О МОЛИТВИ И МОЛИТВЕНОМ ЖИВОТУ ХРИШЋАНА

[Ненад Р.]

Као што свако добро омогућава да се чини друго добро , тако ће и молитва , као плодно дрво , донети добар род осталих врлина онима који је врше са пажњом , чисто и искрено.

Патријарх Павле .

 

Одломак из уводног текста Молитвеника Светог Саве.

[bgpj]

Evo,da zapocnem jednu temu.Zanima me da li neko od vas ima molitveni sto u svom domu?Ja ga imam.U svojoj sobi,stavljen na istocnom zidu.Prekriven je belim stoljnjakom (to mi je kroz,skoro,celu godinu),iako cu uskoro kupiti crveni (koji ce ga zameniti),a beli cu koristiti samo od Vaskrsa do Pedesetnice.

Takodje imam i ljubicasti tj.purpurni koji koristim za Veliki post do Vaskrsa.Zatim tu mi je glavna ikona na sredini,male ikonice i plasticne slicice i krst.I ispred sveto pismo.

Pricao sam sa dosta ljudi iz moje lokalne Crkve,i svi oni imaju molitveni sto (cak imaju i stoljnjake koje su narucili iz crkvenih prodavnica).

Zamolio bi i da neki postave sliku,ako mogu?Unapred hvala!

 

bravo brate i meni se to svidja,evo moje

[Олимп]

Молитва има унутрашње и спољашње непријатеље. Први непријатељ је самољубље. Самољубље је неправилна љубав према себи. Она се испољава у три облика: као таштина, среброљубље и сластољубље, односно тежња ка наслади.

Молитва је унутрашњи живот, а таштина је театралност, спољашњи живот, живот пред људима. Молитва је унутрашњи, невидљиви и најмоћнији фактор постојања људске личности, а таштина замењује лице маском и саму молитву претвара у представу. Ташт човек је глумац светости, он не може да пребива умом у свом срцу, он непрестано вежба улоге које ће играти пред људима, укључујући и улогу молитвеника. Ташт човек ће правити алузије на силу и значај своје молитве, причаће о необичним случајевима или чак чудима која се дешавају по његовој молитви. Кад се ташт човек налази у окружењу људи спреман је да се моли сатима како би зачуо аплаузе упућене његовој побожности. Страст таштине даје му демонску силу за молитву, а кад остаје насамо са собом, жеља да се моли у њему нестаје. Ташт човек се не моли, већ само глуми молитву, зато његова молитва постаје бездушна и лицемерна. Таштина постепено прелази у гордост. Горд човек не осећа потребу за помоћи Божијом, он сматра да су за њега довољна његова лична савршенства како би испунио Јеванђеље или га чак превазишао. Горд човек постаје бог за себе, зато молитва или потпуно нестаје или се у њој потпуно губи осећај побожности: он разговара с Богом као с једнаким себи.

Даље следи среброљубље. Помисли и осећања среброљубивог се налазе тамо где је његово богатство. Он је у непрекидном немиру: како га сачувати, како га повећати, чак и на молитви размишља о новцу. Његова молитва је мртва и хладна, то је само неки спољашњи данак Богу, зато што се он не узда у Бога, већ у новац, он је постао његов бог. Срце среброљубивог постаје тврдо као камен, молитва не оставља у њему практично никакав траг, као челично сечиво на дијаманту. Апостол Павле је среброљубље назвао идолослужењем.[1]

Сластољубље или љубав према насладама је у стушини самољубље, неправилна љубав према себи кад човек себе поистовећује са својим телом. Молитва захтева трезвење као прозрачност ума, а наслада гаси светлост ума. Наслада спада у комплексе нервне узбуђености, зато се по правилу завршава душевном пустошју, умором и тугом. Свака наслада је губитак духовне снаге. Наслада је један од главних непријатеља молитве, као сурогат и фалсификат духовне радости. Љубав према насладама чини човека хладним и егоистичким, молитва за њега постаје нешто несхватиљиво и туђе, он је у себи мрзи. док је гордост пре свега провокација против вере, "замена" Бога самим собом, а среброљубље непријатељ наде (није Бог, већ богатство извор и гаранција човекове среће), наслада је грех против љубави.

Следећи неприајтељ молитве је заборављање. Цео живот је школа и сваки дан је лекција коју човек добија. Главна лекција је у томе да нас Бог никада не оставља. А заборав уништава сећање на помоћ и доброчинства Божија којима је прожет, као светлосним зрацима, сав наш живот. Друга лекција је да је грех смрт. Колико пута смо чинећи грех у искуству осетили да улазимо у област смрти и одбацивања, да после почињеног греха наша душа постаје мртвац којег носимо у себи, који трули и распада се! Треће искуство нашег живота је да је једина истинска радост Бог, а све остало су илузије и привиди. Заборав нам одузима сећање на ова неопходна знања која смо стекли мучним и горким искуством. Заборав је потпут птице која кљуца сазреле плодове и оставља празне гране. Зато је заборав облик безумља: човек стално пада на истом месту.

