Samoubistvo - muči me ta pomisao

[Биљана]

Ljubav prema bliznjem zahtijeva da se to ucini u takvoj situaciji. Ako bi covjek dozvolio da mu koljaci pobiju djecu, onda bi se ogrijesio o Hristove zapovijesti.

Хајде да не улазимо у ту врсту "проблематике"! Рецимо да је у том случају самоубиство оправдано (мада се не слажем с тим)! Оно што мене интересује кад није та ситуација у питању! Када се човјек убије јер се није могао носити са проблемима у животу, или је био болестан, да ли се у том случају самоубиство може оправдати!? 

[Tumaralo.]

Znaci ti zivis samo zato sto se plasis da te Bog ne kazni ako se samoubijes?Malko ti je to morbidno pobratime....

jbg zlo ne spava

[Срђан Шијакињић]

Значи свако ко се убије "из хришћанског угла" је био запоседнут? Ма 'ајте молим вас...

[Avocado]

Значи свако ко се убије "из хришћанског угла" је био запоседнут? Ма 'ајте молим вас...

 

Aha... i ne samo ovi što se ubiju...

 

[Млађони]

A sto si ti toliko opterecen nekim kaznama?

 

 

[Deki992]

Meni prica tetka citala u novinama ispovest nekog mladica koji se uhvatio u kolo sa nekim zelenasima zbog valjda kockarskih dugova.I mladic onako hladnokrvno kaze da ce morati da se ubije da bi spasao porodicu,posto kamate rastu iz dana u dan i bukvalno ne bi mogao da vrati pare kada bi ceo zivot radio za njih.E sad ne znam da li se kasnije stvarno ubio...

[Баба]

Ове последње две странице чини ми се нису тема.

 

Тема је питање Камиа о смислу живота.

По расуђивању философије апсурда, уколико живот нема смисла самоубиство је оправдано.

Наравно Ками није био православни философ, нити хришћански. И његов живот је чудно завршио.

 

Давати оправдање поводима за самоубиство је неодговорно у данашње време када је животу смисао обесмишљен.

Тиме заправо дајемо оправдање будућим самоубицама а самим тим смо на неки начин саучесници њиховог самоубиства.

 

Чињеница је пак да оно шта Ками каже о смислу живота јесте тачно.

Уколико живот нема смисла чему онда живот.

 

Неко ту рече да увек остаје нада. И то је тачно, нада од свих врлина последња умире. А заправо није је тешко убити.

Када човек изгуби и ту последњу нит, везу са смислом свога постојања  - наду, тада је већ самоубиство врло извесно.

 

Ками се није потрудио да да смисао животу. Његов " Странац" је човек по мом виђењу који живот доживљава сувопарно, досадно, сиво-црно, запажа бесмислене бизарне детаље живота као на пример  у геронтолошком док је нешто чекао примећује то да старци без зуба сисају унутрашњост својих образа и да то производи одређени звук.

Колико човеку треба да буде досадан живот да се бави оваквим бизарним детаљима?

Досада је често покретач самоубилачких расположења и резона.

 

Међутим није тачно да живот нема смисла.

Али смисао човек мора да потражи сам.

 

И многи људи који су у Цркви оскудевају у смислености свога живота, није ово нека бољка атеиста, ово је бољка свих људи свих времена. Нарочито мислећих људи. Прости људи, који су покорни паланачким нормама ретко се запитају о смислу живота.

Мислеће људе ова мисао чешће копка. Отуда је код интелектуалаца већи степен самоубица.

 

Што човек иде дубље у размишљање то је ближе животним опасностима. Крава која пасе траву већи део живота проведе мирно и без опасности, али радознали мајмун који се вере по дрвећу и свукуда забада нос веома често доспева у опасност. Тако је и са умом људским.

Ко пусти мозак на пашу углавном ће живети мирно ко крава, не мислећи куд га гоне и зашто и какав је његов социјални положај.

Ко почне да размишља, прво ће почети да се буни против неправди у друштву а касније то иде даље и даље док се не запита који је уопште смисао његовог живота.

Многи људи дођу до ове црте али из страха је не прелазе.

Ипак неки је пређу.

Једни кад је пређу узму штрик и окаче се међ шунке, а неки други се замонаше или учине неку другу ненормалну ствар, ствар ван норме уобичајеног људског понашања.

[Николa]

Ako se zapitam na osnovu čega je zaključujem da je takvo pitanje važnije od nekog drugog, odgovaram da je to zbog postupka na koje ono obavezuje.

 Ne shvatam zašto nemanje odgovora na pitanje smisla života obavezuje na samoubistvo. Možda ako se vodimo jedino logikom. Ispada da je pitanje smisla života veće od samog života. Kod mnogih jednostavnijih pitanja meni logika ne pomaže, pa ne vidim zašto bi morala da mi pomogne oko pitanja smisla života.

[Срђан Шијакињић]

http://pulse.rs/apsurd-i-samoubistvo/

 

Колико сам ја разумео, Ками говори против самоубиства, говори о потреби да се живот прихвати апсурдан какав јесте и да се упркос томе живи.

