине, значи да је реч неизмењива, да она нема релативан, метафорички или символички карактер и да је изречена у директном и апсолутном значењу.

Господ је овде указао на Тајну Причешћа. Многи од Јудејаца су после Спаситељевих речи отишли од Њега, а међу њима су били чак и његови ранији ученици. Они су рекли: Ово је тврда беседа (Јн 6, 60), - исто што, у суштини, понављају савремени протестанти желећи да у Причешћу виде само религиозну символику, то јест однос, а не стварност. Апостол Павле пише о недостојном причешћивању оних који не разликују Тела и Крви Христа (1 Кор 11, 29), односно не верују да се причешћују истинским Телом и истинском Крвљу Христа Спаситеља, и да је међу тим људима много болесних, а доста их и умире.

Но пошто нису болесни и не умиру превремено сви који се причешћују недостојно, то јест без потребне вере, онда можемо да претпоставимо да ове речи указују на најдубљу болест - болест душе, и на најстрашнију смрт, вечну смрт - одлучење од Бога. Зато чланци професора Осипова, због својих крајње негативних последица по студенте академије и читаоце, захтевају најозбиљније разматрање.

Питање о Евхаристији је питање живота и смрти, а не личних богословских мишљења. Зато нас осећај дужности, свештеничке дужности човека који је током много година служио Евхаристију и причешћивао људе Телом и Крвљу Христа, приморава да се прихватимо овог посла. Да нас не би прекорели због интерпретације текста г. Осипова, придржаваћемо се логичке повезаности његовог чланка.

Најпре о Тајни Крштења. Господин Осипов пише: "Скренули смо пажњу на то да се Тајна Крштења својом спољашњом страном и у суштини спољашње стране не разликује много од прања или "баптизо", које налазимо у другим религијама, а нарочито код кумранита, код којих се обред прања, са којим је била повезана мисао о душевно-телесном очишћењу Човека, открива довољно очигледно и изражава се у њиховим вероучитељним документима и текстовима".

Није јасно шта је хтео да каже г. Осипов указујући на спољашње сличности. Без разјашњавања самог принципа сличности ствара се утисак о неком позајмљивању. Али ствар није тако једноставна. Хришћанство није ништа позајмило од незнабожаца. Њихови ритуали, као и прања кумранита, нису послужили ни као темељ, ни као узор за Тајну Крштења. Овде треба да дотакнемо питање природе символа који постоје објективно, употребљавају их сви народи и као да су посебан језик. Метафоре, алегорије и друга средства говорног изражавања ствара сам човек, а символе узима из средине која га окружује, они постоје ван његовог стваралаштва, делокруг им је ограничен, а карактер постојан. Такав символ очишћења је вода, и зато питање о спољашњој блискости хришћанских обреда и тајни са неким ритуалима незнабожаца и кумранита, њихова спољашња сличност, нема значаја ни за генеалогију, ни за онтологију хришћанских Св. Тајни. Поред тога, у незнабожачким и јудео-секташким обредима осећа се ехо првобитног предања. Без тог принципа само указивање на блискост обреда може да доведе читаоца до рационалистичког гледишта. Хришћанске Тајне ће бити схваћене као реформација незнабожачких обреда и њихово прилагођавање на нов садржај. А у ствари, чак ни формална сличност није тако блиска као што то представља г. Осипов. Структура и молитве свете Тајне Крштења управо се у корену разликују од ритуала других религија. Једина сличност је употреба воде као очишћујућег елемента.

Затим г. Осипов наставља: "Ипак, суштинска разлика између наших Тајни и незнабожачких је очигледна".

У чему г. Осипов види ту "суштинску разлику"? Он пише: "Најважнија је у томе што је у незнабожачким мистеријама и разним тајанственим сакраменталним церемонијама сама та чињеница, сама та радња носило магијски карактер. То јест она је дејствовала независно од тога у каквом моралном и духовном стању се налазио одређени човек".

Довољан је површан поглед на античку религију и античку културу. Незнабожац је у мистеријама тражио задовољење својих религиозних осећања, макар у виду дубоких психолошких доживљаја. Мистерије и ритуали повезани са њима били су позвани да у човеку изазову стање названо катарзом, - емоционалну напрегнутост, доведену до високог степена, која се субјективно опажала и схватала као очишћење. Друго је питање то што човек у мистеријама није могао да добије оно што је тражио, али говорити о механичности и магизму обреда који не зависе "од моралног и духовног стања човека", значи мислити дилетантски и примитивно.

По мишљењу г. Осипова, главна разлика између незнабожачких ритуала и хришћанских тајни и обреда је у томе што се незнабожац ни мало не брине за своје душевно-морално стање, него се сасвим поуздава у механичност обреда, а Хришћанин прима Тајне свесно, морално се припремајући за њих. Дакле, овде је главна разлика, по г. Осипову, у субјективном стању човека. То у нечему подсећа на критику црквене литургике од стране протестантских секти које стављају знак једнакости између објективности и механичности Тајни и обреда. Магизам незнабоштва био је у томе што се незнабожац обраћао демонском свету, а никако не у томе што су незнабошци сматрали да душевно стање човека нема везе с религијом.

Затим он говори: "У вези са Тајном Крштења, обратимо посебну пажњу на то да је у хришћанству основни смисао Тајне Крштења управо идеја рађања, новог рађања човека, можда чак и важнијег од самог рађања, телесног рађања човека".

Баш лепо речено! Сам Господ је Крштење назвао рођењем водом и Духом Светим. Рођење је нови живот. Добијајући опроштај првородног греха и личних грехова, Хришћанин се препорађа изнутра, раскида се метафизички савез човека са демоном и он ступа у заједницу с Христом. Свети Оци пишу да у дубини душе некрштеног човека невидљиво пребива демонска сила, а у души крштеног - благодат, и да сада демон дејствује на њега споља, а не изнутра. Рођење је улажење у нову животну средину, са којом новорођени ступа у узајамно дејство. Човек кроз благодат Крштења улази у Цркву и постаје уд духовног Тела Христа Спаситеља ("Црква је Тело Христово"). Кроз земаљску Цркву сједињену с небеском, он ступа у општење и заједницу са анђелима и светитељима и постаје нова твар.

А шта, по г. Осипову, значи пакибитије - новорођење/пресаздавање? - "То је рођење у коме је у човеку, који је ту Тајну примио са вером и побожношћу, тајанствено засејано неко ново семе Христово, духовно семе новог живота".

Овде је неколико за нас интересантних мисли. Прво, он пише: "То је рођење (то јест Крштење) у коме је...", а сама реч "је (састоји се, свршава се, налази се)" значи "ограничава се" или указује на главни циљ и суштину дате појаве, "... човеку, који је ту Тајну примио са вером и побожношћу, тајанствено..."

Овде истиче субјективан однос човека према тајни, али се не ставља напомена да се у име детета прихвата "вера и побожност" родитеља и кумова. Разуме се, г. Осипов не може да се задржава на свим случајевима, али ствар је у томе што он износи гледиште по коме Крштење деце није пожељно, упркос одлуци Картагенског сабора, јер Крштење деце не одговара његовој концепцији у којој Тајна зависи од субјективног стања човека, или је, у најмању руку, то стање основно у њој.

Даље он пише: "... у човеку је засејано неко ново семе Христово, духовно семе новог човека".

Дакле, ту се не подразумева рођење и нови живот, него само зачетак (почетак) новог живота, оплођење човечије душе, неки потенцијал који се даје приликом Крштења. По Јеванђељу, Крштење је рођење у нови живот, у пакибитије (ново, поновно рођење). По г. Осипову, то није рођење, него само зачетак новог живота. Шта је "семе Христово", - он не објашњава. То као да је нека искра благодати која пада у човекову душу и при том га не чини новом твари, него помаже његовим личним напорима да постане ново створење, то јест да се поново роди. Зато се Крштење за г. Осипова претвара у неки духовни залог, а у моменту Крштења са човеком се ништа нарочито не догађа. Они који учествују у Тајнама знају да Света Тајна није само семе бачено у земљу, које расте постепено, осећају благодат која силази на њих за време Тајне и доживљавају је као ново, неупоредиво стање. Човек бива задивљен благодаћу Божијом и даром Његовог милосрђа, он одмах опажа своје обновљење, осећа да је ступио у нове, блискије односе са Богом, осећа промену која се догађа у његовој души и телу. Међутим, г. Осипов сматра да је Тајна само нада у будућност: да ће семе дати клас, а да ће се бачена искра разгорети. Тајна је сусрет са Христом, а не први путоказ на путу. Тајна је блажена садашњост, а не могућа будућност. Зато је Тајна Крштења духовно рођење, а не зачеће о коме говори г. Осипов. Тачно је да дејство благодати у човеку зависи од његовог живота и вере, али сама Тајна као силазак благодати објективна је и не може бити стављена у потпуну зависност од личних доживљаја.

Даље г. Осипов пише: "Навео сам вам цео низ светоотачких исказа који речито говоре о томе да се ту догађа рађање новог човека".

Не, г. Осипов уопште није говорио о рођењу, говорио је о зачећу духовним семеном, за које је потребан дуготрајан, метафорички речено, унутарутробан период да би се оно завршило или рођењем или смрћу.

Он наставља: "Чиме је оно условљено? Није условљено само вршењем, спољашњим вршењем свештених радњи. Није, јер сетите се шта је говорио св. велики патријарх јерусалимски Кирил: "Ако лицемериш, онда те људи крштавају, а Дух Свети те неће крстити"".

Проповеди светог Кирила Јерусалимског имају првенствено морални карактер: то су катехитичке поуке за оглашене који се припремају за крштење. Свети Кирил је позивао оглашене да приме ову Тајну после унутрашњег припремања, али овде користи метафорички језик и одређену хиперболизацију. У противном случају, треба рећи да човек који је свесно и добровољно решио да прими крштење, али је недовољно унутрашње припремљен за то, остаје некрштен и Тајна Крштења се не врши над њим, а сва свештена дејства остају спољашња, па чак и привидна.

Али, прво, за одређивање унутрашњег стања човека не постоје унутрашњи критеријуми: што је човек моралнији тим је критичнији према себи. Апостоли су сматрали своју веру недовољном и молили Господа: Дометни нам вере! (Лк 17, 5), док човек који живи страсним и греховним животом и само се повремено сећа Бога, обично истиче своју веру за пример другима. Исто то се дешава у моралним самооценама. Наведимо овај пример. Човек је под утицајем својих ближњих примио крштење, али без унутрашње припреме. Затим је постао црквени Хришћанин. Почео да посећује богослужења, да чита религиозну литературу и постао свестан неопходности Св. Тајни. Каквим он треба себе да сматра: крштеним или некрштеним и шта тада да чини? По концепцији г. Осипова, он није био крштен, значи, треба да се припрема за ново крштење. Али у Символу вере исповедамо једно крштење, а свети Јован Дамаскин пише: "Сви који се, будући крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, поново крштавају (прекрштавају), сви такви поново распињу Христа" (св. Јован Дамаскин: Тачно излагање православне вере, књига IV).

Ако се човек, који се крстио без одговарајућег унутрашњег расположења, није крстио поново, сад већ са већом вером и бољом припремом, онда ће непрестано да сумња: да ли је Хришћанин или није и у таквој душевној пометњи приступаће Евхаристији. А ако поново прими крштење, опет ће га мучити мисао да је тим поступком нарушио Символ Вере и да је, утолико пре, - распео Христа. А шта му г. Осипов предлаже да чини у том случају? Најбољи излаз је да тај човек не поверује учењу г. Осипова.

Затим он пише: "Ако се дотакнемо других Тајни, онда ће се тврдња откривења показати још јачом".

Можда је г. Осипов хтео да каже "сведочанство Откривења", али у сваком случају г. Осипов је требало да изврши коректуру свог текста пре него што га објави и постави читаоца пред филолошке бесмислице.

Затим наставља: "У Тајни човек долази у додир са Самим Богом. Са каквим осећањем и каквим душевним настројењем треба човек да приступа свакој Тајни? Не приступамо само свештенодејству, него Самом Богу који је присутан и дејствује у нама преко тог свештенодејства, то јест никакве свештене радње, које називамо Тајнама, не врше се саме од себе и римокатоличко учење "операто" је погрешно. Господ не шаље одређени дар Светога Духа због извршене радње, него само онда кад постоји одговарајући човеков одзив".

Шта значе речи: "... никакве свештене радње, које називамо Тајнама, не врше се саме од себе"? Разуме се, никакве свештене радње не могу да се врше саме од себе, њих врши свештенослужитељ и у њима учествује човек који прима Тајне. Ми никако не изједначавамо обреде и тајне са механичким дејством, као што је кретање папирнатих кинеских ветрењача, па и они се не обрћу сами - покреће их ветар. Не слажемо се са римокатоличким "операто" не зато што оно говори о објективности тајни, него зато што даје могућност за разне злоупотребе, наиме, за вршење тајни упркос човековој вољи.

Он пише: "Господ не шаље одређени дар Светога Духа због извршене радње, него само онда кад постоји одговарајући човеков одзив".

Наведимо пример који узнемирава многе: ако је свештеник или епископ примио хиротонију недостојно, је ли онда примио благодат Духа Светога или није? Ако није, каква је онда гарантија да је свештеник код кога желимо да се исповедамо и причешћујемо био достојан рукополагања? У противном случају, ако није примио Духа Светога, он не може да врши Тајне. Тада ћемо бити у стању сталне неодређености и колебања: код ког свештеника треба да се причешћујемо и ког епископа треба да избегавамо. Међутим, Црква искључује те сумње учењем о томе да Тајне имају објективан карактер, али да ће човеку бити суђено за недостојно примање благодати. Зато нам се концепција г. Осипова чини скретањем у правцу протестантског субјективизма. Логично је да г. Осипов, полазећи од те концепције, не одобрава крштење деце, упркос одлукама Картагенског сабора, и дели протестантски оптимизам да, ако деца немају потребе за крштењем, то значи да ће у случају смрти она бити међу спасенима, без обзира на првородни грех.

Господин Осипов пише: "А ви знате колико дубоко се укоренило то гледиште да је могуће вршити тајну независно од човека? Сетите се историје наше Русије. Како често видимо случајеве, - узмите истог тог Ивана Грозног, - када жена неком није по вољи. Куда са њом? У манастир. Није важно да ли хоће или неће. Постригли је и готово, нема се куд". (Монашки постриг није тајна, односно монашење није тајна Цркве него обред посвећења. Али на овој грешци нећемо се задржавати; нап. архим. Рафаил).

Господин Осипов треба да зна да Православна Црква не признаје монашки постриг извршен насилно. Сам чин монашења садржи у себи троструко потврђивање да га човек прима добровољно. Господин Осипов брка самовољу тирана са гласом Цркве. Наведимо овај пример. Цар Василије Шујски био је пострижен у монаштво (замонашен) од стране дворјана (велможа на царском двору) који су насилно подигли устанак. Приликом пострига он је ћутао, а један од бојара давао је за њега одговоре. Свети патријарх Гермоген изнео је гледиште Цркве на то безакоње. Он је свенародно објавио да насилно пострижени није монах, него да је онај бојар који је за цара давао одговоре обавезао себе монашким заветима.

Нама се чини да г. Осипов жели да вештачки повеже Православље и римокатолицизам да би под видом критике римокатолицизма осуђивао њему неугодне ставове у Православљу и стилизовао протестантска скретања и одступања да би их подвео под учење Цркве и Светих Отаца.

II. Православно учење о Евхаристији заузима посебно место у сотериологији, догматском и моралном богословљу, а и у еклисиологији и аскетици. Евхаристија је најузвишенија Тајна, то је главни услов и делатна сила за обожење човека који живи на земљи. У односу на друге тајне Евхаристију називају сунцем у поређењу са звездама. Причешће је центар духовног живота Хришћанина. Без Тајне Евхаристије није могуће спасење.

Неопходност Евхаристије потврђују Христове речи: Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн 6, 53). Али, од свесног избегавања Причешћа још горе је - учешће у тој Тајни без вере.

Апостол Павле сведочи да такви људи бивају кажњени не само у вечном, него и у земаљском животу: овде - болестима и превременом смрћу, а у вечности - одлучењем од Христа. То су они који примају Причешће као обичан хлеб, не разликујући (не расуђујући да је то) Тело Христово.

На наше чуђење, међу људима који не верују да се за време евхаристијског канона врши пресуштаствљење или претварање хлеба и вина у Тело и Крв Спаситеља, нашао се и професор Осипов. Он сматра да хлеб и вино остају хлеб и вино после литургијског свештеног чинодејствовања, али да их Христос узима у своју Божанску Ипостас и да их тиме освештава. Ово богословско "откриће" г. Осипов жели да представи као учење Православне Цркве, а не као авангардистички експеримент.

Господин Осипов наводи мишљење неких римокатоличких богослова и протестаната, а затим своју сопствену концепцију, која је по нашем мишљењу, погубна грешка, није сагласна са Православљем и садржи у себи читав сплет унутрашњих противречности. Господин Осипов у римокатолицизму види физикални приступ вршењу Евхаристије, у коме Тајне постају аналогне хемијској реакцији или алхемијском процесу претвара једних елемената у друге. Разуме се, г. Осипов пориче такав површни биологизам. Треба да истакнемо да он често прибегава следећем методу: оно што му се у Православљу не свиђа он стилизује и приказује као римокатолицизам и труди се да под видом борбе са римокатолицизмом дискредитује гледишта која су му неугодна. Затим г. Осипов интерпретира философска гледишта римокатоличких схоластичара, али при том чини најгрубљу терминолошку грешку. На пример, објашњава термин "акциденција" као видљиво својство предмета, приступачно нашим чулима. Међутим, римокатолички схоластичари XIII столећа, а много пре њих св. Јован Дамаскин, користили су се логиком Аристотела, у којој акциденција значи нешто сасвим друго, а наиме, несуштинска, случајна, непостојана и привремена својства, без којих се природа одређеног предмета не мења. Римокатолички теолози епохе позног Средњег века и Ренесансе врло педантно су изучавали Аристотелова дела. Међу њима су се чак чули и гласови да би римокатоличка црква требало да прогласи Аристотела за блаженог, тако да је ауторитет Аристотела био врло јак.

На другом месту г. Осипов је такође нетачно објаснио супстанцу - као суштину скривену од наших чула, као неку кантовску "ствар по себи". Међутим, супстанца означава природу са њој својствени постојаним обележјима и особинама. Саветујемо г. Осипову да изађе на крај са значењем термина "субстанца (субстанција)" и "акциденција" читајући о томе у "Философским главама" преподобног Јована Дамаскина.

III. Узнемирава нас једнострани и субјективистички поглед на Тајне. Чини нам се да у свом заносу или пак под изговором да води борбу са римокатоличким учењем о Тајнама, које своди на минимум учешће човекове личности у Тајнама и претвара Тајне у одређену духовну механику, он прелази границу која одваја Православље од протестантизма и потцењује објективну страну Тајне, што је карактеристично за све реформаторе. Али где су критеријуми достојности за учешће у Тајнама? Морални људи најчешће сматрају себе недостојним и своју веру недовољном, чак шта више: што је човек моралнији тим је критичнији према себи, док страстан и горд човек сматра себе сасвим достојним Бога. Где је г. Осипов нашао објективне критеријуме и оријентире да тако смело може да тврди када се врши а када не врши Тајна?

Одвраћајући људе од недостојног причешћа, апостол Павле је ту имао у виду веру причасника да прима Христово Тело и Крв и то је називао "разликовањем", сматрајући то догматом Евхаристије. Чини нам се да овде г. Осипов покушава да баци сенку на одлуку Картагенског сабора којом је заповеђено да се деца крштавају, иако је у крштењу деце присутна вера њихових родитеља, кумова и саме Цркве.

Небрижљивост у начину излагања доводи г. Осипова до неке чудне таутологије. Он говори о "карактеру постојања битија", док су "постојање" и "битије" - синоними. Свеједно је ако се говори о битију битија или о постојању постојања. Богословље захтева стилску тачност. Филолошка немоћ чини такве скупове речи (синтагме) бесмислицом за многе читаоце. Нас такође чине опрезним уводне речи г. Осипова: "Не ради се ни о каквој највећој Тајни, него о Тајни Евхаристије". Свети су Евхаристију називали управо највећом од Тајни, а св. Дионисије Ареопагит - "Тајном над Тајнама". Овде г. Осипов неочекивано изневерава себе. За њега Евхаристија није највећа Тајна, није центар духовног живота, него материјал за реформацију.

Господин Осипов прибегава психолошким аргументима. Под видом борбе са римокатоличким утицајем и очишћења Православља од римокатоличког налета, он једноставно спекулише опрезним односом православних према римокатоличкој агресији на свим нивоима. Стога, представљајући Православље као римокатолицизам, под покровом буке речи он почиње дискредитацију самог Православља, заклињући му се на верност. То је уобичајени метод популиста - да вичу: "Држите лопова".

Други психолошки метод г. Осипова је у томе што говори: ако је у Чаши - Тело и Крв, онда су они који се причешћују - људождери. Он прича о некој нервозној дами, коју је та мисао ужаснула. Претпостављамо да је та дама, ако уопште постоји, требало да се са таквим питањем обрати свом духовнику и добије одговор од њега. Уосталом, то је ствар укуса. Нас чуди нешто друго: зашто јој професор богословља није објаснио да се ми не причешћујемо - молим да ми опрости овакво поређење - комадима Христовог меса, него да у свакој частици тог тајанственог Тела пребива Сав Христос - Телом, Душом и Божанством, да се Он невидљиво сједињује са душом и телом причасника, да је то Тајна и у исто време највиша реалност и да свештенодејство не треба по аналогији упоређивати са радом месара који сече комаде убијеног створења на делове. У свакој частици Тела и у свакој капљи Крви Живи је Христос.