Други непријатељ молитве је незнање или несхватање. Незнање бива вољно: човек не зна зато што не жели да зна, а главно знање се састоји у ономе што је истински постојеће - то је невидљиви свет, док све видљиво подлеже разарању и смрти. Човек се плаши овог знања, он тражи срећу у вештаствености и материјалности, у којој се крије велика лаж, пошто се све материјално налази у ропству времена и смрти.

Још један непријатељ је неразумност. Неразумност је неправилна скала вредности, неправилно изабран циљ или пак неправилна средства за остваривање циља. Неразумност је заробљеност спољашњим, вечно врћење у оној равни земаљског бића где су само испразност и мучење духа. Истинска мудрост је сматрати јединим благом Бога и јединим злом - грех, а све остало су међустања, не добро и зло, већ само ситуације. Ако је Бог највише и једино благо, најважније у нашем животу је богоопштење, чије главно средство је молитва. Љубав према насладама разлаже у човеку вољу, чини га плашљивим. Бојазан је парализа душе, кукавица је потенцијални издајица и одступник. Да би човек савладао плашљивост треба уништити њен узрок, везаност за оно што се човек плаши да изгуби. Да би човек савладао плашљивост треба да уништи пристрасности, љубав према телесном спокоју и насладама. Плашљивост рађа лаж. Лаж гута духовне силе човека, јер за једном лажју следе друге две. Човек који лаже принуђен је да држи у уму слику коју је измислио, да јој прида привид истине, а на ово одлази огромна количина времена и снаге. Због тога је велика мудрост увек говорити истину: истина је проста, лаж је разнолика, Бог је истина зато је Бог прост. Ван истине није могуће видети Бога, а молитва је пут ка виђењу Божанства; лаж уништава или изврће молитву. Свет лажи је област демона, ма каквим узроцима и околностима човек да се правда.

Следећи непријатељ молитве је лењост. Лењост је једна од последица насладе. Воља се у духовном смислу испољава као пажња према речима молитве. Силе душе су се "одвојиле" једна од друге, зато је за молитву неопходна воља, а не очекивање да човек пожели да се моли. Наслада паралише вољу, чини човека суровим и тврдоглавим, или напротив плачним и хистеричним. Да би се уништила лењост треба водити борбу с маштањем и сновима, с оним тананим сладострашћем које се као отров убризган у вену, разлива по људском телу и поробљава ум. Молитва је у многоме ствар воље. Ако не можемо да се концентришемо на речи молитве и она исклизава из наше пажње као зраци сунца који се не могу задржати руком, можемо привремено да оставимо молитву и у својству припреме за њу треба да се бавимо размишљањем о следећим стварима:



1. Способност човека да се моли јесте највише достојанство човека. Ако се по дару речи човек разликује од свих земаљских бића (код светих отаца он се назива словесним бићем), молитва чини његову душу буде једнаког достојанства с Анђелима. (Преподобни Максим Исповедник пише за молитвенике да је њихова душа једнака Анђелима, осим што Анђели немају, за разлику од људи, похот и гнев.) Ниједна врлина, ниједан духовни дар, ниједна заповест, нису у стању да подигну човека на такву висину као молитва, зато је она - царица свих врлина.

Кад не желимо да се молимо и речи молитве нам изгледају као суви песак који нам је испунио уста, треба да кажемо да је то лаж, да наш дух увек жели да се моли, да жели да увек буде с Богом, да нас од молитве не одвраћа лењост већ болест наше душе. Као што не можемо да поистовећујемо своје тело с гнојним ранама које га покривају, тако не можемо да поистовећујемо себе, и што је главно, свој дух, с оном болесном жеђи за насладама, с оним стремљењем ка спољашњем које се супротставља нашој молитви. Треба упитати себе: "Ко сам ја? Да ли је мој дух око вечности или су моје страсти црви из гроба који се хране трулежју? Ја сам дух, моје је моја душа. Делимично моје је моје тело које ће васкрснути с другим својствима саобразним душевним, и тада ће бити истински моје, а остало ништа није моје."

