Starac Josif vatopedski - Ne zaboravite ko ste zapravo...-

[Искушеник]

[trapa]

Можете одмах погледати на ок 7.45 мин. где се можда најбоље види видим како се старац смеје :0104cheesy:

[Guest]

[мирођија]

          Слава  Богу  и  старцу  Јосифу    Ватопедском!

[Guest]

Старац Јосиф Ватопедски: Циљ монашког живота

03 понедељак сеп 2012

Posted by radiosvetigora in Духовност

≈ 1 коментар

Покајање је свима потребно. Ми нисмо у манастиру само ради покајања. Благодат нас је овде сабрала да будемо, да постанемо савршени. На то треба непрестано да мислимо. Није довољно да се држимо типика, богослужења, итд. То је свакако потребно. Циљ монашког живота је да задобијемо чистоту срца. Треба и данас да покажемо да је Христос са нама… Не само да је био некада у историји. То треба да покажемо данашњем неверујућем и несавршеном човечанству. Наше Предање, наша вера није била „во времја оно…“, него је и сада Христос са нама.

Ми смо видели свога старца у мантији, својим очима као светога – обоженог (старца Јосифа Исихасту). Зашто нас је Христос призвао овде у манастир? „Нико не долази к мени ако га Отац не приведе…“ Бог нас је по Промислу изабрао од мноштва народа, мали број, мало стадо, да би нас благословио и привео хору светих.

Да бисмо достигли тај узвишени циљ на који нас Промисао позива, морамо се угледати на Свете Оце. Наш циљ је освећење. Треба да достигнемо „од образа до подобија…“ Бог нас је сабрао у манастир да будемо слободни од световне вреве, како би лакше достигли узвишени циљ – освећење.

После пада првозданих људи, доживели смо катастрофу. Не само да смо отпали од Бога и Његовог благослова, већ је дошло и до промене наше личности. Зато је смисао нашег живота покајање, како би већ овде поново задобили „од образа – подобије“ Богу. Треба благодаћу Божијом да победимо старог човека у себи, како би у нама просијао нови човек – охристовљени, по Христу.

Христос хоће да нас приведе Себи, да будемо близу Њега. У манастир смо призвани не да бринемо за свет и световна збивања, већ да достижемо освећење. На том путу обожења стоји нам старац, који нас је обукао у расу, а који је и сам прошао пут духовног узрастања. Циљ монашког живота је практичан – како да достигнемо обожење.

Човек је двојан по природи, па и пракса (живот) мора бити двострук. Једно је бављење умом (нус), а друго су тело и телесни подвизи. Благодат Божија неће (не може) деловати у нама, уколико се умом бавимо нечистим помислима. Треба непрестано стражити над умом и чувати се од страсних помисли (логизми) и уз то никада да не судимо, не осуђујемо ближње. Чак и када уочимо неку грешку другога, није наше да судимо, да осуђујемо. Бог све види, Он једини може да суди, не ми.

Онај који је егоцентричан, он ће одмах рећи: „Зашто тако? Зашто тако?…“ И одмах губи свој пут и смисао монашког живота. У манастиру непрестано треба чувати љубав и јединство. Љубав није систем врлина, који може да се сврста у неки етички круг. Љубав происходи из онтологије – од Бога, јер је Бог љубав.

Како могу осуђивати онога кога волим?

Како могу растужити онога кога волим?

Како да се не жртвујем за њега и да му не служим?

По Светом Писму душе треба да полажемо (жртвујемо) за своје ближње, увек и у свему руководећи се љубављу. Љубав мора бити оно што нас покреће, ослонац из којег се добија већа слобода – одрицање од своје воље и послушање. Ако истински задобијемо (достигнемо) послушање и победимо егоцентризам, који је ђаволско дело (диаволописис), стичемо пажњу (просохи).

Уз послушање и пажњу духовно напредујемо и узрастамо, достижући свој канон – непрестану молитву. Апостол Павле нас је на то позвао. То и Господ каже: куцајте, тражите, иштите. Ако живимо у послушању и пажњи, пребивајући у непрекидној молитви – тада се приближава Благодат и обухвата (испуњава) наш ум. Очишћава га од греха и греховних помисли, дарујући нам расуђивање (диакрисис), које се назива духовним виђењем и расуђивањем.

То духовно расуђивање смо имали, али су га људи падом у грех изгубили. Оно се сада поново може задобити подвигом, тј. животом у Христу. Христос је у свом земаљском животу био монах. Он нам је оставио то предање, тај начин (монашког) живота у Цркви, да бисмо уподобљујући се Њему и Његовом животу, задобили спасење.

Превод са грчког: Епископ далматински Фотије.

