Питајте професора и свештеника др Зорана Ђуровића

[Дејан]

 

Лични подаци

Име и презиме: Зоран Ђуровић.

Датум и место рођења: 12. 11. 1968. Бар, Црна Гора.

Професија: Свештеник, теолог, уметник и професор.

Брачни статус: ожењен, три детета.

Адреса: via Cristoforo Colombo 22/12, 00048 Nettuno (Rома).

Web site: www.zorandjurovic.com

Е-mail: [email protected]

Tелефон: +39-0698-80-283.

 

Студији

- Гимназија, смер дизајн (сликарске дисциплине и разне врсте дизајна: индустријски, графички, модни и ентеријер) у Подгорици, Црна Гора.

- Диплома из теологије, задобијена на Богословском факултету СПЦ у Београду.

- Постдипломске студије из Историје философије (ментор Слободан Жуњић) при Философском факултету Београдског Универзитета, без финализације доктората због парохијских обавеза.

- Од 2002 студира на Pontificio Istituto Patristico Agostiniano della Pontificia Università Lateranense, Roma.

- Магистарски степен у теологији и патристичким наукама у јануару 2007, при поменутом институту, са тезом насловљеном: La condizione originaria dell'uomo nella teologia di Agostino. Un riesame dei suoi commenti alla Genesi e dei suoi scritti della polemica pelagiana sulla mortalità di Adamo. Vocabolario e questioni.

- Јуна 2010. одбранио докторску тезу: La protologia e l'escatologia nel De Genesi ad litteram di sant’Agostino. Analisi esegetico-teologica, на истом институту под руководством следећих професора: Vittorino Grossi, OSA (први ментор), Robert Dodaro, OSA (други ментор и актуелни председник) и Nello Cipriani, OSA (advocatus diaboli). Теза публикована.

- Познати језици: a) стари: грчки, латински, старословенски, јеврејски, сиријски; b) модерни: српски, италијански, енглески, шпански, француски (и словенски језици: руски, бугарски etc.).

 

Професионална активност

- Ђакон од 1992. у Београду.

- Професор византијског сликарства од 1994. на Универзитету за Треће доба у Београду.

- Свештеник и парох од 1996. у Смедереву (епархија Пожаревачко-Браничевска) све до 2002.

- Реализовао различите личне и колективне изложбе (фреске, иконе и слике) у Србији, Црној Гори и, на крају, у Италији.

- Публиковао многе стрипове и илустрације у новинама, ревијама и књигама.

- Током 2001. реализовао четири телевизијске емисије религијског садржаја, у својству идеатора, режисера и уметничког директора за ТВ Смедерево.

- Његова сликарска дела поседују: Papa Giovanni Paolo II, кардинали: Fiorenzo Angelini, Tarcisio Bertone, Gianfranco Ravasi, Tomáš Špidlík, владике (in primis Stanislav Hočevar, београдски надбискуп, Игњатије Мидић, Иринеј Буловић), свештеници-уметници (Marko Ivan Rupnik, Giampiero Maria Arabia), свештеници-научници: Аngelo di Berardino, Franco Monteverde, Remo Piccolomini и личности из културе (нпр., Erri De Luca, Massimo Cacciari). У највећем делу је изводио фреске и иконе у црквама у Лацију: Centro Ecumenico Internazionale per la Riconciliazione (Lavinio), Chiesa del Corpus et Verbum Domini (Lavinio), Santa Maria in cielo (Villa Claudia), Santi Pio ed Antonio (Anzio), Santa Barbara (Nettuno). За Istituto Patristico Agostiniano насликао је различите иконе великих димензија: за председникову канцеларију, за секретаријат и за библиотеку. Вредне су помена и иконе већих димензија реализоване за San Giovanni in Laterano (Centro diocesano per il diaconato permanente, diocesi di Roma) и цркву Santi Gioacchino e Anna (Torre Maura, Roma). Са супругом Сузаном, Бојаном Јуришићем и Милутином Ђуровићем реализовали су преко 1000 илустрација за Библију на руском, пројекат под дирекцијом Angelo Colacrai, ssp, SOBICAIN-PUG. Бави се превођењем, писањем научних студија, осликавањем цркава у Италији, предаје на Академији СПЦ за уметност и конзервацију у Београду. Са супругом сарађује са Centro Aletti, чији директор је Марко Рупник.

