Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови

[Ljubičasta]

Hvala JESSY.Gdje pronalazis sve ovo,stalno nas obasipas nekim divnim predavanjima?! bighugbighug

[JESSY]

Hvala JESSY.Gdje pronalazis sve ovo,stalno nas obasipas nekim divnim predavanjima?! bighugbighug

то је најмање што могу да урадим....драго ми је да вам се допада..... grouphug1

[JESSY]

Академик Владета Јеротић одржао је 30. октобра 2012. предавање у оквиру јесењег циклуса предавања „Школа за другога“ у Земунској гимназији. Његово предавање „Човек – путник, о усавршавању“ изазвало је велику знатижељу. Свечана сала на другоме спрату Земунске гимназије, у којој се одржавају трибине, била је пуна.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/03/13.03.13_-_zbor_-_v.jerotic_covek-putnik_o_usavrsavanju_zemunska_gimnazija_30.10.12_64kbps.mp3

[Срђан Ранђеловић]

Да је разумевање улоге жене актуелно не само у контексту савремених теоријских расправа, већ и у оквиру хришћанског предања, потврђује округли сто на којем је академик Владета Јеротић са професорком Зорицом Кубурић и теологом Андријаном Младеновић говорио на тему „Женски принцип у хришћанству и православном хришћанству“, у малој сали Коларчеве задужбине у оквиру циклуса „Лаички апостолат“.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/03/28.03.13_-_zbor_-_jerotic_-_zenski_princip_u_hriscanstvu_i_pravoslavnom_hriscanstvu_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-dr-vladeta-jerotic-zenski-princip-u-hriscanstvu

[Guest - . . .-]

 

У препуној Великој сали Крушевачког позоришта, у организацији Православне Епархије крушевачке, наш најпознатији психијатар и психотерапеут проф. др Владета Јеротић одржао је предавање на веома занимљиву и изазовну тему: "Када религиозност постаје забрињавајућа?".

 

 

http://eparhijakrusevacka.com/audio/2013-04-01_1-1.mp3

 

Са кратким уводним словом предавање је отворио Епископ крушевачки Господин др Давид. У наставку предавања професор Јеротић је изнео низ чињеница које могу савременом човеку да помогну да веру прихвати као израз слободе и љубави. Професор није пропустио да изнесе и његову чувену мисао да је "човек покоран из страха, а послушан из љубави".

На крају предавања постављана су питања на која је професор Јеротић дао веома занимљиве одговоре.

 

 

Извор: Епархија крушевачка

Фото: презвитер Иван Цветковић, Миљан Милетић

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Таша]

Hvala na trudu.

[JESSY]

 

1. I pored toga što svaki čovek ima u sebi religioznu klicu, šta je osnovni razlog da ta klica proklija?

U prvi mah se čini da je lako odgovoriti na Vaše pitanje, uz navođenje, sigurno i Vama poznatih činilaca koji mogu pozitivno da utiču na proklijavanje "religiozne klice" u čoveku, po Jungu nazvane "arhetipski religiozan čovek". Mada postoje podstrekački činioci koji pomažu razvoju čovekove religioznosti, ne bi trebalo da zanemarimo i sledeće činioce: iskreno religiozni roditelji, ili bar jedan od njih koji će umeti da stvori istinsku religioznu "atmosferu" u porodici; povoljan tok adolescencije u kojoj se prirodno budi radoznalost za religiju; neka knjiga ili susret sa nekom osobom, dubokoverujućom; ozbiljna bolest, neka spoljašnja nesreća, unutrašnja duševna kriza bliska "graničnoj situaciji" koja zahteva novo odlučivanje, itd.

Sve ovo jesu "okidači" za oživljavanje homo religiosus-a u nama, ali svi ovi činioci (i drugi ovde nepomenuti) ne moraju da budu delotvorni u podsticanju "religiozne klice" da iznikne i donese plod. Mora da postoji još neki, i to odlučujući, tajanstveni činilac od koga zavisi da li ćemo postati verodostojno religiozni. Prema uverenju i iskustvu hrišćanskih svetitelja, presudni momenat kada neko postaje za ceo život pravi hrišćanin, jeste onaj tren kada mu golub Duha Svetog sleti na rame i šapne mu Božiju poruku. Ovako su postajali religiozni i svetiteljski religiozni i oni ljudi (o kojima do sada ovde nije bilo reči) koji u svome životu, od rođenja, nisu imali nijedan od maločas pomenutih, pokretačkih činilaca, koji prirodno, bude u čoveku, urođenu mu, religioznu klicu. Naprotiv. Mnogim ljudima, u njihovom proteklom životu, do onog iznenadnog prosvetljenja Duhom Svetim, dešavale su se nesreće koje su od njih činile lopove i ubice, bludnike i očajnike a zbog kojih niko od njih nije više ništa dobro očekivao. A desilo se čudo, neobjašnjivo i za najpametnijeg psihologa!

Za kraj odgovora ostavio bih malo mesta i za hrišćanskog psihologa, rekavši da kao što klica našeg ja, verovatno i nad-ja, iako urođena, nije kod svih ljudi istog kvaliteta, takva je, različitog kvaliteta, i religiozna klica u svima nama. Stoga su i spoljašnji povoljni ili nepovoljni uslovi za razvoj, relativni. A držim se još jednog, ovog puta subjektivnog uverenja, pozivajući se na Hristove reči iz Besede na gori: Blago čistima srcem jer će Boga videti! Neka je i najmanji deo čovekovog srca ostao neokaljan gresima, biće dovoljno da iz toga sačuvanog čistog dela srca, čovek samo jednom iskreno zavapi Bogu – Bog će mu se odazvati, i zamrla "religiozna klica" proklijaće.

