Црква и насиље међу младима...

[marija]

Медији и повећана агресивност код деце- адолесцената

 

Nije nikakva tajna da video igre i televizijski programi često slikovito prikazuju nasilje. Ali sada, tri nova istraživanja pokazuju da nasilje izaziva kod djece, tinejdžera i mladjih, ali zrelih osoba  ponašanje agresivnije nego kod mladih koji nisu izloženi tome. Uz to se u Washingtonu nedavno uzburkala rasprava o tome kako zaštititi djecu od nasilnih televizijskih emisija.

Za Glas Amerike, Carol Pearson.

Istraživanje koje su proveli psiholozi sa univerziteta savezne države Iowa, donosi zaključak da čak animacija poput video igara za djecu gdje se ni ne prikazuje krv, ali se vidi neko povrijedjen - izazivaju agresivnije ponašanje kod djece.

Istraživači su otkrili da slikovitije video igre za tinejdjere takodjer izazivaju agresivnije ponašanje, a zaključuje se da čak ni zrele, ali dovoljno mlade osobe, kao studenti fakulteta, nisu imuni na efekte nasilja u medijima. Iako je izuzetno važno da roditelji pažljivo kontroliraju sadržaj onog što njihova djeca gledaju, u Washingtonu  Komisija za komunikaciju na nivou cijele države, ipak traži od Kongres nove mjere da se zaštite djeca od nasilja putem vizuelnih medija.

Penny Nance je član te Komisije: Gledanje nasilja na televiziji može imati za posljedicu agresivno ponašanje kod djece i stoga se mora nešto uraditi po tom pitanju.

Samo to šta bi trebalo da se uradi pokrenulo je žestoku raspravu.

Jedna opcija je da se ograniče nasilni programi samo na noćne sate.

Drugo je da se natjeraju kompanije kablovske televizije da ponude pretplatnicima veći izbor kanala tako da mogu izbjeći programe s nasiljem.

Tim 0110_hahaha iz nevladine grupe TV vijeća roditelja podržava drugu opciju: Ne bi trebalo da čovjek mora platiti i za slikovitu scenu silovanja na FX mreži, samo zato što to ide u paketu sa kanalom Disney.

Neki zastupnici u američkom Kongresu se slažu s potrebom predlaganja zakona kojim bi se djeca zaštitila od nasilja na televiziji. Ali Howard Kurtz, reporter lista The Washington Post, predvidja da će industrija zabave gledati da uzvrati takav udarac najjače što može: Oni  tvrde da emitiraju programe koji privlače gledaoce i u prošlosti bili su veoma uspješni u lobiranju protiv zakona koji im nisu odgovarali.

Eventualni zakon će takodjer izazvati bitku na sudu. Caroline Frederickson iz Unije  gradjanskih sloboda Amerikanaca: Kongres tako postaje biro za cenzuru i iskreno se nadam da će mnogi članovi Kongresa shvatiti da to nije prikladna uloga za njih.

Mnogi Amerikanci se slažu sa Glynis Thomas, majkom koja kaže da, na kraju krajeva, ona je odgovorna za to šta njeni sinovi gledaju: Mislim da rezultat leži u umjerenosti. Ja mislim da roditelji treba da budu uključeni u to šta njihova djeca gledaju.

No, ima i drugih roditelja koji zele vise pomoci od vlade u spriječavanju nasilja na televiziji.

 

http://www.voanews.com/bosnian/archive/2007-05/2007-05-07-voa2.cfm

[Никола Ђоловић]