Извор: Православље

[Guest - . . .-]

 

 

 

Родио се и упокојио на исти датум - 1.јул - празник Светих Бесребреника Козме и Дамјана. Старац Јосиф Ватопедски, један од највећих савремених православних светогорских духовника, упокојио се 1. јула 2009. у 02:30 часова.

 

 

 

Старац Јосиф Ватопедски, један од највећих савремених православних светогорских физиономија, упокојио се јутрос 1. јула 2009. у 02:30 часова.

Многи га сматрају савременим светитељем који је створио велико братство по благослову старца Јосуифа Исихасте. Претрпео је многе неправде у животу о чему никада није говорио. Они који су живели у његовој близини уверили су се да се ради о светој личности. Старац Јосиф се родио 1. јула 1921 године, на празник Светих Бесребреника Козме и Дамјана.

Након упокојења његовог старца, Јосифа исихасте, отишао је из скита у коме је живео у скит Светих Бесребреника.

Свети Козма и Дамјан били су дакле његови заштитници и они на чији се дан упокојио.

Опело ће се обавити данас у 18:00 часова у Манастиру Ватопеду на Светој Гори.

Старац Јосиф је радо примао и српске поклонике који су често посећивали Ватопед, због историјских веза овог манастира са Хиландаром, које датирају још од времена Светог Саве.

Наш монах о. Симон (Лозо), који је боравио шест година у манастиру Ватопеду и прерано преминуо светом, био је чест гост овог старца и преносио је многима његове духовне поуке и преводио старца Јосифа који је био и изузетно плодан писац.

С грчког превео и приредио:
Гајо Гајић, протојереј

[Trifke]

Ovo je on uputio monasima ali ima i za nas mirjane dosta toga,

 

[Viktor Ljvovic]

https://www.youtube.com/watch?v=nzdoZoN-98o

[JESSY]

… Немојте ме погрешно разумети, јер ми памћење слаби, не задржава више ништа. Ипак, не престајем да се молим. То вам обећавам, пошто не могу ништа друго да вам пружим, а ви сте добри према мени. Молим се, кад год сам слободан и сам. Не хвалим се тиме. То није хвалисање, већ вам се исповедам. Упорно истрајавам, мада понекад са невероватном смелошћу: Сведобри Боже! Преклињем те! Ти си ме привукао Себи! Ти си ме обукао у ово одело! Преклињем Те сведобри Боже! Немој ме напустити! Помози ми!

У друштву су данас постали модерни неморал, исквареност и криминал. Уколико неко жели данас да живи хришћански, мора да тражи руководитеља, јер их нема. Чак ни свештеници у граду не служе по начелима наше вере и не подржавају морална начела својих предака (древних Грка).

Молим вас обратите пажњу на ово што ћу вам сада рећи… Хајде да вас о томе обавестим. Наши су дани на измаку. Веома брзо догодиће се неке јако лоше ствари. Стога вас молим да развијете свој однос са Богом. Умрећемо убрзо и наша душа ће стати пред коначни праведни Суд. Докле год су очи отворене, човек може да осети Господа. Али, кад се очи затворе душа је везана и демони нас воде на коначно испитивање. Дакле, да ли је душа живела у складу са Христовим законима или није? То ће се показати на коначном Испитивању. Стога, будите пажљиви.

Кад се покајемо, Исус не само да нам опрашта, већ нас и усиновљује. Постајемо богови и анђели нам служе. Дакле, шта вам је чинити, браћо? Све што је под небом игноришите. Све материјално је лажно. Сви ћемо умрети. Реците ми шта сте урадили на овом свету да бисте заслужили рајску Вечност? Да ли сте се трудили да се клоните греха и сујетних страсти?

Ум је суштина Божанства. Ум је наше право ја, а не тело. И мајмун такође поседује тело. Али ми нисмо животиње које не поседују разум. Борба се одвија на два нивоа. Демони се боре против нас делатно и умно. На делатном (практичном) нивоу, демони привлаче нашу душу и тако је мотивишу да чини лоше ствари. Знате већ: крађе, лажи, убиства, разврат, преједање, неправедна дела, итд. Али, уколико демон не успе на делатном нивоу, он нам приступа умно и шаље нам неразумне мисли. Стога, ту будите јако пажљиви. Морамо свој ум држати изнад тога. Када помисао уђе у наш ум, треба је испитати. Уколико је неразумна… упс, напоље сатано! Ја сам разумно биће.

Избегавајте све што је неразумно, јер то припада животињама. На овај начин побеђујемо малодушност и ум влада над свим неразумним жељама и страстима. Исповедајући се у Исусу Христу, чувамо се од греха.

