Jump to content

Жељко Ињац: Украјина и могући геополитичко-црквени раскол

Оцени ову тему


Guest

Препоручена порука

  • Гости

Последице које украјинска криза може произвести на геополитичком плану Европе и целог света су дугорочно несагледиве. Бојазан од војних сукоба светских размера није уопште неоправдана ако се узме у обзир историјски и стратешки значај Украјине која је мимо Русије и највећа земља Европе. Процес одвајања Украјине из евроазијске и руске сфере доминације потпомогнут и финансиран од стране запада кроз наранџасту револуцију прети да започне трајни конфликт Истока и Запада.


 


Готово све анализе се баве политичким, геополитичким или енергетским аспектом кризе у Украјини но оно што промиче већини аналитичара ове кризе је дубока верска позадина сукоба. Мада је у Украјини већинско становништво декларативно православне вероисповести и тек мањи део римокатоличке и унијатске (са још мањим процентом исламске и јеврејске) комплексност украјинског верског проблема и тамошњих подела је огромна.


Пре свега сложен је однос унутар самог украјинског православља. По паду комунизма и осамостаљењу Украјине као државе, аспирације политичара и одређених клирика доводе украјинско православље у крајње анархично стање. Почетком деведесетих година 20 века, сем три веће православне цркве од којих су две расколничке и националистичке попут македонске цркве код нас и једне канонски признате аутономне украјинске ПЦ под окриљем Московског Патријархата у којој је уједно и највећи број верника (око 35 милиона),настаје  још 20 православних цркава, од којих поједине имају епископе на пар парохијана и са фиктивним епархијама. Овако усложњено, боље рећи хаотично раздробљено православље је веома повољно тле за разноразне политичке и верске махинације што је неретко и био случај у последње две деценије.


 


ukraincrkv.png


 


Националистички и прозападно оријентисани политичари настојали су по сваку цену обезбедити самосталну јединствену аутокефалну цркву у Украјини која би објединила све веће и низ мањих црквених организација. Но за овакав подухват нити су сами били довољно способни нити је било добре воље од стране представника тих црквених организација. Московска Патријаршија је већ 1990. године,годину дана пре него је Украјина стекла државну независност, предупредила могуће одвајање и аутокефалију давањем аутономије Украјинској Православној Цркви наравно у оквирима Московске Патријаршије. Тиме је МОСПАТ везао највећи број православних верника за себе. Разлога за овакав поступак је било више, али најважнији је свакако историјски и идентитетски, јер руско православље своје извориште управо има у Украјини и Кијеву. Ту је створена и у византијском православљу крштена прва руска кнежевина и одатле потиче руска државност и духовност - Православнаја Рус. Савремене народности и националности попут руске, белоруске и украјинске настају знатно касније.


 


 


 


Период Совјета


 


Иако је претрпела невиђен у историји прогон и затирање, јер ни први Хришћани нису доживели пропорционално свом броју такав геноцид и разорење, једина руска институција која је опстала на целокупном простору некадашње Руске империје односно СССР-а је управо Православна Руска Црква. Обнова православља почела је осамдесетих – током Перестројке. За протеклих 20 година обновљено је преко 1000 манастира, међутим слава Свете Русије није ни изблиза враћена (Сматра се да је предреволуционарна Русија бројала око 78 000 храмова, а број убијених православних Руса прелази 50 милиона). у периоду од 70 година комунизма прогон је само на кратко заустављен током Другог светског рата. Стаљин је у том периоду отворио преостале храмове и допустио богослужење како би повратио морал и патриотизам руском народу. Тада се, после две деценије стравичног прогона на читавој територији Русије налази свега 100 активних храмова и 4 архијереја која нису утамничена.


За већину унијата и римокатолика у периоду Другог светског рата, па чак и за неке православне Украјинце Хитлер је био ослободитељ од комунистичког безбожничког  јарма који је донео велику духовну и материјалну пустош. На окупираним територијама Хитлер је дао слободу вероисповедања православним верницима. Не треба заборавити да је Кијев ослобођен од нацистичке војске тек на лето 1944.


Пад Трећег Рима током октобарске бољшевичке револуције донео је сасвим нове прилике у православном свету. Бољшевици су ликвидирали већину архијереја, а остатак је био интерниран или пак под строгом репресијом бољшевичког режима. Сагледавши реалност у којој се нашло руско православље у бољшевичком режиму патријарх Тихон покреће низ акција које су требале предупредити и заштитити оно што се могло у том моменту. Тако је давањем аутономије Финској православној цркви као и православним црквама балтичких земаља патријарх Тихон успео сачувати не само добар број храмова и манастира у тим земљама већ и црквено-духовни живот. Током комунизма руски верници су захваљујући управо тим очуваним оазама православног хришћанства успели сачувати и надоградити свој верски живот. Због хаоса и проблема који је владао револуционарном Русијом ове аутономне цркве прихватају власт Цариградске патирјаршије. Управо ту почиње проблем који се прелива и у данашње време.