Тражити срећу у спољашњем је најстрашнија обмана демона. Адам пуноту битија није тражио у Богу, већ у спољашњем предмету, у некаквом плоду који је у свом безумљу почео да сматра извором моћи, насладе и блаженства. Кад тражимо смисао живота и срећу у спољашњем понављамо злокобну грешку Адама. Боготворећи спољашње он је изгубио Бога као унутрашњи фактор свог живота. Страст боготвори спољашње. Повратак од спољашњег ка унутрашњем и од унутрашњег ка Богу може се остварити само путем молитве. Зато учити се молитви значи учити се спасењу. Наћи своје сопствено срце значи наћи Бога, а наћи срце могуће је само кроз Бога и срести се с Богом могуће је само у срцу. Ући умом у срце могуће је само у светлости благодати, зато што су без Бога дубине срца скривене за нас и непознате нама самима. Ово благо је закопано у земљу; човек као да пролази, чини се, познатим местом, корача по њему и не зна шта се тамо чува.

То је прва помисао, први предмет за размишљање, које међутим, нема ништа заједничко с медитацијом. Медитација је аутосугестија, за коју је као приликом хипнозе, потребно пасивно стање наше свести. Медитација као да уводи страну материју у човекову духовну природу.

2. Други предмет нашег размишљања је време, дејства у равни битија, вечност и време. Све спољашње се налази у власти времена, оно није наше, ми се само додирујемо с њим; наше је оно што можемо да задржимо. У бујици времена све се руши и нестаје. Ми смо попут човека који седи на обали реке и гледа талас који јури: он мисли да је он његов, али кроз трен њега више нема. Живот у времену је најнижи облик живота, то је само припрема за вечни живот. Велика је заблуда сматрати пут који одлази у даљину својим сопственим домом. Истински живот је вечни живот. Тамо нема губитака, разочарења, осећања сопствене немоћи, тамо нема промена, већ постоји отварање, притом вечност није некаква непокретност, вечност је динамика. Постоје два аспекта вечности: вечни живот и вечна смрт. Трећег стања нема. Земаљски живот протиче на позадини вечности на коју смо ми заборавили. Време ће бити склоњено као што се у позоришту скида сцена, и тада ћемо се неочекивано наћи у сфери вечности; тамо ће човек видети себе онаквим какав јесте. У срцу онога ко није искоренио у свом срцу богоборачке страсти царује смрт. Страст и грех нису просто слабост, њихова метафизичка основа је мржња и богоборство, то је такође царство, царство састане.

Молитва овде на земљи даје искуство додира с вечношћу, молитва је доказ наше борбе с грехом и страстима. Молитвом као да говоримо демону: "Нисам твој." Човек којем је молитва туђа сведочи да воли свој грех и не жели да се растане од њега.

3. Трећа помисао је помисао на смрт. Један од парадокса наше свести састоји се у томе што свуда видимо смрт и најмање од свега размишљамо о њој. Чини нам се да смо ми изузетак из општег правила: сви умиру, али се нас смрт неће дотаћи. Смрт је увек неочекивана, увек је трагична. Један од узрока овога јесте наша неприпремљеност за њу, трудимо се да преваримо себе како бисмо мирно грешили. У овом смислу сви ми личимо на ноја, који, како кажу, спасавајући се од непријатеља, зарива главу у песак: он ништа не види и мисли да његови непријатељи такође не виде. Занимљиво је да је ној једна од најбржих животиња, коју не може да стигне чак ни јахач на коњу и кад би знао од кога и како треба да се спасава, сачувао би свој живот. Кад би се човек сећао смрти и припремао за њу покајањем и молитвом, смрт би за њега постала прелазак у вечни живот, а не џелат који је ушао на врата његове куће како би га везао и затим погубио.

Зато треба имати на уму последњи дан свог живота, који може да постане било који, чак и данашњи дан. Преподобни Јован Лествичник сматра да је сећање на смрт неопходно за молитву. Треба питати себе: "Ко си, зашто си дошао овамо, кад ћеш и куда ћеш отићи одавде?" Јован Лествичник пише: "Неки кажу да је молитва боља од сећања на смрт, а ја опевам два бића у једном лицу."



4. Следећа помисао је помисао на пакао. Пакао је место заборава, то је вечна одбаченост, тамо нема ни наде, ни љубави, тамо је море мржње. Ми се трзамо кад читамо приче о собама за мучење и логорима и губилиштима. С каквом истанчаном суровошћу се џелати ругају својим жртвама, али тамо постоји крај, у крајњу руку - смрт, а у паклу нема смрти, тачније, тамо је вечита смрт која нема краја. Ма како сурови садисти били људи, ма како дивљу насладу да налазе у мучењу својих жртава, ипак се у души сваког џелата понекад пробуди нешто добро и људско, макар као успомена из детињства. Међутим, колико је демон страшнији и суровији од свих злочинаца који су живели на земљи! Он је оваплоћење самог зла. Демон је црни пламен мржње према Богу, он се свети Богу, преко Његове творевине. Човек је образ Божји, зато мрзећи Бога демон мрзи човека.