 

Публикације

a) Књиге

- Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.

- Свети Августин, О блаженом животу (De beata vita). Латински текст напоредо, општи и посебан увод у предкрштењске Дијалоге св. Августина Nello Cipriani. Кура, превод, ноте и индекси З. Ђуровић. Издавач, Хинаки. Едиција, Извори бр. 1. Београд 2008.

- La protologia e l'escatologia nel De Genesi ad litteram di sant’Agostino. Analisi esegetico-teologica, (Excerpta ex dissertatione ad Doctoratum in Theologia et Scientiis Patristicis), Romae 2010.

- У припреми: Св. Григорије Чудотворац, Сабрана дела; Св. Григорије Ниски, Житије Св. Григорија Чудотворца.           

- У припреми: Јеванђеље по Марку. Превод. Отачки коментари. Модерни коментар. (Из ове књиге објављен први чланак: Mк. 1, 1, у Tеолошки погледи 1-3 (2010) 49-56).

- У припреми: Света слика на хришћанском Западу до 843., извори, документи.

b) Чланци

- Лик и Прволик, Беседа 1-4 (1993) 227-231.

- Ранохришћанска Paideia, Теолошки погледи 1-4 (1995) 121-182.

- Tеофан Грк, у Danube-the river of collaboration, интернационални конгрес научника подунавских земаља, Београд (2001), прешт. у Саборност 1-2 (1998).

- Православље за  почетнике, Смедеревска Седмица (2000-2001).

- Србијани (стрип у наставцима), Смедеревска Седмица (2000-2001).

- St. Augustine's Filioque in the Treatise 99 оn the Gospel of John, Philotheos 7 (2007) 218-231.

- Sant’Agostino: Non posse peccare, Philotheos 9 (2009) 99-127.

- Le acrides di Mt. 3, 4: 'locuste' o 'vegetali'? Саборност (Теолошки годишњак) 2 (2008) 43-59.

- Теорија иконе св. Григорија II, Папе римског, Живопис 2 (2008) 29-46.

- Схватање иконе код Светог Григорија Великог, папе римског, Живопис 3 (2009) 153-187. Приложена су и 2 папина писма (13 и 209) у латинском оригиналу и српском преводу.

- Проблем ауторства Символа вере Григорија Чудотворца, Српска теологија данас (2009), ed. Богољуб Шијаковић, Београд (2010) 167-183.

- Исус Назарећанин: иконоборачки аргумент против представе Исуса са дугом косом, Иконографске студије 3 (2010) 23-49.

- Карпократијани, две јереси? Отачник III/2 (2009) 173-179. Приложени оригинални текстови из Климента Александријског и Иринеја Лионског, преводи и коментари (54-67).

- Минуције Феликс: хришћанство без храма и светих слика, Иконографске студије 4 (2011) 123-135.

- Ђаконисе у канону XV халкидонског сабора, Српска теологија данас (2011), ed. Б. Шијаковић, Београд (2011) 100-111.

- Канон LXXXII трулског сабора, Живопис 6 (2012) 17-45. Студија је преведена на руски: Иерей Зоран Джурович, PhD, LXXXII канон Трулльского собора, Искусство христианского мира (2013) 394-411. Декан и протојереј са Московског Универзитета (Православный Свято-Тихоновский гуманитарный университет), Александр Александрович Салтыков, написао је у истом зборнику чланак о наведеном тексту: К  вопросу о значении  канона 82 Трулльского  собора (в связи   со  статьей  о. Зорана Джуровича), 412-427.

- Мозаичка уметност Марка Рупника између Истока и Запада, Иконографске студије 5 (2012) 281-293.

- Повратак Оцима после Повратка Оцима, Криза савремених језика теологије, (ed. В. Вукашиновић), акта са научног скупа: Криза савремених језика теологије: Криза у комуникацији сакралних садржаја Цркавa и верских заједница пред изазовима савременог друштва, Београд, 25. април 2013, Београд 2013, 75-89.  

- Giovanni Crisostomo tra Agostino e Giuliano di Eclano, Богословље (2013).

- Константин Велики у списима светог Августина, Иконографске студије 6 (2013) 149-164.

