О МОЛИТВИ И МОЛИТВЕНОМ ЖИВОТУ ХРИШЋАНА

[w.a.mozart]

baterije, zalihe i nasamo su zapravo termini koji se i ne uklapaju u definiciju sa postera a -trk opet u keliju- je prejako. Naravno, možda grešim.

[Дијана.]

To stanje se postiže i održava trudom (činom, moljenja).. 'Kelija' je unutar nas, sreća pa se ne mora odvajati od drugih a i dalje se može moliti 

[Данче*]

Љубав, кључ за молитву

Телесни пост је један од основних предуслова молитве. Свети оци кажу да када човек пости, да се чак и његова крв на неки начин очишћава, што умногоме помаже молитви. Од тога је узвишенији једино духовни пост – смирен ум. Треба да престанемо да скупљамо смеће у наш ум. Више је него очигледно да, уколико човек прима само свакодневне утиске из окружења, уколико његов ум непрестано нешто ново сазнаје, примајући кроз то мноштво слика и фантазија, бави се нечим што није његов посао, онда све ово смеће постаје препрека у тренутку молитве.

Телесни пост подразумева да човек једе онолико колико му је потребно да нормално живи и ради, али да одсеца свако прекомерно узимање хране. Слично се дешава и у случају суздржавања чула: све што је сувишно треба одсећи, а оставити само основне потребе. Сигурно имамо разне обавезе, будући да живимо међу људима. На пример, потребно је да одем негде ради посла, породице, деце, супруга, итд, али све то треба да буде са мером. Без обзира на све обавезе, треба да имам унутрашњу пажњу, да ми је ум усмерен на молитву. Када чиним оно што је неопходно, онда у томе не постоји никаква препрека мојој молитви. Стварне препреке настају када се човек уплете у беспотребне ствари, које нису неопходне, посебно уколико оне нарушавају Божије заповести.

Очигледно је да не можемо да се молимо уколико свесно нарушавамо заповести Божије. Чим станемо на молитву, наша савест се буни, устаје против нас и попут високог зида не дозвољава благодати Божијој да сиђе на нас.

Сећам се како ми је један старац (сада блаженопочивши) рекао како га је неко упитао за његовог духовног оца, који је имао прилично тежак карактер: «Како је старац? Је ли добро?», а он је помало невољно, одговорио: «А, биће добро без обзира на све. Ммммм… Добро је.» Благодат га је напустила само због овог тона негодовања, којим је он осудио старца у мислима. Месецима није могао да се моли. Морао је много да се помучи како би достигао претходно стање.

Бог се не јавља тамо где се преступају Његове заповести, а посебно ако се оглушимо на потребе ближњих. Као резултат тога, одмах губимо молитву. Немогуће је да творимо молитву, уколико смо окренули главу од ближњег.

Сећам се да је у Новом Скиту живео старац Елпидије. Свети човек. Имао је дар молитве. Када сам дошао у Нови Скит, живели смо у великом сиромаштву, а често ни хране нисмо имали. Овај старац је сваког месеца примао малу пензију, од које је живео он и цело братство. Често су нам долазили просијаци (њих има много на Светој Гори). Старац је увек свима давао милостињу. Наравно, већина просијака није била толико сиромашна, већ им је то једноставно био посао. Један такав је дошао и рекао: «Старче, дај ми хиљаду драхми!» Сви смо знали да је овај човек преварант, па сам рекао старцу: «Немојте му дати хиљаду драхми. Он има новаца. Његово занимање је да буде просијак. А овде живимо у великом сиромаштву! Дајте му мање новаца – петсто драхми!» «Добро, нека буде петсто», одговорио је старац. Отац Елпидије је дао петсто драхми лажном просијаку и он је отишао. После вечерњег смо видели да је старац веома узнемирен. Никако није могао да се смири. Рекао ми је да осећа да га је данас Бог напустио, а затим је објаснио и разлог: неки просијак је данас дошао и тражио хиљаду драхми, које му нисмо дали.» «Како то мислите, старче? Дали смо му! Дали смо му петсто драхми!», одговорио сам. «Не», рекао је старац, «иди и пронађи га. Дај му осталих петсто, јер не могу да се молим. Изгубио сам молитву. Немам је.» Тако смо узели још петсто драхми, ишли од манастира до манастира и пронашли тог монаха и дали му тражени новац.