Ипак, најстрашније у паклу није мучење, већ туга због губитка. Грешник зна шта је изгубио, ко је могао да буде и ко је постао. Међутим, у паклу нема покајања, тамо је само уподобљење демонима и зато свест о губитку вечног живота изазива код грешника мржњу према Богу, сличну мржњи демона. У паклу ће људи који су на земљи најближи мрзети једни друге, тамо ће мајка за кћерку и син за оца стати у облику огромних човекообразних змија и шкорпиона. Волети се може само добро у човеку: стварно или претпостављено. Рафинирано зло није могуће волети. Зло, кад у њему нема трагове добра које препорађа подлеже самоуништењу. Пакао је раздвојеност, подела добра и зла. Пакао је као и рај, динамичан, само што је у паклу присутан процес распадања, тамо су само центрифугалне силе и грех ће, откривајући се у вечности, чинити сваког грешника све више и више сличним сатани. И античком и савременом хуманизму подједнако је тешко да прихвате учење о паклу, они су више волели да га сматрају или "педагошком методом" или "мучном митологијом". У ствари то је апологија греха, самоумирење грешника који не жели да се бори против својих страсти. Кад би човек знао како је ужасан и мрзак демон, он би схватио да је царство демона - царство вечне смрти, да је грех не просто оскудица добра, већ у метафизичком смислу - убиство Христа; зато је непокајани грешник богоубица. Грех је одвајање душе од Бога. Бог је живот и извор живота, другог извора нема, бесмртност без Бога се претвара у смрт.

5. Последње размишљање је о рајском блаженству. Човек је створен за рај, рај је пребивање с Богом; унутрашњи рај је Божанска светлост у људском срцу. Овде на земљи, човек се осећа као изгнаник, он је несрећан, пати, - и то је универзална чињеница. Спољашњи услови живота нас не избављају од страдања, значи, с човечанством се догодило нешто заиста ужасно, чим се сва његова историја претворила у трагедију. Тако може да пати цар, који је изгубио своје царство. Човек тражи срећу, али је нигде не налази. Философија не даје ни срећу, ни истину - то је лавиринт: отворивши једна врата човек види десет других затворених, притом не зна да ли се приближава излазу или не. Чулна задовољства такође не доносе срећу. Људи који су се у потпуности потчинили страстима имају тужна и мрачна лица. Једини бљесак светлости у људском животу је осећај близине Бога, то су капљице духовне радости које је човек осетио у молитви, нарочито у Тајни или у чудотворној икони. Оне личе на капљице воде за онога ко у пустињи умире од жеђи.

Човек тражи истинску љубав, али овде, на земљи налази другу љубав, изопачену, афективну, помешану с блатом страсти, која доноси само једно сурово разочарење за другим, која сакрушава душу. И само у неким тренуцима свог живота он осећа као додир Божанског прста, другу, чисту, Божанску љубав; њу може да да само Бог, њој се супротстављају људске страсти. Рај је љубав душе према Богу и Бога према души. Рај јесу зраци љубави од сваког свеца према свима и од свих људи према сваком, то је прави светлосни океан љубави.

НАПОМЕНЕ:
В.: Кол. 3, 5. - Ред.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

 

извор

[Ljubičasta]

Odlican tekst...hvala Olimp sto si ovo podijelio sa nama.

[Олимп]

Заиста одличан. Хвала Богу и о. Рафаилу.

[JESSY]

Питање: Значи, онај ко није достигао пажљиву молитву биће напуштен у тренутку смрти?

Одговор: Треба рећи да постоје два облика расејане молитве. Први је кад се човек труди, али не може да овлада својом пажњом. Ум напушта речи молитве и врти се у земаљским предметима. Подиже се читава бура помисли, која гуши речи молитве, али човек не оставља молитву, поново силом воље враћа ум на њене речи, закључава га у њих и опет се ум чупа, као звер из мреже и човек га поново напором воље враћа унутра, на ону реч молитве коју је ум напустио. Овде је присутна борба. И због труда који човек предузима оваква молитва је спасоносна.
Други облик је лажљива молитва. Човек лаже Богу, он иде лаким путем и чита или изговара молитву не старајући се за пажњу. Он не схвата пред Ким стоји, шта ради, с Ким разговара, претвара се да се моли, а затим се толико навикава на ово лицемерје да га не примећује. За такву лажљиву и лењу молитву пророк Јеремија је рекао: Проклет је ко дело Господње чини с немаром. Проклет значи - "одлучен од Бога". Услед овакве недостојне молитве, као и због недостојног причешћивања човек постаје још даљи од Бога него што је био. За непрестану молитву потребно је да се чисти ум споји с чистим срцем. Стога човек треба да се чува лажи која прља срце и испуњава ум помислима, као и злобе, јер са злобним срцем не може да се сједини име Исуса Христа.