О смирењу

Ово је мој крај. Распадам се. Не могу више ни да стојим. Дирнут сам вашом љубављу према мени. То ме је натерало да се довучем овде упркос мојим годинама. Дошао сам овде да бих оснажио нашу повезаност и подржао наш циљ.

Наши грехови су се умножили и изазваће спровођење Божије правде. Ми никада не смемо заборавити наш циљ. Никада. За монахе је неопходно да никада не забораве «ко су они заправо». Јер ако то заборавиш, не можеш да наставиш даље. Како можеш да доследно исповедаш Христа, када си заборавио ко си заправо? Зато не заборављај. Када се молиш, не заборављај! Увек имајте на уму да смо ми најчудеснија створења међу свима која је Бог створио. Ми смо Његов лик и подобије. То је наш циљ – да опет обновимо тај лик и подобије. А да бисте то учинили морате имати потпуну послушност и покорност. Нисмо успели да останемо послушни и покорни и морали смо да изађемо из Раја. Тако су неки анђели и наше душе отпали од Царства Божијег и сада кушамо вечну смрт. Али, Бог се смиловао на нас, јер је Очинска љубав непромењива. Иако смо то учинили – то потпуно срамотно дело против Бога – упркос тој чињеници, Бог није могао да престане да нас воли и дошао је као Човек међу нас. Сам Бог се обукао у тело и научио нас како да се вратимо, уколико то желимо. Јер, након пада човек се потпуно изопачио и људским бићем је овладала лаж и зло, а не доброта. ДАКЛЕ, НАСТОЈАЊЕ ДА СЕ ДРЖИМО ДОБРА И ИЗБЕГАВАМО ЗЛО СЕ НАЗИВА ПОКАЈАЊЕ.

Исус нас је кроз Свој живот на земљи научио најузвишенијем животу покајања. Али ми се чак ни сада не кајемо. А Бог нам је рекао да само тражимо опроштај и да ћемо га добити. Молите се за своје грехе. Дакле, монаси, то је наш задатак овде – да се непрекидно молимо за опроштај. Стога нас је Бог овде довео, јер Он жели да се поново врати. Зато морамо да следимо заповести Божије. Уколико слушамо оно што сами себи заповедамо, ми онда одступамо од вере, одступамо од Бога и крећемо се путем неразумних жеља. Ми одбацујемо Бога и одлучујемо да верујемо у своје неразумне жеље. Али, оваквим поступцима ми се одричемо Исуса, одричемо се Бога. Браћо, морамо ићи путем вере и морамо потпуно да одбацимо своју вољу. Тако нас ништа не може скренути са Божијег пута. Ништа нас не може одвући од нашег циља. Не управљамо ми самим собом, већ Бог то чини. Стога дајте Богу кључеве свога бића. Јер, ако будете спроводили своју вољу, пропашћете. И то што смо сада изван Раја, то што патимо и умиремо, то је због тога што смо спроводили своју вољу. Зато, молим вашу љубав, док сте још у овоземаљском телу, не предајте се сада. Докле год сте живи, настојте да се држите Божанске благодати. Молим вас да потпуно избришете бестидност своје воље! Наша дужност је да волимо Бога. Ништа више. То је наша дужност, наша обавеза! Да волимо Бога. Ми морамо практично доказати одрицање од своје воље кроз послушност и оданост. Кроз послушност и оданост показујемо да немамо своју вољу ни намеру. МИ НЕМАМО НИШТА! Наши животи су у потпуности посвећени Богу. Стога ми препуштамо своје животе Божијем промислу. Али, Бог од нас захтева да се покоримо Његовим речима. Кукавичко прихватање зла са наше стране, значи да смо поражени. А када се то догоди, Божанска благодат нас напушта. И тако ништа нисмо урадили. Своје смо време овде утрошили узалудно. Зато вас молим, љубави моја, немојте поново издати Господа. Будите јако опрезни. Послушност води ка самоодрицању. Без послушања губите све. То је оно што је најважније. Човек који никога не слуша верује својој вољи и својим речима. Такав човек нема самоодрицање да би се заштитио од кукавичких жеља зла. Такав човек се не каје искрено. Божанска благодат га је напустила.