Размислите о овоме, али искрено. Немогуће је да се молимо Богу ако нарушимо заповест о љубави! Остали греси могу много мање да ометају нашу молитву. Чак и у случају телесног греха, ако се човек покаје пред Богом и стане тако рањен пред Њега, његова молитва ће се чути. Међутим, када нарушимо заповест о љубави, ову препреку је немогуће превазићи. У том смислу, Бог не допушта компромисна решења, јер је и Сам рекао: «Ако принесеш дар свој жртвенику и сетиш се да твој брат има нешто против тебе, остави дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па се онда врати.» Христос није рекао: ако принесеш дар, тј. молитву, након почињеног телесног или каквог другог греха, иди и изглади га, па се онда врати… Не, Он говори о љубави. Он никада не помаже ономе који се моли, уколико та особа има нешто против ближњег. Још прецизније речено, Господ нам неће помоћи у молитви, уколико ближњи има нешто против нас. О томе говори ово место из Јеванђеља. У њему се не каже: «Ако имаш нешто против брата, изглади то са њим», већ: «Ако се сетиш да твој брат има нешто против тебе», а то значи ако је наш брат узнемирен због нас или смо га увредили, онда не можемо да се молимо.

То је веома значајан моменат, али ми на њега, на жалост, не обраћамо никакву пажњу. Мислимо да је довољно ако можемо да кажемо: нисам посвађан ни са ким. Када то кажемо, онда можемо нечији живот да претворимо у пакао. На пример, разгневиш се и истог тренутка заборавиш на то, а твој ближњи сноси духовне последице и губи духовни мир. Тада осећаш препреку у молитви. Ако је човек разуман, одмах ће схватити ову препреку – твој брат има нешто против тебе.

Нажалост, без обзира на наше понашање, и ми и свет око нас живи са својим тешкоћама и проблемима. Сви смо ми, без изузетка, окружени људима који нас не воле и којима је тешко само да нас погледају. У том случају сносимо кривицу уколико не чинимо ништа да умиримо те људе. Уколико је то немогуће, онда нам остаје да се молимо за њих. Грешимо уколико се свим срцем и душом не молимо за њих.

Дакле, љубав је неопходан услов молитве и она се односи на све аспекте нашег живота. У брачној заједници, на пример, не можемо да се молимо уколико смо у нашем дому створили непријатељску и хладну атмосферу. Насупрот томе, када се човек смири, када увек себе сматра кривим за све, када се са љубављу обраћа ближњем, онда га благодат неће заобићи. Љубав је кључ који нам стоји на располагању и омогућава нам да уђемо у молитву.

Следећа ствар која наноси велику штету молитви је осуђивање. Када осуђујемо, не можемо да се молимо. Важи и супротно: ако желимо да се молимо, морамо научити да мислимо и говоримо добро о људима и са људима. Нажалост, већина људи, па и ми хришћани углавном смо бедни. Као да је потребно да најпре нешто добијемо да бисмо упутили некоме лепу реч! Као да ће нам неко нешто одузети ако кажемо нешто добро о ближњем! Кажемо једну једину реч и то је све! Као да стиснемо зубе и не можемо више ништа да исцедимо из себе! Видите ли сада зашто се бракови распадају? Зато што ниједан од супружника не упућује другоме лепу реч. А, колико је то све једноставно! Живимо духовно, називамо се хришћанима, али у нашим домовима муж неће да упути лепу реч својој жени, нити жена своме мужу – реч која ће другоме дати крила, реч изговорену из дубине срца које воли!

Веома је важно да онај ко жели да се моли, живи у миру са ближњима. Сећам се људи који су се са великом пажњом односили према ближњима, трудећи се да их ниучему не узнемире. На пример, сећам се једног старца из Новог Скита који је имао неколико чокота винове лозе. У Скит су повремено долазили рибари (световни људи), који би обрали и појели грожђе са старчеве лозе, тако да је старац ретко имао прилику да проба своје грожђе. Једном приликом је дошао и видео их како беру грожђе. Старац је још издалека схватио шта се догађа, па је трудећи се да их не повреди, почео благо да се накашљава: «Кхе-кхе-кхе!» и певуши, како би га чули и могли да учине нешто пре његовог доласка. Старац је учинио све како се рибари не би непријатно осећали због брања грожђа.