- Мито светог Кирила Александријског, Теолошки погледи, XLVI (2/2013) 395-406.     

- Припремљено за штампу: L’ortodossia di Paolo nella Chiesa orientale: излагање са симпосиона: Il testimone assente. Paolo di Tarso, nella storia e nella cultura fra oriente e occidente, Cosenza 8-10 marzo 2010 (Università della Calabria, Centro Interdipartimentale di Scienze Religiose, direttore Benedetto Clausi).

c) Преводи са грчког на српски

 - Св. Герман Константинопољски, Излагање о цркви и мистичко сагледање, у Саборност 3-4 (2000), 67-138 [Paul Meyendorff, St. Germanus of Constantinople, On the Divine Liturgy].

- Св. Tеодор Студит, Треће побијање иконобораца, у Саборност 1-2 (1988), 39-70 [Catherine P. Roth, St. Theodore the Studite, On the Holy Icons, (прев. само Third Refusal of Iconoclasts)].

 d) Преводи са других језика

- Е. М. Кариера, Антропички принцип, Теолошки погледи, XLVI (1/2013) 215-228 [Emmanuel M. Carriera S. I., Il principio antropico, La Civilità Cattolica I (2002) 435-446].

- У штампи: Yves Congar, L'Église et les églises, 1054-1954: Neuf cents ans après, ed. de l'Abbaye, Chevetogne 1954, прев. и увод са Сузана Ђуровић.

- У штампи: Walter Kasper (ed.), Il ministero petrino, cattolici e ortodossi in dialogo, (Pontificium Consilium ad Unitatem Christianorum Fovendam), Roma: Città Nuova, 2004.

- У припреми: Origene. Dizionario: la cultura, il pensiero, le opere, a cura di Adele Monaci-Castagno, Roma, Editrice Città Nuova 2000.

- У припреми: Luca Bianchi (ed.), Sant’Agostino nella tradizione cristiana occidentale e orientale, Padova 2011.

 e) Прикази

- XII међународни конгрес у организацији Међународног института за истраживање Исусовог лика: Исусов лик у лицима људи, Рим 11-12 октобар 2008, Понтификални Универзитет Урбанијана, in Живопис 3 (2009) 363-369.

- Св. Авустин, О блаженом животу, in Отачник 1 (2009) 294-297.  

- У припреми: XI међухришћански симпозијум: Sant'Agostino nella tradizione occidentale e orientale, Рим 3-5 септембар 2009.

[Guest]

Оче, како је то бити прав0славни свештеник и уметник? Мислим, како налазите компромис између доста крутих правила за свештенике и потребе за слободом (тј. слободним изразом) који мора да поседује уметник и научник као што сте Ви?

[Александар Милојков]

- У припреми: XI међухришћански симпозијум: Sant'Agostino nella tradizione occidentale e orientale, Рим 3-5 септембар 2009.

 

Аво, кад ће ово бити преведено? 

[Zoran Đurović]

Аво, кад ће ово бити преведено? 

 

Одмах после Оригена. За годину.

[Александар Милојков]

Одмах после Оригена. За годину.

 

Ух, касно. Мени то треба као хлеб, добри мој Аво. 

[Zoran Đurović]

Оче, како је то бити прав0славни свештеник и уметник? Мислим, како налазите компромис између доста крутих правила за свештенике и потребе за слободом (тј. слободним изразом) који мора да поседује уметник и научник као што сте Ви?

 

Племенити Р2Д2, можда је некоме тешко или чак неспојиво. Ја немам проблема јер сам, како би неко рекао, спаљене савести. Не видим проблем. Наравно, шалу на страну, то се може у пасторалном смислу схватити као потешкоћа или као врлина. Ако доживљавамо хришћанство као руже и цвеће, све мирише на парфем, онда је ова моја позиција проблематична. Тврђе, а рекао бих и реалније посматрање хришћанске поруке може у овоме видети заиста неку предност. Хришћанство, допустите ми, није религија, није морални пут, него хрвање са Анђелом Господњим. Ако на страну ставимо и ту старозаветну епизоду, сетимо се Исуса који, када му Петар каже да "спусти лопту", да "слади", одговара му са: И ви сте слободни да одете.