Дакле, шта ми заправо радимо овде? Зар се нисмо одрекли света и дошли да служимо Богу? Ми смо се одрекли наше (биолошке) мајке и одрекли се целог света, јер нас је Бог позвао. И шта онда добијамо ако мислимо «ако би…» или «можда да…»? Зашто то радите? Ах… то је највећа сила ђавоља која на вас делује. Реците ми нешто, монаси, ви сте дошли овде јер сте били мртви за свет. Дошли сте овде са циљем да одбаците своје спољашње постојање, да умртвите своје страсти и да вас тако Божанска Светлост препороди. Да се поново роди ваше истинско биће које тренутно спава у вама. Зато је Исус дошао овде због нас, да нас ослободи робовања греху. Али… ми смо се потпуно изопачили, и Исус нам то не уклања, јер је то наш задатак. Ми морамо са собом да се боримо уколико желимо да докажемо да тражимо Вечни живот. Исус нам је оставио слободу избора. Одаберите шта год хоћете и то ћете и добити у животу након смрти. Зато је Исус и узео на себе лик човека, са циљем да га поврати на његово првобитно место и да тако у нама обнови лик и подобије по којима је наше биће створено. У томе је смисао. То је оно због чега се налазимо овде. Зато сву своју пажњу усмерите на послушност. Зашто вам је толико битно ваше мишљење «Мени се ово не допада…», «Зашто то мора тако…», «Зашто је он то тако рекао…», «Ја бих то рекао боље…», «Зашто је то урадио…», итд. То су највећа зла и највеће грешке.

Опростите браћо, ако сам вам се помало грубо обраћао. Али, другачије не може.

Ми треба свој ум да држимо у стању молитве. На тај начин ћемо обасјати троделност душе: разум, вољу и жељу. А она ће повећати снагу Ума, љубав, мудрост и праведност, да бисмо одолели ђавољем страху, страху који имају животиње и себични људи. Али, то ће се догодити само ако је ум пажљив, ако ум не прими демонски напад и не ступи у разговор са грешним мислима. Јер, уколико би ум то урадио, то је онда прихватање грешне мисли од стране ума. То се зове сједињење. У том случају, демони се моментално хватају за то ваше сједињење и у вама изазивају злобу и немарност за чињење добра. Када се демон ухвати за ваше сједињење, он уклања од вас страх Божији. А страх Божији је извор мотивације за чињење добра.

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2015/08/27/josif/

[Снежана]

 

[Олимп]

Топла препорука

 

[JESSY]

Старац Јосиф Ватопедски - Живи свједок Живог Бога
 

Да би племените успомене и у будућности постојале
као блистави путокази духовне историје,
оне се морају записати.

(Почетак житија Преподобног Јосифа Исихасте, које је написао блаженопочивши старац Јосиф Ватопедски, његово чадо)

    Дана 1. јула 2009. године, упокојио се старац Јосиф Ватопедски. С обзиром да смо и ми духовни пород старчев, осјећамо потребу да широј јавности кажемо неколико ријечи о овом светом човјеку, на корист и укрјепљење свих.

    Старац Јосиф Ватопедски рођен је 1. јула 1921. године, на Кипру. Његова мајка, која је у то време била у седмом мјесецу трудноће, отишла је на дан Светих Бесребреника у манастир њима посвећен, да се поклони. Ненадно, ту у манастиру се и породила. Изгледало је као да је дијете мртворођено. Међутим, установили су да је дијете живо, и одлучили да га одмах крсте. На Светом крштењу дјечак је добио име Сократис.
    Када је младом Сократису било петнаест година, одлучио је да отпутује за Америку, гдје су његова старија браћа већ радила, и да им се придружи. Припремио је пасош, визу, и све што је било потребно. Али, прије него отпутује, зажелио је да оде у чувени манастир Ставровуни (на Кипру) да се поклони и затражи благослов Божији за пут. Са доласком у манастир, његов живот заувијек се промијенио. Манастирски комплекс, свете иконе и древне фреске, предио у коме се манастир налазио, али више од свега - живот монаха, оставили су на младог Сократиса тако снажан утисак, да је узео пасош и визу и поцијепао их, чврсто решен да остане у манастиру и служи Господу своме заувијек. Након неког времена проведеног у манастиру Ставровуни, духовник манастира, о. Кипријан, послао га је на Свету Гору, ради бољег духовног напредовања.

                                 Године 1946. у скиту Свете Ане упознаје старца Јосифа Исихасту, коме се духовно потчињава. Старац Јосиф га прима код себе, и тако он постаје први послушник старца Јосифа Исихасте. Од 1947-1959. године (тј. до старчевог упокојења) остаје уз њега, у строгом послушању и подвигу. 

             У том периоду, од 1947. до 1959. године, око старца Јосифа Исихасте створило се читаво братство изузетних монаха.  Након упокојења старца Јосифа Исихасте, а по његовом благослову старца, братство се раздвојило. Свако од братије отишао је у посебну келију, и временом створио своје братство.