Желимо да наведемо мали пример. Да је нервозна дама доживела удес и нашла се у болници где би јој рекли да је неопходно да се изврши трансфузија човечије крви у њену вену да би остала жива, ухватила би се за ту могућност као за појас за спасавање и не би приговарала лекарима нити им говорила да је трансфузија крви варијанта антропофагије. Она би се пре ужаснула кад у болници не би било крви добровољних давалаца.

Господин Осипов оповргава један од најважнијих сотериолошких догмата - претварање крви и вина у Тело и Крв Спаситеља на Литургији. Он иступа са теоријом о сједињењу хлеба и вина са Христовом Ипостаси, при коме се они не претварају у Тело и Крв, него остају исти тај хлеб и вино, само сједињени са Ипостаси Бога Речи. Прећи ћемо касније на то питање, а сада рецимо да се у неким протестантским деноминацијама, које категорички одбијају пресуштаствљење или, ако је угодније, претварање Светих Дарова, такође допушта да се они символички називају Христовим Телом и Крвљу. И тамо постоји својеврсна вера да се хлеб и вино сједињују с Христом: код једних, да Христос прожима хлеб Својим енергијама, а код других, да је Христос сједињен с хлебом посредством субјективне човекове вере и тако даље. Зато су сва објашњења г Осипова неверовање у реалност Тела и Крви Христа Који се налази на дискосу и у Чаши, - и она су заокрет у правцу протестантизма: Евхаристијски Дарови остају символи Причешћа, а њихово називање телом и крвљу - метафоре. Код Православних Причешће је онтологија, а код протестаната је то слика, метафорички, условно и релативно сједињена са Христом при одређеним условима.

Владимир Соловјев има једно дело које се издваја из његове уобичајене гностичке еклектике, - последње дело које је написао пред смрт, као своје покајање. Не прихватам га у целини, али тамо има карактеристична епизода. Наступајући пред Хришћанима, антихрист се на сваки начин труди да покаже своју приврженост православној вери и своје поштовање према њеном учењу. Он обећава сву помоћ у делу земаљског устројења Цркве, али када му поставе питање: да ли верује да је Христос Син Божији, антихрист заћути и не може да да одговор.

Као што смо рекли, посредством језичких мудролија и смицалица протестанти могу да назову евхаристијски хлеб алегоријским и символичким Христовим Телом. Али на непосредно питање: да ли верују да се за време Евхаристије хлеб и вино мењају и претварају у Христово Тело и Крв истински, не метафорично, него реално и дејствено, они не могу да дају потврдан одговор: или ућуте, или кажу да не верују.

На крају Литургије частице које су извађене из просфора за живе и мртве свештеник пажљиво отире у Чашу (путир) говорећи: Омиј, Господе, светом крвљу Твојом, грехе овде поменутих, - оном Крвљу која је била проливена на Голготи, а сада се налази у Чаши, а не вином, које се налази у некој несхватљивој вези са Христовом Ипостаси. Само Христова Крв може омити човечије грехе и даровати небеско царство. Литургија је пројављивање Голготске Жртве, она је дејство и тајанствени одраз Голготске Жртве, али идеалан, јер је образ истоветан Праобразу. Светој Тројици се приносе на жртву Тело и Крв Христа: приноси је Господ и Сам је прима.

Господин Осипов говори: "Господ прима у Своју Ипостас хлеб и вино, али то усвајање уопште није жртва, а још је мање једносуштна Голготској Жртви. Нико није могао спасти човечанство осим истинитог Богочовека - Исуса Христа. Докети су сматрали Голготу мистификацијом. Без обзира на своју домишљатост у речима, господин Осипов не верује да је Евхаристија реалност Голготске Жртве, реалност управо зато што у њој пребива Живи Христос у Свом Истинском Телу и у Својој Истинској Крви. Ако хлеб и вино остају хлеб и вино, ма какво другачије освећење им приписивали, литургија се претвара у мистификацију.

Господин Осипов говори о ипостасном сједињењу и улажењу хлеба и вина у Христову Ипостас. То је бесмислица, што и покушавамо да докажемо. Само три Лица Божанске Ипостаси несливено и нераздељиво пребивају Једна у Другој, а учење о примању у Ипостас биљке житарице и плода ("на халкидонски начин") је или неразумевање речи "Ипостас", или жеља да се на сваки начин докаже и оправда сопствена концепција. Ваплоћење Сина Божијег, као примање човечије природе у своју Ипостас, јединствено је и непоновљиво, о чему говоре сви Свети Оци. Примање хлеба и вина у Ипостас Богочовека уводи још и трећу природу (Бог, човек и биљка), а следбеници г. Осипова постају "триофизити".

IV. Јеванђеље од Јована садржи Христову беседу којом се обраћа Јудејцима и у њој открива велику тајну Евхаристије - Причешћа Његовим Телом и Крвљу. Господ говори: Ја сам хлеб живота (Јн 6, 48); Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света (Јн 6, 51). Јудејци су у недоумици почели да се препиру међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо? (Јн 6, 52).

[Искушеник]

Томе се зачудио и професор Осипов и почео да се препире, тврдећи да се у Тајни Евхаристије хлеб и вино не претварају (не пресуштаствљују) у Тело и Крв Христа, него само улазе у Његову ипостас. При том је навео некоректан пример, који није могао да падне на памет Јудејцима, Христовим савременицима, наиме: ђакон, који употребљава Свете Дарове после причешћивања народа, може да се напије ако у чаши остане много вина. Намигнувши према читаоцима, он то "објашњава" уз смешак: "... то знају наши ђакони" (Видите предавање г. Осипова "Евхаристија и свештенство").

Да је Христос алегоријски говорио о причешћу Свом Телом и Крвљу, Он би то, свакако, објаснио Јудејцима да би их умирио. Али Христос наставља Своју реч још категоричније: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће (Јн 6, 53-55). Речи "заиста, заиста" (амин, амин), које је Спаситељ изговорио, искључују сваку могућност да се Његово учење о причешћу Телом и Крвљу схвати и тумачи алегоријски и символички. Он потврђује речи које је изрекао као апсолутну и безусловну истину и њих треба прихватити са непоколебивом вером у Божанску неизмењиву истину која не допушта сумњу нити мудролије и смицалице у речима. Те речи су се због нечега показале невероватним и нестварним не само за неверујуће Јудејце, него и за неке Христове ученике. Чувши то, многи од Његових ученика су рекли: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? А Исус, знајући у себи да ученици његови ропћу због тога, рече им: Зар вас ово саблажњава? (Јн 6, 60-61).

Христос је сумње у директно и апсолутно значење Његових речи о Причешћу назвао саблажњавањем, то јест одступањем од вере и ђаволским наговарањем. Господ даље објашњава узрок таквог саблажњавања: Дух је оно што оживљава, тело не користи ништа. Речи које вам ја говорим дух су и живот су.

Несрећа је у томе што је професор Осипов игнорисао духоносно учење свих Светих Отаца о Евхаристији, од свештеномученика Игњатија Богоносца до светог праведног Јована Кронштатског. Он је потценио Духа који пребива у делима Светих Отаца и који оживотворава Цркву. Он се обратио телу које не користи ништа, односно телесном расуђивању.

Слични пасуси, то јест телесна расуђивања, могу се у изобиљу наћи код протестантских теолога. У Јеванђељу је написано да су после Христове беседе о причешћу многи од ученика Његових отишли од Њега и више нису ишли с Њим (Јн 6, 66).

Није поверовао ни г. Осипов. Али док су ученици поступили простодушније и отишли од Христа, г. Осипов је поступио другачије: дошао је у Духовну Академију и почео да убеђује своје студенте - будуће свештенике - и своје читаоце да Свети Дарови нису Тело и Крв Христа у непосредном, дословном значењу речи и да се Хришћани не причешћују "суштински Телом и Крвљу Христа", иначе би се, по његовом мишљењу, само Причешће претворило у антропофагију.

Господин Осипов баца оптужбу Цркви у лице: "Ако верујете у пресуштаствљење [претварање] хлеба и вина у Христово Тело, онда сте људождери". Ова оптужба односи се и на Свете Оце, који су једнодушно и једногласно веровали у суштинско претварање Светих Дарова. (Господину Осипову и његовим ученицима нарочито препоручујемо да читају дневнике светог Јована Кронштатског).

Некада је Јарославски (Губељман) хистерично викао: "Патријаршија (Православна Црква) је сифилистичка црква", а сада је г. Осипов са самозадовољним осмехом назива "људождерском" јер њени чланови верују у буквално, потпуно и неизмењиво испуњење божанских речи Спаситеља написаних у Јеванђељу, које свештеници изговарају за време Литургије: "Ово је Тело Моје... ово је крв Моја.

На својим предавањима г. Осипов не само да одбацује пресуштаствљење Светих Дарова, него и веру у пресуштаствљење назива "некаквим простаклуком" (његове изворне речи). Желимо да се надамо да је то неспоразум и да предавања г. Осипова или чланак "Евхаристија и свештенство" није написао он, него његов непријатељ - псеудо-Осипов, али, на жалост, мало је наде за то.

Када у својим предавањима говори о богослужењу, Осипов понавља чудну реченицу: "Не западајте у магизам". У томе осећамо омиљену оптужбу протестаната против Православних. Вера у објективно дејство Тајни и обреда није "магизам", него неопходан услов за примање благодати. Неприпремљеност за светињу или небрижљивост према њој не представљају "магизам" по себи, као што жели да сугерише г. Осипов, него духовну дрскост - лични грех човекове воље. Уопште, г. Осипов, неосновано одбацујући хришћанско схватање мистике, а и разлику између православне и лажне мистике (укључујући и пантеистичку), шпекулише речју "магизам". За њега је предавање поменика у олтар - магизам, непажљива молитва - такође магизам. Треба се сетити да је Лав Толстој (по изразу св. Јована Кронштатског "најзлобнији од јеретика") називао црквене обреде "чаробњаштвом".

Можда ће се г. Осипову моје писмо учинити оштрим, али зар се то може упоредити са узнемирујућим оптуживањем свих, па и мене, за људождерство, што је г. Осипов учинио свима који верују у истинско пресуштаствљење Светих Дарова и који се причешћују са том вером?

V. Супстанца се познаје преко њених атрибута, иако се не исцрпљује њима. Постојана својства, која карактеришу природу предмета, називају се супстанцијалним, а случајна или привремена, чије присуство или одсуство не изазива промене саме природе, - акциденталним. Дефиниција супстанце (супстанције) и акциденције коју даје г. Осипов односи се на ноумен и феномен. Ако то није обична омашка, онда настаје претпоставка да г. Осипов намерно изврће филозофску терминологију која потиче из древних времена ради даље аргументације своје концепције.

Цитирајући светог Атанасија Великог: "... Дух Свети се разликује од јединства тварног битија", г. Осипов схвата јединство као једносуштност свега створеног, онога што се налази у времену и простору и онога што је потчињено одређеним космичким законима, свеопштим за материјални свет. Као Божанска Ипостас, Дух Свети је ванпросторан и ванвремен, Он је Творац вечности и времена и пребива Сав у свему и Сав је изнад свега. У Својој суштини Он је изнад света, а у божанским својствима и дејствима пребива у свету. Исто се може рећи о свим Лицима Свете Тројице. Господин Осипов чини логички погрешан закључак јер јединство бића, то јест условљеност законима Богом створеног света, разматра као јединство суштина, то јест, за њега је све што је створено - једна супстанца.

Свети Оци су чак и у човеку разликовали две супстанце: духовну и материјалну, и то у једној личности, коју су називали човечијим телом. Напротив, у свету видимо разноврсне супстанце које представљају јерархију створених бића. Изгледа да је изопачавање термина "супстанца" г. Осипову ипак затребало. Ту је г. Осипов побркао појам природе са грађевинским материјалом природе, то јест са таблицом елемената Мендељејева, али сами по себи елементи још нису супстанца и још нису природа.

Прекоревајући римокатолицизам за материјализацију појма Светих Тајни, сам г. Осипов се у том питању спушта до атомистичког схватања супстанце. То по нечему подсећа на учење Владимира Соловјева о свејединству, с том разликом што су софиолози говорили о тварно-божанској природи "Софије", као основе створеног света, а г. Осипов прелази на атомизам. Међутим, супстанца самог г. Осипова уопште није супстанца електрона или аеробне бактерије (чему, претпостављам, неће ни он сам приговарати). С друге стране, учење о једносуштности света личи на концепцију вулгарног материјализма, за који је све што постоји динамична комбинација материје. Најпокорније молим г. Осипова да пажљиво прочита "Философске главе" Јована Дамаскина пре него што пред аудиторијумом наступи са богословским сензацијама.

Затим г. Осипов интригантски изјављује да ће саопштити "јаче ствари које је написао св. Атанасије Велики": "... Тело Христово, пошто је имало заједничку суштину са свим телима и било Тело Човечије, иако се необичним чудом образовало из једне Дјеве, ипак се, будући смртно, по закону сличних тела подвргло смрти".

И једно и друго су опште познате истине: Христос је примио свега човека, осим греха. И у овом случају под Христовом човечанском природом подразумевају се човечија душа и тело, и то је темељ сотериологије, а не новост. Што се тиче смртности Христовог тела, питање о томе изазвало је полемику у VI столећу. Христос је добровољно потчинио Своје Тело смрти, односно законима човечанске природе, иначе не би могао умрети као човек.

Није јасно шта је у томе зачудило г. Осипова и какав аргумент је из тога извукао за своју концепцију.

Погрешна интерпретација прве тезе св. Атанасија и збрка у одређивању супстанције и акциденције наводи г. Осипова на помисао да нам претварање хлеба и вина у Христово Тело и Крв за време Евхаристије ништа не би дало, јер се Христово Тело "... ничим није разликовало од наших тела нити се ичим разликује од суштине свег створеног тварног света". Зар г. Осипов не схвата или не зна светоотачко учење о томе да у Светим Тајнама пребива сав Христос својим Телом, Душом и Божанством? Истичем: у православној литургици баш се наглашава да је тело Христово живо, а не мртво тело.

Господин Осипов сматра да претварање Светих Дарова у Христово Тело и Крв значи пресуштаствљење у анатомски састав Христовог Тела, једносуштан /.../ сваком човечијем телу, и да зато ми ништа не бисмо добили кад бисмо нашем телу додали такво исто тело (елементе тела који су постали храна). Разуме се, г. Осипов негодује на такво карикирање Евхаристије коју је сам створио. Господин Осипов пише: "Ако покушамо да одредимо римокатоличко гледиште (на Тајну Евхаристије), онда можемо да је назовемо монофизитско-докетистичком".

Што се тиче монофизитства, оно ту нема шта да тражи, јер говори о једној природи Богочовека и нема никакве везе са овим питањем. А што се тиче докета, они су учили о привидном јављању Христа, не о обмани наших чула, него о замени ваплоћења мистификацијом. Карактеристично је да неке секте уче о будућем Христовом доласку у "етарском телу". Ако, по мишљењу г. Осипова, вера у пресуштаствљење [претварање] хлеба и вина у Христово Тело и Крв није вера у велику Тајну, него оптичка варка, кад људи не виде оно што у стварности постоји, онда то пре личи на антидокетизам.

Али, чему води концепција г. Осипова? Томе да је евхаристијски хлеб био примљен у Божанску ипостас несливено, неразлучно и непроменљиво, као што је Син Божији примио човечанску природу у Своју Ипостас и постао Богочовек. Ако је тако како тврди г. Осипов, да Он прима евхаристијски хлеб ("на халкидонски начин") у Своју Ипостас, онда ће постати Бого-човеко-биљка. Ето до каквог апсурда људе доводе богословски експерименти. Не само да г. Осипов, смело завирујући иза огледала философије, није могао да разликује супстанцу од ноумена и акциденцију од феномена, него је својим читаоцима и слушаоцима понудио још и учење о троприродној Христовој Ипостаси: божанској природи, човечанској природи и биљној природи...

Монофизити су одбацили одлуку Халкидонског сабора. Господин Осипов је решио да искористи халкидонску дефиницију за оповргавање Тајне Евхаристије. Узевши хлеб у Своје руке, Господ говори: Ово је тело моје (Мт 26, 26). Реч Истине не може да постане релативно, метафоричко говорно средство. Христос није рекао: "Овај хлеб је сједињен са Мном". (Неке протестантске деноминације верују да је евхаристијски хлеб сједињен с Христом посредством благодати - Христове енергије која прожима тај хлеб). Христос није рекао да хлеб и вино изливено у Чашу узима у Своју Божанску Ипостас, него је рекао непосредно и у најпотпунијем и савршеном смислу: "Ово је Тело и ово Крв Моја".

Ове су речи, уз призивање Духа Светога, кулминација Евхаристије, вечни и божански печат којим Црква освештава и запечаћује евхаристијске дарове. Пред причешће народа свештеник, држећи евхаристијску Чашу у руци, изговара молитву: ... Још верујем да је ово само пречисто Тело твоје, и ова сама пречасна Крв твоја. Само човек који дели ту веру може да приступи причешћу, да прими Христа и добије освећење благодаћу. У противном, он ће се причестити на суд или на осуду.

По мишљењу г. Осипова, свештеник треба да каже: "Ово су хлеб и вино, само сједињени с Христом, а не истинско тело и Крв Спаситеља". Калвин је сматрао да је Причешће успомена на Тајну Вечеру, а Лутер је ставио Причешће у зависност од личне вере причасника, поричући објективну реалност Тајне. Господин Осипов је створио сопствену теорију о томе да се претварање Евхаристијских дарова у Тело и Крв Христову не догађа, него да се они неразлучно, нераздељиво, несливено, неизмењиво и вечно сједињују са Другом Божанском Ипостаси и да, према томе, Божанска Ипостас постаје троприродна.

Можда је г. Осипову затребало да изврне појам супстанце да би неприметно протурио своју идеју о супстанцијалном јединству свега створеног, а затим изнео још некакву револуционарну теорију - да је Син Божији Својим човечанским телом, једносуштним са свом осталом твари, увео сав космос у Своју Божанску Ипостас и спасао је, као што Христос гностика - еон спасава ахамот-софију.

У циљу популаризације својих идеја г. Осипов назива учење о претварању Светих Дарова римокатоличким. Борећи се са Православљем, он у циљу маскирања тврди да се бори са римокатолицизмом. Понављам се зато што треба да упамтимо његове полемичке методе.

Господин Осипов говори да је вера у то да хлеб и вино постају Христово Тело и Крв (а то је вера целе Цркве), - веровање у некакве алхемијске промене и да при таквој вери Тајна Причешћа постаје магизам, односно нешто слично демонизму. Он тврди да је вера коју исповеда сваки причасник само грубо римокатоличко схватање: "... то је просто невероватна бесмислица којој се треба само чудити..." Ми се чудимо не само новотарији г. Осипова, него и жаргону којим говори о свештеним стварима.

То није једини "бисер" богословске стилистике, јер он пише и ово: "Зар је могуће да нас тако и у Царство Божије могу увести, једном уђемо и залупе се врата и више не можемо да искочимо оданде? Заиста дивота..." Шта је ово, цитат из часописа "Безбожник" или стил листа "Московски комсомолац"? Као што се види, то су безобразни изрази из предавања предавача Основног богословља...

Професори предреволуционарних духовних академија одликовали су се дубоким знањем класичног руског језика и њихова дела могла су се са формалне стране сматрати као узори стилистике. А овде видимо деградацију језика која је одраз деградације мишљења, јер језик као да представља тело мисли.

Па ипак, желим да кажем да када г. Осипов приступа Причешћу и чује речи свештеника: "Причешћује се слуга Божији Алексије пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа", тада као принципијелан човек треба да изјави: "Не, ја се причешћујем хлебом и вином сједињеним с Телом и Крвљу Христа и само у том смислу могу да их назовем Христовим Телом и Крвљу, а њихово реално претварање у Тело и Крв поричем".

Евхаристијски концепцију г. Осипова не треба сматрати за лично мишљење, - то је догматска грешка која човека може да лиши вечног живота, а пошто су студенти г. Осипова будући свештеници, они ће касније служити Евхаристију без неопходне вере у то да се сами причешћују и да причешћују друге истинским, стварним и несумњивим Телом Христа Спаситеља, тако да се та еклисиолошка новотарија може претворити у непоправљиву несрећу за многе.

Зачудило нас је и то што се г. Осипов у своме предавању-чланку позива на Јевсевија Кесаријског, једног од најпознатијих лидера аријанаца, па га чак назива и светим. Шта је то - грешка или самосвојно схватање светости?

Хтео бих да учиним још неке другостепене примедбе. Господин Осипов сматра да су незнабожачка жртвоприношења само прагматичност и да ће "жртва у сваком случају имати искупитељски, откупни карактер, те да за грехе треба платити". Али већина незнабожачких жртава уопште није била повезана са гресима. То су биле жртве умољавања помоћи богова за одређену ствар, као и благодарности у случају срећног похода и успешног окончања дела и тако даље. Неке незнабожачке жртве носиле су магијски и окултни карактер и биле средство сазнавања будућности. Затим желим да скренем пажњу да су речи "искупитељски" и "откупни" једно те исто, то је таутологија, а не указивање на различите карактере жртве.