Да смо се којим случајем ми задесили на старчевом месту, почели бисмо да вичемо и још бисмо мислили да чинимо велику ствар што смо лопове ухватили на делу. Али не и старци! Они су пазили на себе и своје понашање. Без обзира на то да ли неко краде или не (то је већ њихов лични проблем), старци су пазили како се односе према таквим људима.

Други важан услов за молитву подразумева да пред Богом стојимо са смиреним мислима и скрушеним срцем. Срце скрушено привлачи Бога. Пребивајући у молитви, Свети оци су себе сматрали најгрешнијим људима. Само са таквим ставом можемо да стојимо пред Богом. Само са таквим ставом можемо да приступимо Светом причешћу – као човек који је спреман да умре, као осуђеник који је свестан да је све изгубљено, осим једног – његовог односа са Богом. Само тако можемо да се спасемо. Стојмо пред Богом и завапимо му: Гле, ничега немам што бих ти могао дати. Ако ћеш на грехе моје гледати, нећу стајати пред Тобом. Преостало ми је само једно. Шта је то? То си Ти. Ти си мој Отац, који ми је даровао своје пречасно Тело и Крв. То је једино што могу да ти принесем, како би Ти погледао на мене. Исто као што би светитељи рекли: Господе, због Твоје пречасне Крви коју си пролио на Крсту, помилуј ме.

Господ нас је спасио својим Часним Крстом. Ништа друго. Ниједан наш подвиг, нити било шта друго. У молитви је такође важно да човек никада не прихвата помисао да треба да престане да се моли. Ако ти помисао каже: «Зашто се молиш, кад и после тога опет падаш у сагрешења? Поново се гневиш, чиниш друга грозна дела. Нећеш моћи да се молиш! Немој да се молиш!» Никада не прихватајмо такве помисли.

Ма шта чинили и ма какве грехе учинили, имамо право да се молимо. Нико ми не може одузети то право. Имамо право да завапимо Богу, Лекару, нашем Оцу како би нас Он помиловао. Оци кажу да треба да се молимо чак и у тренутку када чинимо неки грех: «Боже мој, погледај шта чиним. Грешим. Није важно какав грех чиним, онај најгрознији, најодвратнији грех. Боже, пао сам у грех. Погледај на мене и помилуј ме! Буди милостив мени грешноме, чак када падам у грех.»

Другим речима, не треба да губимо нашу смелост пред Богом. Завапимо му, чак иако смо оптерећени и погружени у грех. Треба смирено да завапимо Богу, да Га преклињемо. Молимо му се, јер смо грешни. Када наш ум за време молитве лута тамо-овамо, када почнемо да се молимо и почнемо да сагледавамо сопствену нечистоту, када у себи осетимо дух противљења, када не верујемо, када уместо молитве похулимо – чак и у тим тренуцима не треба да губимо своју смелост пред Богом. Све је то једно велико ништа! Треба да наставимо да се молимо. Да останемо у молитви. Бог ће на крају победити. Не губимо мир, не тугујмо, већ пребивајмо у молитви. Шта год да се догоди, шта год да осећамо или не осећамо, без обзира да ли је ум сабран или није, без обзира на мноштво сагрешења – пребивајмо у молитви. То подразумева снагу онога ко жели да се моли. Шта год да се деси, са великим трпљењем се помолимо Богу. Бог ће нас тада посетити и осетићемо непроцењиве плодове молитве.

Митрополит Атанасије Лемески
Преузето са: duhovnaterapija.wordpress.com

http://www.prijateljboziji.com/_Ljubav,-kljuc-za-molitvu/40021.html

[JESSY]

Данашњу емисију посветили смо јеванђелској причи о милостивом Самарјанину, о чему је беседио свештеник Далибор Стојадиновић, парох Светосавског храма на Врачару. Указујући на суштину овог одломка, који је вечан и свевременски попут осталих перикопа, отац Далибор је рекао да је "сваки човек кога сретнемо наш изазов". Да ли ће нам тај сусрет бити Богојављење или не? Како одговорити када се на милост узврати шамаром? "Господ ће нас питати јесмо ли или не имали милости када дођемо пред Њега" подсетио је о. Далибор на речи св. Јована Златоустог.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/15/11/20.11.15_rec_pastira_o_dalibor_stojadinovic_64kbps_.mp3