    Из године у годину проблем насиља међу младима узима све више маха.  Оно је постојало и раније али није задобијало медијску пажњу, бар не у мери у којој данас задобија. Ова тема заслужује више пажње јер се не тиче само младих изван Цркве, него и младих који су захваљујући својој опредељености за веронауку, па тиме и својој вери, ништа мање подложнији страсти гнева.           Гнев се углавном дефинише као афективна  или прорачуната рекација на некога или нешто. Оно што се превиђа  јесте присутност гнева у самом  човеку и пре него што је дошла  нека спољашња околност да испровоцира  већ постојећи гнев. Гнев је данас постао посластица како најмлађих тако и најстаријих. Он је углавном неосноване и често анималне природе. Људи се гневе и онда када их нико ни у чему не угрожава. Његови синоними могу бити: нервоза, срџба, пркос, бунт, бес, агресија, узнемиреност, итд. Занимљиво је приметити колико пуно гневних људи жели да оправда своје поступке као рационалне и чак – нужне. То само показује недостатак смирења и одсуство елементарне кулутре. Наравно, има и оних који потискују свој гнев, па пре или касније експлодирају. Исход може да буде осећање кривице а може да буде и не- осећање ичега већ умножавање „гнева на гнев“. Суштински излаз се састоји у каналисању свог гнева. Апостол Павле каже у једној од својих посланица: „Гневећи се не грешите!“. На први поглед антиномична изјава. Но, није тако. О чему се ради? О томе да човек треба и може без оптерећења савести и ума да реагује гневно само у случају ако у себи примети намеру да реагује како не треба или ако другог види у пројави конкретног зла. Међутим, пошто нам измиче ова свест, гнев доводимо у ранг са сваким видом недостатка неког задовољства – прецизније: хедонизма. На пример: жеља нам се није остварила - реагујемо гневно; наше воље нису у складу са моралним начелима или неким другим разлозима -  дејствујемо агресивно. Занимљиво је да гневан човек не сагледава себе као бесног, а још мање толерише присуство гневног човека поред себе. Зашто? Зато што то побуђује његов гнев да се и он усагласи са нервозом другог. Али, пошто у тој хистерији не може бити јединства, понајмање мира и радости, јединство се не може одржати – зато се окрећу један против другог. То је тако једноставно. Отуда се може разумети зашто гневни људи воле присуство мирољубивих личности. Али, ни то није гаранција да ће се њихов мир одржати. Јер човек мора сам да настоји да креира мир у себи. Зато једна хришћанска поука каже: „Макар гневан човек био све време међу многим светитељима, то га неће смирити ако он сам не заволи и не стекне мир“. Дакле, постоји гнев који је управљен према негативном делу, свом или туђем, а који доноси и не односи мир, и постоји гнев који је управљен према позитивном делу, свом или туђем, а који доноси и не односи немир.   Похвално је што у сваком школском колективу постоји психолошко-педагошка служба која се сусреће са различитим типовима (тиме и страстима или другим проблемима) личности младих, али је чињеница да та служба не може да изађе на крај са многим девијацијама. Нарочито ако је ова појава реакција на додир са укућанима (породицом) неголи са њима самима.   Младима, нарочито бунтовницима без разлога, треба прићи стрпљиво и са нежношћу али ни то не мора да буде мерило. Сваки тинејџер очекује за себе посебан тренутак пажње усмерен само на њега или њу јер је та пажња показатељ њихове универзалности, односно непоновљивости личности. Кроз васкрсно искуство Цркве требало би им објаснити дистинкцију између њихове непоновљивости и личног егоизма. Клир треба више предусретљивости да покаже младима јер од њих то омладина очекује. Топлина односа никада не може да буде вишак. А младима треба дати пуно смислених одговора, чак и на она питања која се нису још ни поставила. Другим речима, треба их увести у ненаметљив дијалог. Јер су због своје младости још крхки и дезоријентисани, те се лако поводе за сваким трендом или узором а да и не питају за цену таквог опредељења на егзистенцијалном нивоу.   Међутим, ниједан омладинац не може да постане виновник насиља ако сам то не изабере. Отуда се не може ићи логиком оправдања да је неко натерао некога да учини нешто неморално ако сам у себи није имао жељу као потенцијал. Такође, немогуће је за све применити иста правила која подразумевају кориговање. Јер свако има свој проблем и свако му приступа на други начин – неко трагично а неко оптимистично. Млади треба да схвате да не могу увек у другима да траже кривца и жртву за своје поступке. То захтева интроспекцију. Чак и узрасти до 5 разреда показују такве тенденције обрушавајући се увек у већини на једног појединца на којем ће да искаљују свој бес или ружне речи. Шта ћемо тек рећи за старије узрасте? Проблем је у томе што сам појединац који твори насиље мора да схвати сам у себи шта је добро а шта зло у његовим делањима. Када дође до поистовећења добра и зла као зла, односно, када се унаказе вредности тиме што грех добије етикету врлине, тада појединац или група направе колапс. Такође, временом је дошло је и до појаве насиља између девојака. Разлози за насиље су различити али се сви они могу свести на сујету. Када сам једном питао девојчице шестог разреда зашто су претукле другарицу из другог одељења оне нису имале аргумената. Сметала им је само њена појава и то је сав њихов разлог.   