Архим. Рафаил Карелин

[Ljubičasta]

возач аутобуса дивна фотографија... баш много лијепих икона имаш. :0442_feel:

[bgpj]

возач аутобуса дивна фотографија... баш много лијепих икона имаш. :0442_feel:

hvala puno, imam tu dosta svetinja koji su prekrivene onim plavim stoljnjakom 

[Срђан Ранђеловић]

 

 

Питање: Значи, онај ко није достигао пажљиву молитву биће напуштен у тренутку смрти?

Одговор: Треба рећи да постоје два облика расејане молитве. Први је кад се човек труди, али не може да овлада својом пажњом. Ум напушта речи молитве и врти се у земаљским предметима. Подиже се читава бура помисли, која гуши речи молитве, али човек не оставља молитву, поново силом воље враћа ум на њене речи, закључава га у њих и опет се ум чупа, као звер из мреже и човек га поново напором воље враћа унутра, на ону реч молитве коју је ум напустио. Овде је присутна борба. И због труда који човек предузима оваква молитва је спасоносна.
Други облик је лажљива молитва. Човек лаже Богу, он иде лаким путем и чита или изговара молитву не старајући се за пажњу. Он не схвата пред Ким стоји, шта ради, с Ким разговара, претвара се да се моли, а затим се толико навикава на ово лицемерје да га не примећује. За такву лажљиву и лењу молитву пророк Јеремија је рекао: Проклет је ко дело Господње чини с немаром. Проклет значи - "одлучен од Бога". Услед овакве недостојне молитве, као и због недостојног причешћивања човек постаје још даљи од Бога него што је био. За непрестану молитву потребно је да се чисти ум споји с чистим срцем. Стога човек треба да се чува лажи која прља срце и испуњава ум помислима, као и злобе, јер са злобним срцем не може да се сједини име Исуса Христа.

Архим. Рафаил Карелин

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

 

 

 

Манастир Глоговац

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Дијана.]

О МОЛИТВИ Патријарх српски ПАВЛЕ

Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, Божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом. Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте тела (невиности), печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечитог непријатеља нашег - ђавола. Гони непријатеље именом Христовим, јер јачег од овог средства нема ни на небу ни на земљи. Молитва је утврђење света, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште које таласи не могу обурвати, просвећење ума, секира очајању, разбијање туге, рађање наде, ублажавање гнева, заступница свих којима се суди, радост оних који су у тамници, спасење онима који гину. Она је кита учинила да постане дом Јонин, Језекију је вратила од врата смртних животу, вавилонским младићима пламен је претворила у росу. Молитвом је свети Илија затворио небо, те не паде киша на земљу за три године и шест месеци (Јаков. 5:17). Кад ни сами апостоли нису могли изагнати нечисте духове, Господ им је рекао: Овај се род изгони само молитвом и постом" (Мат.17:21).

[Срђан Ранђеловић]

 

 

Питање: Старче, ви који учите умној молитви, какво мишљење имате: да ли је она само за монахе или се тиче свих хришћана?

Старац: Из онога што свети оци пишу, али и из свог искуства, видим да је умна молитва за све хришћане. Али не и за јеретике, а још мање за иноверне.

-    Говорећи да је умна молитва и за нас који живимо у свету ви нас охрабрујете, али потребна нам је помоћ. Покушали смо да применимо оно што пише у књигама, али нам се учинило тешким.

-   Наравно, тешко је. То дело не тражи само подвиг, тражи и искусног водича. Имате ли духовника?

-    Имамо, старче. Он је добар, али не зна, вели, да нас научи умној молитви.

-    Нека буде. Има и горих ствари. Ако не знаш, реци: „Не знам." Немој још и да сметаш.
Дакле, пошто имате исповедника, није потребно да вас исповедим. Ја ћу вам рећи како да изговарате молитву. Хришћанин крштењем прима у себе благодат, прима у себе Христа. Међутим, када сагреши, он одгони благодат. Грех нас, као какав зид, одваја од Христа. Дозиваш: „Господе Исусе Христе...", а врата затворена. Покајањем и исповешћу грех пада, зид пада. Човек се изнова измирује са Богом.