 

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-dalibor-stojadinovic-nasa-molitva-je-i-nase-delo

 

[JESSY]

ПЛОДОВИ МОЛИТВЕ СХИИГУМАН ХАРИТОН ВАЛААМСКИ

 

74. Први плодови молитве се састоје од пажње и умилења. Ови плодови се појављују пре свих других од сваке молитве која се правилно твори, а пре свега од Исусове молитве, која је изнад сваког појања псалама и другог молитвословља. Од пажње се рађа умилење, а од умилења се продубљује пажња. Они се сливају, рађајући једно друго; они молитви дају дубину, постепено оживљавајући срце; они јој дају чистоту, отклањајући расејаност и сањарење. Као и истинска молитва пажња и умилење су дарови Божији.

75. Знајте да пажња никада не сме да напушта срце. Али дело у срцу понекад бива само умно - само га ум твори, а понекад и срдачно, то јест и почиње се и наставља са топлим осећањем. Ово није закон само за отшелнике, већ за све оне који чиста срца треба да стоје пред Богом и да пред Њим раде, то јест, за све хришћане. Ум се умара када изговара речи молитве. Тада се молите без речи - падните ничице у мислима у срцу пред Господом предајући Му се... То ће и бити права молитва, а реч је само изражава... и она је увек слабија од саме молитве пред Богом.

Срдачна молитва никада није преурањена. Она је почетак дела. Њеним утврђивањем у срцу напредује дело Божије. Треба је развијати не жалећи труда. Бог, када види труд, даје оно што се тражи. Права молитва не бива производ самог човека: она је дар Божји. Тражите и наћи ћете! То што нисте користили вештачки начин укорењивања молитве - није штета. Овај начин није неизбежан; и без њега се може. Није главни положај тела, већ унутрашње устројство. Све дело се састоји у томе: "Стајати пажњом у срцу и гледати ка Богу, или вапити." - Нисам срео још никога ко би одобравао овај вештачки метод. Преосвећени Игњатије и о.Макарије Оптински га такође не одобравају.

76. Умешно делање Исусове молитве... увек је творити једноставно с пажњом у срцу или хођење са сећањем на Бога, јесте наш труд и сам по себи има свој природни - а не благодатни - плод. Овај плод јесте сабраност мисли, страхопоштовање и страх Божји, сећање на смрт, умирење помисли и извесна срдачна топлота. Све су то природни плодови унутрашње молитве. Ово човек треба добро да запамти да не би трубио пред собом и пред другима и да се не би надимао.

Док су у нама само природни плодови не вредимо ни паре, и у суштини, и по суду Божијем. Вредимо када дође благодат. Јер када она дође ууправо то ће значити да нас је Бог погледао милостивим оком...

У чему се заправо испољава ово дејство благодати не могу вам рећи, али несумњиво је да она не може доћи пре него што се појаве сви горе наведени плодови унутрашње молитве.

[JESSY]

77. Плод молитве је сабраност пажње у срцу и топлина. Ово је природно дејство. То свако може да достигне. И ову молитву треба да твори свако, не само монах, већ и мирјанин.

Ово није неко компликовано дело, већ једноставно. И Исусова молитва сама по себи није нека чудотворна, већ је као и свака друга кратка молитва - словесна, дакле, спољашња. Али она може да пређе у умну и срдачну... све природним путем. Што је од благодати - на то треба чекати, јер се то ни на који начин не може освојити.

Оно што су вам писали да прво треба очистити страсти односи се на узвишену созерцатељну молитву, а ово је једноставна молитва..., која ипак, може да доведе до узвишене молтиве.

Да би бављење њоме било успешно сваки пут када јој приступате треба све да оставите да би срце било апсолутно слободно од свега, да у пажњи не штрчи ни неко лице, ни посао, ни ствар. Све то треба истерати у ово време. Када завршите правило не треба да напуштате ову молитву никада, већ чим будете слободни, одмах да је се прихватите.

За време богослужења треба пажљиво слушати службу... стојећи с пажњом тамо где се твори Исусова молитва. А када се нешто неразумљиво чита и поје треба творити ову молитву.