[sqny]

Ne znam za smisao zivota... mislim da on nije problem, jer smisla i zelja ima na pretek, mozda cak upravo zbog apsurdnosti. Ali koliko bolan mora da ti bude zivot da se zaista odlucis na samoubistvo?

Mislim svaki pametan covek je o tome bar jednom ozbiljno razmislio. Svaki pametan covek ima krize svoje ideje o smislu... ako nema egiztenciajlnu krizu bar jednom mesecno, znaci da se uspavao.

Ali samoubistvo mora biti krik, potpuno beznadje i usamljenost, i to mi je strano. Nema cak ni sebicne zelje za uzivanjem.

Bog ako postoji, nadam se da cuva posebno mesto za takve ljude gde ce sa puno paznje da ih vraca u zivot.

[Срђан Шијакињић]

Ne znam za smisao zivota... mislim da on nije problem, jer smisla i zelja ima na pretek, mozda cak upravo zbog apsurdnosti. Ali koliko bolan mora da ti bude zivot da se zaista odlucis na samoubistvo?

Mislim svaki pametan covek je o tome bar jednom ozbiljno razmislio. Svaki pametan covek ima krize svoje ideje o smislu... ako nema egiztenciajlnu krizu bar jednom mesecno, znaci da se uspavao.

Ali samoubistvo mora biti krik, potpuno beznadje i usamljenost, i to mi je strano. Nema cak ni sebicne zelje za uzivanjem.

Bog ako postoji, nadam se da cuva posebno mesto za takve ljude gde ce sa puno paznje da ih vraca u zivot.

 

Понекад нисам сигуран да ли се те кризе смисла промишљају или се више осећају, с времена на време, као да осетиш, у једном кратком тренутку, бљеску, то питање о смислу... 

 

Ја сам тему схватио тако да неки повезују смисао живота са његовом вредношћу, тј. неки општи смисао који би важио за све са вредношћу, и ако нема тог смисла, тј. ако није известан, неки људи не виде ни вредност животу, и онда им самоубиство дође као начин да прекрате патњу коју им изазива немогућност да испуне жељу која их испуњава, а која је чини ми се најчешће, жеља за вечним трајањем, под неким њиховим условима, или  бар нека уређеност свега на начим који би им се чинио смисленим... Мада ипак мислим да јако јако мало људи се одлучује на самоубиство само из неких чисто философских разлога, ако ико уопште. Верујем да мора да постоји празнина и у неком свакодневном, обичном смислу, нека усамљеност или друга патња, а не само уверење о бесмислу... Баш се често питам, да ли може неко да се убије само због оваквог погледа, а да се не би могло рећи када бисмо га мало анализирали да је несрећан, или болестан...

[obi-wan]

Једни кад је пређу узму штрик и окаче се међ шунке, а неки други се замонаше или учине неку другу ненормалну ствар, ствар ван норме уобичајеног људског понашања.

 

Ceo post mogu da potpisem, samo se ovde ostro ne slazem.

Jer moje licno iskustvo vice da ovo nije tacno, tj. da je nenormalno usko sagledano. A opet i iskustva mnogih koje znam.

 

Njacesce su nijanse u pitanju, samo kod retkih ima ovih krajnosti koje kazes.

 

Ja sam crtu presao tako da je nisam ni primetio, tek kad sam se dobro od nje odmakao u Sigurnost, video sam gde je bila...

[Баба]

Ceo post mogu da potpisem, samo se ovde ostro ne slazem.

Jer moje licno iskustvo vice da ovo nije tacno, tj. da je nenormalno usko sagledano. A opet i iskustva mnogih koje znam.

 

Njacesce su nijanse u pitanju, samo kod retkih ima ovih krajnosti koje kazes.

 

Ja sam crtu presao tako da je nisam ni primetio, tek kad sam se dobro od nje odmakao u Sigurnost, video sam gde je bila...

 

 

У праву си. Постоје и људи као што си ти. Али на жалост већина људи данас је нестабилна, а ја пишем у множини...

[Баба]

Понекад нисам сигуран да ли се те кризе смисла промишљају или се више осећају, с времена на време, као да осетиш, у једном кратком тренутку, бљеску, то питање о смислу... 

 

Ја сам тему схватио тако да неки повезују смисао живота са његовом вредношћу, тј. неки општи смисао који би важио за све са вредношћу, и ако нема тог смисла, тј. ако није известан, неки људи не виде ни вредност животу, и онда им самоубиство дође као начин да прекрате патњу коју им изазива немогућност да испуне жељу која их испуњава, а која је чини ми се најчешће, жеља за вечним трајањем, под неким њиховим условима, или  бар нека уређеност свега на начим који би им се чинио смисленим... Мада ипак мислим да јако јако мало људи се одлучује на самоубиство само из неких чисто философских разлога, ако ико уопште. Верујем да мора да постоји празнина и у неком свакодневном, обичном смислу, нека усамљеност или друга патња, а не само уверење о бесмислу... Баш се често питам, да ли може неко да се убије само због оваквог погледа, а да се не би могло рећи када бисмо га мало анализирали да је несрећан, или болестан...