Опет, каноне и правила нисам схватао као осујећујуће. То не значи да препоручујем да се крше. Сам сам приредио једно издање канона. Исто видим и у сликарству. Канони су само неке смернице. Ту су и да се мењају. Али у складу са теологијом, са причом. Ако то могу да издрже, нове сликарске формулације су "оне праве". Такве су одувек и биле. Разни иконографски типови, формулације су настајали временом. Једноставно, измишљени су. Ако су били исфантазиране, нису опстали, теолошки пак утемељени бивали су "канонизовани", али не и "слеђени".

Наука, схваћена у античком кључу је озбиљна, духовна дисциплина. Теолошко и филозофско мишљење није недисциплиновано. Славимо многе Оце као светитеље управо због њихове обдарености за рефлексију. Нема "побожности" у Против Евномија код Григорија из Нисе. То је научно дело. Када то кажем, не значи да је безбожно дело. Научни метод је ослобађајући. Ми имамо проблема са хиљаду "људских предања" којих треба да се ослободимо. Једини спасоносни метод је научни. Ако је неки научник уз то и светац, утолико боље по њега, али је он ауторитет у материји чак и као атеиста. Ово је мало тврда изјава, али је посматрам у светлу атеисте који није ни свестан да је негде теиста. На крају, и магарци су проповедали! ако се сетимо СЗ.

Све до сада, што сам натукнуо, су теме саме за себе. Ради се о односу срце (бубрези)-разум, наука-вера итд. Модеран свет, уметност, хришћанска традиција. Но, у конкретном случају, пошто је ваше питање конкретно, моја позиција је помало некомотна, јер иако могу да се позовем на разне старе и нове епископе уметнике (нпр. Иринеј Ћирић) или научнике, опет остаје и моја позиција што се не бавим претерано комотном уметношћу, која би свима била допадљива, а да не говорим о теолошким питањима која волим да поставим.

Дакле, бити свештеник, уметник научник не мора да значи нешто неспојиво. Неки добро све то укалапају, могу да буду и "стрејт", све је за поздравити. То је нека општа констатације. У мом случају су ствари нешто комликованије јер инсистирам на провокацији. Провокацију сматрам сјајним божанским методом, али смо ми углавном у атеистичком свету. Није "исплатива", али је волим.

Ствари се компликују пошто убацујем јуродиви и лудички моменат. Сви пак нивои су и одвојени. Научни текстови су строго научни, тако да морам да пишем и против себе, уметнички поступак је класичан, тј. технологија се до максимума поштује, сама техника, као и трагања у изразу. Уметност је изнад тога. Колико у свему томе и успевам, то остаје на укус...    

[Guest]

@@Zoran Đurović,

 

Аво, хвала Вам на одговору. Веома сам задовољан њиме.

[Дејан]

Слушао сам једног иконописца који је рекао да у иконопису нема много слободе, све се ради по правилима, с друге стране, о.Стаматис слика иконе које нису баш традиционалне, дакле има ли слободе у иконописању?

[Помозбожница]

Oče da li poznajete Đakona i umetnika Srđana Radojkovića i šta mislite o njegovom ikonopisu ?

 

http://ikone-srdjanradojkovic.com/ser/pocetna.html

 

Šta mislite o ikonopisu oca Stamatisa Sklirisa ?

[Zoran Đurović]

Слушао сам једног иконописца који је рекао да у иконопису нема много слободе, све се ради по правилима,  с друге стране, о.Стаматис слика иконе које нису баш традиционалне, дакле има ли слободе у иконописању?

 

Историја уметности нам говори да има и нема канона. Иконографска решења се развијају током историје и често су различита. Велики празници, циклуси. Све су то само сликарске формулације теолошко-хагиографских спекулација (предања; реч спекулација користим у њеном значењу промишљања; она значи не само "сплеткарење", како се данас може углавном разумети, него чак и одсецање главе). Решења Христовог васкрсења имамо најмање десетак типова, вазнесења такође, тајне вечере. Све се стално "измишљало". Има неких и историјских елемената у тим сценама, али и доста "иновација". Понављам, ако су теолошки оправдане, оне стоје.