 


 


Цариград и Енглеска


 


vizantijska-zastava.jpg


 


Некако паралелно са октобарском револуцијом одвијају се и догађаји у цариградској патријаршији који ће дати трајан печат како грчком православљу тако и православљу уопште. Балкански народи током ратова за ослобођење од Турака су имали подршку моћне руске империје.Падом царске Русије као заштитнице православља у свету, православне цркве балканских народа окрећу се западним земљама пре свега Енглеској у потрази за заштитом сопствених интереса.


Српска црква и држава попут грчке се такође окрећу Енглезима као оној моћној сили која одлучује о судбини Балкана. Владика Николај је нарочито добре односе тада успоставио са англиканским клиром и теолозима, а српска круна са енглеском круном. Сарадња англиканске цркве и православних цркава Балкана је интензивирана нарочито током и по завршетку Првог светског рата. Извесно романтичарско занесењаштво у погледу могућих позитивних односа Британије и англикаске цркве према православнима је преовладавало у том периоду. За разлику од римокатоличке цркве с' којом су православни имали вековне нерашчишћене рачуне, англиканска црква с' којом није било трауматичних искустава прогона и прозелитизма, али ни неких нарочитих контаката, па чак и због свог националног карактера је деловала блиско православнима, нарочито Србима.


Међутим оно што је историја пре и после тог периода показала је да су интереси енглеске круне и државе по правилу били на штету православних народа Балкана, а нарочито Срба. Тако је било и  у црквеној сфери. Анатагонизам између цариградске патријаршије и турске државе који је у почетку био подстицан па и финансиран од Англосаксонаца уз разна нереална обећања о обнови некаквог византијског царства у моменту када су се турски државни врх и Енглеска нашли у конфликт због турске германофилије није био ништа друго до Енглеска уцена или пацка непослушним и превртљивим Турцима. Последица овог грчко-турског сукоба је масовни егзодус малоазијских Грка (око 1 400 000 ) и нестанак православља на простору Мале Азије. Само захваљујући посредовању СПЦ и Краљевине СХС код турских власти опстаје Патријаршија у Цариграду.


Тадашњи цариградски патријарх Мелетије Метаксакис који је на трон готово сигурно дошао уз помоћ енглеског утицаја признаје англиканско рукоположење што изазива негодовање и код римокатолика. Но оно по чему ће дефинитивно остати упамћен овај контраверзни патријарх јесте увођење грегоријанског календара (новог календара).  Део православних помесних цркава прелази на нови календар, нарочито јелинских ( под влашћу или утицајем Грка), али и румунска и бугарска црква, док други део наставља да се држи старог (јулијанског) календара(Срби, Руси, Грузинци и Јерусалимска патријаршија). Тиме је православље практично подељено на новокалендарско и старокалендарско што у суштини не мења доктрину и васељенскост православне цркве, али даје основа за потенцијалне расколе и деобе, које неретко међу православним народима бивају политичке или етничке позадине.


Такође значајна аспирација васељенске патријаршије у односу на православне цркве у дијаспори рађа се управо у време патријарха Мелетија. Са извесном подршком коју васељенска патријаршија ужива од стране Англосаксонаца ове аспирације су често инспирисане пре политичким него црквеним побудама. У то време васељенска патријаршија долази у сукоб са руском црквом (потчињава себи финску, пољску и православне цркве балтичких земаља које су до тада биле под московском патријаршијом), али и са српском(потчињава себи  чешку православну цркву која је била под СПЦ).


 


 


Цариград и Москва


reviewed_version_of_eastern_orthodoxy_in


Од крштења Русије до успостављања руске патријаршије прошло је готово 500 година. Све време црква у Русији се налазила под влашћу цариградских патријараха. Тек пред сам пад Цариграда у руке Турака јавља се код Руса идеја о Трећем Риму, односно о аутокефалији руске цркве која би требала да настави православну и цивилизацијску мисију Византије. Управо на тој основи настају каснији сукоби цариградске и московске патријаршије. Цариград се никад није помирио са губитком својих позиција које је имао током византијског периода. Међутим историјска реалност је потиснула Цариград у други план, његов утицај се и даље осећао нарочито на просторима отоманске империје која је окупирала готово све бивше територије старе Византије. Но то није била ни бледа слика некадашње цариградске патријаршијске моћи. Цариградски патријарх у турској империји добија титулу милет-баша што дословно значи глава народа. Он је непосредно одговоран султану за послушност православних народа, пуноправно грађанство имају само муслимани док су православни грађани другог реда. Ислам је доминирао Константинопољем а цариградска патријаршија је била тек још једна у низу источних патријаршија под исламском доминацијом, мало острво православља окружена морем муслимана.