То је, на пример, као када имаш пријатеља за господара. У једном тренутку нешто му скривиш и покварите односе. Али шта сад када ти је неопходан? Хоћеш-нећеш, смирујеш се и чиниш му поклон. Пошто си се измирио, тада имаш и смелости да му кажеш: „Пријатељу, молим те, учини ми једну услугу." Зар пријатељства ради неће да те послуша? Колико више слуша Христос када се човек измири с Њим.

-  Ах, старче, добра је исповест, али свет нас не пушта да се спасемо. Одлазиш са исповести, опет видиш исто, чу- јеш исто, саблажњаваш се, гневиш се, завидиш, осуђујеш...

-    Не говориш исправно. Христос је казао: „Ако те око саблажњава, извади га." Није рекао да извадиш другоме око. Угледаш ли неку жену непристојно одевену: она нека гледа своја посла, а ти своја. „Извади око", то значи да спустиш поглед доле, да не будеш радознао. Ако си толико слаб да ни то не можеш да учиниш, тада не криви друге. Реци: „Тешко теби, јадниче, сладострасниче, блудниче. Значи грех ти се допада!"

То је једна вежба. Видиш колико здравоумља имаш у себи. Савршен човек гледа и не саблажњава се, подвижник, колико може, избегава поводе. Раслабљени сам улази у дом греха и после... Други су криви. Оправдања... Као Ева.

- Старче, благодаћу Христовом, трудимо се донекле, избегавамо колико можемо, али је немогуће да се не испрљаш у друштву.

-    Ех, када живите дајући поводе следи речено. Управо смо зато ми и напустили овај свет. Могу вам рећи да сам благодаћу нашег Господа Христа и у свету духовно опстајао. Међутим, тиховање има другачију драж. Када се молим скупљају се све слике из протеклог дана и одвијају ми се у уму као филм. Ако си чуо безобразан и прљав говор, ако су очи нешто виделе итд., тада све то долази и стоји као препрека молитви. Али управо је то разлог више који приморава да непрестано говорите молитву и у свету.

Сећам се да сам често имао велика искушења у свету. Чак је нечастиви поставио зле жене да ме изазивају на грех. Али сачувала ме је ова кратка молитва: Господе Исусе Христе, помилуј ме. У нужди још можеш да призовеш и име пресвете Богородице из све душе: Пресвета Богородице, спаси ме. Понекад осећаш потребу да додаш и своје речи: „Господе мој, Богомајко, похитајте брзо, помозите, у опасности сам", итд.

Из мог малог искуства у свету видео сам да ово мало оружје, молитва, штити од свакога зла. Зли људи нас вежбају. Гурају нас више ка Господу нашем.

-  Ја, старче, имам други проблем. Веле свети оци да иза злог човека треба да препознаш ђавола. Сатана којег он има у себи изазива и тебе да га прокунеш, да га псујеш, удариш, да би и тебе уловио.

-    Мој старац је говорио да се зло злим не исправља. То је велико искушење. И ту је потребан подвиг. Треба да чинимо оно што је Христос рекао: Блтословите и молите се... (Рим 12,14: Мт5,44; Лк 6,28). И тај зао човек на силу те гура Христу. Рећи ћеш: „Господе мој, опрости му, не зна шта ради, просвети га. Изагнај злог демона, да би спознао своје грехе."
Затим се враћамо молитвици, да бисмо задобили снагу. „Господе Исусе Христе, помилуј ме" - то стално понављамо.

- Старче, могу ли јавно нешто да исповедим? Често говорим у себи: „Море, ударићу га у главу, да га оборим на земљу, па нека идем у затвор."

- Ето! Видиш где те сатана гура! Да идеш на суд, у затвор, а породицу да препустиш на милост Божију. Не, дете моје, немој да га слушаш. Нечастиви жели твоју пропаст. Слушај оно што Христос говори и изаћи ће на добро. Уз твоје добро владање, или ће се то исправити, или ће Христос изнаћи решење. Довољно је да се и ти и твоја жена из душе молите и да се, наравно, редовно причешћујете, како би се душе ваше снажиле.

-  Каква молитва, и какво свето причешће у овако лошем стању!

- Утолико више, баш зато што смо у лошем стању још више нам треба молитва и свето причешће.

- Али старче, и свештеиик и сви људи знају да не говоримо, како да се причестим?

-   Ако то зависи од тебе, наравно да не можеш да се причестиш. Али ако зависи од другога, тада си ти слободан. Пробај и да разговараш с њим и да се измириш. Ако нечастиви учини да отврдне, те он не буде говорио с тобом до краја живота, шта ће, дакле, онда бити? Хоћеш ли и умрети непричешћен? Где то има?