[JESSY]

2. Da li je težnja ka usavršavanju urođena čoveku?

Veoma sam sklon takvom uverenju, i kao hrišćanin i kao psihoterapeut. Zar bi Isus Hristos tražio od nas da idemo Njegovim putem kada čovek ne bi nosio u sebi, kao bogoliko biće, neprestanu težnju ka usavršavanju? Niža živa bića u prirodi snabdevena su "savršenim" instinktima koji se izgleda milionima godina nisu menjali ili usavršavali. Jedini je čovek u prirodi (da li od Boga takav stvoren ili je takvim postao?) nezavršen i nesavršen, "čardak ni na nebu ni na zemlji". Pošto u njegovu genetsku strukturu nisu ugrađeni instinktivni mehanizmi, čovek je "osuđen" na doživotno učenje koje predstavlja njegov najelementarniji životni proces. Već u normalnom razvoju deteta primećuje se težnja ka usavršavanju (preko imitacije, zatim identifikacije, a onda i putem formiranja sopstvenog identiteta), u adolescentnom dobu mnogo više, ali i u toku celog čovekovog života, sve do smrti. Ovaj proces usavršavanja čoveka Jung je nazvao "individuacioni proces", čiji viši stupanj razvoja može da bude označen hrišćanskim pojmom oboženja (theosis)

K. G. Jung u svojoj knjizi Ajon: istraživanja fenomenologije Selfa, iz 1951. godine, piše: "Težnja ka teleozisu (grč. usavršavanje, razvijanje u pravcu jednog savršenijeg stanja) u smislu savršenstva nije samo opravdana već je urođena čoveku kao karakteristika koja za civilizaciju predstavlja jedan od njenih najdubljih korena. Ova težnja je tako moćna da može da postane strast koja svakog vuče u njenu službu" (u zagradi i podvučeno V. J. ). Smatrajući ovu čovekovu težnju ka savršenstvu arhetipskom, Jung otkriva i njenu negativnu stranu, ističući neku prisilnost u samoj težnji, a koja onda, nasuprot svesnoj kontroli, nastupa silovito i nekontrolisano, u saglasnosti sa arhajskom prirodom arhetipa.

Po svoj prilici, sledeći ovu tamnu stranu čovekove težnje ka savršenstvu, sledbenik arhetipske psihologije David Miler (D. Miller) obrušava se i na hrišćanstvo, postavljajući, ne samo pitanje: Kako biti savršen "kao što je savršen Otac vaš nebeski?" (Matej, 5, 48), kada je razlika između čoveka i Boga beskrajna, već i dovodeći u sumnju prevod grčke reči teleios ("savršen"), koja u Lukinom Jevanđelju (6, 36) glasi: "Budite milostivi kao i Otac vaš što je milostiv. "

Zaista, nije nimalo beznačajno kako ćemo tumačiti Hristove reči ("Budite savršeni…"), naročito ako imamo u vidu da je ispravan onaj prevod u Matejevom Jevanđelju, koji su uostalom i rani crkveni Oci (Kliment Rimski, Kliment Aleksandrijski, Polikarp, Ignjatije, Irinej i drugi) prihvatili. Otkud onda, već kod Avgustina, a potom, mnogo kasnije, kod Lutera i Kalvina, u našem veku kod Karla Barta, odricanje mogućnosti savršenstva?

Ostanimo i dalje pri Senci čovekove težnje ka savršenstvu. David Miler misli da je ne samo teološki, već i sekularni život pod čvrstom vlašću ideje perfekcionizma koja je u osnovi religijska. "Istorijsko delo zapadne kulture takođe svedoči o prisutnosti ove ideje: utopizam od Platona do Skinera, nacizam i marksizam, američki tehnologizam, Tajar de Šarden i Mahariši, Fromov humanizam i Timoti Liri kultura droge. Svuda se oseća fanatizam kompulzije savršenstva."

Mogli bismo onda da se upitamo, ne dolazi li naša uporna zamisao o neprestanom usavršavanju čoveka, na zemlji i posle smrti, od vekovne evropske ideje o usavršavanju društva, ideje koja bi, prirodno, bila nastavak ideje organske evolucije Čarlsa Darvina. Podsetimo se da je industrijsko društvo, zbilja, jedino društvo u istoriji koje se oslanja na neprestani razvoj, na očekivano i neprekidno usavršavanje.

Ranije nije bio običaj da se fanatizam, naročito u religiji i politici (dovoljno vidljiv kroz vekove) tumači na ovakav način, dovođenjem u sumnju, pa i odbacivanjem Hristovih reči o savršenstvu (za koje, istina, Miler misli da su rđavo prevedene, što znači da se i Hristova poruka čoveku ne odnosi na savršenstvo, već samo na milosrđe). Čovekov fanatizam filosofi i psiholozi objašnjavaju prvenstveno kao opasny devijaciju karaktera pod uticajem neke mentalne bolesti (koja se najčešće ne otkriva, ili se obelodanjuje posle smrti nekog političkog diktatora ili vođe neke fanatične sekte), devijaciju u čijoj je osnovi jako osećanje inferiornosti i upravo nedovoljna vera ili potisnuta sumnja u ideju koja se ljudima na fanatičan način saopštava.