У таквим историјским околностима и слободни и поробљени православни Хришћани једино су могли у  Русији и руској цркви видети спас и ослонац и наследника Византије - Трећи Рим. Јачањем и развојем руске државе која се распростире од Црног до Јапанског мора, развија се и идеја о Трећем Риму. Па и сама Цариградска патријаршија под турским јармом у више наврата ослања се на моћну руску државу и њено посредништво.


После октобарске револуције и скорог затирања руске цркве од стране бољшевика (пад Трећег Рима), позиције Цариграда и Москве се донекле изједначавају. Крај ХХ и почетак ХХI века оживљава стара ривалства ове две патријаршије, сада са нових позиција. У међувремену Цариград  је успео да се консолидује, иако нема 100 милионски број верника попут Москве, ипак захваљујући добрим односима са западом, пре свега са Англосаксонцима, има озбиљан утицај а ни финансијски не заостаје много за Москвом. Обновљењем православља у Русији и саме руске државе, Москва с друге стране покушава да врати позицију Трећег Рима нарочито с обзиром на њен 100 милионски број верника. Овај дубоки антагонизам између старе цариградске патријаршије која је прва у диптиху православних цркава што значи да има првенство по части и московске најмногољудније патријаршије која самим тим полаже право и на највећи утицај, нема изгледа да се превазиђе.


Западни политичари ће свакако рачунати на овај антагонизам унутар православља при остварењу својих циљева на просторима православних народа где се њихови интереси не поклапају са руским, као што је тренутно  случај у Украјини.


 


 


 


Могући раскол и његове последице


 


Тај антагонизам уз подршку спољних фактора би могао у даљој или ближој будућности, по предвиђању појединих верских аналитичара, довести до унутар православног раскола. У том случају све цркве које су под утицајем цариградске патријаршије (грчка, албанска, финска, румунска, јерусалимска, чешка, итд) би се нашле с' једне стране а "руске" с' друге стране.


 


sv-sava-milesevo.jpg


Наравно Срби би се опет нашли у незгодној позицији, негде у средини између прозападне грчке струје и источне руске, као и толико пута до сада.  Уколико би се десио раскид канонског општења Москве и Цариграда питање је како би се позиционирала СПЦ, пројелински или проруски или неутрално, уколико је то уопште могуће? Западни центри моћи би нас притискали, и на томе и раде, да створе климу у којој би се чинило да је прихватање јелинског утицаја позитивно, те да је потребно се дистанцирати од Русије и у црквеном погледу. Опасно би било превише попуштати овом и оваквом притиску, али би још ризичније било играти на «проруску» карту, можда из ината.


 


Док би друге помесне цркве у већини биле или проруске или прогрчке са мањим групацијама које би гравитирале супротном центру, евентуални злосрећни раскол уколико до њега дође бинајгоре погодио управо СПЦ. Јер утицај руског и грчког православља у српској цркви је скоро подједнак (што због катастрофе коју је преживела РПЦ у прошлом веку, што због прозападног лобирања за јелинску или прогрчку струју у православљу код нас).


У случају те геополитичке поделе у православном свету која би се преламала и преко Срба, раскол би ишао дубоко. Ту се не би поделили само поједини архијереји за једну или другу страну него би и читаве епархије биле раздељене по овој основи од највишег до најнижег клира па све до верника. Ако се још узме у обзир разлика у начину богослужења која је тренутно присута у СПЦ и могуће увођење новог календара (који би одмах изазвао реакцију много жешћу но што су биле досадашње кризе), практично би од једне настале две подједнако значајне конфесије. Конфесионална подела на телу српског народа кроз историју се увек показивала као изузетно негативна и разарајућа по само биће народа. Не треба ни објашњавати у којој мери би овај сценарио био погубан по Србе, само је потребно видети како су нам поделе и унутрашњи расколи кроз историју правили ненадокнадиву штету.