Нажалост, такви ђаци махом пролазе без санкције (јер оцена из владања не улази у просек) али је чињеница да се све више младих понаша као да их није страх ни од чега и ни од кога. Нема ауторитета којем би се они покорили. Наравно, нису такви сви. Али, они које заобиђу санкције, својим примером повлаче многе за собом у једну вулгарну непослушност и спремност на ваншколске примитивне акције. Почев од организованих туча између себе, или са другим школама, са првим опијатима, или првим сексусалним искуствима (на једном предавању о сиди и употрби заштите, само су неколицина осмакиња говориле довољно гласно: „Ово за нас није ништа ново!“). Одсуство страхопоштовања према Богу одузима и поштовање окружења. Недостатак љубави према окружењу укида им и љубав према Богу. И док се ауторитет не може наћи ни у породицама, које се све чешће и чешће распадају; нити у држави – која све чешће и чешће превазилази своја овлашћења или се прави да нема никаква, остаје нам само Црква која указује на онај пут „изнад Истока и Запада“ који нам једини даје могућност да сагледамо и сјединимо се са Богом, односно будемо тајинствено узведени Христом Христу „Који је“, како каже св. Максим Исповедник „вечно у савршеној пуноћи и Који на чудесан начин васпоставља (целог) човека у самом себи, сједињује га са Богом од кога је добио и има (своје) биће, и ка коме хита из далека трудећи се да добије и добробитије (блаженство)“ (Мистагогија Д/4).   У свом односу са Христом, Богом Литургије, младима треба поред богослужења и веронауке објашњавати и њихову социолошку улогу у историји. Без такве перспективе, њихов одлазак у Цркву неће ништа променити. Етика ће остати негде маргинализована. Млади треба да науче шта значи толеранција других изван дискриминације расних, верских и полних разлика. Треба им ставити до знања да Бог не стаје у час од 45 минута, него и у све ваншколске делатности које подразумева њихов лични живот. Али, прићи младима без истинског интересовања према њиховим проблемима, или пак пољима њихове преокупираности, тешко да може уродити плодом. Млади воле када се неко интересује за њих и за оно што они воле. Свакако, то не значи солидарност са девијантним облицима нечијег интересовања. Ауторитет не може да глуми љубав већ да је живи. Можда се млади неће променити али ће можда доћи час када ће се сетити посејаног семена у себи касније, или се постидети у сусрету са љубећим ауторитетом током неке промашене радње.   Проблем насиља данашње омладине се може посматрати и у контексту хришћанског императива: „Будите свети...“. И они проблематични се махом изјашњавају као верници када се поведе тема о светости не могу да поверују да могу да постану светитељи у Христу. Чак и када се причешћују у томе не виде и не осећају залог светости, него самом акту дају неко јуридичко значење типа: „Ето, учинио сам добро дело а сада идем да радим по старом!“. Због тога не само вероучитељ, већ и клир, како својим моралним понашањем тако и догматско-литургијским учењем о светости, треба више да просвете и освете оне који стоје у незнању - насиљу. Можда то постане главни окидач нечије савести да прекине са таквим делањем приближивши се више Христу. Јер светост иако дело благодати Божије подразумева и морално подражавање дарованој красоти. Тако би се укинула растојања која младе деле од Бога. Јер они сматрајући себе грешницима немају пуно мотива да се уподобљавају Богу мислећи да је за њих то апстрактни и недостижни идеал. Треба их оперисати од предрасуда. У супротном, само ће добијати све више охрабрења да остану на путу насиља којим су пошли јер мисле да их нико не може волети такви какви јесу. Можда то психолошко осећање кривице због свести о личној огреховљености или неком другом недостатку изазива то незадовољство и агресивност. Можда ни сами не верују да им може бити опроштено. На тај начин, њихова мала драматична улога у историји, у свом кретању ка Есхатону, може добити веома болне последице како за њих саме тако и за све оне око њих.           Можда смо и ми, који мислимо да стојимо, сувише брзо изгубили веру олако селектујући некога као непоправљивог, заборављајући колико је Сам Бог отишао далеко за човеком – Оваплоћењем и Распећем – и колико је још човек отишао далеко за Богочовеком Његовим Васкрсењем и Вазнесењем и колико се небеса још увек више радују за једног покајаног који греши неголи за непокајаног који не греши.