David Miler (preko Junga) drukčije se odnosi prema težnji ka savršenstvu, tražeći od čoveka, s pravom, da kritički ispita u sebi pomenutu težnju, ukoliko je, naravno, uopšte u sebi otkrije. Ako se i ne bismo složili sa Milerom kada stavlja jednog pored drugog Platona i Skinera, Tajara de Šardena i Maharišija, ili Froma i Timoti Lirija, izgleda opravdana njegova kritika zapadne kulture koja, zbilja, kao da od početka novog veka stoji pod prinudom perfekcionizma.^[1] – A šta bismo tek danas, na samom kraju XX veka, mogli sve da kritikujemo u nasilnom mešanju Amerike u istoriju i savremenost drugih država, (naročito Jugoslavije), što je prilično uočljiv izraz osećanja perfekcionizma, praćenog luciferskom gordošću trijumfalizma!

Zaključak koji izvlačim iz Jungove ideje o arhetipu savršenstva u čoveku i Milerove ideje o perfekcionizmu-narcizmu u politici i religiji, dvoznačan je. Ako je težnja čovekova ka usavršavanju (korisnije je ostati na terminu usavršavanje, upotpunjavanje, ucelovljavanje, umesto savršenstvo) arhetipska, kao što tvrdi Jung, onda je ona – razmišljam sada kao hrišćanin – Bogom data čoveku, dakle, urođena je. Čovek prirodno teži usavršavanju, radi čega drugog, no da se postepenim usavršavanjem (kroz eone eona "vremena") približi Liku svoga Tvorca, koji je "na početku početaka", prahu zemaljskom udahnuo Svoj Duh i tako čoveka učinio, ne samo prirodnim živim bićem već i duhovnim, potencijalno spremnim da se usavršava (creatio continua). Ne ulazim sada u razloge (uostalom nejasne i tajanstvene) da svaki arhetip u čoveku (znači, i ovaj o savršenstvu) neminovno nosi u sebi ili sobom, svoju tamnu, senovitu, negativnu, da li da kažemo, lucifersku stranu. U odgovoru na ovo veoma podsticajno pitanje, zadržao sam se namerno na negativnoj strani težnje ka usavršavanju kako bismo je u sebi na vreme prepoznali i tako srećno umakli njenoj mogućoj zamci. Osvešćivanje u sebi ove arhetipske Senke, naročito je važno za svakog religioznog čoveka, sklonog, inače, kada ovu svoju Senku ne prepozna, svakovrsnom nametanju svoga uverenja drugima, što, nekad, završi opasnim fanatičnim perfekcionizmom.

Prihvatam, inače, oba prevoda grčke reči teleios, i u Matejevom i u Lukinom Jevanđelju, kao tačna, jer i jedna i druga reč (savršenstvo i milosrđe) u suštini su Hristovo jevanđelje. Naše milosrđe je conditio sine qua non svakog daljeg mogućeg usavršavanja. Sledeći, dosledno, strpljivo i pažljivo Hrista kao naš jedini Put, Istinu i Život, primenjujući, jednom reči, u životu ono što nam je On ostavio i pokazao (kako valja ispravno živeti) najbolji je način da se izbegne, u svakom čoveku, u hrišćaninu naročito, uvek prisutna opasnost zloupotrebe i izneveravanja arhetipa usavršavanja.

[JESSY]

3. Da li je i koliko je naša predstava Boga zavisna od našeg detinjstva?

Sledeći istraživanja savremene psihologije koja su i empirijski potvrđena, a koja nas sve više uveravaju u značaj ranog detinjstva pri obrazovanju budućeg karaktera nekog čoveka, i primenjujući ova istraživanja na razvoj religijske predstave o Bogu kod deteta, na ovo pitanje mogao bih da potvrdno odgovorim. Prve predstave o Bogu kod malog deteta strogo su antropomorfne i izgrađuju se na osnovu likova prisutnih roditelja ili odgajivača. Muž i žena koji žive u relativno skladnom braku i vole svoju decu, pri tom su i religiozni ljudi (u srpskoj sredini najčešće pravoslavno religiozni), mogu sa dosta verovatnoće da očekuju da će njihova deca postati takođe religiozna, i što je važnije, u predstavi Boga sagledaće dobrotu, milosrđe, pravdu i ljubav. Kada deca iz ovakvih brakova odrastu, neće imati teškoće oko verovanja, i biće na dobrom putu daljeg usavršavanja svoje vere. U psihologiji i pedagogiji se smatra da je ovakav pozitivan ishod psihološkog i religijskog razvoja u porodici rezultat osećanja prihvaćenosti deteta od roditelja, koje vodi onda osećanju poverenja i u Boga. U većini drugih porodica, nažalost, ne protiče ovako razvoj deteta u prvim, za razvoj budućeg karaktera odlučujućim godinama. Neslaganje roditelja, rastava braka, njihov ambivalentan ili prevashodno negativan odnos prema deci, praćen nekad i zlostavljanjem dece (uključujući i seksualno zlostavljanje), dovoljno su negativni činioci koji će izazvati ne samo strah od roditelja, već i osećanje odbačenosti, ali onda i osećanje odbačenosti od Boga.