78. Не заборављајте да се не треба ограничавати само механичким понављањем речи Исусове молитве. То човека неће никуда одвести осим до механичке навике да ову молитву понавља језиком, а да чак ни не размишља о њој. Наравно, ни ово није лоше, али то представља најудаљенију спољашњу периферију овог дела.

Суштина ствари је свесно стајање у присуству Господа са страхом, вером и љубављу. Ово расположење је могуће и без речи. Њега и треба утврдити у срцу пре свега. Речи ће доћи касније да би се само на томе задржала пажња и продубила она осећања и расположења.

79. Исусова или нека друга кратка молитва је добра ствар ако се језик на њу навикне. Постарајте се само притом да пажњу не држите у глави, већ у срцу и будите тамо не само за време стајања на молитви, већ и у свако време. Потрудите се да створите у срцу као неку раницу... Стални труд ће то брзо учинити. Ту нема ничег нарочитог. То је природна ствар (то што ће се појавити раница). Међутим, од тога ће бити и више сабраности. А главно је да Господ видећи труд дарује и Своју помоћ и благодатну молитву. Тада ће у срцу све кренути својим током.

[Данче*]

Бројанице

 

Молитва помоћу бројаница један је од најстаријих начина молитве, који су нарочито неговали православни монаси. Саме бројанице имају символички карактер. Обично су црне боје и тиме нас упућују да водимо трезвен и озбиљан живот у непрестаном покајању. Бројанице су исплетене од чисте овчије вуне, што нас подсећа да смо ми словесне овце Доброг Пастира Господа Христа који је сам као Јагањац Господњи пострадао за нас и избавио нас од вечне смрти. Мале бројанице обично имају 33 чворића. Постоје и веће бројанице од по 50, 100 или 300 чворића. По једном старом предању, био је један монах који је желео да начини вунену бројаницу да би одбројавао своје молитве, али ђаво му је стално развезивао чвориће које би исплео. једном му се јавио анђео и научио га да плете чворић који се састоји од седам уплетених крстова. То је један од најкомпликованијих чворова на свету. Овакву бројаницу ђаво није могао да расплете.

КАКО СЕ МОЛИМО ПОМОЋУ БРОЈАНИЦА

Поред молитва које се налазе у молитвенику и редовно се читају у одређено доба дана, Црква Христова благосиља својим верницима да све своје молитве могу надопунити или заменити кратким молитвама које се више пута учестало и сабрано понављају. Оне нам омогућавају и помажу да се лакше саберемо умом на саме речи молитве како нам ум не би лутао.

Како, дакле, да започнемо молитву? Сабравши мисли, узмемо левом руком куглицу бројанице (или крстић), држећи је лагано између палца и кажипрста. Осенимо се знаком часног крста десном руком и тихо почнемо одбројавајући сваку поједину молитву једним чворићем.

Најчешћа молитва којом се молимо ?на бројанице? је тзв. ИСУСОВА МОЛИТВА која гласи:

ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА!

или у краћем облику:

ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ МЕ!

ИСУСОВА МОЛИТВА је најважнија молитва сваког православног хришћанина. Она по црквеним правилима може да замени све друге. Будући освећена самим именом Христа Бога, она у наше срце низводи божанску благодат и уноси неисказани душевни мир када се учестало понавља. Многи православни хришћани толико су се навикли на ову молитву да непрестано имају у свом срцу и на уснама име Исуса Христа, па чак и за време сна, јер када се човек навикне на њу честим изговарањем она постаје механизам који се одвија као нпр. процес дисања. Највећа сила ове молитве лежи у самоме имену ИСУСА ХРИСТА, које изгони из нашег срца сваку сметњу и немир и уноси божански мир.

Поред ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ уобичајено је да се хришћани моле и Пресветој Богородици и светитељима и то на следећи начин:

ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦЕ, СПАСИ МЕ ГРЕШНОГА!

СВЕТИ (име светитеља) МОЛИ БОГА ЗА МЕНЕ ГРЕШНОГА!

Помоћу бројанице можемо да се молимо за своје ближње, свој народ и то тако што на првом чворићу бројанице изговоримо следеће речи:

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ СЛУГУ (слуге, слушкињу, народ) СВОГА _________ (име или више имена са списка), а на осталим чворићима не понављамо име онога за кога се молимо ако их има више, веће говоримо:

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ ПОМЕНУТЕ СЛУГЕ СВОЈЕ!