Ми немамо ни верне портрете апостола. Због иконокластичких разлога, али и због катихетског препознавања одређеног типа, портрети се канонизују. Исто важи, ма колико то нама не пријало, и у вези Исусовог стварног изгледа. Чак ће се први портрети, иконе/идоли, Исуса јавити код карпократијана, гностичке групације, која ће аутентичност правдати тако што ће тврдити да су ти Исусови ликови настали у време Понтија Пилата, који их је наручио, вероватно зато што је његов сусрет са Исусом разумен по матрици Булгаковљевог романа Мајстор и Маргарита.

Иконе имају своју функцију. Антицрквено би било представљати ликове "неканонски". Све друге могуће технике и технологије су допуштене. Не могу представити Петра као голобрадог и црнокосог младића. Није канонски. Са овим не сме да се брка стил! То никако! Стилове препустити уметницима и духу времена. Не обогторавајмо само оно што је нама блиско. Комнини, палеолози, копти, сиријци, моравци, барокни су сви једнако вредни. У смислу да је свака таква интерпретација легална. Колико уметничког и сакралног преноси, то је друго питање. Свако дело треба да се вреднује у оквиру своје традиције и оног што би било опште духовно/уметнички вредно.

Продуховљене иконе су корисне, али и код кич икона се дешавају чуда. На религијском плану, битан је однос између молитеља и светог објекта.

Зато и не постоје "духовне" иконе. Постоје, да се парадоксално изразим, скроз духовне (уметничке) иконе, а да су мртве. Мртве зато што нема другог који се моли пред њом. Испитује је само по уметничким критеријумима. Са друге стране, изузетно је жива и духовна, јер способног дигне, "удари". Другим речима, неко ће од кича направити светињу, а од ремек-дела нулу.

Прича о канону је и крајње прозаична. Маркентишка. Мађијаји се купци како је то нешто много вредно, недоступно... урађено "по Духу", инспирисано, треба молитва, чин рукопроизвођења... Ништа погрешније. Маркентишки пак исправно. Знају радњу.

 Имам доста тога да кажем на ову тему, али да не затравим...              

[Oglo]

Samo da pozdravim mojeg Baranina, i da pripitam od kojih Đurovića.

Drobnjak iz Bara : )

[Zoran Đurović]

Oče da li poznajete Đakona i umetnika Srđana Radojkovića i šta mislite o njegovom ikonopisu ?

 

http://ikone-srdjanradojkovic.com/ser/pocetna.html

 

Šta mislite o ikonopisu oca Stamatisa Sklirisa ?

 

Да, Срђан је један од наших најбољих црквених уметника. За друге ствари га не треба слушати, поготово не везане за духовно/практични живот. Да се сада и нашалим са мојим другаром, ђакон си! Срђан се остварио у иконама и графикама. То су изузетно лепе и провокативне ствари, интимистичка уметност, која повремено зна да пређе и у маниризам, али сви ми који живимо од тога, такви смо. Срђанов пут, ако смем да кажем, али са оградом да сасвим грешим, је увек био усмерен на оно суштинско. Шта је биће, човек, шта си ти, волиш ли ме? Нема ништа интимније ни огољеније. Али, пажња. Ни Срђан ни Зоран негде не могу да поставе то питање. Немају право на њега.

Срђанове иконе у својој једноставности, сведености, просветљености (оставља и белу основу, навлаш некад премаже нешто, али је онда то та боја), подсећају нас на коптску, сиријску, јерменску уметност. Има превођења и минијатуристичког речника у иконографски. Експеримент је успео... често.

Срђан се нашао у икони великог формата, није за програм цркве, за фреске. То је друга дисциплина. Ни ја нисам за многе дисциплине, да ме погрешно не схватите.     

[Guest]

Једна емисија о о. Срђану 

 

[w.a.mozart]

Avo, koju slavu slaviš i da li si pobornik tih paganskih svetkovina koje su pravoslavci, vo vremja ono, preobrazili u praznik jela i pića pod plaštom duhovnosti?

[Zoran Đurović]

Св. Никола је фамилијарна. Ја и моја госпа смо узели св. Игњатија - и то много пре него што сам дошао у браничевску (неки рекли, "види шта све људи не раде да би се додворили владици")! Иначе, у праву си што се тиче ића и пића, јер барем 70% тако доживљава то. Но, ни не замерам им. То је добра стара паганска религија. Свако по својим могућностима. Нисмо ми Срби неки духован народ. Још мање православан. Наравно, све ово је уопштавање.