Господин Осипов пише: "...у незнабоштву све је једноставно". Не, у незнабоштву, као и у свакој духовној лажи, све је замршено и сложено. У незнабоштву имају удела демонске силе, у њему су сједињени остаци древних предања још из монотеистичког периода, помешани са каснијом митологијом. У њему је уметност, која је достигла висок степен савршенства, а са њом и цинизам и сладострашће, узведена у култ, тамо су религиозне интуиције људи тражиле своје задовољење у мистеријама и - нису налазиле одговор.

У незнабожачком свету настали су велики философски системи који су пред човечанством поставили проблеме који се до сада варирају у философији. Човек је у незнабоштву могао да схвати своју немоћ и очекивао је ново откривење. Однос незнабожаца према својим божанствима, укључујући и жртвоприношења као својеврсни језик општења са боговима-демонима, и у исто време неко генетичко сећање о томе да ће жртвом бити спасен свет - све то није тако "просто" како се то чини г. Осипову.

Такође желимо да истакнемо да се реч "пресуштаствљење", на коју се тако окомио г. Осипов, среће у догматским посланицама Источних патријараха и да у контексту православног богословља може да има другачије семантичко значење од оног које је добило у римокатолицизму. Ту није ствар у самој речи, нити у термину, него у каквом виду и опсегу схватамо реч "суштина": у визуелном, које подлеже фиксацији наших сензорних чула, философско-апстрактном или мистичком. Када се евхаристијски дарови претварају у Христово Тело и Крв, они више не постају суштина, него, према Дионисију Ареопагиту, надсуштина, и припадају надкатегоријалном плану.

Слажем се да речи "промена" и "претварање" више одговарају самом духу Литургије, али сматрам да немамо разлога да их супротстављамо термину "пресуштаствљење", јер сви они указују на једно дејство: хлеб и вино постају Христово Тело и Крв.

Апостол Јован Богослов је обличавао докете, јеретике који су сматрали да је и Голготска Жртва религиозна представа, величанствен призор, мистерија која сједињује човека са Богом, али да није стварност. Ако се на Литургији не догађа претварање хлеба и вина у Христово Тело и Крв онда она задобија карактер позоришне представе древних мистерија у којој су незнабошци посредством ритуалне хране, изговарања тајанствених имена и тако даље, покушавали да ступе у општење са својим боговима. Пребивање Христа у Светим Тајнама није метафора, него стварност, рекли бисмо - надстварност. Дарови могу да се условно назову Телом и Крвљу не по својој суштини, него по вези са Ипостаси Сина Божијег. Ипак, символ је и однос са оним што символизује. Сама реч "символ" се преводи као "знак" и као "веза (однос)". Али Православље не признаје никакав посредан однос између освећених Дарова и Христа, јер је то непосредан однос: у Светим Даровима је Сам Христос: ... Свештеник на Литургији изговара: Жртвује се Јагње Божије, које узима грех света, за живот и спасење света. Ову жртву Христовог Тела и Крви Сам Христос приноси Светој Тројици. Он приноси, прима и раздаје. Христово Тело и Крв су бесцена Жртва и највише освећење за Хришћане. Зар хлеб и вино који се нису претворили у Тело и Крв, могу имати исту цену као Христова Жртва? Дозволићемо себи да кажемо да без те Тајне не можемо да заблагодаримо Богу за Његова небројена доброчинства. Стога, без пресуштаствљења или, рецимо духовније, без претварања евхаристијских дарова, Литургија престаје да буде и жртва и благодарење.

Искупитељску жртву може принети једино Христос, а и жртву благодарења, равну искупитељској, може принети само Христос. Сам Христос једини може да учини човека причасником Себе, то јест да га уведе га у јединство са Собом. Нико не може да замени Христа на Крсту. Он је у Евхаристији Исти Онај Који и на Голготи. Свети Дарови, ма како повезани и сједињени са Христом, не могу да нас уведу у бескрајно поље узвишеног богоопштења ако Христос није у њима и ако се не претварају у Његово Тело и Крв.

Причешћујући верне, свештеник изговара: Причешћује се слуга Божији пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни. Једење хлеба и пијење вина не може да да опроштај грехова и небеско царство: они не могу да постану вечни живот у самом човеку и не могу да га обоже. Старозаветни Јудејци доносили су у храм први сноп пшенице и прве плодове, благодарили Богу за земаљска добра и сећали се долазећег царства Месије. За Јудејце је још изразитији символ очекиваног Спаситеља било једење пасхалног јагњета, али ти обреди и символи су подсећали и указивали, али нису освећивали нити спасавали. Само реално присуство Христа чини символ и праобраз стварношћу.

У свим Тајнама догађа се освећење, у свим дејствује благодат Духа Светога, све оне су канали Духа Светога и повезују човека с Богом. Али Тајна Евхаристије се разликује од свих Тајни тиме што у њој пребива живи Христос, не символички и не кроз сједињење и везу с хлебом и вином, него пребива у њима и чини их Својим Телом и Крвљу. Господ је скривао Своје Божанство под покровом човечијег тела, јер свет не би могао да поднесе светлост Божанства. Овде се Господ јавља и скрива Себе под покровом чулно опазивог хлеба и вина.

Господин Осипов се усуђује да тврди да се у том случају дешава илузија и обмана чула. Али, у Старом Завету Господ је скривао Себе у несагоривој купини. Може ли г. Осипов то да назове обманом чула, то јест да је Мојсеј имао посла са авети? Бог се јавио Аврааму у виду три Анђела. Може ли г. Осипов да каже да је то илузија и да је Бог са Авраамом поступио као илузиониста? Бог се јавио пророку Илији у вихору. Да ли би се г. Осипов осудио да каже да је то материјализована представа о Богу? Желим само да упитам г. Осипова: да ли се теофанија може назвати опсеном и утваром или је то било реално присуство Бога, само у форми приступачној човеку? Мислим да је одговор јасан. Дакле, богословска неотесаност (не желим да употребим прикладнију реч) може да дозволи себи да упоређује Тајну са илузијом. Без реалног Христа нема ни Голготе, ни Евхаристије, ни васкрсења мртвих, ни вечног живота за људе.

Још једном понављам: г. Осипов пише да евхаристијски хлеб и вино улазе у Ипостас Бога и изједначава то са боговаплоћењем. Он заборавља да је боговаплоћење јединствено и непоновљиво и да другог Христа - Богочовека неће бити. Ипостас је личност. Како у личност може да уђе било какав други предмет? Већ то је апсурд. Вечно спасење је вечно уподобљење, али у вечном богоопштењу, у новим унутарњим озарењима, у вечном приближавању Богу свети никада неће постати ипостасно једнаки Богу. Чак ни Пресвету Богородицу Господ није примио у Своју Ипостас. А г. Осипов пише да Господ предметима дарује ипостасно сједињење са собом. Личност је духовна монада и у личност човека не може да уђе онтолошки другачија личност.

Храна коју човек прима није део његове личности. Храна је само материјал за нашу телесну природу, а само живо човечије тело у свом земаљском постојању налик је на непрестани поток који узима вештаство изван себе (споља) и избацује је као употребљени (отпадни) изварак (талог). У трену настаје и умире милион ћелија човечијег тела, али тело остаје то исто наше тело. Дакле, оно је пре свега организација материје.

Пошто г. Осипов оправдано сматра да је човечанско Христово Тело било као наше тело, осим што није имало греха, онда је храна коју је Господ јео такође могла да постане део његове природе и личности. А будући да о томе и говори Осипов, цитирам његове речи: "... Свети Дарови су наитијем Светога Духа, као и за време боговаплоћења, постали причасни, то јест сједињени, халкидонски сједињени, са Његовим човечанским Телом. Па како то може бити? Истим тим дејством Светога Духа. Јер није случајно што је Он за живота такође јео хлеб и пио вино и што су они постајали Његово Тело и Крв, то јест постајали причасници Божанства, на исти такав халкидонски начин. То се догађа и у Евхаристији, односно за време Литургије".

Желим опет да поновим да храна даје материјал за тело, али сама не постаје тело. Зато храна коју је узимао Христос није постајала причасна Његовом Божанству и није улазила у Његову Ипостас, него се с њом дешавало исто што и у сваком човечијем телу. Зато никако не можемо да поистоветимо храну коју је узимао Христос са Његовим Телом.

Што се тиче Причешћа, оно припада Богу, Његовом васкрслом Телу. У Причешћу се налази сав Христос као Богочовек. Због тога Причешће не може бити упоредиво ни са каквом храном, оно је надсуштно. Примајући Причешће, примамо Христа. Причешће има вештаствени облик, али оно освештава наш дух, душу и тело - сву човечију личност, и то на тајанствен начин. Тајна не може бити интерпретирана језиком философских појмова. Тада би она престала да буде тајна и претворила би се у пуки силогизам. Свете Тајне не можемо да уподобимо обичној храни јер је частица Светих Тајни раздељена на безбројне частице и не умањује се од тога по својој унутрашњој запремини, јер се у свакој од њих налази Сав Христос, иако је та частица једва видљива оком. Христос је васкрсао са истим Телом са којим је био распет на Голготи, али то Тело било је слободно од услова земаљског постојања и зато је имало другачија својства.

То није била промена, него ослобођење од ограничености и закона космоса погођеног грехом. Васкрслим Телом Христос је пролазио кроз затворена врата када се јављао Својим ученицима, али кад су се ученици уплашили мислећи да је то дух, одговорио је: Ја сам (Лк 24, 39). Господ је јео храну са својим ученицима не зато што је имао потребе за њом, него да покаже да је васкрсао у Телу.

Не можемо да говоримо о суштини Бога, јер се бићима (суштаствима) такође називају Његова створења, међу којима живимо. Бог је Надсуштаство и на Њега нису примењиви никакви закони: ни физички, ни логички, нити неки други. Он је Сав изнад свега и зато ће заувек остати неуловљив за наше мисли. Али овде нам у помоћ долази сила која се назива вером.

За верујућег Реч Божија је истина веродостојнија од његових малих знања, аналитичког разума и органа чула. Наш разум, навикао да се врти у кругу земаљског и коначног, не може да схвати оно што се односи на духовни свет, као што је немогуће путем пипања видети светлост или чути музику. Он као узурпатор проваљује у област вере и дејствује у њој као лопов. Једном је преподобни Антоније Велики упитао своје ученике о неком месту у Светом Писму. Сваки је одговорио како је могао, а један је одговорио: "Не знам". Преподобни Антоније Велики рекао му је: "Дао си најтачнији одговор".

Верујемо да у Светим Тајнама пребива Христос, а како се тајна врши не знамо и што више места будемо давали свом разуму тим више ћемо се удаљавати од истине у област сопствених претпоставки и интелектуалних фантазија. Зато у погледу тајни треба да кажемо: "Не знам, али верујем", а то незнање је познање своје ограничености и због тога даје могућност највишег духовног знања.

P. S. Мишљења о пресушстављењу [претварању] Светих Дарова

1) Мишљење Ђордана Бруна. "Ја, син пресветлог Марка Антонија, сведочим по налогу савести и по заповести духовника да сам много пута чуо од Ђордана Бруна да је велика бесмислица када људи говоре да се хлеб тобоже пресуштаствљује [претвара] у тело". (Књига Ф. С. Ржицина "Ђордано Бруно и инквизиција", стр. 285).

Мишљење професора А. И. Осипова: "То је просто невероватна бесмислица којој се морамо само чудити" (Чланак "Евхаристија и свештенство").

2) Ђордано Бруно: "Христос је чинио лажна чуда и био маг" (Исто).

Професор Осипов: "Хлеб (евхаристијски) не претвара се невидљиво, за чула варљиво, у Тело Христово". Пресушстављење Светих Дарова Осипов назива "некаквим тајанственим претварањем". (Исто)

А ево мишљења Светих Отаца Цркве.

"Треба знати да ипостасно сједињење даје једну сложену ипостас природа које су се сјединиле, у којој се несливено и неизмењиво очувавају природе које имају удела у сједињавању, као и њихове разлике и својствене им природне особине". (Св. Јован Дамаскин: Источник знања, Индрик, 2002., Философске главе, Глава 67. стр. 119)

"Кад се природе једном ипостасно сједине међу собом, онда заувек остају неодвојиве једна од друге" (Исто, стр. 120).

Зато природа вина и хлеба, примљених у Христову Ипостас без претварања у истинско Христово Тело и Крв, чини још једну природу у Богочовеку.

Дакле, Свети евхаристијски Дарови сједињени су са Христовом Ипостаси управо зато што су истинско и Тело и Крв Христа Спаситеља, неразлучни (неодвојиви) од Његовог Божанства. А по теорији А. И. Осипова, пресуштаствљење [претварање] Светих Дарова се не дешава, него се они "на халкидонски начин" сједињују са Христовом Ипостаси и у Христову Ипостас уводе трећу природу, што представља нову христолошку јерес - триофизитство или полифизитство.

Са руског превео:

Мирослав Голубовић

"Вечно подне - Огледи о Светој Литургији и тајни спасења" (стр. 446-467)

"Образ Светачки" - Београд

Руски изворник:

Официальный сайт архимандрита Рафаила Карелина

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/Karelin_Evharistija.htm

[Sophrosyne]

КРШТЕЊЕ

Једно од главних принципијелних размимоилажења између православних и баптиста представља питање о крштавању деце. Баптисти категорички одбацују крштавање деце као насилни акт над њима, и због тога ово питање треба да размотримо пo следећим тачкама:

1) Да ли родитељи имају власт и право да уместо детета решавају питања која су за њега важна ако од тога зависи његово добро па чак и живот?

2) Да ли je деци потребна благодат Божија?

3) Како протиче духовни и психички живот детета?

4) Да ли завети дати на Крштењу одговарају ономе за шта je човек предназначен?

5) Да ли постоје аналогије крштавања у Старом Завету, ако постоје какав je однос Старог Завета према учествовању деце у њима?

6) Да ли дете може бити лишено плодова Крштења, a да то пo њега не буде штетно?

Основу хришћанске сотириологије (учења о спасењу) представљају следеће три универзалне чињенице:

1) грехопад Адама као извора и потенцијалног носиоца читавог рода људског оставио je жиг одбачености и проклетства на његовим потомцима који су живели, живе и живеће на земљи до краја њеног постојања;

2) Син Божји, Који je постао и Син Човечји узео je на Себе проклетство и грехове читавог света. Његово распеће je било жртва и свештенодејство;

3) у Светој Тајни Крштења Голготску жртву усваја сваки човек, прихватајући je као жртву која je принета за њега лично.

Ha који начин се грех шири на следећа поколења? Стварање људске душе представља акт творачке силе Бога, али се истовремено дешава уз учествовање родитељских душа. Због тога je човек уникална и непоновљива појава, a не копија својих родитеља и истовремено je генетски повезан са њима, о чему сведочи не само телесна већ и душевна сличност. У овом саучествовању родитељских душа долази до преношења првородног греха, као што из запрљаног извора теку мутне воде. Ha који начин се преноси наследно оштећење? Кроз материјални супстрат или другим нама непознатим путевима? Ми то не знамо, то je тајна. Али, за нас je важна чињеница да je грех у својој безграничној универзалности прогутао, као воде светског потопа, читав род људски, и због тога печат греха лежи на још нерођеном детету. Са узрастом се у грех укључује воља детета и тада он постаје произвољан, личносни грех. Због тога je детиња непорочност јако услован израз. Ово je пре детиње неиспољавање порочности на нивоу свести и воље.

Грех je раскид између Бога и човека, и само благодат Божија може поново да успостави изгубљену везу и савез. Да ли je утицај благодати на дете могућ? Свето Писмо потврдно одговара на ово питање. Пророк Јеремија био je освећен благодаћу још пре свога рођења. Пророк и Претеча Јован се узрадовао у утроби праведне Јелисавете када je она дочекала Дјеву Марију. Дакле, деца су подложна утицају благодати. Лишити дете Крштења значи насилно га одвојити од утицаја благодати, односно ометати циљ и задатак његовог живота.

Деца која још нису научила да изговарају људске речи ни у ком случају не могу да се пореде са животињама. Најинтензивнији психички живот се одвија у рано доба, када дете добија и обрађује највећи број информација. Са одрастањем се обим ових информација нагло смањује, a њихово усвајања постаје површније, те због тога психолози траже корен карактера, навика и болести у утисцима из раног детињства. Дете емотивно изразито осетљиво реагује на средину која га окружује, само што се оно не ослања на реч, већ на непосреднији доживљај света; отуда наше успомене из детињства које су присутне у равни рефлексија обично потичу из периода када смо почели да владамо повезаним говором. Најраније детињство je најважнији период за формирање човекове психе. Дечије виђење света je за нас тајна, али непосредан доживљај света у осећањима и информације које леже дубље од речи му омогућавају да oceћa појаве духовног света са можда већим интензитетом него одрастао човек. С годинама душа тамни и огрубљује због страсти које су се у њој откриле и због вољних грехова. Свето Писмо и животно искуство много говоре о реакцији детета на светињу. Многе мајке примећују нарочито стање детета у дан када се причести, као да je озарено унутрашњом светлошћу и спокојем. Очигледно je да je детету више него одраслом отворен свет светлих и мрачних сила. Дете, као и одрасли, носи у себи образ и подобије Божије, дакле, њему je потребан духовни живот, и родитељи треба да се труде не да угуше, већ да пробуде овај живот посредством црквених Светих Тајни и молитава, као и домаћих молитава у присуству детета. Ако родитељи детиње тело окружују бригом, хране га и одевају не чекајући да оно порасте и само каже да пристаје да једе и да пије, због чега не треба да задовоље главну потребу људског духа - дететову потребу за општењем са Богом и духовним светом кроз Христа у Духу Светоме?

Пошто се укоренило мишљење да Крштење у најранијем детињству не само да игнорише слободно самоопредељење детета, већ представља насиље над његовом личношћу и вољом, потребно je одговорити на питање: шта je то религијско oceћaње? Да ли je оно урођено својство људске душе или се стиче касније? Хришћанство учи да je религијско осећање главни супстанцијални квалитет душе као образа и подобија Божијег; у њему je главна разлика између човека и животиње. Животиња поседује свој емоционални свет, можда ништа мање динамичан од емоционалног света човека. Код животиња у примитивним облицима постоји оно што може да се назове разумом, односно умеће изналажења везе измећу узрока и далеких последица и избора у ситуацијама које се мењају. Животиње имају инстинкте истанчаније од човека, али код животиње никада није откривено религијско осећање. Овде постоји принципијелна разлика измећу човека и оних које смо навикли да називамо "млађом браћом". Али, верска осећања се, као и остале способности човекове душе могу развити и угушити.

Хришћански живот човека je синергизам (сарадања) двеју воља: Божанске и људске, двају дејстава - благодати која призива и одзива човековог, који прима благодат. Воља има не само аспект избора; важније својство воље je усредсређивање и пажња, и зато се код духовних писаца воља и пажња често наводе као синоними.

Дете још у мајчиној утроби прима сигнале који му стижу, односно обраћа пажњу на њих; ово je већ важно дејство. Мећутим, избор у многоме одрећују родитељи и средина. Психолози су уочили занимљиву чињеницу: учење пре рођења. Испоставља се да дете тежи мајци зато што препознаје њен глас. Ово учење се одвија у равни која je засад недоступна нашој анализи. Овде се укључује и стање мајчине душе, оно што се може назвати духовном хигијеном. Духовно искуство народа je прописивало мајци да у току трудноће чита дуге молитве и да се често причешћује.

Природно, мајка чита молитве и причешћује се не питајући дете да ли оно жели да слуша молитве или да кроз стање своје мајке учествује у црквеним тајнама. Може ли се сматрати да je мајчино читање молитве принудно учествовање бебе у томе? Такође je примећено да греси и злочини које мајка почини за време трудноће остављају дубок траг на дететову душу и касније га чине склоним истим тим гресима. Дете треба да буде окружено одређеном духовном атмосфером која му je неопходна као биљци светлост. У духовном свету нема неутралних стања.

Када нестаје поље светлих сила, вакуум испуњавају мрачне сатанске енергије; где нема добра ниче зло.

Све хришћанске вероисповести, као и секте које негирају крштавање деце, слажу се да je религијско осећање човеку урођено као инстинкт вечности, оно може бити искривљено и заглушено, али ra није могуће уништити у пoтпуности. Оно je човекова датост коју треба развити. Деца су ближа духовном свету. Посматрајући малу децу, психолози сведоче да они у физичком простору виде оно што ми не видимо. Често дететов поглед фиксира место које нама изгледа празно; дете емотивно реагује изразом лица или плачем на присуство неких духовних бића, a дететов плач je средство самоизражавања, сигнал који може да одражава читав спектар његових емоција које ми нисмо у стању да дешифрујемо.

Да ли крштавање детета представља насиље над његовом слободном вољом? Aко се слободна воља посматра као могућност и право избора, овде се одиграва избор између духовног живота и духовне смрти. У овом избору родитељи нису страна лица, већ људи који су са дететом сједињени љубављу и који су за њега одговорни. Шта стиче дете приликом Крштења? Оно постаје члан Цркве, добија благодат као неизбрисиви печат у свом срцу. Његов живот протиче под покровом светлоносног духа који се назива Анђелом-чуварем; самим тим Крштење je почетак живота у Христу. Што пре благодат почне да делује на дететову душу, што мање оно буде подвргнуто космичким импулсима зла и греха, тиме he се правилније формирати његов карактер, тим дубље и активније he бити његово општење са Богом.