Такође, можемо да се молимо и за упокојене сроднике:

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ УСНУЛИХ СЛУГУ СВОЈИХ ...(имена), а даље ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ ПОМЕНУТИХ СЛУГУ СВОЈИХ!

Када смо сами добро је да изаберемо неко тихо место и да речи молитве говоримо шапатом. Православни хришћани најчешће се моле стојећи пред иконама и упаљеним кандилом, али могу да се моле и седећи или лежећи када смо телесно исцрпљени или болесни. Корисно је да се после сваке изговорене молитве прекстимо. На тај начин се наша пажња лакше веже за речи молитве. Међутим, молитва ?на бројанице? може да се практикује на сваком месту и у свакој ситуацији: у аутобусу, возу, чекаоници, приликом шетње или чак разговора у коме не учествујемо. Многи хришћани пред спавање осене крстом своју постељу и легну у кревет заједно са бројаницом тихо се молећи док не заспе. Ујутро, када се пробуде, одмах се лате бројанице и тако започну дан молитвом.

Веома је корисно одвојити увече пред спавање и ујутро по буђењу одређено време које ћемо посветити молитви ?на бројанице?. Апостол Павле нас учи да се ?молимо непрестано?. Свакако, када смо у друштву не можемо се молити на исти начин као када смо сами. У том случају не треба привлачити пажњу накаквим ?чудноватим? понашањем, већ напросто ћутећи у себи изговарати молитву пратећи је неприметно окретањем, бројанице. Молитва се у себи може сасвим лако вршити покретањем језика при затвореним устима и мисленим праћењем речи молитве. Укратко речено, можемо се молити увек и свугде, а да то нико други не зна осим Бога коме се молимо и нас самих. Свако намерно привлачење пажње других људи око нас страно је духу истинске молитве коју морамо да вршимо у покајању и смирењу, скромно и тихо у ?тајној одаји срца свога?.

Приликом молитве ?на бројанице? Свети Оци апсолутно забрањују било какво маштање и замишљање слика. Наша пажња мора искључиво бити сабрана на речи молитве. То се постиже упорним трудом и вежбањем пажње, али и полаганим произношењем молитве без журбе да што пре постигнемо одређени број. Бог чује и услишава само ону молитву која се сабрано врши. Ипак, пажњу је тешко одмах постићи и зато се саветује да се молитва и у тренуцима расејаности изговара, јер учесталим понављањем наш ум се постепено навикава на молитву и тако стиче пажњу у молитви. Заправо, најбољи начин да се научимо молитви јесте да одлучимо да је понављамо без обзира да ли успевали да се саберемо или не. Као што кап по кап воде може да издуби и најтврђи камен тако и учесталост молитве без обзира колико нам она још била расејана, може да доведе до чисте и сабране молитве. Бројаница се може у тренуцима када је не користимо држати у џепу, или ако је мала око руке. Ипак, није лепо привлачити пажњу својим бројаницама, а поготово играти се њима прстима у доколици. Оне служе искључиво за молитву, а не за игру или за украс. Према бројаницама смо дужни да имамо долично поштовање. Монаси и монахиње који плету бројанице и сами се моле за време свог рада и зато су бројанице плод молитве и њом су освећене.

Зато, браћо и сестре, прионимо на молитву Господу Исусу Христу и његовим светима за себе и за своје ближње, како бисмо за време овога краткога земаљскога живота задобили божанску благодат СВЕТОГА ДУХА, и удостојили се вечне награде на небесима. Господ је увек са нама, на сваком месту, јер Он нас учи да је Царство небеско у нама, у нашим срцима. Дакле, потребно је само да ми увек будемо са Њим кроз МОЛИТВУ и друге свете врлине. Немогуће је стећи ниједну хришћанску врлину без благодати Божје, а њу добијамо првенствено молитвом. Зато је МОЛИТВА - ЦАРИЦА ВРЛИНА које нас узводи ка самоме Богу и сједињује са њим.