Ukoliko ovakvi roditelji nisu bili vernici, skoro je sigurno da će i deca, kada odrastu, biti nevernici, ili ateistički bogoborci, koji boreći se protiv Boga (idejama koje zastupaju, rđavo vođenim ličnim životom ili nekim drugim načinom) iskazuju, uvek iznova, svoj bunt, prkos, čak i mržnju prema sopstvenim roditeljima.

U slučajevima kada se roditelji ne slažu, ili su i na mnoge druge načine loši roditelji, a i kada pripadaju crkvi kao aktivni njeni članovi, može se dogoditi da njihova deca, kada odrastu, pokažu, ili zbunjenost ili ravnodušnost u odnosu na religiju, mada se često događa da zadrže veru u Boga, ali u Boga gneva i ljutine, Boga koji plaši i kažnjava, koji preti paklenim mukama posle smrti. Predstave pakla u hrišćanskoj crkvi, veoma slikovite i veoma raznovrsne (neuporedivo raznovrsnije od predstava raja), kao da, najčešće, odgovaraju paklenom životu kakav su imali ovi ljudi kao deca, u svojim nesrećnim porodicama, a i nesrećnim državama, u kojima u prošlosti nije bilo generacije koja nije zapamtila bar dva rata.

Nešto drugo, međutim, valja istaći. I pored tragičnih zbivanja u hrišćanskoj istoriji u toku dve hiljade godina, pre svega ratnih zbivanja, zatim epidemija raznih zaraznih bolesti, kao i prirodnih katastrofa – tragična zbivanja koja su se morala odraziti i na porodični život ljudi, kao i na njihov odnos prema deci – hrišćanska vera se održala u svetu zahvaljujući, ne samo poznatim hrišćanskim svetiteljima, već i mnoštvu nepoznatih nepokolebljivih pravednika koji su uvek iznova razgorevali u narodu oslabljenu ili pokolebanu hrišćansku veru. Dobro je poznato, kroz istinite biografije svetitelja, da je život njihov, posebno u detinjstvu, adolescentnom dobu, a i kasnije, bio ispunjen nesrećama, progonima i mržnjom, bolestima – neki od njih su relativno dugo živeli kao teški grešnici – a da se onda desilo čudo preobraženja. Upravo ovakva čuda koja su se dešavala sa hrišćanima kroz vekove, ali čuda, ovo je značajno naglasiti, slična ili istovetna, koja se i danas dešavaju ljudima za koje pouzdano znamo da su imali pakleno detinjstvo, a kasnije, ili mnogo kasnije, postali uzorni hrišćani (u našoj sredini, pravoslavni hrišćani) dovode u sumnju neke teorije, mahom determinističke (psihoanalitičke) o presudnom i trajnom uticaju ranog detinjstva i detinjstva (najčešće do sedme godine života) na budući karakter individue.

Kada je reč o negativnom uticaju ranog detinjstva, ove teorije ne odriču i moguć negativan uticaj rđave genetike na obrazovanje buduće ličnosti (pozitivan genetski uticaj, s druge strane, može da ublaži rđava iskustva deteta sa porodičnom sredinom).

Pravi hrišćanin nikad ne gubi nadu, ni kada je u dodiru s najgorim ljudima. Slika pokajanog razbojnika na Golgoti – u Talmudu se kaže: "Pokaj se čak i jedan dan pre smrti" – uvek lebdi hrišćaninu pred očima, bilo kada sam počne da očajava zbog svojih ponovljenih grehova, bilo kada živi sa nekim zlobnikom za koga drugi misle da mu "nema spasa". Čuda se u svetu neprestano događaju; neko je davno rekao: "Sunce nikad ne izađe i nikad ne zađe a da se ne dogodi neko čudo." Jedno od najdramatičnijih i najradosnijih čuda koja se dogode, jesu čuda pokajanja i preobraženja.

Veliki hrišćanski lekar, Paracelzus, na prelazu vekova, napisao je divne reči koje će biti potrebne čoveku u svim vremenima: "Ne dozvolite da sa očajnim Satanom kažete: to je nemoguće!"

[JESSY]

4. Šta najviše utiče na formiranje čoveka: nasleđe (geni), vaspitanje, unikatni pečat Božiji u svakom čoveku, samovaspitanje? Šta je sa slobodnom voljom čovekovom?

Teška pitanja na koja zadovoljavajuće odgovore jedva da bi uspeli dati genetičar, psiholog, sociolog, teolog, pedagog i filosof – zajedno. Naime, najjednostavniji odgovor jeste – i taj odgovor ne bi bio netačan – da su svi činioci koje ste naveli aktivni u obrazovanju čovekove ličnosti. Uloga gena, nasledne supstance, čija je hemijska struktura dobrim delom istražena, neosporna je. Mi nasleđujemo ne samo fizičke odlike naših predaka već i psihičke (pozitivne i negativne). Dinamička psihologija (naročito psihoanaliza) pružila je dokaze da vaspitanje u porodici, i to ono rano (do treće godine života), presudno utiče na oblikovanje karaktera, dakle i ličnosti ("Ruka koja ljulja kolevku vlada svetom"). Za svakog verujućeg čoveka, hrišćanina posebno, svaki je čovek originalan (unikatan) Božiji pečat, jer nosi u sebi, ne samo opštu ljudsku crtu bogolikosti, već i svoju posebnu, jedinstvenu i neponovljivu. Samovaspitanje, najzad, svakako je značajna karika u pomenutom nizu činilaca od kojih zavisi obrazovanje naše ličnosti, i to u smislu zadatka koji nam je postavljen: od Boga, prirode, društva, porodične tradicije, kako hoćete. Vaše pitanje o slobodi volje dobro se nastavlja na samovaspitanje volje, jer šta mi pomaže samovaspitanje ako nemam slobodu volje, već samo nužnost nasleđa i rano vaspitanje odlučuju, da li ću biti dobar ili rđav čovek, pošten ili lopov.