    Старац Јосиф (потоњи Ватопедски) послужио је Богу на разним мјестима: у Новом Скиту, Кутлумушу, манастиру Часног Крста (Минтис код Патмоса), у симонопетритској келији Благовијести код Кареје, поново, накратко, у Кутлумушу, и у Благовјештанској келији у Новом скиту. Живот са новим братством, које се из дана у дан све више увећавало, бивао је све тежи и тежи.
 
    Сам старац Јосиф Исихаста говорио је пророчки о својој духовној дјеци и братији: „Ови калуђерчићи ће обновити монаштво Свете Горе". И тако се и десило! Први је о. Јефрем позван са својим братством да обнови и уреди манастир Филотеј. Не дуго након тога, из тог братства су обновљена и још три светогорска манастира. Касније, старац Јефрем, по Божијем промислу одлази у Америку, гдје оснива седамнаест манастира. Након одласка старца Јефрема са својим братством у Филотеј, и старац Харалампије добија на обнову и уређење манастир Дионисијат. Старац Јосиф, који је жарко желио да се испуни пророштво његовог старца, некако као да је остао једини на коме се те ријечи старчеве нису испуњавале, иако је био најстарији монах међу сабраћом. Али, Господ је имао своје разлоге због чега је одлагао време за то. Можда и јесте мало дуже чекао, али морало је тако бити, како би се створили погодни услови да добије можда и највећи дар од свих чада старца Јосифа Исихасте - манастир Ватопед. Манастир Ватопед се у то вријеме налазио готово у стању расула, са идиоритмичким уређењем и манастирским комплексом који се обрушавао. Напоменимо да је старац Јосиф са својим братством прешао из Новог скита у Ватопед на позив ватопедског братства, а по савјету и предсказању старца Порфирија.          

    Почетак живота у Ватопеду био је веома тежак. У мају 1990. године  бива устоличен за игумана архимандрит Јефрем, из братства старца Јосифа. И ето, након двадесетак година, игумана Јефрем и старац Јосиф, благодаћу Божијом, обновили су већину манастирског комплекса, али што је најважније, обновили су монаштво! Данас манастир има више од стотину монаха. Братство живи веома веома интензивним духовним животом, са дугачким и предивним богослужењима, честим свеноћним бдењима, непрестаном молитвом, и веома честим причешћивањем. 