Светосавље.орг

09 / 12 / 2015

[JESSY]

Данас емитујемо предавање које је у оквиру духовних сабрања суботом у Вазнесењској цркви у београдском насељу Жарково, одржао ђакон Александар Јовановић на тему „Анатомија молитве“. Предавача и сабрата најавио је отац др Оливер Суботић, а наша редакција благодари братству овог светог храма на звучном запису предавања ђакона Јовановића.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/12/16.12.15_zbor_-_djakon_aleksandar_jovanovic_-_anatomija_molitve.mp3

 

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-djakon-aleksandar-jovanovic-anatomija-molitve

[Bokisha]

Живот и молитва су једно

Сваки пут кад се сретнете са овом или оном ситуацијом, ви сте онај кога је Бог ту ставио да послужите као Хришћанин, да будете део Тела Христовог и деловања Божијег. Уколико тако будете поступали, лако ћете се окретати Богу и говорити: Господе, просвети мој ум, учврсти и усмери моју вољу, дај ми срце пламено, помози ми! У другим тренуцима, моћи ћете да кажете: Господе, хвала!

 

Живот и молитва су потпуно неодвојиви. Живот без молитве је живот којем недостаје његова најважнија димензија. То је живот “површни”, без дубине, живот у две димензије простора и времена.

То је живот који се задовољава видљивим, који се задовољава нашим ближњим, али ближњим као појавом у физичком смислу, ближњим у којем не откривамо сву неизмерност и вечност његове судбине. Значај молитве је у томе да се самим животом открије и утврди чињеница да све има димензију вечности и да све има меру бесконачности.

Свет у којем живимо није безбожни свет. Ми га сами чинимо профаним, али је он, у својој суштини, проистекао из руку Божијих, њега Бог воли. Његова цена у Божијим очима је живот и смрт Његовог Јединородног Сина, и молитва сведочи да ми то знамо, да знамо да су сваки човек и свака ствар око њега узвишени у очима Божијим: да их Он воли и да нам они тиме постају драгоцени. Не молити се значи: остављати Бога изван граница свега што постоји, и не само Њега, него и све оно што Он значи за свет који је створио, за овај свет у којем живимо.

Често нам се чини да је тешко ускладити живот и молитву. То је заблуда, потпуна заблуда. Она проистиче из наше погрешне представе и о животу и о молитви. Сматрамо да се живот састоји у томе да стално будемо у неком послу, а молитва у томе да се негде осамимо и заборавимо на све, и на ближњег и на ситуацију у којој се налазимо. А, то није тачно. То је клевета и на живот и на саму молитву.

Да би се научио молитви, човек, пре свега, треба да научи да буде једнодушан са читавом људском реалношћу, са читавом реалношћу човекове судбине и судбине целог света, и да је до краја преузме на себе. У овоме је суштина чина који је Бог остварио у Оваплоћењу. У томе је сва пунота онога што називамо заступништвом. Обично молитву схватамо као учтиво подсећање Бога на оно што је Он заборавио да учини. У стварности, пак, она се састоји у томе да се начини корак који ће бити сличан кораку Христа, Који је једном заувек постао човек.

Морамо начинити корак који ће нас ставити у центар ситуације из које више никуда нећемо моћи да изађемо. Хришћанска, Христова једнодушност је, истовремено, усмерена на два супротстављена пола: Оваплоћени Христос, истинити Човек и истинити Бог, до краја је једнодушан са човеком када се човек у свом греху обраћа Богу, и до краја је једнодушан са Богом, када се Он обраћа човеку. Овај двосмерни однос чини да смо, у извесном смислу, туђи обама таборима, а истовремено и јединствени са оба табора. У овоме је суштина ситуације у којој се хришћанин налази.

Рећи ћете: “Па, шта да се ради?” Дакле, молитва се рађа из два извора: или је то наша усхићена задивљеност Богом и делима Божијим - нашим ближњима и светом који нас окружује, без обзира на све његове сенке, или је то осећање наше, а нарочито туђе, трагичности. Берђајев је рекао: “Када сам ја гладан, то је физичка појава; ако је гладан мој сусед, то је морална појава”. Управо овај трагизам је у сваком тренутку пред нама: мој сусед је увек гладан; он није увек гладан хлеба, понекад је то глад за људским гестом и нежним погледом. Управо овде почиње молитва - у овој саосећајности за предивно и трагично. Док постоји ова саосећајност, све је лако: лако нам је да се молимо у усхићењу и лако нам је да се молимо кад нас обузима осећај трагичности.