Шта губи дете ако прими Крштење? Неки кажу: нису га питали, односно лишили су га могућности избора. Али, главно питање je да ли je избор добар или не. Ако je Хришћанство истинито, онда je органско укључивање детета у Цркву као у поље истине највеће добро које родитељи за њега могу да учине. Али, чак и када Хришћанство не би било истинито, дете не би ништа губило; Крштење би било празан обред. Може нам се одговорити: али човек као слободно биће има право и на грешке. Право на грешку, као ни право на грех, не постоји; постоји могућност грешке. Али, допустимо и ово. У таквом случају he човек којем се друга религија буде свидела више од Хришћанства прећи у њу, не обраћајући пажњу на Крштење, јер одбацујући Хришћанство он одбацује и силу Крштења и одговорност за њега; због тога овде Хришћанство није нека физичка препека или лишавање човека права на духовно самоопредељење.

Баптисти кажу да онај ко пре времена добије благодат може да не схвати тај дар, може да сагреши против благодати и да je изгуби. Kao прво, без благодати би овај човек још више сагрешио; као друго, после Крштења човек који je искусио дејство благодати не постаје безгрешан у смислу да нико не задржава у себи пуноту благодати. Сваки дан Хришћанина je помрачен грехом и читав живот ревносног Хришћанина je тешка и мучна борба са грехом и злом у његовој души. Овде се победе смењују поразима и обрнуто; због тога премудри Соломон пише: седам пута ћe праведник пасти и устати (Пр. 24,16). Светлост благодати открива у човеку бездан његовог греха. Напротив, често порочни, покварени људи себе сматрају праведнима и безгрешнима.

Питање о Крштењу везано je за различите погледе православних и протестаната на последицу првородног греха и дејство благодати на човека. Православни сматрају да je првородни грех унео дубоко растројство у психофизички организам човека на свим његовим нивоима, али да ипак није уништио образ и подобије Божије у човеку као потенцијал добра и вољну монаду која има могућност самоопредељења. Протестантизам je склон да мисли да je првородни грех уништио добро у човеку и да je сам човек способан једино за грех и зло.

У православној сотириологији човек je судеоник свог спасења, сарадник Божји на њиви своје душе. Тврдећи да се спасење одвија кроз дејство благодати, Православље подвлачи потребу да овој благодати садејствује сама људска личност. Ови узајамни односи душе са благодаћу Божијом, и са друге стране - са импулсима сатанских сила које у душу продиру споља, као и са страстима које су се угнездиле у саму душу, стварају сложену слику човекових духовних стања. Усвајање благодати, овај унутрашњи пут ка Богу јесте непрестана духовна борба која се завршава тек са човековом смрћу. Протестантизам се придржава идеје пасивности људског начела пред дејством благодати Божије, због тога примање Духа Светог посматра не као процес, већ као чин који се подржава човековом вером, увереношћу у сопствено спасење; човек који je добио спасење у Крштењу изражава путем добрих дела своју захвалност. У протестантизму нема дубоке анализе човековог унутрашњег живота. Стратегија борбе са демонским искушењима и страстима, подробно разрађена у православној аскетици и учење о молитви, и даље остају туђи протестантизму. Протестантизам je развио бурну мисионарску делатност, разрадио je методе беседа и проповеди, дискусије и полемике уз ангажовање богатог арсенала научних открића и хипотеза, широко користи метод психолошког утицаја. Он практикује доброчинство, помаже превођење Светог Писма на језике различитих народа и племена, али je остао на нивоу катехизаторства. Aко je духовно рођење акт силаска и благодати, и ако je човек вeћ спасен само ако je сигуран у своје спасење, литургика и аскетика постају мало вредни. Протестантизам je изгубио мистичку дубину и од Цркве je направио само скуп, пуко изражавање људске солидарности.

Вера баптиста je увереност у сопствено спасење, односно субјективни процес. Због тога су баптисти ушли у савез са еванћелистима и пентекосталцима који негирају неопходност Крштења, a такође и са менонитима, који, слично калвинистима, уче о божанственом предодрећењу које je свет поделило на два дела: спасене и пропале, ван живота и воље самих људи. Секташи игноришу дуготрајну борбу благодати и греха у човековом срцу и сматрају да je спасење тренутни акт преображаја душе благодаћу. Они срозавају веру са степена духовних интуиција и проницања у свет вечности на ниво субјективног доживљаја радости због своје наводне "изабраности". За њих je вера убеђеност у индивидуално спасење. Баптисти не схватају због чега треба крстити дете, у каквим унутрашњим мукама се рађа душа човеково за Христа, док пo речима апостола Павла, "Христос не уобличи у вама" (Гал. 4,19).

Породични живот и васпитање детета je изузетно сложен процес. У породици се остварују разгранати односи између супружника и деце, али главна идеја хришћанске породице јесте савез у Христу - као што говори апостол Павле "домаћа црква" (Рим. 16, 4). За Хришћанина верски аспекат породице има првостепени значај. Основа породице je троугао: муж, жена и дете. Овде могу бити укључени и други чланови, али главни троугао остаје. Деца су до Крштења чланови породице у биолошком, психолошком и правном смислу, али у верском аспекту они нису чланови "домаће цркве"; дакле, духовно јединство породице још није остварено и главна идеја јединства у мистичком благодатном животу се само претпоставља, али реално није присутна. Породица без деце се увек сматрала оштећеном; постојао je само један изузетак: када су се супружници добровољно одрицали брачног живота и посвећивали себе Богу, али се тада стварала друга форма и структура узајамних односа, која се није подударала са појмом породице.

Приликом ограничавања права родитеља да крсте своју децу верски аспекат породице се нарушава, дете се срозава на степен оглашеног, који je само ученик, али не и члан Цркве. Ми говоримо о праву да се деца крсте, зато што je пo речима древног апологете, " душа пo лрироди Хришћанка". Кад би избор измећу религија постојао као избор измећу мистичких путева и стаза према Богу, тада би било разумљиво да човек може да изабере пут који одговара његовом призвању и индивидуалности. Али, Хришћанство нема алтернативу која би могла да га замени. Пред човеком стоје два пута: према животу и према смрти, према Богу и према ђаволу. Ван Крштења се човек налази под печатом првородног греха, у власти вечне смрти. Родитељи не знају да ли he се њихова деца спасти, али се надају. Вера, нада и љубав родитеља, жељење детету добра као и себи, и његово учествовање у добру благодати Божије јесу духовне основе за Крштење.

Дете може да не оправда Крштење, али исто тако може да га не оправда и онај ко Крштење прими у старости. Вери се супротставља гордост, a заповестима развраћена воља. Мајка која физички рађа дете такоће не зна шта he од њега испасти и да ли ће оно у свом животу оправдати име човека, али се нада да he joj дете бити утеха и cpeћa, због тога je чак и телесно рођење повезано са вером, надом и љубављу.

Господ се, после Крштења што ra je примио од Јована, удаљио у пустињу, где су Га демони искушавали. Хришћанину предстоје искушења и борба. После Крштења спокој je само кратка утеха, као одмор, a истинско спокојство je у благодати, у стању будућег живота, у тајни вечности, спокој који се осваја у жестокој борби.

Стари Завет садржи у себи не само пророштво о Месији, већ и предображење Новог Завета. Света Тајна Крштења je поновно сједињење човека са пунотом Цркве кроз жртву Христову у Духу Светоме. Први плод Крштења je примање опроштања првородног греха, кроз који су демони имали власт над човеком. Kao предображење ове Свете Тајне у Старом Завету je служио обред обрезања, који je постао обавезан од Авраамовог доба, али je постојао још пре Авраама међу многим народима света. Први плод овог обреда je било укључивање детета у Старозаветну Цркву. Оно je постајало члан верске заједнице. Taj обред се обављао осмог дана. Број "осам" je број који символише вечност. Обрезање je указивало на то да je човек назначен за вечни живот. За време обреда детету je давано име, знак спасења. Метафора "име записано у књизи живота" често се среће у Библији.

Име je нешто што припада личности. Анћели и људи имају имена. Животиње немају име, већ само свој назив као својеврсни звучни сигнал. Име je удео човека, име носи у себи идеју могућности да човек припада Небеској Цркви. Обрезање je имало два значења: први je морални - борба са страстима. Овде се полна страст узима као концентрат свих страсти, које треба обуздавати силом ума и воље. Ово указује на будуће очишћење душе од првородног греха које човек добија у Крштењу. Друго je мистички аспекат, посвећивање потомства Богу, јер je Потомак Адама, пo Божијем обећању требало да "сатре главу змије"; другим речима, обред je одржавао веру у рођење Месије.

Крштење je испуњење обећања и сећање на смрт и васкрсење Господа Спаситеља. Обред обрезања je спојен са проливањем крви детета које указује на искупитељску жртву. У Библији се налази категорична заповест Аврааму о обрезању његове породице, укућана и робова. Ова заповест се поново даје Мојсију, она се односи и на дошљаке који живе међу Израиљцима и чине заједно са њима једну верску заједницу. Предображење не може да садржи лажну идеју; обрезање деце у Старом Завету сведочи о потреби сједињења детета са Црквом (Старозаветном), што се у новозаветно време остварује кроз тајну Крштења. Сви аргументи баптиста против Крштења деце са истим образложењем се могу односити на обред обрезивања деце. Божија заповест je потврђивала неопходност овог обреда; дакле, још je потребније откривање и испуњење његових символа и пророчанстава у Новом Завету, односно Светој Тајни Крштења. AKO баптисти говоре да je време Старог Завета прошло ми се са тим слажемо, али управо зато што се Стари Завет открио, испунио и остварио у Новом Завету, као што зрно умирући у земљи и даље живи и открива се у пшеничном класу.

У Посланици апостола Павла Колошанима се очигледно указује на везу између обреда обрезања и Крштења као предображења и његовог испуњења. У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тела греховности обрезањем Христовим; пошто се с Њим погребосте Крштењем (Кол. 2, 1-12). Ван Крштења не може бити спасења зато што једино у Светој Тајни Крштења Голготска Жртва постаје жртва у односу на онога који се крсти као принета лично за њега. Пре Христовог доласка на земљу душе умрлих су се строваљивале у ад, укључујући и душе деце. Кад би деца могла да буду спасена својом личном невиношћу, нечињењем свесних грехова на нивоу рефлексивне појединачности својих радњи тада и у доба Старог Завета душе деце не би одлазиле у пакао и чекале када he доћи време искупљења и спасења. Ko he чисто извадити од нечиста? Нико (JOB. 14, 4).

У посланицама, a нарочито у Делима Светих Апостола се говори о кршавању читавих породица. После проповеди Апостола у Самарији крштавала су се читава села, односно сви њихови становници. У Делима апостолским je наведено да се крстио дом тамничког стражара и дом старешине синагоге Криспа (Дап. 16, 33; 18, 8), дом Стефанов (1. Kop. 1, 16). Под домом се подразумевају сви чланови породице, рођаци, a такође и слуге и робови ако они у годинама јубилеја дају пристанак да остану са господарем до саме смрти. Одговор да у овим породицама није било деце није убедљив, он не може да издржи критику. Крисп који je са својим домом примио Крштење je био старешина синагоге. По законима Талмуда ни рабин ни старешина синагоге нема право да буде човек који нема деце јер се ово схватало као знак казне и одбачености. Многобројност деце и потомака je сматрана наградом за праведност, због тога je бездетност Јеврејина или његове одрасле деце представљала препреку на његовом путу ка обављању било каквих дужности у синагоги.

У књизи Постања (1. Moje. 17, 11) обрезање je названо знамењем Завета, знаком савеза (Крштење je улажење у Нови Завет, остваривање савеза). Овај обред je нестао у Новозаветној Цркви не због тога што се сматра погрешним, већ зато што се остварио са доласком Месије. A необрезаномушко.. да се истријеби... јер поквари завјет (1. Moje. 17, 14). Ова казна за нарушитеља завета јесте праобраз вечне смрти оних који су остали без Крштења.

Друго предображење Свете Тајне Крштења у Старом Завету je Нојев ковчег (1. Петр. 3,18-21). To je уједно и слика Цркве у коју човек улази кроз Крштење. У таласима светског потопа изгинуло je читав род људски осим оних који су ушли у ковчег, између осталих изгинула су и деца и бебе. Грех je био уништен заједно са грешницима, јер у то време још није било Цркве Христове и њеног препораћајућег дејства, које би могло да исцели човекову душу, да направи границу између човека и греха, да да човеку снагу да се супротстави оној бујици греха, зла и разврата, који су покрили земљу пре воденог потопа.

Још једно старозаветно предображење Крштења je пролазак Израиљаца кроз Црвено море. Сви кроз море прођоше; и сви се у Мојсија крстише у облаку и мору (1. Kop. 10, 1-2). Облак je символ благодати, море - крстионице. Сам Мојсије je предображење Христа у смислу пророчког служења. Преко Мојсија je дат Стари Завет, a кроз Христа - Нови Завет. Израиљци су изашли из Египта заједно са својим породицама, они су прошли дном мора које се разишло, држећи на својим рукама децу и бебе, дакле у догађајима који су имали смисао предображења учествовала су и деца.

Aко деца нису способна за свесну веру на нивоу расуђивања она нису лишена другог аспекта - вере на нивоу интуиције и мистичких доживљаја. Господа су окруживала деца; Христови ученици су, очигледно сматрајући да деца нису у стању да схвате Јеванђеље бранили деци да прилазе Христу, али je Господ рекао: Пустите дјецу, и не забрањујте им да долазе к Мени; јер je таквих Царство Небеско (Мт. 19, 14). Тешко да ове речи могу да се схвате само у буквалном смислу. Душа долази код Христа кроз дејство благодати. Деца су осећала благодат, зато су журила Христу, дочекивала Га и окруживала, док су њихови очеви, научени слову закона, показали велику хладноћу. Ово се нарочито видело за време свечаног уласка Господа у Јерусалим, који се назива Врбица. Из уста мале дјеце и која сисају начинио си Себи хвалу (Мт. 21, 16, уп. Пс. 8, 2). Испоставило се да je детиње срце пријемчивије за Светлост Јеванђеља него крути умови јеврејских књижевника. У Јеванђељу пo Марку je написано да je Господ благословио децу и ставио руке на њих. Благослов je свештенодејство, значи, деца су била кадра и спремна да приме благодат Божију.

Један од важних разлога за Крштење деце у најранијем узрасту јесте неизвесност дужине људског живота. Апостол Павле говори о томе да je дан спасења данас, a сутрашњи дан je за нас неизвестан. Смрт не долази само пo људе у дубокој старости, пo оне који стоје на ивици гроба, већ убија и децу, као што срп земљорадника заједно са пожутелом травом сече и цвеће које још није дало пупољке. Смрт отрже децу из мајчинских руку. Натписи на надгробним плочама говоре о томе колико je дечјих душа отишло у непознати свет још пре него што су почела да изговарају прве речи. He владамо ми временом већ време господари нама.

Будућност je непозната и за човека непрозирна као мрачна провалија. Смрт je раздвајање душе од тела. После смрти није могуће крштење душе. Душа иде у вечност са печатом првородног греха не као вољни учесник у злочину, већ као потенцијални носилац зла, одлази непрепорођена благодаћу, не добивши Крштење водом и духом, без којег, пo речима Спаситеља нико не може да добије Царство Небеско (Христов разговор са Никодимом). Треба што je могуће раније увести дете у поље дејства благодати. До Крштења благодат Божија делује извана, после Крштења она обитава у човековом срцу. О томе да дете треба васпитавати од самог рођења знали су још древни мудраци. Једном мајка донесе дете код Сократа с молбом да je научи како да га васпитава. Сократ упита: "Колико има година?" Мајка одговори: "Две године." Сократ рече: "Касно je, сада га треба преваспитавати." Приликом Крштења детета ми тежимо да га благодат, делујући у њему од најранијег узраста, невидљиво васпитава и учи.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/KaVisotamaObozenjaKarelin/KaVisotamaObozenjaKarelin03.htm

[Sophrosyne]

Није на одмет да се подсјетимо...  greengrin

Форуми  и галерија комплекса

На форумима је могуће наћи  озбиљне и осмишљене наступе, срести искрену и отворену полемику, где се  обе стране старају не само да победе једна другу, као два мачеваоца у  двобоју, него да заједно изјасне истину. У том случају, признање својег  небивања у праву или грешке није ништа мање достојно од саме победе. Од  искрене и принципијелне полемике, посредством које се дубље и  обухватније раскрива тема, сви су на добитку. Али, нажалост, често  срећемо нешто сасвим друго: жељу самоутврђивања, показивање сопствене  интелигенције, бљеска сопственог знања, слично дамама из сталежа  плутократије које иду у позориште како би показале своје тоалете и  украсе, пооговарале и посупарничиле једна с другом. Неким се људима  допада кад њихова имена прођу кроз форум, пред очима стотина људи, и  поступају управо као деца која урезују своја имена на зидовима и вратима  кућа, мислећи да ће тиме увећати свој значај. Да није форума, нико не  би сазнао да такав-и-такав човек, ни због чега приметан, постоји на  свету: због тога је за њега учешће на форуму прилика да постане познат.

Треба  напоменути да значајан број форумских учесника слабо обраћа пажњу на  објективне чињенице и логику доказа, што зависи од њихових оригиналних  синдрома и личних комплекса. Желео бих да се зауставим на неким од њих,  наравно, не подводећи их све под негативе.

Комплекс мајмунчета

Мајмунче на форуму постојано слаже гримасе и криви  њушку. Одучити мајмунче од кревељења и поскакивања је немогуће, јер је  то његова урођена особина. Мајмунче се у почетку може учинити надареним  учесником, али се потом испостваља да су његове способности ограничене  на опоншање и провокативно подражавање; за самостално стварање мајмунче  је непособно, ако изузмемо његову способност да виси о сопственом репу.  Мајмунче не оштри зубе увек – понекад пада у меланхолично стање, и  погнуто седи у ћошку кавеза, али при томе уопште не медитира, нити  размишља о превратима у свету, већ како да ухвати муву која је улетела  кроз решетку. Иако мајмунче има одређену спољашњу сличност са човеком,  оно је, у ствари, једно од најбезобразнијих живуљки.  Ако се мајмунче  наљути, нпр. зато што га посетиоци ЗОО-врта нису почастили бомбонама,  може их гађати камичком, слепљеним од сопственог измета, који је  мајмунчићима увек при руци: то је посебан мајмунски хумор, који човеку  уопште није смешан. Тако да, разгледајући кревељење и поскакивање  мајмунчета, чувајте се да не приђете преблизу кавезу!

Комплекс лисице

Лисица уме да сакрије сопствене трагове, слично  «морском чвору»: не можеш погодити на коју страну трчи. Лисице исказују  одмах неколико различитих мишљења, и ако је ухватиш за реп, тј. докажеш  грешку – лисица ће одговорити указивањем на своје супротне, алтернативне  тврдње, и изјавити да њено излагање треба разматрати у целини, а не  одвојено. Лисица никад не говори јасно, али притом увек пита: «Сад вам  је све јасно, надам се? Нисте ваљда толика незналица и заглупљени  католицизмом, да не бисте разумели моје речи.» Она, у ствари, никада не  доводи своју мисао до краја, прекида је на пола, тако да је тешко  разумети шта хоће да каже. Дугачки, раскошни реп лисичин помаже јој да у  моменту затре своје трагове – оно што јој се омакло да напише. Ако неко  лисицу разобличи у обмани, она ће, са увређеним изгледом, одговорити да  су је напросто оклеветали, и показаће на снег, већ почишћен и пометен  репом. Лисица избегава да са својим противником разговара реско, али се  зато не снебива при накажењу и извртању цитираног текста. Слична је оним  варалицама које се држе џентлменски, и зато људи често сматрају лисичје  манире за образац коректности у дискусији. Јурити лисицу није  једноставан посао – код лисице је све запетљано и помешано: чини се да  она, и док спава, наставља да смишља лукавства и у сну.

Kомплекс варалице на картама

Близак комплексу лисице је комплекс варалице на  картама. Он се стара да омађија публику, манипулишући цитатима, при  чему:

• подвргава  цитате обрадама и ампутацијама
• игнорише алтернативне изјаве  истог оца, или већине отаца
• наводи цитате који немају везе с  датом темом. Понекад су такви докази слични следећем силлогизму: прва  претпоставка – данас је температура у минусу, друга – то је прогнозирано  од стране метереолога, закључак: значи, крушке су корисније од јабука.  Понекад се дешава занимљивост: варалица, исувише рачунајући на незнање  публике, наводи цитате који сведоче против њега самог. Ако га у томе  ухвате, варалица ће моментално извући други цитат и узвикнути: «Ево,  видите – Василије Велики је за мене, а Јован Дамаскин – против вас!».  Ипак, често подобно цитирање на публику производи хипнотишући утисак,  као на Козљевича цитирање латинских неконјугабилних глагола од стране  Остапа Бендера у његовом бесмртном спору са ксјондзима (пољско  свештенство).