 


Остаје једино да се надамо да до овога ипак неће доћи те да етнофилетизам и политички интереси неће избити у први план. Као и да ће српски архијереји у случају таквог сценарија изнаћи довољно мудрости и разборитости следујући примерима Св.Саве да не дозволе цепање СПЦ. Јер било да смо верујући или атеисти или незаинтересовани никоме неће бити пријатно да се нађе у средишту неког будућег српског међуконфесионалног сукоба који би био можда и жешћи од осталих српских међусобица. Дакле ко год претерано навија за једну или другу страну, утиче да се црквени брод опасно нагне на један или други бок, чиме се угрожава читав црквено-народни организам. Како су говорили свети људи – држите се средине, крајности су опасне. Могу да погубе како појединце тако и читаве народе.


Link to comment
Подели на овим сајтовима

Тадашњи цариградски патријарх Мелетије Метаксакис који је на трон готово сигурно дошао уз помоћ енглеског утицаја признаје англиканско рукоположење што изазива негодовање и код римокатолика. Но оно по чему ће дефинитивно остати упамћен овај контраверзни патријарх јесте увођење грегоријанског календара (новог календара).  Део православних помесних цркава прелази на нови календар, нарочито јелинских ( под влашћу или утицајем Грка), али и румунска и бугарска црква, док други део наставља да се држи старог (јулијанског) календара(Срби, Руси, Грузинци и Јерусалимска патријаршија). Тиме је православље практично подељено на новокалендарско и старокалендарско што у суштини не мења доктрину и васељенскост православне цркве, али даје основа за потенцијалне расколе и деобе, које неретко међу православним народима бивају политичке или етничке позадине.

 

Колико је само жалосно што се ова неистина упорно провлачи свуда. Новокалендарске православне цркве користе Миланковићев календар

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Колико је само жалосно што се ова неистина упорно провлачи свуда. Новокалендарске православне цркве користе Миланковићев календар

Који се још назива реформисани Јулијански или Новојулијански календар.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Код нас се прелеазак нови календар често поистовећује са покатоличавањем, позападњачавањем и сл. Међутим, није тако. Рецимо, Украјинска гркокатоличка црква користи јулијански календар иако је део Римокатоличке цркве. Чак и овде код нас у Србији гркокатолици користе и јулијански календар (ево нпр.београдски гркокатолици прослављају своју славу по старом календару http://www.vere.gov.rs/cir/Newsview.asp?ID=221). 

Са друге стране, постоје Православне цркве које користе нови календар, а  нису се ни покатоличиле, нити поунијатиле, нити протестантизовале од када га користе, а користе га деценијама.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

обична лаж секташа календаропоклоника.

 

Зар није несрећни Мелетије то одрадио?

Колико је само жалосно што се ова неистина упорно провлачи свуда. Новокалендарске православне цркве користе Миланковићев календар

Грци да, остали не.

 

 

Мислим да је овај писац текста, тј Жељко Ињац, веома тачно и са намером написао неке ствари, само што су не схваћене, а и од целог текста, ухватили сте се за тај календар, а и то сте се погрешно ухватили.

orthodoxlighthouse

Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог који је свуда и све испуњава.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 years later...

Овог пута су ствари много јасније.

Примати и части су искључиво били до сада историјског карактера, тако да се Фанар не може позвати на нешто што ће му дати ослонац у својим настојањима данас.

Са друге стране, имамо покушај (зло)употребе саме теологије, конкретно тријадологије, у настојању које Фанар има да завлада Православљем.

Ништа од овога не може поћи за руком Фанару, јер су ова питања сада јаснија. Остаје да видимо колико ће њих бити заведено у том нечасном настојању - које видимо од Фанара данас.

Наука верујућих каже:

Апсолутан је само Бог

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 часа, kordun рече

sefe, kad ce rat, dokle cemo ginuti u ovom primirju

Шта знам. Соут парк вели да ће Антихрист доћи 2048.

А пошто су и цртаћи до сада најбоље предвиђали будућност, као рецимо Симпсонови и Трамп, онда рецимо да им верујем. Али до тада ће се распасти све што може да се распадне. Тако да ће мир потрајати, на жалост.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 year later...

Samo da i ovo ubacim tu da imam sve na jednom mestu, vidim da je počelo da nestaje sa neta

 

Жељко Ињац: Свеправославни раскол!

Vartolomej-pravoslavlje-696x363-696x363.
 