 

 

Ово си добро рекао.

Мене су прогониле суицидне идеје кад сам имао десет година. Тада сам себи постављао питања смисла свога живота. Неморам да причам у каквом сам шоку остављао своје најближе пре свега породицу. Маторог сам натерао да се заплаче, мада ни данас не знам због чега је тачно плакао ( нити ћу сазнати ускоро, Бог душу да му прости), можда је помислио да сам полудео, уобичајено је мишљење код Србаља кад некао много мисли да је полудео . На његово питање зашто сам увек замишљен - рекао сам : Ако живот нема смисла зашто га трпимо, зар није боље да умремо?

Међутим мене самога ова идеја апсурдног живота који је такав сам по себи код Камија никад није задовољавала. Решио сам да потражим смисао. Видео сам да сви људи с којима долазим у додир траже некакав смисао, траже нешто у животу и од живота.

Немогуће је било, размишљао сам тада, да толики број људи тражи нешто што не постоји. То је нека загонетка, закључио сам и почео да тражим разгонетку загонетке.

Иако су моји у фемили традиционално православци, ово тражење разгонетке загонетке ме је довело до Христа, али на један другачији начин него је то традиционална српска религиозност. Зато сам потом истражио све философије и религије које нешто значе у овоме свету.

Мени је ово питање помогло да постанем оно што јесам сад.

А опет размишљам да сам ипак такав какав сам не због овог питања него због своје природе што значи да би до овог питања дошао увек пре или касније. Појам немам...

[Срђан Шијакињић]

Ово си добро рекао.

Мене су прогониле суицидне идеје кад сам имао десет година. Тада сам себи постављао питања смисла свога живота. Неморам да причам у каквом сам шоку остављао своје најближе пре свега породицу. Маторог сам натерао да се заплаче, мада ни данас не знам због чега је тачно плакао ( нити ћу сазнати ускоро, Бог душу да му прости), можда је помислио да сам полудео, уобичајено је мишљење код Србаља кад некао много мисли да је полудео . На његово питање зашто сам увек замишљен - рекао сам : Ако живот нема смисла зашто га трпимо, зар није боље да умремо?

Међутим мене самога ова идеја апсурдног живота који је такав сам по себи код Камија никад није задовољавала. Решио сам да потражим смисао. Видео сам да сви људи с којима долазим у додир траже некакав смисао, траже нешто у животу и од живота.

Немогуће је било, размишљао сам тада, да толики број људи тражи нешто што не постоји. То је нека загонетка, закључио сам и почео да тражим разгонетку загонетке.

Иако су моји у фемили традиционално православци, ово тражење разгонетке загонетке ме је довело до Христа, али на један другачији начин него је то традиционална српска религиозност. Зато сам потом истражио све философије и религије које нешто значе у овоме свету.

Мени је ово питање помогло да постанем оно што јесам сад.

А опет размишљам да сам ипак такав какав сам не због овог питања него због своје природе што значи да би до овог питања дошао увек пре или касније. Појам немам...

 

Ја нисам познавалац Камијеве философије, наравно, али ни мени никад није било довољно оно кад закључи да је живот апсурдан, и онда, као неки логичан скок, из тога произађе да то ипак није страшно, већ да такав апсурдан живот треба страсно прихватити и живети. Мислим да је можда он то могао, али да није сваки човек способан за тако нешто, неког тај апсурд потпуно дотуче... Ја да не верујем, не знам како бих се носио са тим. Претпостављам да сувише волим живот и да сам превише велика кукавица да се убијем, па бих се вероватно задовољио са обичним животним радостима. Само што би увек нека сенка висила над њима, као што ми се и сад после неког већег "успеха" и награде за неки труд, појави нека празнина која укаже на пролазност таквих срећа. Само што сад имам утеху у таквим тренуцима, бар некакву, према мери духовног раста... Звучи као фраза вероватно, људима који не верују и који ваљда нису такве природе, али има смисла оно што говоре многи да би без Бога, или неког само њиховог вечног и вишег смисла, свака радост животна била умањена утолико што би увек били свесни да је и највећа радост пролазна, или да док се ми радујемо, чак и особа поред нас може да пати. То су ваљда они исти људи којима не вреде Камијеве речи, који немају снагу за ту камијевску побуну и пркос пред апсурдом... Често се мисли (тј. многи који не верују мисле) да је то у суштини само кукавичлук, бежање у сигурност вере, као одбрамбени механизам пред немоћи и разним животним фрустрацијама и осећајима ниже вредности, недостижним жељама... Расписах се ја мало више. И да, ја сам скоро сигуран да би  и ти, и сви остали који размишљају о овим понекад невеселим стварима, то исто радили како год да се окрене, јер то јесте у твојој и њиховој природи... И не знам да ли је то тако само код нас Срба, да људи воле да кажу да "није добро претерати у религији, све је то лепо, али ти мора да си мало скренуо, јаадан" и да су људи који мисле или докони или мало занесени, волео бих да знам да ли је тако и код других народа, култура...