Потруди се ти, дете моје, колико можеш. Уколико својим добрим начином успеш да задобијеш тог човека, знај да си извадио душу из чељусти сатане. Твоја плата ће бити веома велика. Ако ти не будеш могао, моли се да га Бог, који је силан, уразуми.

-  Старче, мало је тешко то што говорите; ипак, покушаћу да применим.

- Бог те благословио, дете моје. Потруди се, и ја ћу се потрудити заједно с тобом. Напиши ми имена чланова своје породице. Напиши и име тог момка који вам се меша. Да се сви помолимо, па шта Бог да.

 

 

 

 

Манастир Подмаине

 

[Данче*]

ДА ли је наша молитва само читање текста из молитвеника и стајање пред иконом док читање траје, или је молитва наше непрестано стајање пред Богом живим без обзира на околности, време и трајање? Да ли је молитва нека друга реалност у односу на наш уобичајени животни ритам?

 

Ево речи које сам ја једном чуо и сетио их се недавно. „Ко се моли само онда кад се моли, тај се никад и не моли“. То није зен, нити „флоскула“ које се приказују као мудрост. То је жива истина, иако источни мудраци воле сличан начин изражавања мисли и формална сличност постоји. „Срамота је знати само оно што је познато“ – рекао је, на пример, један од њих. Корисност сличних дубоких и парадоксалних изјава је у томе што се у први мах стресеш када их чујеш, а након тога можеш да размислиш о ономе што си чуо. Ум ће бити заузет и свет ће са досад непознате стране почети ако не сасвим, онда барем мало да се отвара. Дакле, срамота је знати само оно што је познато; и ако се ми молимо само онда кад се молимо, онда се уопште и не молимо. 

 

Да илуструјемо. Ево ја се молим. Рецимо, палим кандило, отварам молитвеник и стајем пред икону. Изговарам свете речи. Затим завршавам и одлазим за својим обавезама којих код сваког, чак и код лењиваца, има много. Усред посла неко ме зове и саопштава ми вест која ме уопште не радује. И редовно се у таквим случајевима губим, говорим непотребне речи у слушалицу, штошта још бескорисног кажем сам за себе кад прекинем везу, и тако у недоглед. Ситуација је свима позната. А у духу горенаведеног, било би лепо када бих са стрпљењем и призивањем Божијег имена, тј. молитвено примио вест или непријатну информацију. То је тешко, али то и јесте хришћанство. А помолити се пред иконом да би убрзо затим дали слободу незнабожачком инстинкту, то је сувише обично и сувише далеко и од истине. То управо и значи: молио си се док си се молио, а чим си престао да се молиш понашаш се немолитвено. 

Још један пример: молитва у храму. Где другде приближити се Богу, ако не у Дому Оца, који је истовремено и Дом молитве. Хор пева, горе свеће, људи (сваки у мери личне вере и духовног искуства) прате службу или упражњавају личну тајну молитву. То је умни Рај. Исто то, само много пута јаче и ослобођено свега смртног и непреображеног, чека нас и у Царству Бога Оца. Рај Божији и Царство будуће је Царство молитве и умног стајања пред Богом. Тамо ће то бити вечно, а само време неће више постојати. Али овде – у месту изгнања – догађаји смењују једни друге. Долази и крај молитве. Човек се удаљио од храмовне молитве, и са собом однео (надамо се) нешто у тајним трезорима душе.

Али, ето, рецимо, срео је на улици не непријатеља, већ тако... неког не баш пријатног човека. Сусрет је потпуно природан, чак и за светог човека. Само је свети човек зато и свет, што ће погледати другог човека у очи и духом молитве уздржати срце у оквирима Божијих заповести, а обичан човек (намерно не правим антитезу „свет – грешан“ него „свет – обичан“) шта ће учинити? Обичан човек ће сусрет доживети без радости, и неће још ни стићи да се сети молитве а већ ће у срце пустити нешто сувишно. Он – обичан човек – такође се молио док је стајао у храму, а чим је изашао напоље примио је спољне утиске на световни начин а не по Духу. То такође значи: молио се само док се молио. 

И тако је у свему. Док се један и за време обичних послова сећа Бога, други се Бога сети тек кад види крст на цркви, а трећи једва да Га се сети и на Васкрс. Ту је и четврти, и пети, али прича о таквима изискује посебну беседу. И испоставља се да молитвених људи у глобалу и нема баш много. Тек оних који се труде да дух молитве учине водећим принципом у животу и оних који желе да саму молитву учине неодвојивом од живота, њих је врло мало. Али и то врло мало није ништа. „Капљица море освештава“, при чему су и прецизније, свеобухватније процене у таквим питањима немогуће. 