[Пајко]

Велики удео на овакве агресивне има младе људе има неразумеваље. То неразумевање креће

из породице, преко школе и државних институција до друштва које врло ретко има слух за

жеље и потребе младих. Неразумевање младих је као највећи узрок за било какве

девијације кључна реч у покушају да се борбени дух младог човека усмери у позитивне воде.

Морам да кажем да је породица најјачи чинилац у одређивању даљих карактерних особина.

Она у најранијем узрасту може да умногоме одреди даљи карактер младе особе где се, ако на

време не употреби сву љубав, може надати брању горких плодова сопствене грешке.

Такође, морам да кажем да је небрига државе и њених институција о "својој будућности" у

последњих 20 и кусур година довела до овакве забрињавајуће пандемије насиља.

Чиљеница је да оваква понашања не красе комунистички режим, те да наша модерна држава

Србија може извући неке поуке из њега у смислу како је омладина била "упошљена".

[ego]

Чиљеница је да оваква понашања не красе комунистички режим...

Ни у колико се не бих сложила.

Један веома интересантан поглед на ову проблематику:

Where does the bully mentality come from?

The problem with most discussions about bullying is that it is concerned with the immediate 'first aid' problem of how to deal with the latest outbreak of persecution. There are now plenty of books, booklets and articles that try to deal with this, (see Kidscape details that follow), so I intend to look beyond the symptoms to the causes of the disease.

The root causes of bullying are usually overlooked or passed off as some weakness of character. Alice Miller, in books like For Your Own Good, however, proposes that people learn the bully mentality. She concludes from her research that 'every persecutor was once a victim'. She shows how every member of the Third Reich had the same kind of upbringing and education based on unrelieved domination, and she calls this 'the poisonous pedagogy'.

But, I want to come closer to home than Hitler's regime. School in UK, based on the current model of the compulsory day-confinement centre, is itself a bully institution. In a democracy, nobody is supposed to be detained against their will unless they have committed an offence. So, what is the offence that children have committed to justify detention? It would appear to be that their 'offence' is that they are young.

Having confined children by compulsion, apart from those who opt for home-based education, schools employ a bully curriculum - a compulsory National Curriculum or some other imposed programme. We could employ a democratic curriculum if we wanted to, and the catalogue curriculum, which offers a more-or-less unlimited range of learning possibilities and is learner-driven, is just such an approach.

Just how ingrained is the idea of adults imposing their ideas of 'proper' learning is indicated when a school does it differently. Sudbury Valley High School in USA has no timetable and no lessons until the learners request them or set about organising them. It operates a learner-driven curriculum.

The bully curriculum is enforced by the increasingly favoured bully pedagogy of teacher-dominated formal teaching. Alice Miller's view that this is a 'poisonous pedagogy' is supported by others. Rosalind Miles entitled her book The Children We Deserve. Paul Goodman chose the title of Compulsory Mis-education and Chris Shute used the idea of Compulsory Schooling Disease.