Комплекс  ћурана

Главни доказ ћурана – то је његов горди изглед,  величанствени ход и надпрофесорски тон. Ћуран на форуму наступа сав  важан, као први везир султана. Ћуран не говори, него изриче с таквим  видом, као да је последња инстанца истине. У време расправе, често  «чврстом руком» ставља примедбе противнику, као да дотични полаже код  њега испит. Затим, ћуран честита себи победу, и сам се са собом рукује.  Ароганција таквих људи је невероватна, и може се поредити само са  њиховом глупошћу. У лобањи ћурана постоје празнине, које испуњава  гордост. Ћуран воли да употребљава изразе: «па то је апсолутно тачно»,  «савршено безусловно», «то је истина, доказана 100%», итд. Ћуран на  публику оставља различите утиске: једни сматрају да је у питању  наметљивац и насртљивац; други – да је то просто глупак; трећи – са  повишеном сугестивношћу, остају потресени утиском ћурана. Код Гумиљева  постоји стих где се присећа обожаваног у детињству ћурана:

Беше  у њему гордост и слобода,

беше кљун његов као пламен гримизан,

и  за моје четири године

мене је оштро презирао.

Они који су  се у свом умном развитку задржали на дечијем узрасту, безусловно верују  важном ћурану, приписујући му не само дубоко познавање, него још и  којекакве личне харизме. За људе прерасле духовну малолетност, ћуран је  или глупак или афериста.

Комплекс  рака

Рак има две особености: прво, носи на себи оклоп,  као покретну тврђаву у којој се може скрити у произвољном тренутку;  друго, уме да пуже уназад, не мењајући положај тела. Због оклопа не  препознајеш одмах с каквим раком имаш посла, ни из какве је воде.  Тактика рака се састоји у томе што се стара да се неприметно прикраде  улову и неочекивано га шчепа клештима, а ако му то не упали, он одступа  уназад. Рак се при томе може извинути што је неправилно поступио, и  уверавати да неће поновити ништа слично убудуће, како би успавао  будност. После неуспеха, рак ће се на неко време притајити међу камењем у  некој ували, а затим ће изнова прићи с друге стране, и при неуспеху,  опет одпузати уназад. Ракови су сиве боје, али ако их ухвате и баце у  кипећу воду, они поцрвене. Међутим, двоноги ракови никад не црвене: ни  за живота, ни после смрти. Понекад риболовци употребљавају ракове за  расправе, по пословици: «При несташици рибе, и рак је риба.»

Комплекс хистеричарке

Хистеричарка почиње вриском: «Јој, убише, јој,  заклаше, јој, срце ми се пресече, помозите добри људи». Њени аргументи  на форуму изгледају овако: «Јао, како сам потресен! Стража, лоше ми је,  брзо дајте чашу воде! Ово што сам прочитао – па то је ужасно!». Овде је  на делу психолошки метод – докази се могу заборавити, а бабља вриска,  као кад кољу прасе, ће се запамтити, и људи ће помислити: мора да је  заиста било нешто страшно, чим је човек доживео такав напад. На форуму,  колико год то звучало пардоксално, бабљу аргументацију жене готово да  уопште не користе, најчешће је то метод неких особа мушког пола, али не  мушког карактера.

Комплекс кокошке

Кокошка трчи тамо-вамо, раскопава земљу, избира и  кљује зрна (подразумерва се да не дира зрна бисера). Они који се користе  кокошијим методом, искљувавају издвојене фрагменте из светих отаца,  богаљећи њихове мисли, и затим, посредством монтаже цитата, саздају нове  концепције. Кокошка кокодаче кад снесе јаје; а такви људи кокодачу кад  нису саставили ни љуску од јајета.

Комплекс  цврчка

Када током полемике цврчак види да губи, он скокне у  страну и започиње разговор на другу тему, као да се ништа није десило.  Са цврчком се може расправљати само држећи га у руци, да не би могао да  искочи док се разматрано питање не исцрпи до краја. Понекад се цврчак  претвара у богомољца, и уместо одговора изговара молитвене речи, рецимо:  «Преподобни оци синајски, молите Бога за нас», и изјављује с уздахом да  је време да се замислимо над спасењем својих душа. О нарави цврчака ћу  заћутати – о томе се може читати код зоолога.

Комплекс магарца

Као што је познато, он поседује моћан глас.  Доказивање магарца – то је њакати што је могуће гласније, прекидајући  друге. Једна индијска басна говори о томе како је лав, чувши недалеко од  себе рику, задрхтао од страха и већ хтео да бежи из своје области, али  се испоставило да је у питању био магарац, који је пасао недалеко од  шуме. Кад наступа магарац, не ступајте с њим у полемику, иначе ћете  растурити гласнице без икакве користи, било за себе, било за њега.  Пустите га да се у сласт изњаче, и магарац, задовољан собом, ће сам  ућутати и отићи да пасе траву. А уопште узев – магарац на форуму и није  најгоре створење.

Комплекс  крокодила

Крокодил пуже по једном узетом правцу, не скрећући у  страну. Ловци на крокодиле, знајући за ову навику звери, постављају му  на пут оштре клинове, који се забијају у крокодила, али он свеједно пуже  напред, парајући себи трбух – јединствено рањиво место. Комплекс  крокодила на форуму подразумева жељезну тврдоглавост и одсуство и жеље  за разумевањем свог противника. На све аргументе крокодил одговара  једном те истом фразом: «Мени то звучи неубедљиво. Говорите превише  апстрактно, слабо познајете предмет». Крокодила је немогуће у било шта  убедити, сви аргументи се обијају о његов непробојни оклоп. Он ништа не  нуди, ништа не доказује, само интегрално одриче речи противника, и не  саслушавши га до краја. Што и није за чуђење, јер је крокодил потомак  древних гуштера, чији је леђни мозак био већи од главног.

Комплекс осе

Када поткаче осу, она одмах прелази у офанзиву, и –  не одговарајући на суштину питања – засипа противника рафалом  контра-питања, најразличитијег садржаја: «Где сте пријављени? Имате ли  визу? Шта сте завршили, имате ли основно образовање? Какав је ваш однос  према новим личним исправама и фискалном коду? Које се године упокојио  ваш деда, да није био члан НОВ/ПОЈ?». Уопште говорећи, она је усвојила  ратни закон: напад је најбоља одбрана.

Комплекс жабе

(Брекекекекс, коакс, коакс)

Жабе имају способност да здружно, непрекидно  крекећу, и у њиховом крекетању постоји одређени поредак, скоро  хармонија: као да њиховим оркестром руководи невидљиви диригент. Ако има  неколико истомишљеника на форуму, и кад стање почиње да делује лоше по  њих, договоре се да закрекећу углас као чланови енглеског парламента кад  строје опструкцију гледе ирског питања, и можемо се побојати да ће  прекинути и заглушити све гласове, и да ће форум замрети сам од себе.  Кад проговоре жабе, ишчезава свака нада да ће оне једног дана завршити и  ућутати.

Комплекс Кука

То је неутољива жеља за новим открићима. Теолошки  Кукови се отискују у море патристике не би ли нашли неистражена, на  мапама још неозначена острва. Они састављају оригиналне концепције у  свим областима богословља и сматрају себе за крчиоце пута Цркве.  Општепризнати ауторитети црквене науке и вероисповесне књиге их  раздражују као препреке на путу, и доводе до грозничавих испада. Ови  богостројитељи желе да зачарају публику оригиналношћу погледа, као што  су у своје време футуристи и кубисти хтели да поразе машту савременика  револуционарним узвицима: «Доле стара уметност! Фрак старине пори се по  свим шавовима!», и изображавањем човека и космоса у виду пресецајућих се  геометријских фигура. Њихово заветно маштање – то је разрушење  Православља и постројење новог, авангардног хришћанства, до те мере да  ће њихов Христос наступати у виду међузвезданог космонаута из летећег  тањира или хипика на рок-концерту. Чувајте се модерниста – у сваком од  њих чучи малени Кук!

Комплекс  подсмевача

Близак је комплексу мајмунчета, али је доста  непријатнији. Мајмунче углавном провоцира опонашањем, а подсмевач се  стара да исмеје, банализује и опљује све оно што је хришћанину свето.  Стара се да својим језиком, као прљавим рукама, ухвати светињу и испрља  је. Подсмевач има свој психолошки прорачун: ако се уништи осећај  благоговења, уништиће се и сама религија. Говорити пошалицама и  ругалицама о духовном и метафизичком свету – то је исто као кад би  изнели из олтара свештене реликвије на базар. Зато не треба допуштати да  се на форуму под видом дискусије чауши занимају обесвећивањем  Православља.

Комплекс пауна

Паун – то је  егзотична и скупа птица, аристократа међу перади. Паун није ћуран,  надувен сопственом глупошћу као дечја лопта ваздухом. На форумима паун  наступа ретко, и то због неких сопствених далекосежних рачуна. Он увек  жели да подвуче свој елитизам и избегава мешање са масом, као патрициј с  плебејцима. На форуму се појављује неочекивано – као «Зевс из машине», и  засипа публику бенгалском ватром цитата европских богослова и философа,  које је читао, или чак није читао, него их зна по чувењу – срећом, нема  ко да провери. За њега речи протестантских и римокатоличких теолога  звуче ауторитетније и научније него православно учење, које зна лошије и  мање уважава од јеретичког писанија. Паун се наслађује својим јарким  перјем, сличном халату султана. Али његове су шапе неугледне, црвене и  покривене љуском и пукотинама. Ово као да говори о томе да основних  знања паун нема, већ само шепурење својим разнобојним перјем. Ако се на  форуму појави портрет пауна, чини се да од саме његове слике провејавају  прекоморски мириси.

Архимандрит Рафаил Карелин

[IvanJ]

Скривени демонизам савремености

Архимандрит Рафаил Карелин

"Ево, они су сад спремни и узеће ми Византију"

(Ередија: Мухамед II")

На једном од екуменистичких скупова православни свештеник, подносећи редовни извештај, састављен по принципу "више речи мање дела!", неочекивано је нарушио екуменистичку етикецију, споменувши постојање тамне силе - демона. Реакција сале била је једнодушна: присутни су се као по команди засмејали као да су чули веселу шалу: "Значи, жив је тај". Зар ноћна утвара ђавола није већ нестала на светлости данашње цивилизације и културе, као сенка при светлости наступајућег дана?

Има ствари које су видљиве на растојању: што су ближе, то се више губе њихове контуре. Ако човек стоји пред огромним колосом, он не види обрисе и форме, већ само суру боју камена. Демонски свет толико је близу нас, да дистанца између њега и савременог човечанства скоро не постоји. Демонски свет постао је наш свет и зато смо ми изгубили представу о њему. Деловање тог света ми смо приписали себи самима. Да би смо одредили и схватили било какву појаву, треба да пронађено својства карактеристична само за њу, по којима бисмо је разликовали од других њој сродних уобичајених појава. Но демонски свет, свет зла и лажи, свет мржње према Богу, свет разарања и хаоса, свет очајања и смрти, толико се слио са суштином наше душе, са нашим страстима: гордошћу и жудњом за уништењем, са стремљењем да се срећа нађе у греху и да се чаша тог отрова испије до дна, да смо ми већ престали да схватамо где је граница између човечијег и сатанског. У црквеним песмопојима демон се назива "туђином".

У чину Великог Канона стоје ове запањујуће речи: "... да не постанем... храна туђинцу". Сада је тај "туђинац" постао нама сродан и близак, он више није око нас, већ је у нама. Његови зуби заривају се у наше срце, али ми не видимо непријатеља и зато не можемо да се боримо против њега. Укинувши сам појам ђавола, човечанство се нашло пред судбоносним питањем: зашто је његова историја вашар греха и порока? Због чега се врши толико бесмислених окрутности, каква сила нагони човека да стреми ка злу? Зашто се у души буди необјашњива мржња према светињи? Зашто код неких само име "Бог" изазива наступе злобе, сличне нападима пароксизма?

Хуманизам, као тобоже позван да потврди достојанство и слободу човека, уствари га је посрамио. Он сврстава демонизам међу урођена својства самог човека, а душу његову, којој је наденут назив "подсвест", представио је као обиталиште некаквих притајених чудовишта, аждаја које час дремају, свијене у клупко, час се буде и трзају је, час бљују црни пламен гордости, похоте и зла. Човек постаје демон за оне који га окружују, иако ми најчешће виђамо ситног, похотног и злурадог злодуха. Особито се постарао за ту апологију сатане Фројд, "отац" савремене психологије.

"У почетку беше пол"- ево учења Фројда. Тај тамни нагон створио је културу, науку и религију. Према Фројду, филозофска дела, творевине уметности, истанчана поезија, чак и човекова јунаштва, све је то "јарко перје петла", који настоји да привуче пажњу кокоши. Све постојеће неурозе и психичке болести, сви историјски потреси, по његовој теорији, само су последице незадовољеног чувства сексуалности. А савремено човечанство дошло је до такве унутрашње покварености, да се није са гађењем одвратило од таквог демонског учења, већ га је прихватило као своје. По Фројду, све религије, укључујући и хришћанство, јесу колективна хистерија сексуалног карактера. Где је овде место за демона, кад човек сам постаје архидемон?

Нећемо се задржавати на Фројдовом "Едиповом комплексу", сувише је познат, већ хоћемо да истакнемо његов окултни смисао: убити у човеку осећање љубави према својим сродницима, које су чак и нерелигиозни људи називали "светим осећањем", у време оно када је дете лик мајке поистовећивало са Ангелом-чуваром. "Нема ничег светог, и ништа не треба да буде свето!"- то је девиза Фројда и његових многобројних ученика, који су, у суштини, окупирали и демонизовали савремену психологију.

Психоанализа је изопачени метод помоћу кога се врши, како се обично сматра, проницање у дубину човекове душе. За фројдисте, пут у тај "црни бездан" је дешифровање символа у речима и сликама, укључујући и сновиђења, као жеља и тежњи човека, које он скрива од ближњих, а често и од самога себе. Човек се налази под унакрсним дејством импулса који долазе из светлог и тамног света. Али психоаналитичари њега посматрају изоловано од ових, и зато сатанске импулсе приписују њему самом. Стога психоанализа и јесте методично нашаптавање човеку да је он по природи својој демон. Да не говоримо о томе да је сам метод "дешифровања символа" сасвим неоснован. Нико не може узети у обзир хиљаду узрока и услова настајања асоцијација. Психоаналитичар има посла са својом сопственом фантазијом. Истина, може доћи до неког привременог олакшања код оболелог путем самоизражавања. Овим се исказао и "испразнио" енергију накупљених противречности, али то личи на драматски катарсис или на смех, веома озбиљни нервни и морални потрес. Затим се све понавља још силније, болест напредује. И то је закономерно: психоаналитичар не може да сузбије ни један психички комплекс, он својим саветима само изазива нови. Али то још није најстрашније. Главна опасност психоанализе је у томе што човек престаје да схвата од каквог се непријатеља ваља заштити, а од кога искати помоћ. Психоанализа је бекство у месту, од себе ка самоме себи.

Рећи ће нам како се многи психолози не слажу са Фројдом, али већина од њих није сагласна у другостепеном. То неслагање се појављује у новим варијантама фројдизма, тананијим и зато подмуклијим. Док се код Фројда, коме се не може порицати отвореност, ђаво - његово учење - показује у гнусном и одвратном виду, то се привидни противници Фројда старају да одену тог ђавола у одело џентлмена. Сасвим су малобројни они психолози који имају смелости да кажу да једина сила која истински исцељује човекову душу, јесте хришћански морал, а још је мање оних који ће рећи да пут из њиховог кабинета треба да води у храм.

Задржали смо се на теорији пансексуализма, јер се у покушају демонизовања света она чини као "најколоритнија". Не само учење Фројда, него је и његова личност изазвала ватрене симпатије савремених хуманиста. Тако се председник САД Рузвелт обратио Хитлеру лично писменом поруком, молећи да се Фројду поштеди живот, не само из сажаљења према самом Фројду, него и зато што је сматрао да је то неопходно за добро човечанства. И Хитлер, који се непријатељски односио према америчком председнику, радо је услишио његову молбу. Очигледно његов окултни демонизам, подударао се у тој ствари са очекивањима хуманиста. Фројд је срећно стигао у Америку, али је ускоро скончао од рака језика.

Треба рећи да су психологија и психијатрија, са малим изузетком, демонични већ и по томе што не признају постојање ђавола, прикривају његово страшно деловање на душу човекову и самим тим лишавају оболеле реалне помоћи - Оног јединог, Ко је победио ђавола.

Поставља се питање: јесу ли сви душевни болесници опседнути ђаволом, може ли се гледати на широки спектар душевних обољења - од манијакалних депресија и визионарства до хистерије - као на бесомучност? Чини нам се да питање није постављено сасвим правилно. Граница између душевне болести и здравља веома је условна. Сви ми смо болесни, будући да смо носиоци првородног греха - неисцељене трауме у души свакога човека. Сви ми услед овог греха обољевамо нашим страстима, и што је најглавније, тамним нагоном ка пороку, сличном окултно-магијској љубави душе човекове према ђаволу.

Од свих душевних моћи код човека је најмање деградирао разум, који у неким случајевима може да процењује своје болесно и страстно стање. Код душевно болесних та моћ је нарушена, утицај тамних духова не наилази код њих ни на малу препреку, као бујица кад је срушена брана.

Душевна болест може имати различите узроке, међу њима и оне органског карактера, но, како се у ослабљеном организму бујно размножавају микроби као изазивачи болести, тако се у душевном организму несрећних болесника демонски импулси испољавају с особитом силом. Очигледно усељење демона може се изразити изузетним душевним страдањима, која нагоне на самоубиство, сумрачну потиштеност, страх пред светињом и најмрскију хулу на Бога.

Но у сваком случају, тим несрећницима може помоћи само сила Божанствене благодати, а њу душевном болеснику одузимају савремени психијатри, нудећи илузорни пут ка исцелењу, у који сами не верују: хипнозу и хемијске препарате. То лечење личи на ударце батином по глави страдалника, да би се прекинули његови болни вапаји. Он бива стишан, али неће оздравити.

Говоре нам о психијатрима-хришћанима, али на жалост, за већину од њих Божанство је само нека идеја, најпогоднија за медитацију. Мало ко може рећи да Бог није средство, а да тајинства Цркве нису замена куре лечења седативним препаратима, да исцелење предпоставља пре свега хришћански живот и покорност вољи Божијој, да је Бог врховна скала вредности и, стога, није инструмент који може бити употребљен, а затим одложен у страну.

Класична психијатрија односи се према религији исто као систем Хегела према хришћанству: да би се постало хришћанином, треба превазићи концепције хришћанства. Међутим, у стварности, душу треба посматрати као одвојену супстанцу, ваља признати постојање духовног света и имати реални опит духовног живота. Ево парадокса: православни психолог треба да постане аскета и престане да буде психолог. Но, тада се руши сваки појам о хришћанској психологији, она постаје хришћанска мистика и хришћанска аскеза. Настаје још већи парадокс: да би стварно лечио душевно оболелог психијатар треба да постане свет, да личним подвижништвом и укључивањем у црквени живот стекне благодат, оно јединствено чега се боји демон.

Ово може изазвати подсмех. Али, ако православни психијатар признаје постојање ђавола, како онда може претпоставити да је то створење могуће изагнати из душе и тела болеснога хемијским лекаријама, као што пацова трују отровом?

И тако, психијатрија је навукла лудачку кошуљу не на ђавола већ на болесника.

[IvanJ]

Тај исти процес демонизације видимо у савременој философији. Ни у једном од великих философских система последњег столећа, не фигурише ђаво, макар у виду безличне, рушилачке тамне силе. Такав универзални факт као што је грех, у философским системима је нагрђен и изврнут или просто-напросто "заборављен".

У системима Канта, Шелинга, Хегела, да не спомињемо материјалисте и позитивисте, ђаво је брижљиво склоњен. Бог је превраћен од Живе Личности у неку апстрактну идеју, или је поистовећен са материјалним космосом. Философски идеализам последњих столећа, представља по себи повратак незнабоштву. Философски позитивизам био је управљен на то да потре сваку представу о томе шта се налази иза граница сензорних чула човека. "Богу философа" не може се молити. Њега, као неку огледну животињу, обухватају упињањима интелекта. Код Хегела "Божанство" је слепи дух који се заплео у материјалност коју је саздао и који се стара да спозна себе самог помоћу човековог разума, и, ако у свету има било чега светог, то је управо разум, способан за чисти логизам.

На развалинама религије, на којима су идеалисти и материјалисти порадили сложно, као браћа, на тој духовној пустари, морале су да никну најотровније траве окултизма и магије - сурогата духовности, демонског антипода религије.

Философија није дала ни једног (!) истински православног философа. А они мислиоци који су сматрали себе православнима или су хтели да буду такви, споми-њали су ђавола само узгред и тако да је његово име било могуће схватити као алегорију зла. Они су остављали ђавола негде у предсобљу, не пуштајући га у гостинску собу. Већина тих мислилаца, да их не назовеш ни философима ни богословима, налазила се под утицајем платонско-хегеловске философије и учинила је Православљу више зла неголи добра. Они немају философски рашчишћено учење о првородном греху, о ђаволу и оном космичком бездану анти-бића, који је назван адом - местом заборава. А ако га и имају, то су само жалосни покушаји порицања ада као факта, интерпретација њега као некаквог субјективног стања душе, оригеновска позиција у односу на ђавола: ђаво се, такође, може спасити зато што "он и није тако рђав дух". Али чешће они уопште све то избегавају, као митологију недостојну интелектуалца.