 

Због тога ми треба срцем да схватимо да је једно молитва, а друго – молитвословље по књизи и у познато време. Једно је обраћати се Богу с времена на време, а друго увежбавати ум да се стално сећа свога Творца, да ходи пред Њим, као што је било речено Аврааму. У том духу разликовања доброг и најбољег, већег и мањег, неко и јесте рекао да „ко се моли само када се моли, тај се никад и не моли“.

Реч „никад“ овде оштро звучи и може понеког да уплаши. Али то је корисно застрашивање. Из њега се не може породити очајање, а поука – може. И ако ми те смирујуће и поучне речи учинимо лако (јер су кратке) делом свог сећања, можемо којекаква питања нашег унутрашњег живота помаћи с мртве тачке. Помози, Господе. 

 

Протојереј Андреј Ткачов
Извор: pravoslavie.ru

http://www.prijateljboziji.com/_Molitva-i-molitvoslovlje/29597.html

[Иван Ивковић]

Лепо запажање оца Андреја. Једино ме је погодило што тако грубо помиње зен, као што извесни Дејан Разић у својој изврсној књизи о зен будизму такође на један врло површан начин помиње хришћанство. "Слава Буди, царском сину" (св владика Николај)... Наравно да хришћанска молитва није потпуно исто што и медитација али код монаха који практикују зен (шта год то било) једно од правила живота јесте да је време у раду који доприноси заједници једнако вредновано као и време проведено у медитацији, а слично је и са другим активностима...
Него нисам то хтео.

Хтео сам да питам како поступате у тренуцима кад вам се приспава за време молитве или вам се умноже неке споредне мисли и бриге? Ја се обично вратим до места где ми је отприлике попустила пажња али сигурно постоји још неки начин. Кад ме баш спопадне неки умор понекад кратко одспавам па онда наставим и посте тога сам много свежији али то је мало незгодно јер може да оде доста времена. Каква су ваша искуства?

[Иван Ивковић]

Оно што сам до сада о томе засигурно сазнала и из литературе и од искусних свештеника/монаха ( шта чинити кад наступе сметње, какве год) а најкраће да кажем, је :  не треба нипошто одустати.

Што се каже  " све технике су дозвољене" у ту сврху .

 

Још могу да додам да се саветује спорије читање  и у равномерном темпу. Мени је то нарочито много помагало раније када сам читала а све је било на црквенословенском  ....и  то исто ми значи, такође, кад читам неку нову   мање-више непознату молитву или коју не читам често  (највише код Акатиста и ево сад код  Сузних мољења)

Интересантно ми још и ово, па нећу више да вас давим,... што сам тек недавно почела стриктно да поштујем, код читања псалама..тамо кад на неком месту стоји забележено - диапсалма-  тј. пауза...ја сад стварно увек направим стајку али се трудим и да не расејем пажнју ....па   видим неко побољшање у смислу да предходни текст боље  "слегне" и боље похватам и увидим смисленост онога што сам управо прочитала. 

Слично сам поступао и ја приликом читања псалама. Разлика је у томе што ми псалми често делују напорно кад одмах (док читам) покушам да их сагледам као целину. Зато се при читању концентришем на једну по једну реченицу и на крају то постане збир утисака који се споји, тј. "слегне" у један (надам се молитвени) доживљај.

[JESSY]

ЕВАНЂЕЛСКЕ И АПОСТОЛСКЕ РЕЧИ О НЕПРЕСТАНОЈ МОЛИТВИ

 

1. Сваки који призове Име Господње биће спасен (Јоил 2,32; Рим.10,13).

2. Ако исповедаш устима својим да је Исус Господ бићеш спасен (Рим.10.9).

3. Јер нема другог Имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасити (Дан.4,10).

4. Нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1.Кор.12,3).

5. Без Мене, вели Господ, не можете чинити ништа (Јн.15,5).

6. Што год заиштете од Оца у Име Моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину (Јн.14.13).

7. И ако шта запитате у Име Моје, Ја ћу учинити (Јн 14.14).

8. Заиста, заиста вам кажем да што год запитате од Оца у Име Моје, даће вам. До сада не искасте ништа у Име Моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена (Јн.16,23-24).

9. Да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небу и на земљи (Фил.2,10).

10. Непрестана молитва: Зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити (Јк.18.7-8).

11. Молите се без престанка (1.Сол.5,17). Хоћу, дакле да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења (1.Тим.2,8).

12. И сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то, бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете (Еф.6,18).

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/MoliteSeNeprestano/MoliteSeNeprestano02.htm