In another book, Dumbing Us Down: The Hidden Curriculum of Compulsory Schooling, John Taylor Gatto, has the following to say: "I began to realise that the bells and the confinement, the crazy sequences, the age segregation, the lack of privacy, the constant surveillance, and all the rest of the national curriculum of schooling were designed exactly as if someone had set out to prevent children from learning how to think and act, to coax them into addiction and dependent behaviour."

He decided to change his style of teaching, to give children space, time and respect and to see what happened. What happened was that the children learnt so much that he was nominated teacher of the year for the New York State several times.

Gatto recognised that what he was really paid to teach was a hidden or unwritten curriculum. He decided it was made up of seven basic ideas. The first was confusion. He was required to teach disconnected facts not meaning, infinite fragmentation not cohesion, and a tool kit of superficial jargon rather than genuine understandings. The second basic idea was class position. Children were to be taught to know their place by being forced into the rigged competition of schooling. A third lesson was that of indifference. He saw he was paid to teach children not to care too much about anything.

The fourth lesson was that of emotional dependency for, by marks and grades, ticks and stars, smiles and frowns, he was required to teach children to surrender their wills to authority. The next idea to be passed on was that of intellectual dependency. They must learn that good people wait for an expert to tell them what to do and believe. The sixth idea follows on from this - the teaching of provisional self-esteem. Self-respect is determined by what others say about you in reports and grades. People learn to be told what they are worth and self-evaluation is ignored. The final, seventh lesson is that you cannot hide. You are watched constantly by teachers, parents and other students and privacy is frowned upon.

Responses to his analysis are predictable, Gatto says, the assertion that there is 'no other way': "It is the great triumph of compulsory government monopoly mass-schooling that among even the best of my fellow teachers, and among even the best of my students' parents, only a small number can imagine a different way to do things."

School, Gatto concludes, is a twelve year jail sentence where bad habits are the only curriculum truly learned. School 'schools' very well but it hardly educates at all. All this schooling, however, is good preparation for being gullible to the other institutions that control us, e.g. television,

Currently the school system in UK is reinforced by the bully compulsory assessment system and an aggressive school inspectorate. The unwritten, but powerful message of this package, is adults get their way by bullying, There are at least three types of outcome to this model of schooling. The 'successful' pupils grow up to be officially sanctioned bullies in dominant authority positions as assertive politicians, doctors, teachers, civil servants, journalists and the like, and start their own career as persecutors.

Next, a majority of the 'less successful' learn to accept the mentality of the bullied - the submissive and dependent mind-set. Such people need someone to tell them what to think and do, because they have been prevented from learning how to do 'joined-up' thinking.

A third outcome is the production of a group of free-lance bullies who become troublesome and end up in trouble of varying degree of seriousness. Until we replace this domination model with a different model, the root causes of bullying will continue. As Jerry Mintz reports from the USA scene: "American kids like watching violence on TV and in the movies because violence is being done to them, both at school and at home. It builds up a tremendous amount of anger... The problem is not violence on TV. That's a symptom... The real problem is the violence of anti-life, unaffectionate, and punitive homes, and disempowering, deadening compulsory schooling, all presented with an uncomprehending smile."

We can do better than schooling based on domination and I applaud the work of those teachers like John Taylor Gatto who begin to move away from domination towards participation, power-sharing and democratic relationships (see also Trafford below). They organise schools councils that work. They have parental involvement that is genuine. They devise lesson and classrooms based on co-operative principles. They make it possible for children, in the words of my son, "to find bits of treasure in the wreck." But, knowing it is a wreck is crucial to positive survival in it. As one young person said after reading a book of educational quotations, "Now I know that there are other people who think school is crackers, I can cope with it."

http://edheretics.gn.apc.org/EHT005.htm

[Никола Ђоловић]

ekstra

[DYNABLASTER]

jednom recju- nevaspitanje tj nebriga

[Иван Ивковић]

Пар сродних тема:

 

Вршњачко насиље! Ваша мишљења....

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39087-%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%99%D0%B5/page-9?p=1317533#entry1317533