Pre nego što kažem nešto više o slobodi volje, moram priznati da me zabrinjavaju poslednja istraživanja u genetici koja nastoje da dokažu da su najpogubnija kretanja u ljudskom ponašanju (ubistvo, seksualne perverzije, narkomanija i alkoholizam) uslovljena "greškama" u hromozomima, kao nosiocima gena, jer onda izgleda – ako se ove pretpostavke potvrde kao tačne – da je čovek rođen sa ovakvim "greškama", nemilosrdno izložen "sudbini". Tako se, na kraju XX veka, posle svih fantastičnih uspeha nauke, vraćamo na verovanja politeističkih naroda, tokom hiljade i hiljade godina, u "sudbinu", bilo da je ona zapisana, (i za pojedinačnog čoveka i za narode) u zvezdama, u volji nekog ćudljivog boga ili božanstva, ili u rđavim genima. Da li nas nova saznanja u nauci pripremaju da u XXI veku postanemo otporniji i nezavisniji od neumitnosti prirodnih sila, jer smo ih bolje upoznali i tako njima ovladali, ili će nas nova naučna znanja učiniti gorim robovima, robovima-automatima, u političkom, društvenom i ličnom životu, gorim nego što su to bili robovi u starogrčko i rimsko doba?

Najviše strepim da prozborim nešto o najvažnijem i za svakog čoveka sudbonosnom pitanju, o slobodi volje. Teško mi je, najpre, skoro nezamislivo, da predstavim sebi istinski verujućeg čoveka koji ne veruje da je čovekova volja slobodna. Pa ipak, takvih verujućih ljudi uvek je bilo a ima ih i danas. Dovoljne su samo Priče Solomonove, Knjiga propovjednikova, iz Starog zaveta, ili prorok Jeremija, pa da se zamislimo na prebrzo donetom sudu o slobodnoj čovekovoj volji:

"Mnogo ima misli u srcu čovječijem, ali što Gospod naumi ono će ostati… Gospod je tvorio sve sam za se, i bezbožnika za zli dan… Gospod me je imao u početku puta svojega, prije dela svojih, prije svakoga vremena" (Priče Solomonove)

"Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vijekova koji su bili pre nas… Pogledaj djelo Božije; jer ko može ispraviti što on iskrivi?… Mudri ima oči u glavi, a bezumni ide po mraku; ali takođe doznah da jednako biva svijema." (Knjiga propovjednikova).

"Znam, Gospode, da put čovječiji nije u njegovoj vlasti, niti je čovjeku koji hodi u vlasti da upravlja koracima svojim." (Knjiga proroka Jeremije).

Ko bi se usudio da posumnja u duboku hrišćansku veru jednog Martina Lutera; a ovaj strasni (možda ne uvek i duševno-duhovno zdravi) verski revolucionar, u knjizi O neslobodnoj volji žestoko pobija slobodu volje u čoveku.

Pitanje slobode volje je krajnje složeno, katkad i protivrečno (ili samo antinomično), sve i kada imam u vidu današnja otkrića u genetici i psihologiji prenatalnog i postnatalnog doba, sociološka istraživanja o nužnosti društvenog razvoja, astronomska i astrološka verovanja o delovanju sunca, meseca i zvezda na ponašanje čoveka (uticaj sunčanih pega svake jedanaeste godine na lična i kolektivna zbivanja na zemlji, uticaj punog meseca na čoveka, itd. ), uticaj ishrane na pravac čovekovog mišljenja, bezbroj unutrašnjih, nevidljivih dejstava: biohemijskih, električnih i hormonalnih na svakodnevno ponašanje čoveka i njegov bioritam, najzad, i ako imam u vidu čvrstu monoteističku veru nekadašnjeg ili današnjeg Jevrejina ili muhamedanca, zatim, ne malog broja protestanata koji u svome životu zbilja posvedočavaju veru u Boga, ali i u Njegovo strogo određenje šta će biti sa čovekom, i ovde i s one strane (učenje o predestinaciji) – kao pravoslavni hrišćanin uveren sam da čovek poseduje slobodu volje.

Ovom prilikom pozvaću se na melanholičnog i pesimističkog filosofa Artura Šopenhauera (na njegovu knjigu O slobodi volje) koji je, iako je bio agnostičar ili ateista (verovatno i nije bio svestan koliko je mnogovekovno hrišćanstvo delovalo na proces filosofskog mišljenja u Evropi), hrišćanski razmišljao o slobodi volje: "Postoji jedna činjenica svesti na koju se, da ne bih ometao tok istraživanja, do sada uopšte nisam obazirao. To je potpuno jasni i sigurni osećaj odgovornosti za ono što činimo, uračunljivosti za naše radnje, koji počiva na nepokolebljivoj sigurnosti da smo mi sami počinioci svojih činova. Na osnovu te svesti nikome, čak ni onome ko je potpuno ubeđen u nužnost kojom nastupaju naše radnje, nikad neće pasti na pamet da se tom nužnošću izvini za neki prestup i da krivicu sa sebe prebaci na motive, budući da je čin bio neizbežan čim su oni nastupili. "