    Старац Јосиф је, попут свог некадашњег сабрата, старца Јефрема Аризонског, својим светим животом оплодотворио и друге крајеве. На Кипар је послао јеромонаха Атанасија, који је постављен за игумана манастира Махера, данас вјероватно најугледнијег манастира на Кипру. Овај је затим обновио и основао десетак мушких и женских манастира на Кипру, који су прави светионици многострадалном кипарском народу! Касније је о. Атанасије изабран за митрополита Лемесолског. Посљедњих година је на један метох св. Николаја у Ксантију послао врлинског монаха Нифона, који представља уточиште и утјеху за огроман број људи. Ватопед духовно помаже не само манастире и хришћане у Грчкој и на Кипру, већ и у Румунији, Русији, Србији, Великој Британији, Грузији и по цијелом свијету. Годишње манастир посјети око 20 000 људи. 
    Старац Јосиф је првих година боравка у Ватопеду живио у самом манастиру, у једној келијици која се налазила уз сами саборни храм. Посљедњих година је прешао у једну одвојену келију, на десетак минута хода од манастира. Ту је уз себе имао и једног сабрата, који га је служио. У тој келији је примао непрестано братију, али и мирјане. Ријека клирика и мирјана прошла је кроз старчеву келију, и окористила се његовим простим, али дубоким и премудрим савјетима и поукама, који су извирали увијек из великог искуства, утемељеног на практичном изучавању Светог Писма и Светих Отаца. Осим тога, свакодневно је одговарао на огроман број писама. Два пута седмично, сриједом и недјељом увече, мало након повечерја, старац би долазио у манастир и бесједио са братијом на разне теме. Ти сабори, или како се на Светој Гори зову -  синаксиси, изузетно много су оснаживали братство.
             Старац је дане проводио у посту, молитви, сузама, и духовном старању о сабраћи (монасима и мирјанима). Његове ријечи и савјети су имали такву силу! Плодове његове молитве си осјећао одмах! Замолили би смо га да се помоли за неку ствар која нас је мучила, и силу молитве си осјећао истог тренутка! Инсистирао је на послушању. Старац је схватао и предао својој духовној дјеци послушање, као израз крајње слободе и љубави. Инсистирао је на жаркој и безграничној љубави, према Богу, према Цркви и према свима! О, како је он сав одисао Љубављу! Сав је горио од љубави према Богу. Говорио је о Богу са таквим одушевљењем и усхићењем, и са таквом присношћу, као што дијете говори о свом оцу! Инсистирао је на приљежном служењу ближњима, и уопште Цркви Христовој! Тражио је да на богослужењима сви будемо бодри и пажљиви, да отварамо срце Господу, да Му појемо и узносимо молитве жарко и силно, ревносно! Старац је био човјек свеобухватне љубави! Љубио је све и свакога, и од свеобилне љубави често није могао да заустави потоке суза. Сви се сјећамо његових ријечи, које је тако често и са таквом чежњом говорио: „Центар наше љубави је Христос!" Игуман о. Јефрем у слову на погребу дао је у једној краткој реченици најљепши опис старца: „Узљубио је много Бога"!
    Патријарх српски Павле, ако нас памћење добро служи, негдје је рекао: „Ако хоћеш да сазнаш у каквом си духовном стању, испитај себе како се причешћујеш." Митрополит лемесолски Атанасије у својој бесједи на погребу рекао је нешто што је и на нас оставило изузетно снажан утисак код старца: „Толико година се причешћивао из наших руку, и никада га не видјесмо да се причешћује без обилних суза!" Старац се на свакој Светој Литургији тако потресао, да га је страшно било и погледати!
    Како би споменуо име Мајке Божије, навирале су му топле сузе љубави на очи. Како је љубио монаштво! Како се радовао новим искушеницима! Како се потресао на монашењима! Како је ликовао на рукоположењима! Али, како је љубио и брак! Са каквом радошћу, поштовањем и љубављу нам је говорио о браку, о светињи брака, о односима супружника, о односу према дјеци, о односу према родитељима. Просто, дивио се божанственој красоти и монаштва и брака! Говорио  је често, наглашавајући како мужеви треба да љубе своје супруге, да се „у браку женама „укида" крштено име. У браку, женино име је - љубав." Био је оличење љубави! Имао је безрезервну и безграничну љубав према свима и свему. Када је било потребно, знао је да буде и веома строг. У ствари, он није био строг према другима, у смислу крутости и жестине, већ, био је један веома одговоран и озбиљан духовник, који у питањима вјере и духовног живота није правио компромисе! Чини нам се да је најстрожија „епитимија" за свакога од нас била то да осјећаш толику и такву љубав Старчеву, и колико страда са нама и за нас, колико срце своје даје за нас, колико суза пролива. Он је свакодневно у молитви полагао живот свој за своје ближње. Како се радовао свакоме ко је долазио у његову келију! Како је смирен био! Када би долазили код њега на савјет, често би при одласку молио тако понизно да се молимо за њега, као да су му наше молитве биле потребне.... Можда је најупечатљивија старчева одлика било самоосуђивање. Старац је за живота био оклеветан, али никада није о томе изустио ни једну једину ријеч. Просто се предао вољи Божијој! Као карактеристичан показатељ те старчеве врлине, навешћемо ријечи игумана о. Јефрема о тој старчевој врлини, које је изрекао у бесједи на опијелу: „Више пута смо питали старца: ‘Шта осјећаш према људима који те осуђују, а знаш да те неправедно осуђују?' Одговарао нам је: ‘Не осјећам ништа против њих, нити ми пада тешко то (што ме клеветају), јер ја сам себе осуђујем више него они!' "

    Старац је имао изузетан дар бесједништва, али и писања. Написао је мноштво књига о духовном животу. Осим тога, имао је и дар химнографије, тј. писања црквених пјесама и састављања служби. Написао је предивну службу свом старцу Јосифу Исихасти, као и два молебна канона чудотворним ватопедским иконама Пресвете Богородице - Свецарици и Утјешитељки. Икону Пртесвете Богородице Свецарице старац је веома поштовао. Због тога су му у гроб једну копију те иконе положили на груди.