Дијалектички материјализам, као и његов негатив - хегелијанство - производ је богоборног ума, само лукавијег и безпринци-пијелнијег. Један, сасвим неверујући песник, интуитивно осетивши то, написао је: "Овде ђаво потајно живи долазећи пречицом од Маркса".

Философија егзистенцијализма разматра Бога и демона као унутрашње преживљавање самога човека, испољено у фантастичним облицима. Као оличење стања, својстава и атрибута човекове душе. Као слике њене подсвести. Опет је присутан парадокс: вера значајног дела интелигенције јесте, у суштини, вера у "нешто", а конкретно "ни у шта", то је антиномија религиозног атеизма. Зато ми сматрамо философске поставке сурогатом религије, религијом плотског разума, интелектуалним маштаријама, лажју са одређеним циљем - начином да се из човековог срца и ума избрише сећање и представа о страшној космичкој сили зла, о ђаволу као живом бићу и да се тај непријатељ учини невидивим.

Философија је покушај да се открије смисао свега постојећег у одређеном систему, који се да логички испитати. Али Бог је апсолутни Дух, Који пребива изнад свих категорија, Дух непојмљив и неизрецив. Када је у питању ђаво, грех је алогичан и он, као хаос, не може да се смести ни у један систем. Ђаво је дух зла и, стога дух безумља. Његови поступци су непредсказиви. Философија се одриче Бога, профанишући Га и пориче демона игноришући га.

Философију је могуће назвати "безумним покушајем коначног да схвати бесконачно". Чак и агностицизам и скептицизам заснивају се на гордости ума, то јест на демонизму. Уосталом, философија је већ учинила своје. Сада се њоме, као интелектуалном наркоманијом, бави само врло ограничен круг људи. Већина се интересује окултним правцима који не обећавају лутање ума у лавиринтима свега сазданог, него сасвим утилитарну робу.

Философија, одвојивши се од религије, окренула је оштрицу разума против ње, а затим исцрпевши се, ступила је у период дуготрајне агоније. Људи, изгубивши религију срца и напустивши патуљасту религију разума, ишту религиозну емпирију, мистику, као непосредно доживљавање, али уместо тога на згаришту храмова које су спалили налазе мистику окултну, скривени или отворени демонизам.

Позитивизам је у току целога столећа царствовао у књижевности и науци. Уз звуке добоша и лимених трубача он је дизао галаму и викао да Бога нема, а да је са религијом окончано за свагда. Али њега су повремено издавали сопствени нерви. Када позитивисти припадне част да изговори реч "Бог", тада хладну и притајену злобу често смењује хистеричност или сарказам, што се не слаже са изјавама о слободи мишљења и уважавању убеђења. Као да се ти људи у души боје да Бог ипак постоји. Мрзе не мртву идеју, већ живо биће.

Позитивизам је образовао вакуум у души човека, али није могао да га испуни. Уместо Бога, у души се као црна космичка јама отворила пустош и тада, као замена позитивизму, дошла је декаден-ција, која је, као маг са својим заклињањима, стала да из бездана призива ђавола - "кнеза овога света". Док је за позитивизам човековадуша продукт и одраз спољашњег, то за декаденцију, напротив, спољашњи свет постаје позадина на којој се појављују и делују тамне реалије подсвести налик на апокалиптичка чудовишта, а ова чудовишта човек поистовећује са својом сопственом душом.'    

Јунак једне Кафкине приче, пробудивши се ујутру, изненада је опазио да је постао огроман инсект. Тако се и овде дешава сличан преображај: човек почиње да осећа себе или као паука или као изумрлог рептила. Док је романтизам одвлачио душу у ропство страстних и сластних осећања, као водена вила својим загрљајем у речни вир, то се декаденција припијала уз своју жртву као хидра пипцима и вукла је у дубину морску, у тамни бездан безумља.

Лирику романтизма са његовим успаванкама и тугованкама замењују уличне псовке и хропац агоније. "Истина је у вину - дошаптава нам романтизам - у опијености овим светом", иако свет, као змија, уједа онога ко му је предао своје срце. "Истина је у безумљу, говори декаденција - ја сам разбила оно чему су се поклањали људи, илузије и идеале, и сада сам ослобођена од разочарања. Лежим у блату и зато се не бојим пада. Смрт је неизбежна али ја сам нашла своју срећу у самом наслађивању смрћу, као што црв лешинар нагриза утробу мртваца".

Један од праваца декаденције, футуризам, претензија је на пророчанско виђење будућности. Прогрес цивилизације причињава му се као тотално опредмећивање целог човечанства. Човек се преобраћа у конструкцију од метала са мотором уместо срца, богоподобије, као морална аутономија личности, слобода воље и могућност избора бивају изгубљени. У његов мозак, као у компјутер, утискује се програм. Друго својство богоподобија, - логос (реч) ишчезава, остају само сигнали, које човек одашиље у свет и које прима од споља. Човек, изгубивши живу душу, губи и дар речи, који му више није потребан. Преостаје му само сигнални систем управљања. Зато и поезија футуризма одбацује реч и замењује је скупом звукова: футуристи прелазе на језик звуковних имитација.

Другу половину XIX века обележило је стварање једне од најпопуларнијих ваучних или тачније псеудонаучних теорија - дарвинизма, који је имао дубок утицај не само на биологију и антропологију, него и на етаку и социологију, на целокупан начин мишљења савременог човека. Ова биогенетичка хипотеза у очима савремених људи добила је значење научног универзума. Мада су многи истакнути научници указивали на њене заблуде, противречности, одсуство фактичких доказа и волунтаризам, њихов глас није се чуо. Чинило се као да људи, очарани спољашњом складношћу тог система, неће да схвате његову неприродност, унутрашњу испразност алогизама, као да се боје да увиде да је краљ, који свечано корача главном улицом науке, у ствари - го.

У чему је привлачност ове теорије, у чему је тајна њеног успеха? Једино у томе, што је она одговарала духу времена. Човек је хтео да увери себе у то да је он звер, и то звер не по произвољности слободне воље, него по нужности своје природе. Та теорија, чинећи као да присуство Бога у стварању света није нужно, води ка агностицизму и атеизму, ослобађајући човека од моралне одговорности за своје духовно стање и замењујући савест друштвеним правилима.

Та теорија ослобађа човека и од неопходности да решава тешка, понекад мучна питања о смислу живота, будући да дарвинизам тврди да је човек само продукт слепе еволуције, стицај читавог низа срећних случајности, од којих је свака тако ретка, као погоци у лутрији. У животу сваког бића и у биолошкој генези, према дарвинизму, нема ни програма ни циља, и зато не треба размишљати о животу, него задовољавати природне инстинкте уложене у нас и културне потребе стечене у процесу еволуције човека. Дарвинизам је одбацио уважавање човекове личности као образа Божијег.

Он је укинуо поштовање самог феномена живота, представивши историју Земље, као перманентно крвопролиће. За дарвинизам савремено покољење стоји на степену лествице сложене од костију и лобања "човеколиких звери", а само оно такође треба да постане "гнојиво", као стајско ђубре за будуће савршеније младе изданке човечанства. Стога, светски покољи, логори смрти са ужареним крематоријумима нису жртвеници сатане, него ферменти еволуције. Ако би сву Земљу, као глобус меридијанима, обмотали бодљикавом жицом, то би процес одабирања најспособнијих за преживљавање кренуо брже. А ако ратови, епидемије, катаклизме и жестока конкуренција за право на живот, престану, то ће, напротив, наступити време еволуционог застоја, деградације и распадања. Овде Дарвин понавља Хераклита: "Рат је мајка свих ствари".

Дарвинизам је оправдавање револуције, јер сама еволуција представља непрекидни ланац микрореволуција. Принцип је јединствен, ствар је само у дужини скока. Дарвинизам је, уверивши човека да је он све у свему само интелигентна звер, оправдавао убиство и садизам као испољавање природних инстиката, култ вође (вождизам) као структуру вучијег чопора, разврат - као урођену тежњу да се има веће потомство, насиље - као право јачега које се остварује увек и свуда.

Дарвинизам је ничеанство у биологији, а ничеанство је дарвинизам у литератури. Карактеристично је да је такав сатаниста као што је Хитлер, био истовремено дарвиниста, ничеанац и окултиста. Учење Ничеа о надчовеку, он је узео као полазну тачку за теорију о над-нацији. Позивајући се на дарвинизам, Хитлер је изјављивао да има право да уништи ниже расе ради будуће расе богова. Влада младотурака 1915 године, разматрајући план геноцида три милиона Јермена који су живели у Турској, такође се позивала на учење Дарвина.

У систему Дарвина као и у космогонији Лапласа нема места за Бога, мада је Дарвин недељом редовно посећивао англикански храм у Лондону, а Лаплас сматрао себе "добрим католиком". Док је Ниче хистерично викао да је Бог "умро", а његова предсказања била налик на театралну сахрану Бога, то су у дарвинизму савременици видели то што су хтели видети - клиничку слику смрти Бога, и као да су зачарани и хипнотисани том сликом, дали дарвинизму мандат на научну неприкосновеност. И док се Ниче повремено и сам ужасавао пусте и безумне слободе безбожја, и потајно плакао за изгубљеним Богом, Дарвин је под сводовима храма размишљао о својој теорији о пореклу врста.

Као лошија подврста дарвинизма јавља се учење Хекела, који је био разоткривен као фалсификатор факата, то јест варалица у науци. Ипак његова "вредност" за нас је у томе што је Хегел отворено признао: "дарвинизам је нова религија без Бога".

Он сам јавно се одрекао хришћанства, пропраћајући то скандалозним испадима у циљу рекламе: саградио је у Берлину биолошки музеј, назвавши га "храмом најпростијих" а себе "главним жрецом религије једноћелијских". Он је позивао немачку владу да претвори богомоље и цркве у школе и музеје дарвинизма, називајући их храмовима "нове свесветске религије".

Доста жалосну слику одају верујући еволуционисти. За њих Бог није Жива Личност, него енергетски набој који је саздао Васељену, планер еволуције, која је, као корито реке, управљена према унапред задатом циљу.

Шта је пак сама еволуција? Композиција сила, заложених у вештаство, или формообразујућа енергија, коју верујући еволуционисти поистовећују са Божанским Духом, то није јасно. И када се ти еволуционисти поистовећују са Божанским Духом, то није јасно. И када се ти научници придржавају библијске вере, за њих Свето Писмо постаје тек само зборник алегорија, преносног смисла. За еволуционисте Христос као Спаситељ света није неопходан. Сама еволуција задобија месијански карактер и зато верујући научници већином постају пантеисти, представници оне религије у којој Бог јесте све и Бог није ништа, где се сам космос замишља као модалитет, истицање, излучење и оваплоћење Божанства.

За пантеисте Бог је безлична сила, неутрална у односу на добро и зло. Ајнштајн је писао: "Бог и ђаво једнака су величина, само са различитим ознакама: "+" и "-". То значи да су добро и зло црно-беле слике свега створе-ног, да је то процес који настајући у недрима Божанства, потреса свет, као ерупције вулкана. Пантеизам "се ослобађа" Бога - Личности, а то ствара материјализовани ум научника.

Комунизам се такође наоружао дарвинизмом, као некаквом научном базом за своје фантазмагоричне идеје о будућој "држави среће". Енгелс је писао Дарвину: "Сматрам Вас својим савезником". Револуцији су потребне жртве. Лењин је са њему својственим сарказмом говорио: "Револуција се не изводи у белим рукавицама", а дарвинизам, девалвирајући вредност човековог живота, наводи на помисао да су те жртве оправдане. За еволуцију моралност је слабост.

Ако задрхти војник са копљем у руци, супарник ће га потући. "Морална је само сила као право на живот", уче еволуционисти, -"морално је само оно што служи ствари револуције" - парафразирају те речи идеолози марксизма, борбени унуци Маркса. "За ствар револуције готови смо да ступимо у савез чак и са ђаволом, па и са његовом бабом" - отворено је рекао један од њих. У том случају ђаво је такође моралан, и мада он и није пуританац, ипак дан и ноћ ради за еволуцију.

Понекад су Дарвина у шали приказивали са човечијим лицем и косматим трупом мајмуна, али било би верније насликати га са трупом човека и главом звери. Када беседите са умиљатом девојком или слушате предавања професора-ерудите, знајте да имате задовољство да општите са њима само зато што је предак те девојке имао оштрије канџе за напад него његова сабраћа, као и густу длаку која га је штитила као панцир у боју, а прапредак ученог професора имао масивне чељусти, којима је, као жрвњем, млео кости својих непријатеља.

Дарвинизам је претворио човека од богоподобног бића у амебу, која је у процесу еволуције обрастала новим телима. Савремени хуманисти хоће да супротставе двојицу еволуциониста - Хитлера и Маркса, једног другоме, као моралне антиподе. При том старају се да леш Хитлера не буде подвргнут ни обдукцији ни поновном сахрањивању. Око тог сатанисте створила се некаква тајанствена завера ћутања као да су у његов гроб забили глогов колац. Али истовремено са овим кадкад је могуће чути да је тај човек у личном животу био "романтичар и песник нордијске расе", а у политици "сулуди витез који је живео у свету окултних привиђења и хтео да својим мачем разбије стену", да је смрт Хитлера - последњи акорд "песме о Нибелунзима".

Што се тиче Маркса, њега покушавају да издају за племенитог хуманисту, заштитника права човечанства, за кога је драгоценије од свега било достојанство личности. Лидер америчких психолога XX века, Фром, настоји да докаже да је "добри" Маркс, изродио лошу децу и постао деда злочиначких унука. Фром сентименталним тоновима описује сцене из личног живота Маркса. Но зашто, у том случају, не сматрати "добрим хуманистима" џелате Освјенћима који су увече, окончавши свој "тежак посао", свирали на виолини и забављали се са својом децом у породичном кругу, као нежни роди-тељи?

Марксизам је детерминизовао човека, лишио га слободне воље, учинио га продуктом друштвених сила, некаквим хомункулусом у економској епрувети. Марксов "Капитал" је емоционална књига, написана на таласу протеста. Она је прожета духом гордости и непомирљивог непријатељства. Језик Маркса није логика философа, није фактологија научника, него су то пророчка предсказања жреца који се надноси над гомилом. То је надмени језик онога који не уме да слуша, не трпи приговор и односи се према својим опоненти-ма са презиром и сарказмом.

Карактеристично је да су се Маркс и Енгелс у својим младалачким литерарним покушајима обраћали сатани као живом бићу, а уметност је куд и камо већа интима човекове душе него философија.

Главно место у марксизму заузима учење о будућности човечанства које има сличности са хилијастичким јудејским апокрифом Варуха, али је оно у супротности са "Апокалипсисом" светог Јована Богослова. Историја је поцепала у парампарчад књиговодствени прорачун Маркса, али се дух непријатељства, борбе, супротстављања оваплотио у пламен револуције.

Марксизам је сместио личност човека у његов сопствени желудац. Човек постаје детаљ безличне друштвене машине, била то класа, сталеж или држава. Маркс је створио мит о комунистичком Елдораду, где ће улице бити поплочане златом, а Фром и други хуманисти стварају мит о самом Марксу, по свој прилици зато што прилично застарело оружје још може сасвим добро доћи у борби са хришћанством.

[IvanJ]

***

Сада треба да се осврнемо на тако изузетно важан фактор у животу човечанства, какав је уметност, где помоћу символа и имитације уметник ствара фантастични свет - царство измишљотина, у које човек треба да се уведе, условно га прихватајући за реалност.

Не говоримо о историјско-документарним хроникама, о етнографским приказима и томе слично, што у знатној мери спада у област науке. Говоримо о уметности која ствара измишљену историју која претендује на веродостојност, чије је средство изражавања емоционална представа, у којој је сједињено типично и индивидуално, где писац као режисер глумцима господари животом својих хероја, сачињава сижее и ситуације као фон за изражавање њихо-вих духовних суштина. Таква књижевност захтева укљученост, њен циљ је да се изазове емоционално садоживљавање. Што је оно дубље и интензивније, тиме се више цени таленат писца.

Често говоре: "То је заносна књига". Заиста, књига обузима свест човека и преноси га у непостојећи свет. Књижевност отупљује у човеку чуло реалности, она не учи животу већ развија занесењаштво и маштарење, пружа могућност да се оде из стварности у неку замишљену реалност. Уметност чини душу човека пластичнијом, али путем повећања њене поводљивости.

Читање уметничке књижевности такође је одређени вид стваралаштва. Читалац као да се преображава у књижевне ликове. Он се преноси у њихов духовни свет, преживљава њихова осећања и страсти.

Прелиставајући странице књиге, он постаје час дете, час старац, сад убица, сад детектив, затим цар, па слуга. Али није сасвим безазлена пловидба по океану измишљотина. Кроз срце човеково пролазе страстни ликови, они га трују као фини отров сакупљен од јарких цветова који задивљују свет.

У нама живи грех. Ми смо већ покварени урођеним пороцима

и само постојаним напором воље човек може да уз помоћ Божију

обуздава и контролише овај грех.

Принцип аскезе је борити се са страстним ликовима и представама. Световна књижевност, напротив, негује ликове придајући им спољашњу привлачност, ругобу називајући лепотом. Читати световну књижевност, значи добровољно предати своје срце у власт страсти, као што добровољно, а затим по навици, узимају наркотик. Читајући уметничку књижевност, човек губи своју личност и живи емоционалним животом других људи. Страсти, то су боје којима уметник слика своја платна, а свет говори: погледајте како је лепо!

Такви до сржи развратни људи као што су Гете, Бајрон, проглашавају се за "цвет" човечанства, а њихова демонска писанија за узор прелепог. Руку на срце, може ли се рећи да је међу познатим писцима више честитих и скромних људи него развратних и порочних, који у пороку траже надахнуће? Колико је ту изопаченика, душевних болесника, психопата, који себе сматрају признатим или непризнатим генијима! Није случајно што се њихова средина назива боемијом - блатњавом баруштином. Али баш ове људе свет, који је заборавио Бога, назива "носиоцима духовности"!

Обично говоре да је значајно дело написано у наступу надахнућа, али нико, међутим, није размишљао какав је узрок тог надахнућа. Многи песници отворено су тврдили: "Осећам како ме нека непозната сила осењује и да неко пише мојим пером". То надахнуће је уствари демонско стање медијума. Александар Блок, обраћајући се свом демону кога је називао "музом" надахнућа, говори: "Има у напевима твојим скривеним пропасти кобна зловест, поругања завета свештених... и таква сила што ме мами да ширим гласине да си (ти) ангеле низводила покоравајући их својом лепотом").

Подсмех сатане све више избија на видело у световној уметности. Док су се у древна времена величала јунаштва која су такође била заснована на гордости и, по речима блаженог Августина, била не друго до "блистави пороци", то је потом уметност са сваким столећем постојала све отворенија апологија порока. Преко световне књижевности човек мислено врши све видове греха, губи стид пред самим собом и можда, тек с времена на време, придржава се спољашње пристојности.

Господ је рекао: "Очисти унутрашње и тада ће спољашње постати чисто" (уп: Мт. 23,26). Световна уметност прља унутрашње, а спољашње постаје маска.

Сав дуготрајни период романтизма у књижевности јесте култ страсти, жеља да се религија сазда не на љубави него на заљубљености, да се тамне склоности душе представе као нешто свештено, да се баналност застре велом тајне. Сменивши романтизам, натурализам је већ култ плоти и крви, светковина и радост при помисли да си само честица прашине. Али описивање свињца мора пре или после да дотужи, и зато натурализам смењује декаденца.

Декадент припрема од истих они страсти пикантна јела. Овде је култ распадајуће лешине, овде се човек практично поистовећује са демоном.

Још једна важна чињеница: за световну књижевност Бог је неинтересантан лик. У романтизму на Његово место постављен је предмет љубави, некакав идеал, коме се придају иреална својства. У натурализму, земља која образује форме поново се претвара у гробни прах, за натурализам божанство је сам човек. У декаденцији место Бога заузео је ђаво. Романтизам је у односу на Бога - лопов, он хоће да сазерцава божанску славу у личности човека. Натурализам неће да зна ништа о Богу, он презире и мрзи саму идеју Божанства. Декадентство се поклања сатани као Богу. И, напокон, егзистенцијализам сматра и Бога и ђавола и сав видљиви свет тек само представама, стањима и процесима који се дешавају у души човека. Ничег нема осим пустоши и бездана, као да говори он, а то што изгледа да постоји, само је вечно пулсирајућа безумна мисао самог човека, која блуди по његовој сопственој души - огромној, безданој и хладној, као међузвездано пространство.

Што се тиче надреализма, то је апокалипса коју су написали пророци сатане, демонизација човека, култ метафизичког ужаса, предосећање наступајуће катастрофе. Ту је човечанство које је оставило Бога, штавише, које је омрзнуло Бога од свег срца и објавило Му рат. Настаје трагични распад човекове личности. Човек више не бежи из света у своју болесну душу, него у њему, том свету осуђеном на пропаст и потресеном безумљем, тражи заборав.

Надреализам је област иза огледала декаденције, где се ђаво већ више не крије у складиштима човекове душе, као иза позоришне завесе, већ излази у својем обличју на сцену светске историје.

Егзистенцијализам и надреализам нису никли на пустом месту. Они су један од завршних спратова здања културе, које су изградила претходна покољења. Демонски импулс био је положен већ у темељ тог здања, али раније се могло видети само на земљу бачено семе и млади изданци, а сада је на стабљикама процветало ноћно цвеће зла.