I kod nekog hrišćanskog filosofa iz prošlih vekova, teško bi bilo naći ovako jasne predstave o slobodi i neslobodi volje čovekove, mada je Šopenhauer pre budistički nego hrišćanski mislilac (u tome i jeste paradoks njegove formulacije slobode volje kod čoveka); mada je Šopenhauer pesimistički filosof za koga je ovaj svet najgori od svih svetova, a volja ljudska "bezrazložna, slepa, bez cilja", ova njegova volja, kojom čovek pokušava da otera patnju od sebe, čini ga još većim, uzaludnim patnikom. Pri svemu tome, kod Šopenhauera smo pročitali i ovo: Čovek je odgovoran za svoja delanja u životu, za svoj odnos prama ljudima, otud i za svako zlo koje čini drugom čoveku, svesno ili nesvesno, namerno ili "sudbinski" (po zakonu nužnosti – gena, vaspitanja, zvezda…); on sam odgovara: pred Bogom, pred svojom savešću, pred ljudima, Zakonom ili zakonima, ovde, a za one koji veruju ili samo slute život posle smrti, i s one strane.

[JESSY]

5. Kakva je razlika između gordosti i samosvesti?

Samosvest se u psihologiji definiše kao "svest o samom sebi, o svojoj egzistenciji". Čovek je jedino živo biće koje je svesno i samosvesno. On do svoje samosvesti dolazi relativno rano, u dečijem uzrastu, već negde oko treće godine, onim poznatim radosnim pokličem koji ne dolazi spolja, već iznutra, iz njega samog, iz same suštine njegovog bogolikog bića: Ja sam ja! – poklič koji tako mnogo podseća na Jahveovo javljanje Mojsiju: Ja sam onaj koji jesam!

Ovo Božije otkrivenje Mojsiju na Sinaju označilo je početak trajanja najličnije religije u čovečanstvu, judeo-hrišćanske religije, i, zatim, hrišćanske religije triju Ličnosti – Oca, Sina i Svetoga Duha. Ova religija je tako postala putokaz i škola svakog mogućeg razvoja ljudske individue, na njenom putu do L(l)ičnosti. Samosvest je onda neophodan stupanj u ovome razvoju jer ona označava izlazak individue iz "roda, krvi i mase", iz anonimnosti kolektiva i paganstva, put osvešćivanja sebe kao bogolikog bića, kao dela Božije zajednice (Crkve), kao osvešćenog bića sa određenim smislom i ciljem u životu. Bog želi i podstiče u nama samosvest, kao uviđanje i prihvatanje u čoveku Oca, koji ga je stvorio, Sina, koji se za njega žrtvovao, i Duha Svetog, koji ga nadahnjuje i prati na njegovoj kraćoj ili dužoj životnoj stazi. Bez razvijene samosvesti nema ni pristupa slobodi, pa ni slobodi biranja, ali onda je i čovekov prilaz Bogu (ako Mu uopšte pristupa) opterećen strahom i ropskom pokornošću. Nedovoljno razvijenu samosvest kod čoveka koristili su oduvek svi vlastodršci sveta (nažalost i oni u instituciji crkve), kako bi narod (i hrišćanski narod) držali u strahu, ali ne u strahu pred Bogom, već pred njegovim lošim zamenicima na zemlji, koji sebe uzdižu na stepen božanstva. Tako smo se približili drugom pojmu u Vašem pitanju – gordosti. Šta je ljudska gordost?

Najjednostavnije bi bilo reći, polazeći od tradicije Starog, a onda i Novog zaveta, da je gordost – pragreh, dok je neposlušnost Adama i Eve prema Bogu praroditeljski greh, izvedeni, posledični greh. Zavođenje prvih ljudi došlo je spolja, od vrhunskog zavodnika, palog anđela Lucifera (inače, doslovno, "nosioca svetlosti") koji treba da je rekao: "Učiniću sebe jednakim Svevišnjem", i povukao za sobom (u propast i smrt) kolebljive prve ljude. Nagoveštaj o padu Lucifera imamo, začudo, samo na dva mesta u Starom zavetu, i to kod proroka Jezekilja (28, 12–16) i proroka Isaije (14, 12–14) a onda je veličanstveno literarno prikazan kod Miltona (Izgubljeni raj) i kod Njegoša (Luča mikrokozma).

Zašto se Lucifer pobunio protiv Boga? Kaže se, iz zavisti. Tako je oduvek bilo. Tako je i ostalo! Gordost je ostala u prisnoj vezi sa zavišću, a zavisti nema bez gordosti. I zavist i gordost predstavljaju osnovno preljudsko, vanljudsko i ljudsko Zlo. Josif Brodski je, jasno i ubedljivo, ovako objasnio: "Zlo je vulgarno. Koren svih zala je teorija da si ti bolji od nekog drugog. Ljudi misle da su bolji od drugih i da im pripada više nego drugima. Tu počinje zlo."