    А сада желим да проговорим пар ријечи о неколико искустава са Старцем, из којих се види бар дјелић старчевог богатства које је скривао у својој дивној души. Ово прво нам је испричао један брат у Христу коме се овај догађај догодио. Наиме, старац Јосиф је био изашао са Свете Горе у Солун на неколико дана, да обиђе своју многобројну духовну дјецу. На дан-два прије повратка, игуман је послао једног брата у Христу да оде у старчеву келију и да је мало поспреми и очисти, прије него се врати старац. Цијело вријеме док је овај брат поспремао келију, осјећало се изузетно благоухање. Помислио је да мирис вјероватно долази од неких светих моштију из старчеве црквице. Али, старац није имао свете мошти у својој цркви. Брат је ипак отишао до цркве, и ишао од иконе до иконе, да види да мирис можда не долази од њих. Међутим, није успио да нађе извор благоухања. Наставио је да поспрема старчеву келију. У тренутку када се приближио старчевом радном столу (на коме је старац свакодневно писао књиге и одговарао на писма чадима, и за којим се молио и плакао сатима), примијетио је да мирис долази управо одатле. Почео је пажљиво да провјерава једну по једну ствар са старчевог стола, не би ли схватио одакле долази тај и такав мирис. На столу је стајала и једна марамица, која је била, очигледно, употребљавана. Њоме је старац брисао сузе. Те топле сузе љубави старчеве, које су биле проливене за ко зна колико болних душа, благоухале су! 
    Када сам био студент четврте године (а студије које сам тада похађао су трајале пет година), почео сам да размишљам да, када почнем да слушам предавања пете године (с обзиром да сам био положио све испите у року), почнем паралелно још један факултет, богословље или музикологију. То је у мени још увијек била само једна мисао, помало далека, и нисам ни сам био сигуран шта сам желио од то двоје, и да ли сам уопште био спреман за друге студије, те зато нисам Старцу ништа ни навео у вези са тим. Приликом једне посјете Старцу, сједели смо испред његове келије и причали о другим стварима, невезаним за моје студирање. Док ми је говорио о стварима духовног живота, одједном застаде, погледа ме са осмијехом, и рече ми: „... И то што размишљаш о богословљу или музикологији, мани сад.... Заврши сада ове студије, па ћемо да видимо послије." Био сам запрепашћен.... Таквих дарова се удостојио дивни старац Јосиф.
    Другом приликом, сједио сам са Старцем испред његове келије; био је то мој посљедњи дан на Светој Гори. Спремао сам се да се вратим својој кући. Прије него ми је дао свој благослов, Старац ми рече: „Види, сада када изађеш, пази добро, молим те. Доћи ће ти једна помисао (није прецизирао, али је говорио описно) коју треба да одсјечеш одмах. Ако је не одсјечеш, доћи ће ти друга, и одмах да је одсјечеш! Ако је не одсјечеш, пашћеш у гријех (старац је, смјешкајући се, једним помало шаљивим покретом свог тијела описао гријех)". Заблагодарио сам старцу што ме упозорио, и замолио га да се моли. Када сам отишао са Свете Горе, након петнаестак дана ми се десило све што ми је Старац рекао. Али, по својој немарности и непажњи, тек након пада сам се сјетио свега што ми је Старац био рекао. Са једне стране сам жалио због гријеха, а с друге стране сам био задивљен суптилношћу старчевих упустава о догађајима који су тек требали да се догоде. Али, то није био крај. Након неколико недјеља, поново сам отишао код Старца. Није знао да сам стигао у Ватопед. Наредног дана, након Свете Литургије и трпезе, кренуо сам пјешке до Старчеве келије. Приближавајући се старчевој келији, примијетио сам старца гдје излази из келије, и тражи ме погледом, као да је знао да долазим. Смјешкао се, по обичају, и радосно ме посматрао како се приближавам. Када сам пришао на неколико метара од њега, каже ми благо, са пуно љубави: „Е, кад сам ти говорио прије него се деси, ниси ме слушао! Шта ћу ти сад...".
   Ово је само неколико капљица у океану чуда које је старац творио још за живота.  И поред свега овога, старац је успио да остане скривен за многе. Тек што би се негдје пројавила његова светост, он би нестајао. Желио је да буде скривен од очију овог свијета, и Господ му је то и даривао.

    Старац је веома љубио нас Србе! Кад год би чуо да му је дошао неки Србин у келију, лице би му просто заблистало. И одмах би почињао да говори о о. Јустину Поповићу, кога је изузетно волио и цијенио. Више пута нам је говорио: „Оно што је Свети Сава био за Србе у своје вријеме, то је о. Јустин био у наше вријеме! Свети Сава и Свети Јустин су два највећа стуба Српске Цркве!" А једном ми је чак рекао: „ Ах, тај о, Јустин!!! То је један духовни гигант! Ја га нисам лично упознао, али сам га упознао кроз молитву и кроз његове књиге! Знаш, након мог старца Јосифа (Исихасте), ја за свог духовног оца сматрам о. Јустина!" Волио је веома и ученике о. Јустина, наше угледне епископе. Увијек је подстицао све који су му долазили, било да су монаси, свештеници или мирјани, да не заборављамо своју отаџбину, да не заборављамо примјер који су нам дали Свети Сава, Свети Симеон, и о. Јустин, и толико других Светих из нашег рода! Молио нас је да чувамо светоотачка предања, да будемо, као што је говорио, „близу Светих Отаца", чувајући оно што су нам они у Цркви предали!  Говорио је са радошћу и поносом како смо ми Срби и Јелини кроз историју увијек имали љубав једни према другима! Радовао се највише када би му говорили о томе како се Христос враћа у душе Срба, како се манастири пуне, како се народ све више враћа Цркви и Богу! Увијек, а нарочито за вријеме ратова код нас, много се молио и плакао за наш народ! С обзиром да је старац потицао са многострадалног Кипра, много га је болило и страдање нашег народа. Старац Јосиф је био, заиста, један искрени пријатељ Срба.
  