Да, а у другим приликама? У свакој другој прилици живот и молитва морају бити једно. Устаните ујутру, станите пред Бога и реците: Господе, благослови ме и благослови овај дан који почиње, а затим се односите према читавом том дану као према дару Божијем и сматрајте себе за Божијег посленика у оном непознатом што дан који почиње доноси. Ово значи нешто веома тешко: без обзира шта се деси тога дана - ништа није туђе вољи Божијој, све је, без изузетка, по вољи Његовој: околности у које је Бог пожелео да нас стави да бисмо ми били Његово присуство, Његова љубав, Његова самилост, Његов стваралачки ум, Његова храброст... Осим тога, сваки пут кад се сретнете са овом или оном ситуацијом, ви сте онај кога је Бог ту ставио да послужите као Хришћанин, да будете део Тела Христовог и деловања Божијег. Уколико тако будете поступали, лако ћете се окретати Богу и говорити: Господе, просвети мој ум, учврсти и усмери моју вољу, дај ми срце пламено, помози ми! У другим тренуцима, моћи ћете да кажете: Господе, хвала! И, уколико сте разумни и умете да благодарите, избећи ћете глупост која се зове: таштина или гордост, и чија је суштина у томе да умишљамо да смо учинили нешто што смо могли и да не чинимо. То је учинио Бог. Бог нам је послао предиван дар, давши нам да то учинимо. 

А када увече поново станете пред Бога и брзо у сећању анализирате протекли дан, моћи ћете да величате Бога, да Га славите, да Му благодарите, да плачете због других и да плачете због себе. Ако на тај начин почнете да сједињујете живот и молитву, међу њима неће бити никаквог несклада, и живот ће постати храна, која ће, у сваком тренутку, подстицати пламен, који ће се све више распламсавати и постајати све сјајнији, и који ће вас саме постепено преобразити у ону огњену купину о којој говори Свето Писмо.

Митрополит Антоније (Блум

http://www.prijateljboziji.com/_Zivot-i-molitva-su-jedno/55328.html

[JESSY]

када и где се молите...?

колико често се молите и да ли имате свој кутак за молитву...?

да ли вам је потребно да се осамите...?

читате ли молитве или их сами изговарате, у себи или наглас...?

да ли ми у суштини имамо добре услове за праву молитву...?

[Богољуб 1]

 

[Богољуб 1]

 

[Богољуб 1]

 

[JESSY]

Када живиш у заједници и свакодневни живот је испуњен журбом и стресом, сасвим је неопходно одвојити време за мир, за осамљивање, да би се помолили и срели с Богом у ћутању и покоју. Ако ли не, „локомотиву“ активности нећемо успети да зауставимо и човек постаје  сличан обезглављеним кокошкама.

...

Свако треба да пронађе свој ритам молитве. За неке то могу бити дуги сати, за друге 15 минута и то само понекад. А за све то значи да треба да буду пажљиви на присуство Бога и Његову вољу у току целог дана. Неки имају потребу да се њихово срце ободри Словом Божијим и молитвом Оче Наш, други изговарањем имена Исуса и Марије.

Молитва је слична скровитом врту, направљеном од ћутања и унутрашњег преживљавања – то је место спокоја. Али тај врт има хиљаду врата и свако мора да пронађе своја. Ако се ми не молимо, ако повремено не ставимо тачку на наше активности и у нашем животу, ако не налазимо смиреност на скровитим местима нашег срца, где обитава Вечни, осећаћемо огроман терет док живимо у заједници, нећемо бити отворени с другима, нећемо бити градитељи мира. Живећемо само импулсима садашњег тренутка и изгубит ћемо из вида наше приоритете и осећај оног најважнијег. Још морамо знати да се очишћeње нашег бића, неких ћошкова нашег бића, дешава само уз помоћ Светог Духа, наше несвесно може да се осветли само захваљујући дару Божијем. Молити се – значи предавати цело наше биће Богу, дозволити му да узме на себе управљање нашим постојањем. Молити се – значи веравати, говорити Богу: Ево мене, слушкиње господње. Нека ми буде по речи Твојој. (Луки 1: 38).

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2019/11/26/licna_molitva/

 

[Božena]

O молитви у савременом друштвеном окружењу

WWW.RTS.RS

---

Арсеније Арсенијевић и Марко Стојановић