U više mahova, u mojim ranijim spisima, pominjao sam, za mene dosta ubedljivu pretpostavku dubinske psihološke škole Melanije Klajn, koja tvrdi da dete veoma rano počinje da oseća zavist. Ovo ne mora da znači da će svaki odrasli čovek biti celog života zavidljiv, ali teško je osporiti činjenicu da su svi ljudi, više puta u toku života, pokazivali jasne znake zavidljivosti. O zavisti su, uostalom, pisali i sveti Oci hrišćanske Crkve, sveti Vasilije Veliki, na primer. Šta želim time da kažem? Jednostavno to da su u osnovi svakog čovekovog sagrešenja prisutni zavist i gordost, jer zavist i gordost su "jednojajčani blizanci". Treba li da podsećam da je gordost između sedam glavnih (smrtnih) hrišćanskih grehova, stavljena na prvo mesto! I to s punim pravom. Najpre, jer je to najstariji ljudski i preljudski (luciferski) greh, a onda i zato što svi ostali gresi stoje u vezi, primetnoj ili manje primetnoj (ali prisutnoj), sa ovim prvim grehom. Svaka naša borba sa gresima (ako smo se u borbu uopšte upustili, bilo u okviru procesa individuacije ili, mnogo bliže hrišćanskom pojmu spasenja, procesu oboženja) mora da počne, a nekad i da se završi, sa prepoznavanjem korena svih naših grehova: gordosti i zavisti.

Ukazao bih još na neiscrpnost sinonima u srpskom jeziku za pojam gordost. Pomenuću nekoliko: oholost, bahatost, uobraženost, samoljubivost, nadmenost, razmetljivost, obest, itd. Ne ukazuje li ova mnogobrojnost sinonima na dubinu i starost, raznolikost ispoljavanja, upornost trajanja i tvrdokornost održavanja gordosti kao pragreha i praroditeljskog greha!

Samosvest, dakle, kao Božija blagodet i dostojanstvo dato čoveku kako bi koračao sigurnom stazom i sigurnim korakom ka Bogu i – gordost, izopačena samosvest, koja gura čoveka sa Božije na lucifersku stazu, uvek sa mogućnošću da se (prepoznavanjem greha i kajanjem) čovek vrati na pravu stazu.

Često izgleda da nam ceo život prođe u kolebanju i nedoumici. Nismo li već često s mukom dostupne Božije samosvesti (svesti o Bogy, dakle), skliznuli u iskušenje kada zamišljamo da smo bolji od drugih ljudi! Često je ovakva borba između samosvesti i gordosti (između kojih je granica jedva primetna) zbilja, doživotna; odlučan znak u ovoj borbi je njeno osmišljavanje.

[JESSY]

6. Kakva je razlika između straha i strahopoštovanja prema Bogu?

Svi se ljudi nečeg boje. Prenatalni psiholozi pišu da se već ljudski embrion u majčinoj utrobi grči kada preti neka spoljna opasnost, ili kada se majka nečeg jako uplaši. Strah nas ne napušta do kraja života, nekad je i sam čin umiranja praćen traumom (mada nas tanatolozi uveravaju da ovo nije čest slučaj). Strah osećaju i biljke kada im preti uništenje, uveravaju nas fitolozi.

Čovek se plaši "svega i svačega", zavisno od uzroka (spoljašnjih ili unutrašnjih: ovi drugi nekad su jači), zavisno od mesta, vremena i doba starosti. Strahovi u detinjstvu i u adolescentnom dobu mogu da budu veoma jaki i mogu da ostave trajne posledice na razvoj čoveka. Naravno da svi strahovi nisu bolesne prirode (neurotične ili psihotične), postoje i opravdani strahovi koji su nam opomena i zaštita pred opasnošću. O strahovima su pisali mnogi: psiholozi, psihijatri, psihoterapeuti (i sam sam o tome pisao u nekoliko mojih knjiga), ali ne manje dobro, možda čak i prodornije i bliže istini, pisali su filosofi i teolozi.

A sada ću se vratiti na Vaše pitanje, šta je sa čovekovim strahom od Boga? Da li je ovaj strah opravdan? Bez obzira što se nikad nismo složili sa odavno raširenim materijalističkim shvatanjem, po kome je strah u čoveku stvorio bogove, strah "prirodnog čoveka" pred nepoznatom i još neistraženom prirodom, desetinama hiljada godina morao je biti veoma jak (dovoljno je setiti se i danas prirodnog straha svih ljudi pred zemljotresom, poplavom, požarom, erupcijom vulkana itd. ). Nije za čoveka moglo biti tada (delimično i danas) drugog objašnjenja za nastanak prirodnih katastrofa van predstave o bogu ili bogovima koji upravljaju prirodom, a seju smrt među ljudima kažnjavajući ih zbog njihovih grehova.

Stari zavet je ispunjen gnevom Jahvea prema prestupničkom i "tvrdovratom" jevrejskom narodu, Jahvea, pri svemu tome voljenog i izabranog među svim narodima sveta, Jahvea koji se grozno sveti svome narodu šaljući mu svakojake pošasti. Knjiga proroka Jezekilja vrvi od plamenih, živopisnih, užasavajućih prizora stradanja jevrejskog naroda, koji se nikad nisu mogli verno naslikati ili muzikom izraziti – pa je davno, s pravom, upozoravan vernik (jevrejski i naročito hrišćanski) kako treba da se pripremi kada pristupa čitanju Starog zaveta.