Надреализамјезаконити "син" и наследник својих предака али у исто време то је бунт деце против очева. Док су пређашњи књи-жевни жанрови представљали страсти као извор среће и радости, као квинтесенцију човековог живота и брижљиво наносили козметику на лице распадајућег леша ("Смрт" Бодлера) то је надреализам одлучно прогласио најодвратније за најлепше. Причају да су у нацистичким логорима осуђенике на смрт водили на место казне уз звуке танга, који су називали "Танго смрти". Надреализам је плес смрти у којем се трза човечанство у агонији. Вероватно да ће се следећа етапа уметности мало чиме разликовати од крикова гадаринских бесомучника, који су ударали главом о камење да ублаже унутрашњи бол, и живели у гробницама, погребним пећинама где су полагали покојнике. Карактеристично је да ђаволом опседнуте привлачи нечистота, трулеж и распадање, зато што је ђаво дух смрти.

Рећи ће нам како постоје класична књижевност, сликарство и музика које се могу супротставити хаосу савремене антикултуре, тако што човек има избор и алтернативу. Али чиме је прожета та уметност? Такође душевним страстима. Она одводи човека од Бога, и испуњава његов ум представама земаљског. Чему је посвећено световно сликарство? Лепоти без Бога.

Шта побуђује у души музика највећих композитора? Сањалаштво и занесеност, страстна душевна стања или незнабожачку опијеност овим светом. Свети Јован Кронштатски је писао: "Мисао о земаљском оземљује саму душу", а световна књижевност са својим јарким, страстним ликовима личи на грумење земље, којим душа, као гробар, покопава свој дух.

Уметност нагони око душе да гледа или на земљу или у илузорни свет фантазије, налик на пловеће облаке који сваки час мењају своју форму.

За запрљане очи душе духовно небо је затворено. Што се тиче сликарства, ту је слика још дубље него реч спојена са страстима. Још је Св. Јован Златоусти писао о томе да је било људи који су се заљубљивали у слике и статуе. На слици имитација живота је упадљивија него у речи. Она зачас, кроз поглед погађа човечије срце. Световна уметност увек носи незнабожачки карактер са широким спектром култова од космофилије до култа чулних страсти, а од ње-га до отворене демонофилије.

Античка трагедија је први акорд уметности који смо зачули. Надреализам је један од његових последњих акорда. Али сама симфонија је јединствена.

Може ли човек занет уметношћу да се моли чисто? Не! Његова молитва биће налик на поточић који ишчезава на путу, нестаје у песку. Буру помисли, фатазмагорију ликова, карневал слика које душа памти, ђаво, као своју војску изводи из дубине подсвести човека, да би опустошио његову молитву. У срцу таквог човека нема места за молитву, оно је предато другим осећањима. Његов ум није способан да проникне у смисао молитвених речи, он је окружен тамним ројем помисли. Његова молитва личи на кућу од песка, која се расипа под рукама.

Наша интелигенција је и малорелигиозна баш зато што се лишила способности да се моли. Она може само да расуђује и замишља, тј. налази се у области душе, а не духа.

Постоји још једна подврста надреализма, или тачније, његов претходник - кубизам. Ту је - жеља да се престане бити човек, да се претвори у конструкцију сличну машини. Још су антички философи сматрали да су четвороугао и коцка символи материјалности, атома земље. Кубизам је и ужас пред цивилизацијом, која претвара човека у железну звер, а и тајни нагон ка том царству смрти од камена и метала, сличан љубави безвољног роба према свом суровом господару.

Могу приговорити да, макако људи били страстни и развратни, ипак се у њиховој души крије чежња за истином и немогуће је да столећима у светској књижевности није било створено макар и неколико ликова хришћанских подвижника који би нас могли надахнути за сав духовни живот самоодрицања, као и да хришћанин од световне књижевности не може добити, као из руде, зрнца злата. Ипак, како смо рекли, књижевност ничему не учи. Она индукује страсти које постоје у нашој души, оживљава пороке који леже на дну срца, као подводно чудовиште, она распаљује уобразиљу, погружава у свет маштања, али никаква реална знања не даје. Не може се сачинити лик светитеља на основу својих приземних представа и не-чистих емоција, не може световни писац да проникне у унутрашњи свет подвижника помоћу интуиције: душевно никада не поима ду-ховно. То ће бити лаж о светом.

Чак и такви ствараоци књижевности као Данте, Тасо, Достојевски, Толстој и други, који су умели да дубоко разоткрију свет човека на нивоу његове душе, када се радило о хришћанским подвижницима, приземљивали су их или их претварали у некакве јалове, бесплотне сени, или су их нагонила да се појављују на страницама својих књига као морализатори на сцени. Чак и у карикатурама Анатола Франса понекад се испољавало боље разумевање недоступних тајни духа него код такозваних хришћанских писаца - моралиста.

Стога, изводећи закључак рецимо: у светској литератури могу се разликовати разни степени и нивои концентрације демонизма, од скривених до бестидно огољених, али он овде нема алтернативе.

Споменимо и другу област човековог знања - науку. Може се учинити чудним и парадоксалним зближавање науке и демонизма. Атеисти су стално галамили о томе да се наука супротставља мрачњаштву. Већина верујућих сматра да је наука неутрална према религији, да се она заснива на материјалним појавама.

Изучава њихово међусобно деловање, истражује законитости, открива законе које је Творац дао, и зато, налазећи сврсисходност свега створеног од космоса до атома, може сасвим објективно да доведе човека до вере у Бога. Али ми не говоримо о вери - "и ђаволи верују и дрхте" (Јак. 2,19). Овде је реч о другом: о способности за богоопштење људи са аналитичким начином мишљења.

Често људи науке, читајући религиозну литературу, говоре: "Можда је то што је написано и правилно, али сама методологија је погрешна", мада, у ствари јединствена методологија у науци не постоји: сваки значајни теоретичар науке ствара своју, а велика открића обично руше методологију. Научна открића већином нису логична него парадоксална. И поред тога задржаћемо се на главном принципу науке - ићи од појединачног ка општем, градити сликовити модел општег и никада не доћи до целине. Религија, напротив, показује духовне реалности у њиховој целовитости, а не у аналитичкој рашчлањености, она иде од општег ка појединачном.

Научницима, како онима који верују припадајући различитим конфеси-јама, тако и агностицима, религиозно Откривење чиниће се као на-рушење методологије, а чудо као непотребна дисонанца у математички тачној слици свега сазданог. Зато ће се они старати да снизе ниво Откривења до могућности логичке анализе а чудо да објасне природним узроцима.

Умом који се обрће у свету коначног међу узрочно-последичним везама тешко је поверовати у Бога као у живу Личност. И личност ће сматрати за живу организацију, тј. ограниченост. Због тога аналитички ум олако нагиње на страну деизма или пантеизма. Тамо место Бога заузима космос, у једном случају као механизам, у другом као модификација Божанства. Пример научника који покушава да богословствује је свештеник Павле Флоренски или архиепископ Симферопољски Лука (Војино-Јасенецки). (на овом месту би желели да се оградимо од става архимандрита Карелина, из простог разлога што је архиепископ Лука канонизован. Мада, из историје Цркве се може видети да су и велики духови Вере Православне међусобно понекад имали неслагања у односу на узјамне ставове и мишљења. Један од примера су и Свети Епифаније и Јован Златоусти. - примедба уредништва Православног Одговора.)

Њихова мисао стално тражи материјални субстрат, о који би могла да се опире. Уместо полета вере - поштапање доказима, покушај да се створе услови у којима би било могуће извести и поновити духовни опит као научни експеримент. И управо зато код појединих свештенослужитеља постоји необично интересовање за спиритизам и парапсихологију.

Други пример је протојереј Сергије Булгаков, философ, који је такође покушавао али никако није био у стању да постане правословни богослов. Он више не тражи ослонац у материјалном субстрату него у формалној логици, и због тога ствара или понавља платонско-гностички систем, који може бити сагледан само очима разума и подвргнут анализи. Овде је све, Бог и створени свет, Божански план и Промисао, стрпано у предео разума, овде је све утврђено и у исто време све бездушно и плитко.

Религија води од унутрашњег ка спољашњем. Наука и окултизам - од спољашњег ка унутрашњем, од форме ка супстанци. Лако је веровати у Бога и у исто време "отарасити" Га се преко деизма, закључивши да се Бог, након што је оградио свет законима, сакрио од њега, као отац који је, давши наследство сину рекао: "Сада немам с тобом више посла, живи сам како хоћеш", или прекр пантеизма, објављујући да је Бог - све, и да је Бог - ништа.

Научник увек хоће да пронађе и установи законе за Онога Који је изнад сваког закона. За њега је религиозни опит сличан научном експерименту, хемијском процесу који настаје у реторти са реактивима. Карактеристично је да се Мефистофел јавља Фаусту први пут не на гори Броукен, где тамни духови празнују шабат, него у научној лабораторији, где ученик Фауста Вагнер хоће да помоћу жи-виних једињења створи у епрувети живог човека. Појавивши се у лабораторији, Мефистофел затим следи Фауста као сенка све до његовог гроба. То је дух сумње, дух порицања, дух богоборства, који обећава човеку рај на земљи, а захтева да се то плати душом.

[IvanJ]

***

Као још једно средство демонизације човечанства у свим историјским периодима служило је позориште. Позориште - то су згуснуте страсти, поље духовних лажи које захвата гледаоце као лепљива биљка инсекте који се у потрази за нектаром спуштају на ње-не смртоносне цветове.

У позоришту је сабрано све оно најнегативније што се већ налази у свакој врсти уметности. У сликарству, музици и књижевности као носиоци страсти служе слика, скала звукова, реч, тј. посредни символ, а у позоришту живи човек који одашиље у гледалиште таласе својих греховних осећања и доживљаја. Сама уметност глумца је вештина уносити се у други, туђи живот и учинити га својим животом, улазити у непостојећи лик и поистоветити га са собом, стављати на себе маску и њоме заменити сопствено лице. Позоришни уметник је Протеј који стално мења свој облик. Зато је уметност позоришног глумца уметност убијања личности у себи, уметност мењања боја као што их мења камелеон, умешност мењања форми слично води коју пресипају у разне судове.

На позорници је немогуће изразити душевно стање, јер се истина не да одглумити. Позорница је концентровано поље страсти: што је интензивније и живље изражена страст, тим дубље она продире у срце гледалаца, тим их јаче увлачи у свет фантазије и иреалности.

На позорници глумац оживљава све постојеће човекове страсти. У њему се оне показују са таквом силином да гледалиште често скоро физички осећа њихов дах. Глумац као маг призива страст из своје подсвести као заклињач који говори демону: "дођи", и овај долази, "отиди", и овај ишчезава. Тренинг позоришног уметника има врло велику сличност са окултним вежбама јогина.

И јогин и позоришни уметник уздају се у моћ уобразиље, уче се да замишљају упадљиве слике, да живе у њиховом илузорном свету, да верују у њихову реалност - као да се растварају у њима. Позоришна сцена и астрал окултизма јесу подручје страстних емоција које у источњачком окултизму добијају персонификовану форму.

У многобожачким култовима храм и позориште представљали су један јединствени архитектонски комплекс. Највеће позориште у Риму, које је саградио Помпеј, било је смештено у подножју храма Венере, а степенице тога храма служиле су гледаоцима као клупе. На позорници античког театра богови су се појављивали као јунаци не само трагедије него и комедије. И најдревније мистерије такође су представљале театрализоване представе са учешћем злих и добрих божанстава. Само овде више није било гледалаца: у драмске чинове мистерије били су укључени сви присутни. Слично томе и у Хиндустану у многим храмовима ритуали су се одржавали као представе са учешћем професионалних глумаца и плесачица. За време тих ритуала често су се употребљавале маске не само богова и хероја, него и чудовишта.

Свети Оци су писали да се демони хране човековим страстима као вампири крвљу. Зато позориште има свој окултни аспект, своју окултну позадину. Карактеристично је да се по правилима древне Цркве, није допуштало крштење сачинитеља идола, блудница и глумаца. Они који су се бавили тим "занатима" после крштења одлучивани су од причешћа и молитвеног општења. Било је још и правило да будући свештеник не може да узме за жену позоришну глумицу макар она била и девојка, јер је немогуће сачувати унутрашњу чистоту играјући улогу Клеопатре или Месалине. Када савремени либерали називају позориште "храмом уметности" онда се намеће питање: а кога то они подразумевају под храмовним играчицама?

Још је једна сличност између јоге и тренинга позоришних уметника - умеће претварања у замишљени лик. Јогини саветују човеку да сачини за себе друго "ја" - идеалног двојника као живу личност, са којом би човек хтео да замени место. При том они истичу да реч "идеални" означава пожељни за човека, а не потчињен посебним моралним принципима, иначе тај замишљени лик неће бити жив. Затим, путем медитација, како мислених тако и емоционалних, човек треба да поистовети себе са двојником, фактички изгубивши осећај свог реалног "ја". Такође је и за позоришног глумца неоп-ходно да се уживљава у лик свога јунака док не осети ишчезавање сопствене личности.

У јоги се практикује вежбање управљено на опуштање мишића тела, релаксацију. Јогини то називају "асаном мртваца". Сличне вежбе за опуштање уводе се и у тренинг позоришних глумаца. Изузетан значај у јоги имају вежбе за развијање концентрације пажње, способности да се дуго времена усредсређује на било који облик или реч, одвлачећи мисао од свега осталог. Сличне вежбе присутне су у системима свих великих режисера.

Свети Оци су говорили да су сапутници човечијих страсти демони тих страсти. И да су зато многа места засићена, буквално заражена страшним духовним отровом, као да сами зидови памте оно што се дешавало међу њима, натопљени задахом лагавог труљења који су испуштале душе њихових житеља. Ако већ позориште називају "храмом уметности", тим пре се може рећи да је то школа уметности лажи, која се преобратила, у суштини, у култ. Прва заповест хришћанске аскетике је - чувати своје срце. Позориште, напротив, отвара срце за све страсти.

Врлина се не може приказати на сцени. Хришћанске врлине се не показују пред светом, већ, напротив, скривају се. Уосталом, позориште се, са ретким изузетком, и не бави моралисањем. Оно се скоро увек, тајно или јавно подсмева светињи и ономе што се у Хришћанству уобичајено назива целомудреношћу. Међутим, постоји и друга опасност: да позориште учи човека да глуми у животу као на сцени, да се показује онаквим какав није у стварности, да лаже и претвара се.

У свим револуцијама позориште је играло прилично злокобну улогу. У најмању руку, симпатије већине позоришних уметника, по правилу, биле су на страни револуције. У суштини, главни импулс позоришта постало је рушење хришћанског морала.

После револуције позоришту су били предати на оскврњење многи храмови, и глумци су без икакве гриже савести играли у олтару као на сцени. У сваком случају још нисмо чули да су водећи глумци одлучно протестовали против таквог светогрђа. Сви смо ми били сведоци како су се они енергично бранили када су их, последњих година, као незване госте, исељавали из храмова, преправљених у позоришта и циркусе.

У време Француске Револуције за државну религију био је проглашен култ разума, позван да заузме место прогоњеног Хришћанства. И овде се револуционари нису обратили за помоћ философима, него позоришним уметницима. За оличење разума, за богињу новог култа била је свечано проглашена једна од оперетских артисткиња Париза. Лакрдијашки карневал, брижљиво увежбан од њених колега, разиграо се по улицама француске престонице. Нагу глумицу као статуу многобожачке богиње унели су на рукама у Катедралу Париске Богоматере. Та поворка била је праћена шаљивим представама и фриволним песмама, у којима су исмеване хришћанске Свете Тајне.

Затим су глумицу посадили на олтарски престо Катедрале, као на трон, а чланови Конвента су је поздрављали настављајући богохулну лакрдијашку представу. Позоришна боемија Париза била је усхићена...

Морамо споменути и тако одвратне појаве у савременом позоришту и кинематографији, као што су представе, филмови и балети о ... Христу. Крајња граница цинизма јесте приказивати Христа како плеше. Глумити Христа може само богохулни безбожник или параноик - визионар. Ваља се подсетити да је први који је хтео да игра улогу Бога био сатана.

Позориште одгаја особени менталитет. Сам живот се ту прихвата као игра на сцени, а као мудрост се сматра умеће да се никада не буде оно што си сам собом. А ово је тим страшније у наше дане када су канали телевизијских емисија претворили у гледаоце и учеснике позоришних представа малтене сво човечанство.

Данас у ближњем све јасније видимо глумца, а у узајамним односима људи - прорачунату игру, као да живимо под кровом огромног театра. Лаж је постала универзални грех наших дана. Она продире у све друштвене структуре, блиске људе чини туђим.

У последње време ушао је у моду термин "ноосфера". Ми нисмо присталице те хипотезе, но ако се послужимо њоме, може се рећи да се ноосфера катастрофално изрођава у "плутосферу".[1]

***

Хтели бисмо да укажемо и на још једну "диверзију" ђавола: његов план да подрије Православље изнутра.

Духовна знања имају своју специфичност. Вера се не може по-истоветити са било каквом силом или способношћу човечије душе, био то разум, емоција или воља. Религиозна свест дубоко се разликује од њих, обухватајући их и испољавајући се преко њих она остаје у исто време особити гносис човека. Вера је сама онтологија човекове душе. Вера тражи укључивање у њу целокупне човекове личности. Када говоре да је вера област човековог срца, то не треба заборављати да Свети Оци срце нису схватали као емоционалну сферу човека, како ту реч схватају у наше време, већ као јединство сазнајних моћи, онај центар из кога потиче наша мисао, где се рађају жеље, доносе одлуке, које се потом у подручју свести усвајају већ као реч, емоција и императив за деловање.

За религиозни гносис неопходно је очишћење душе од греха и страсти, које слично корозији разбијају и разједају моћи душе. Очишћењем срца способност човека за духовну спознају неизмерно се увећава.

Баш зато у древној Источној Цркви богословље је сматрано за наставак литургике и библиологије, а образовање стечено у духовним академијама повезивало се са укључивањем у манастирски живот и изграђивало се као здање на темељу аскетике. Богословље (област сазнања) и заповести (област воље) узајамно су се прожимали и пребивали једно у друго. Богословље је било светост изражена речима, тајна изведена из дубине ћутања на периферију човековог језика.

Због тога је код Светих Отаца могуће наћи овакав афоризам: "Ко се истинито моли тај је богослов, а истинити богослов је онај који уме да се моли". Религија чистог разума је породила схоластику, религија пуких емоција - адогматски пијетизам, религија чисте воље - плитки морализам. Сва та три вида "религиозне аналитике" постала су духовни сурогат.

Православна Црква је првенствено Црква духовних сазерцања, храмовног богослужења и унутрашње молитве. Литургика, мистика и аскетика јесу дисање хришћанског Истока. Учење о унутрашњем животу подвижника Источне Цркве је уникално учење. У другим конфесијама нема и не може бити такве задивљујуће јасноће и дубине.

Источна Црква је имала, како је већ горе речено, своју традицију у духовном просвећивању и образовању. Училишта су подизана при манастирима и храмовима у намери да се знања стицана у њима усвајају кроз религиозни опит. Образовање се на тај начин налазило у најтеснијој вези са увођењем ученика у духовни живот. Сама предавања добијала су форму дијалога између предавача и њихових ученика."

Где ћемо данас тражити истину?", питао је свој аудиторијум у почетку лекције византијски богослов Михаил Псел. Бог је био пре свега објект религиозне побожности а тек затим познања. Лекције византијских богослова, као и светоотачке проповеди, нису носиле аналитички, већ синтетички карактер. То је била прича о Живом Богу.

Али, затим ту традицију замењује еклетички приступ: долази до замене вредности. Знање више није потпора у труду Хришћанина - подвижника над собом, него је самоциљ, некакав аналог земаљске моћи коју цени свет. И будући да је у области световних наука и философије Запад имао разрађени систем схоластике и казуистике, то су владари Истока, као да су били очарани тим интелектуалним "богатством", стали да потпомажу преоријентацију духовног образовања на Истоку и у богословље је продро западни метод аналитичког мишљења.

Причу о Живом Богу заменило је разматрање свој става Божанства. Знање човека о Богу смештена су у квадратиће ишпартаног листа хартије. При том Божанска својства разматрана су аналитички, једно одвојено од другог. Бог као Личност ишчезао је у тој аналитици, огољена реч о својствима Бога постала је сувопарна и хладна.

Тамо није било Бога "Ко-ји", тј. Бога Живога и Лич-нога. Њега је заменила некаква сума знања о Богу (безгранични Бог раставља се на делове и од њих се саставља скуп), као имаоцу одељених својстава и атрибута, сума која одговара на питање "шта". Лекције су држане више не као дијалог, већ у форми монолога. Док је за предавање богословља у византијској традицији педагог морао да буде ерудита, то је за предавање схоластике био довољан специјалиста који би ујутру могао по одређеном плану прочитати лекцију састављену претходног дана или чак мање од тога: да научи странице из уџбеника, преприча их студентима и затражи адекватан одговор.

Византијско образовање поучавало је у првом реду православном начину мишљења. Западно је давало скуп знања у коме није било целовитости него само делова. Карактеристично је да и трактат Томе Аквинског, који представља врхунац западног богословља, носи назив "Сума теологије".

По нашем мишљењу увођење у систем православног образовања схоластике као метода обуке увезеног са Запада, имало је најтрагичније последице. Целовити религиозни гносис, заснован на духовном опиту замењује се гносисом разума. После богословља и друге дисциплине у духовним школама прешле су на језик сувог рационализма, претендујући на световну научност.