    А ево и какву је кончину имао наш блажени старац Јосиф Ватопедски. Посљедњих година, Старац се, као што смо поменули, повукао у једну келијицу која се налази близу Ватопеда. Желио је да се припреми за одлазак из овог варљивог свијета. Када би смо га питали: „Како сте, Старче?", често би одговарао: „Е, чекам воз да дође да ме покупи и одведе у отаџбину (мислећи, свакако, на небеску Отаџбину), али, касни, не знам шта му је." Говорио је то некако носталгично... Иначе, посљедњих мјесец дана Старац је обављао читаво богослужбено правило напамет, па чак и у сну! Посљедњег дана свог овоземаљског живота, око 10 сати ујутро, Старац је рекао брату који га је служио: „Данас одлазим, јер осјећам смрт." Брат је одговорио: „Биће како Бог хоће, старче"! Неколико сати касније, рекао је: „Шта ће ови демони овдје?" Мало касније, поново је упитао сабрата: „Ови Светитељи што су дошли, шта раде овдје? Да нису дошли да нам помогну?" Брат је одговорио: „Да, старче, дошли су да нам помогну." Предвече, Старац је, очигледно обављајући богослужење напамет, упитао брата: „Како бјеше иде наредни тропар?" Око 2:20 ујутро, старац се упокојио. Обавијештени су одмах игуман Јефрем и братија. Када су се братија скупила код Старца у келији, а прошло је било око четрдесет пет минута од упокојења, Старац је већ био положен на под цркве Преподобног Јосифа Исихасте, коју је Старац имао у склопу своје келије.

      Руке су му биле прекрштене на грудима, и међусобно завезане бројаницама. Израз Старчевог лица је био потпуно миран, као да спава. Али, остала су му полуотворена уста. Монаси се сахрањују потпуно умотани и зашивени у мандију. Игуман је наложио да се Старац умота у мандију, али да му се, након тога, открије лице. Оци су рекли Игуману да ће можда бити ружно за видјети, јер су Старцу полуотворена уста. Али, игуман Јефрем је инсистирао да ураде као што је био благословио. Ставили су Старцу једну газу испод вилице, и завезали је изнад чела, не би ли се уста затворила, али није помогло.
      Спремање Старца за погреб је трајало још неких четрдесет пет минута. Старац је био умотан и зашивен у мандију. Остало је било још да се исијече мандија изнад старчевог лица, по благослову Игумана.
    Исијекли су мандију... и задивили се! Старац је сам затворио уста, и насмијао се! Израз читавог лица показује озареност и радост. Искрени да будемо, такав израз лица никада нисмо видјели! Ово је прво старчево чудо након упокојења! Ето, како је старац Јосиф љубио своју братију - хтио је, по навици да служи браћи, да им учини по вољи и у тој малој ствари, чак и по упокојењу.

    Старац није сахрањен на монашком гробљу, већ у самом манастиру, поред саборног храма, са његове сјеверне стране. На старчевом погребу била су четири архијереја, двадесетак игумана, мноштво јеромонаха, свештеника, ђакона, монаха и народа. Утисак свих била је пасхална радост коју су сви осјећали на сахрани! Један митрополит из Пољске, који се нашао тог дана у манастиру, рекао је након погреба: „Ово није била сахрана! Ово је била Васкршња Литургија."

       Одлазак старца Јосифа у небеске станове је велики губитак, не само за манастир Ватопед, већ за читаву Православну Цркву. Али, читав живот Старчев, и његова кончина, показују да је одлазак Старчев у наручје Господа Кога је тако силно љубио, у ствари, добитак за све нас! Сигурни смо да се Старац наслађује у Рају са свима Светима, и да се моли за сав свијет! А другачије и не може бити, јер је Старац још на земљи започео рајски живот...

Надамо се и молимо и вјерујемо, Старче, да ћеш нам испунити обећање које си нам  дао када смо се посљедњи пут видјели:

„Свагда ћу се молити за вас, и увијек ћемо бити заједно. Тамо гдје будем ја, бићете и ви".

Амин! Нека тако буде!
Благодаримо ти за све, Старче, и молимо опроштај!
Вјечан ти спомен!

 http://arhiva.eparhija-zahumskohercegovacka.com/node/2283

 

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]