Sećam se Enrika Josifa, koji je jednom rekao: "Ne postoji Božija dobrota bez Božijeg gneva. Pridodavati Tvorcu gnev nije antropološka pridodavajuća vrlina. U Božijem gnevu leži najdublja tajna mističke, prečišćene Božije ljubavi," dok je hrišćanski svetitelj Tihon Zadonski upozoravao sentimentalne hrišćane ovako: "Đavo predstavlja čoveku samo Božije milosrđe, a izbegava pravosuđe Njegovo, da bi tako lakše navodio čoveka na greh i u gresima ga održao. Jeste Bog milostiv, ali je i pravedan."

Poznata nam je "evolucija božanstva" kroz milenijume ljudske preistorije i istorije. Čovek je uvek verovao u onostrane i natprirodne sile; ove sile—bogovi bili su ili naklonjeni ili nenaklonjeni čoveku, ali najčešće su oni bili ambivalentni, posedovali su dvojaku vrednost (dobru i rđavu stranu svoga bića), pa su se tako, krajnje ćudljivo i nepredvidljivo, i ponašali prema čoveku; jadno, uplašeno čeljade moralo je neprestano da se dovija i smišlja nove načine kako bi se umilostivile ove natprirodne sile, ne bi li se tako ne samo ublažila njihova jarost već i bliže upoznala njihova stvarna priroda. Ovakvo ljudsko osećanje u odnosu na bogove, otkrilo je ljudima put boljeg poznavanja, a onda i laganog ovladavanja zakonima prirode.

I kada se Bog otkrio Mojsiju na Sinaju i prvi put u istoriji čovečanstva objavio čoveku jasne, nedvosmislene i univerzalne zakone ljudskog moralnog postupanja, uvek vredne i aktuelne za sve narode sveta i za sva vremena (prošla, sadašnja i buduća), Jahve je zadržao nešto od ambivalencije starih paganskih bogova. Njegova srditost je često nemilosrdna i neumerena, ali (od vremena Mojsija) uvek je takva, kada bi se moralna pravila, objavljena Mojsiju, kršila i izneveravala od strane jevrejskog naroda. Ovaj narod je najviše stradao onda kada bi napuštao veru u jednoga Boga (od vremena Mojsija počinje da važi strogi zakon monoteizma), i vraćao se (psiholozi bi rekli, regredirajući) na mnogoboštvo i neznaboštvo. Koliko je milenijuma ukorenjivana čovekova politeistička vera (ali uvek vera u neko natprirodno biće!), najbolje su dokazivali, nažalost, i danas dokazuju, jevrejski i hrišćanski narodi kada bi napuštali starozavetnu, ali onda i mnogo zahtevniju novozavetnu Hristovu veru i vraćali se (regredirajući) na veru u idole. Ovih paganskih i neopaganskih idola danas, na kraju XX veka, kao da ima isto toliko ili čak i više, nego što ih je bilo usred politeističkih carevina Sumerije, Vavilona i Asirije.

Sve što je rečeno o strahu kod ljudi, odnosi se i na njihov strah prema Bogu. Paganski čovek, prisutan i danas u nesvesnom, kolektivnom biću starozavetnog i novozavetnog čoveka, kada veruje u Boga, plaši ga se kao nemilostivog sudije koji stalno kontroliše njegove misli i postupke, kažnjavajući ga za prestup; kada, pak, ovaj paganski čovek u savremenom čoveku, koji nije stigao da se preobrazi u starozavetnog, a onda i u novozavetnog, Hristovog čoveka ne veruje u Boga, on tada, nesvesno, svoj prirodan strah od Boga gneva i pravde (tamna strana starozavetnog Jahvea) zamenjuje najrazličitijim manifestacija straha iz vidljivog i nevidljivog sveta (pre svega, nevidljivog u smislu sopstvenog, neprepoznatog, nesvesnog psihičkog života). Strah, jednom reči, kao da se ne može nikako izbeći! Pa ipak, nije sasvim tako.

Otkrivanjem novozavetnog Hristovog bića u sebi, njegov prastari paganski, delimično i starozavetni strah od Boga uspešno se zamenjuje – strahopoštovanjem prema Bogu. U čemu je zapravo razlika između straha i strahopoštovanja? Jednostavno rečeno: strah osećam prema O(o)nome koga se bojim, a strahopoštovanje osećam prema Bogu koga volim. Što je šira i dublja ljubav u čoveku, ne samo prema Bogu, ljudima, već i prema celom svetu i svemu živom, smanjuje se i njegov strah, a raste strahopoštovanje, da bi najzad, istina tek uz Božiju pomoć, ljubav, zbilja, isterala strah napolje – kako nam poručuje divnim rečima apostol Jovan u svojoj I Poslanici – i tako nas iznutra, a onda i spolja obasjala, zagrejala i očistila, i tako očišćene, pripremila nas za onostrani život. Samo ljubav može da nas održi budnim na stražarskom mestu, na kome nas strahopoštovanje prema Bogu sprečava, ne da naljutimo Boga, već da Ga ne ožalostimo. U jutarnjoj hrišćanskoj molitvi upućujemo Bogu i ove reči: "Gospode, nauči nas da (u toku današnjeg dana) nikoga ne razgnevimo i ne ožalostimo!" pre svih, Tebe, Gospode!

[Placitum]

Ovaj Jerotic je prolupao 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Njegove recenice su kao reka svesna da izvire iz Bozanskog izvora u letu hvata moguca pitanja i dopunjuje svoje recenice kako nikome ne bi ostao nejasan.

[Николa]

Ovaj Jerotic je prolupao 

 

Što tako misliš?