До чега је то довело? Знамо да су почетком XX века семинарије попунили кадрови револуционара. И овде ствар није само у личностима тих одступника од вере, њиховим појединачним особинама, него и у томе што им духовна школа није помогла да нађу Живога Бога, а абстракције, чак и богословског карактера, отргнуте од срца могу без особитог труда да буду заборављене или одбачене. Због тога сматрамо да је и модернизација духовног образовања по западном обрасцу, која не узима у обзир традицију и специфичност Православља, настала такође под утицајем тамних сила.

Разум је узурпирао место које припада срцу, и, оставши без срца, нашао се без Бога.

превео са руског:

Мирослав Голубовић

Преузето из књиге

„Терапија душе по Светим Оцима – мутација душе савременог човека“

стр. 358-382

[1] Ноосфера (од грчког "разум" и "свет") - је сфера узајамног деловања природе и друштва. Значење тог појма преосмислио је В. И. Вернадски. Према њему, ноосфера је ново еволуционо стање биосфере, повезано са појавом и развојем човечанства. Другим речима, човечанство постаје нека моћна сила, упоредива по свом утицају на природу са геолошким продесима. Аналогно овоме треба схватити и значење термина "плутосфера", који је аутор употребио. - Ред.

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/skriveni_demonizam_savremenosti.htm

[nishizawa]

Само ми једна ствар није јасна - зашто је архимандрит Карелин писао оволики текст, кад би било далеко једноставније да је рекао просто - демонизовано је све оно што није Ја.

[Guest]

Архимандрит Рафаил Карелин: Првородни грех и изгнање Адама из раја

26 недеља феб 2012

Posted by radiosvetigora in Духовност

≈ Оставите коментар

Зашто нам је покајање неопходно? Зашто покајање мора да прати Хришћанина од почетка његовог свесног живота, од ступања на пут духовног живота до саме смрти?

Недеља пре свете четрдесетнице се назива “Сећање на Адамово изгнање”. Задржимо се на овом кључном, веома важном библијском догађају, на катастрофалном паду целог рода људског, које је представљао Адам.

У првом стиху прве књиге Библије је написано: У почетку створи Бог небо и земљу (1. Мојс. 1, 1). Небо, анђеоски свет, било је створено у једном тренутку; материјални свет је био створен у неколико етапа. Свети Оци у поретку стварања света виде идеју усхођења од најнижег, несавршеног, ка савршенијем. Шестог дана стварања космоса Господ ствара човека – венац видљивог света. Човек је представник, како каже преподобни Максим Исповедник, ипостас два света – духовног и материјалног, невидљивог и видљивог, у њему се крију Небо и земља. Господ је човеково тело створио од земље (сви елементи од којих се састоји космос налазе се и у људском телу), а затим је удахнуо у њега душу, учинио га је сличним Анђелима. И зато је човек пре свега дух одевен у тело. На човеку лежи задатак са огромном одговорношћу. Он је био створен за узвишену мисију, за интеграцију свег видљивог света и његово сједињење са светом невидљивим, односно, преко човека је требало да се оствари одухотворење и преображење свег космоса.

Затим Господ саздава Еву, саздава је из Адамовог ребра. Овај акт саздавања, ова велика тајна је постала мета отровних подсмеха и шала људи лишених осећања побожности и дубине мистичког мишљења. Међутим, уколико се замислимо над актом стварања жене видећемо ту испољавање велике Божанске мудрости. Да је Ева била створена као Анђео – ни из чега, или као Адам – од земље, род људски би имао два начела и не би било јединство, већ збир, сједињење; човек не би имао једно начело, једног представника. А сада је начело рода људског Адам, као неки извор, у којем се потенцијално садрже сви људи који ће живети на земљи до краја света, извор из којег се излива непресушна река – покољење за покољењем. Зато се благослов који је дат Адаму распростире на цео људски род. Али се и онај страшни потрес, онај греховни пад, она духовна деформација, коју је осетио Адам као личност такође као нека болест преноси на цео род људски.

Неки од Отаца виде у стварању Еве одређени духовни смисао. То је блискост мушкарца и жене, блискост кроз осећање љубави. Као што је ребро близу човековог срца, тако су и мушкарац и жена у мистичком смислу блиски једно другом.

Господ Адаму даје власт над целом земљом. У Библији се под речју “земља” често подразумева не само наша планета, већ и цео материјални и видљиви свет. Свети Јован Златоуст говори да заповест ” владајте земљом” (1. Мојс. 1, 28) представља сведочанство о једном од својстава Боголикости човекове. Својства Божијег образа (иконе) у човеку су: бесмртност, духовност, разумност, осећање љубави, итд. Подобије јесте слободна воља, могућност избора мотива, унутрашња аутономија. То је оно што човекову личност чини непропадљивом духовном монадом. У самом стварању човека из библијске приче видимо колико се дубоко библијско учење разликује од пантеистичких учења. Човек је образ (икона) Божији. Основна догма пантеизма је лажно учење да је човек биће које је једносуштно с Богом. Отуда други правац пантеистичке мистике и аскетике, пантеистичког доживљаја света. За пантеисте је човек Бог који је заборавио на своју божанственост. За Хришћанина је човек образ и подобије Божије, то је појава вечности и бесконачна потенцијална могућност лика да усходи ка свом Прволику, ка свом Творцу.

Библија говори о два дрвета у Рају – Дрвету живота и Дрвету познања добра и зла. Хранећи се плодовима са Дрвета живота човек је добијао бесмртност. Дрво познања добра и зла је било дрво преко којег је требало да буде одређен однос Адама према Богу: или хармонија људске воље са Божанском кроз послушање или отпадање човека од Бога кроз непослушање. Светитељ Јован Златоуст пише: “Неки кажу: Зашто је Господ дао такву заповест – да се не једе плод са дрвета, зар није могао да да другу, узвишенију? А какву? Не чини прељубе? Али, са ким би Адам могао да учини прељубу? Не убиј? Али, кога би он могао да убије? Не кради? Али, све је било његово.” Зато је Господ дао заповест не само као пробни камен љубави Адама према Њему, већ и као могућност усавршавања у послушању вољи Божијој.

Неки Оци, укључујући Светог Григорија Назијанзина, нам подижу крајичак завесе над тајном. Библијска реч осим буквалног има и символички, духовни смисао. Он не изналази противречност, не негира буквални смисао, већ га продубљује, даје нове димензије библијској причи, открива пред нама нове хоризонте. Дакле, Григорије Назијанзин пише: “Мислим да је дрво познања добра и зла било дрво највишег сазрцања.” Човек је требало да дође до сазрцања и до Боговиђења поступно, кроз Богоопштење. Дрво живота је и било дрво Богоопштења, јер се истински живот људи састојао у општењу са Богом, представља. јући непрекидно савладавање тварне ограничености кроз учествовање у животу апсолутном и Божанском. Богоопштење је давало истинско Боговиђење, али је за сазрцавање био потребан непрекидан пут духовног усавршавања. Јер Адам је био створен као чист и невин, али несавршен, предстојао му је пут духовног усхођења. Међутим, он је по мишљењу Григорија Богослова, , дрско пожелео да се успне на степен сазрцања, да на известан начин на силу освоји тајне Боговиђења да би постао бог, бог без Бога, слободан владар свог постојања без Онога Ко му је дао ово постојање.

Библијско казивање о Адамовом нарушавању Божије воље је казивање о поновном греху сатане. Сатана је, одушевивши се својом тварном, анђеоском лепотом, умислио да је као Бог, да је једнак Богу. Адаму је рајско дрво изгледало као неки талисман, који је он хтео да освоји на силу и да одмах постане власник целог света и свог сопственог постојања. Зато Адамов грех није био само грех људске слабости, већ и грех богоборства. У Библији је написано да је у Адамовом греху учествовала “змија” (Луцифер). Змија је анђео без крила; ангеоска крила представљају устремљеност Анђела ка Богу. Овај Анђео је пао у дубину материјалности и духовне таме. Он гмиже у материјалности, гмиже по земљи, налази се под ногама, испод других бића. Пали анђео разговара са Евом и не користи чисту лаж, већ најстрашнију лаж – полуистину. Он лаже, изврћући заповест Божију. Он говори: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? (1. Мојс. 3, 1) и на тај начин као да шири димензије Божије забране како би Га људима представио као сурово Биће Које не жели да се човек усавршава.

Ева ступа у разговор са змијом, говори да је Бог забранио да се једе само са једног дрвета. Али, семе неповерења према Богу већ је посејано у њеној души. Евин грех се састоји у томе што она и даље разговара са мрачним духом, иако зна за његову богоборачку суштину. Код неких древних мистика, на пример код Филона, постоји морално објашњење преваре Еве и Адама. Не одричући буквални смисао он говори овако (сликовито, фигурално): “Ева – то су осећања, Адам – то је разум.” Осећање је преварило разум. Зато и ми у себи самима непрекидно видимо Адамов пад. Видимо како наша осећања и страсти прелешћују и заробљавају наш ум, бацају нас у таму очаја и богоодступништва. Написано је да се њима после нарушавања Божанских заповести отворише очи, и видјеше… (1. Мојс. 3, 7). Шта то значи? Увидели су да су наги, да су без одеће. А шта ово значи? Како разумети ове речи?

Свети Јован Златоуст објашњава да људи раније нису били наги у смислу који ми подразумевамо, да су били одевени, али не у нашем смислу, нису били одевени у материјалну одећу, већ су били одевени благодаћу. Из њих су се изливали зраци светлости, који су били најдивнија и најлепша одећа. Он говори да не може да се каже да је сунце голо, да је наго. Сунце је одевено светлосним кругом својих зракова. Тако су људи, који су у себи имали благодат Духа Светога, били окружени њоме не само невидљиво, већ и видљиво. Њихова тела су светлела као сунце. И ова светлост се угасила те Адам угледа наготу своје жене. Осим тога, за време пада у грех дошло је до изопачавања свих моћи људске душе. На језику аскетике обично користимо појам троделности човекове природе: дух, душа и тело. Треба знати да се душа од тела разликује супстанцијално, односно природно, а од духа не супстанцијално већ функционално, односно по својим дејствима. Под моћима духа, под његовим способностима се обично подразумева унутрашњи логос, унутрашња реч, унутрашњи ум. Истинско познање духа и јесте познање Божанских логоса. Затим осећање вере, осећање Божијег присуства, осећање општења с Богом, то је на нашем језику верска интуиција, чијим сведочанством се ми не само уверавамо у постојање Бога, већ Га и осећамо, доживљавамо, осећамо своју заједницу и присност са Њим. Овај осећај се до пада у грех налазио на степену духовног виђења, а затим је остао у души као могућност верског доживљавања. Он се буди и развија поново до својих богоназначених размера благодаћу Божијом и подвижничким стремљењем самог човека.

Душевне моћи су по Светим Оцима троструке. То је наш разум, који нам омогућава да словесно мислимо и те мисли исказујемо кроз речи; затим – да мислимо у представама и одређеним сликама (визуелним, аудитивним, итд.). Само у подвижничком сједињењу са умом (духом) наш разум може не иросто да бележи спољашње појаве већ и да суштински разумева идеје и узајамну везу између ствари и појава.

Друга сила душе је – жеља. Пре пада у грех, то је била сила која је човека вукла ка Богу. После пада у грех она се претворила у жељу за задовољствима, и зато сад представља двојако осећање – насладе или незадовољства.

Трећа сила је воља. Воља представља енергетски део душе, на известан начин саму реактивност душе. И овде је после пада у грех дошло до изопачења и изрођавања. Воља се претворила у страсну жељу, мржњу и гнев. Воља се (у палом стању) нарочито испољава као чулна љубав или као гнев и раздражљивост.

После пада у грех дошло је до распада, до удаљавања сила духа од сила душе, сила душе од тела. Истовремено је дошло до распада сила у самом духу и у самој души. Пре свега, у Адаму се угасила љубав према Богу. Бог је за Адама престао да буде садржај, циљ и унутрашња чињеница његовог живота. Он је о Богу почео да размишља као о спољашњој сили, и уз то, сили страшној, кажњавајућој, неумољивој. И зато Адам жели да се сакрије међу дрвеће, мисли како ће да побегне од Бога. У томе се огледа и помрачење његовог разума. Адам је раније поседовао велику мудрост, у већем степену него било ко од његових потомака. Он је именовао бића која су насељавала земљу. Свети Оци су говорили: “Именовати” – значи препознати и знати главна својства тих бића. Зато је пред Адамом цео космос био отворена књига коју је он читао. А после пада у грех његов ум се толико пореметио и помрачио да је он о Богу размишљао у физичким, материјалним категоријама и да је желео да се сакрије од Њега.

Господ Адама позива на покајање, али уместо да се покају он и Ева се оправдавају и сваљују кривицу на палог анђела и на крају крајева – на Самог Бога. Због тога их Бог изгони из Раја. Пре пада у грех Адам је био у Рају и Рај је био у Адаму. Рај у Адаму је Божанска благодат, то је сједињење његове душе с Духом Светим. Адам се лишио унутрашњег раја. У Библији је написано: …али с Дрвета познања добра и зла, с њега не једи;јер у који дан окусиш с њега, умријећеш (1. Мојс. 2,17). Физичка смрт је одвајање душе и тела, а смрт духовна је одвајање душе од Бога; зато је на дан преступа Адам духовно умро. Он је живео, али је у духовном смислу био као леш, као тело мртваца које се распада.

Зашто је Господ истерао Адама из Раја? Да би га казнио? Али, да ли можемо да говоримо о томе као о казни, о дејствима Божијим – само као о узрочно-последичном закону? Не. Изгнање Адама из Раја представљало је испољавање љубави Божије према прародитељима. Адам је изгубио унутрашњи Рај, присуство Бога га није радовало, већ га је мучило. Да се Адам налазио у Рају, сам Рај би за њега постао вечно, непрестано мучење, вечно подсећање на оно што је изгубио. Он би, са још већим болом, осећао губитак благодати Божије. Овде је кључ за решавање једног питања: зашто Господ допушта постојање пакла? Зашто Господ не опрости и не прими поново све грешнике у Царство Небеско? Управо зато што када би Господ примио човека, који је изнутра постао неспособан за Богоопштење, у Царство Светлости и Благодати, овакав човек би био налик на човека који се налази на обали реке и не може да пије воду из ње. Он би се још више и још страшније мучио. И због тога неки богослови говоре да адске муке представљају последњу милост Божију према грешнику, како би он у физичким патњама заборавио на најужасније, најстрашније – духовне муке.

По библијском казивању Господ је узео животињске коже и сачинио одећу за човека.

Свети Григорије Ниски у овоме такође види одређене символе, зато што се после човековог пада није променила само његова душа, већ и само тело, оно је постало грубље, приземније, материјалније, круће.

Други у томе виде реалност нашег земаљског живота, живота приземљеног, страсног, чулног. Адам се доживевши смрт свог сина (први син првог човека Каин је убио свог брата Авеља) својим очима уверио у то да грех рађа смрт. Адам је схватио да је у мистичком смислу он убио свог сина, да је он крив за патње будућег рода људског, за оне бујице крви и суза, које ће залити сву земљу. Адам је започео своје покајање, које је постало главни садржај свег његовог дугог живота на земљи. По црквеном Предању, заједно с њим се молио и његове молитве ка Богу узносио Арханђео Урило.

Тако и за нас покајање треба да постане главно дело у животу, јер је то једини пут који палог човека води ка Саздатељу. Док је пре пада у грех средиште свег духовног човековог живота била љубав према Богу ми смо сада изашли из тог средишта. Он је за нас изгубљен. Сада за нас постоји други центар духовног живота – покајање. Време Великог поста, пре којег се Црква сећа Адамовог изгнања, најважније је време покајања. Свети Јован Златоуст пише да је човек жив ако у његовом срцу постоји покајање, а ако га нема, он је мртав.

Без покајања душевно обличје човека прелази у апсурд. Наша душа, која је без покајања окована у страсти и самољубље, личи на леш који труне. Једини пут од .земље ка Небу, једини пут људске душе ка Богу јесу сузе покајања. Покајање је емоционално самопознање, познање и одбацивање себе какви јесмо, да би нас препородио и преобразио Господ Који је дошао на Земљу. Сви смо ми криви једни пред другима и сви смо криви пред целим родом људским. Питаћете: “Зашто сам крив пред другим људима?” Јер грех не припада једном људском срцу. Грех се рађа у срцу, затим прелази на ниво представа и мисли, затим се остварује кроз реч или дело. Али, чак и ако грех остане у сфери осећања и мисли, он ће еманирати, зрачити из самог човека.

Ви знате како лако бива у присуству неких људи – као да сте дотакли генератор неке силе и сами после тога осетили силу која вас препорађа. Присуство других нам, насупрот томе, тешко пада. После разговора и општења са њима осећамо се потпуно опустошено. Дакле, не само наша дела, већ и наше емоционално стање, наше мисли невидљиво “зраче”. Грех је, сликовито говорећи, – страшно радиоактивно зрачење којим ми трујемо не само себе и своју околину, већ и читав космос. Увек грешимо, отуда покајање мора бити наше стално осећање, наше непрестано делање.

Преузето из књиге „Са Христом ка висотама обожења“, Светигора, Цетиње 2001.

[Viktor Ljvovic]

По мом мишљењу, овакав начин писања не приличи нормалном човеку. Шта ви мислите?

Архимандрит Рафаил Карелин: „Смрт грешника је љута“ (или како је умро Фројд)

Tuesday, 03 April 2012

У болници је умро старац. Дијагноза његове болести била је слична суду који је изрекао смртну казну. Његово име је било познато целом свету, али никаква људска сила га није могла спасити. Једина помоћ коју су му његове колеге, лекари, могли указати – била је да се убризга доза морфијума у вену, од које се он већ не би могао пробудити. Али, у то време, доктори, такође атеисти, подсвесно су схватили да живот и смрт припадају одлуци Божијој, а не решењу људи, стога им је остало само да беспомоћно гледају ухваћеног у агонији. Пацијент је имао канцер вилице и језика.

Овај старац, скоро поменут у виду поштеног рабина, цео живот се занимао доказивањем тога, да је човек само свесексуална природа, да су религија, култура и искуство само контроле над његовим гениталијама, да је љубав родитеља и деце једних према другим – подсвесна жеља за родоскрнављењем (инцестом).

У његовим академским лекцијама и научним делима, налазио се скуп богохуљења и презира према човеку. Као да је сакупио сав талог зла и греха, које је човечанство створило од времена његовог постојања и то назвао „науком“. Свет је био спреман да прими ово учење. Људи, далеки од питања психијатрије, жудно су читали његове књиге, јер су у њима налазили апологију (одбрану) демонизма и сопственог греха. То учење није био разлог моралне катастрофе човечанства, али је довео до врења зла, донетим у декадентну културу 20. века.

Немачки философ Шпенглер, написао је књигу „Залазак Европе“. Ако би могли насликати слику под таквим називом, онда би један од главних ликова нa њој био и тај старац који је умирао од канцера језика. Он као да је постао „духовни отац“ науке 20. века о човеку. Постао је следбеник ђаволског суда сексуалне звери. Вероватно претпостављате име пацијента – то је Сигмунд Фројд.

Ако је култура два претходна века била „фаустовска“ култура, када је човек одбацио вечност ради измичућих магновења, које не може да заустави, онда културу 20. века можемо назвати „фројдовском“ културом – тим ругањем свему светом, које се још чувало у човеку. Човек је изгубљен; главно у животу – је прожето са два снажна инстинкта – секса и убиства – савест, у коју је човек погружен, као у првобитни хаос.

Фројд већ не може да говори; он објашњава покретима палчевима, језика изједеног болешћу, као црвима. Говоре да је највећи ужас – видети себе у гробу. Он сeбе виде као већ распадајућег мртваца. Метастазе рака су већ прекриле попут паукове мреже његово тело, на лицу се појављују гангренозни чиреви, образи тамне, из уста капље сукрвица; живи леш око себе шири неподношљиви смрад.

Око Фројда нема рођака, нико му не може прићи због смрада, који као да се шири из гроба. Фројдово лице прекривају комарци, које привлачи сладуњави мирис гноја – он се не може одбранити од њих. Тада се његово лице прекрива као прекривачем газе. Изгледа да се због смрада и сатана суздржава да му приђе, да би узео са собом његову душу.

Агонија се наставља. Фројд је имао драгог пса, од кога се није никада одвајао. Сада је и он, не издржавши смрад, побегао из собе; ово је био последњи удар за Фројда: остао је сам, сам са собом, односно са оним што је остало од њега. Увек се бојао смрти, али је сада немо звао својим очима. Говоре да је повишена доза морфијума ставила тачку у историји његове болести.

Фројд – то је један од злокобних симбола нашег времена. Његова смрт је такође симболична: она као да оличава труљење те културе, која је грађена на сексу и крви, на култу изопаченог наслађивања и насиља. Тај смрад гнојавог трупла, има име „разврат“. Али он је већ почео да трује, попут гангренозних чирева, свих пет континената.

Богохулни језик Фројда иструлео је у устима свог власника, претворивши се у гној, који је капао из уста и враћао се у грло. Фројд, који је изазвао Небеса, умро је попут немоћног црва, напуштен од свих. Али и сама смрт Фројда – то је симболичко значење, ми би рекли пророчанство о томе, какав крај може очекивати човечанство.

Извор: "Православни одговор"