Седам Васељенских сабора православне цркве одиграли су се у периоду од IV до VIII века, у време када је Византија била у пуној снази. Саборе су сазивали византијски цареви и потписивали саборска акта, али нису пресудно утицали на одлуке Сабора. На Саборима су епископи тадашњих патријаршија одлучивали о кључним питањима хришћанске вере и трасирали пут којим и данас иду и западни и источни хришћани. Практично, без тих Сабора хришћанство каквим га данас познајемо не би постојало. Византија је већим делом обухватала тадашње хришћане, тако да је њен утицај био пресудан на одржавање Васељенских сабора. Ауторитет царева Василеоса и њихов углед у хришћанском свету био је неприкосновен. Тек сада, са ове дистанце, јасно је колико су заправо византијски цареви помогли одржавању не само ових 7 великих сабора, него уопште, саборности тадашњих хришћана. Ма колико је то савременим православним хришћанима страна идеја, ипак одсуство оваквог ауторитета данас се манифестује и у комликацијама поводом одржавања осмог Васељенског сабора.

Васељенска патријаршија ово одсуство ауторитета или арбитра, који је негда представљао византијски цар, покушава да преузме на себе, постављајући се као наследница византијске државе. Стога је Свеправославни Сабор заказан за јун 2016. сазвао цариградски патријарх, што је преседан у историји васељенских сабора.

Ипак, део помесних цркава је отказао своје учешће на сабору (Руска, Антиохијска, Грузијска, Бугарска). Два су става међусобно супротстављена по питању валидности и одржавања овог сабора. С једне стране Цариградска патријаршија и њој наклоњене грчке цркве (Јерусалимска, Александријска, Грчка, Кипарска) не одустају од одржавања Сабора, сматрајући да одлуке овако крњег Сабора морају бити прихваћене у свим црквама, па и оним које не желе да дођу. С друге стране, Руска црква сматра да одсуство макар једне цркве одузима легитимитет Васељенском сабору.

Превише је времена утрошено на припремање сабора да би се он одлагао у недоглед. После више од хиљаду година у савременом свету постоји читав низ проблема на који црква саборно треба да изнађе одговоре. Да су само помесни сабори довољни за решавање ових проблема, не би се ни јављала потреба за једним свеопштим-васељенским сабором. Стога је хитност Сабора неупитна. Ипак, развој догађаја пред сам Сабор (одустајање појединих цркава да дођу на Сабор, крутост цариградске патријаршије да размотри примедбе ових цркава као и начин рада Сабора с којим се добар део цркава не слаже) показује да је хиљаду година можда оставило трајан печат на православну цркву.
Однос руске и цариградске патријаршије
Са жаљењем се може констатовати да су непомирљиви ставови Руске и Цариградске патријаршије око права првенства у православљу. Мада право части, а не власти, свакако припада Цариграду, као мајки цркви из чијег окриља су се развиле европске православне цркве, ипак бројност руских православаца далеко надилази све остале православце те Руска црква оправдано не жели да препусти примат Цариградској патријаршији која по бројности готово да представља статистичку грешку у матичној турској држави. Губитак положаја Трећег Рима почетком ХХ века, како је себе доживљавала Русија и Руска црква по паду Византије, значајно је утицао на јачање аспирација Цариграда подупртог англосаксонским интересима и геополитичким циљевима. Данас су односи још заоштренији између ове две партијаршије. Слободно се може рећи да су у сукоб руске и грчких цркава умешани и геополитички интереси НАТО пакта. Изузев Русије, све остале православне цркве су на територијама под директном или индиректном контролом НАТО-а (Српска и Сиријска (Антиохијска патријаршија) црква су разапете између НАТО трупа и сталне ратне опасности).

Ако су остале цркве средином ХХ века сматрале да нема могућности за одржавање Свеправославног-васељенског сабора, док је Руска црква под влашћу комунизма, сада Руска црква с истим правом може да третира остале цркве које су под утицајем Вашингтона.

НАТО и Цариградске аспирације су се поклопиле
Свакако да је у интересу једине глобалне војне алијансе да стави под контролу све православце, јер уколико то успе преко Цариграда, а узред, Цариград има исте такве аспирације, продор НАТО-а на исток према Русији је значајно олакшан и то без испаљеног метка. То на дуже стазе значи утицај преко друге најмоћније руске институције после државе, на руски народ. Треба рачунати на прорачунатост Англосаксонаца, јер уколико им не успе стављање руских православаца под контролу Цариграда (а то у догледно време тешко да ће да успе), а тиме индиректно и под своју контролу, ни раскол који би одвојио руске православце од осталих, за НАТО интересе није лоша опција. Дакле, ако би се десио ракол, корист за НАТО алијансу је у томе што би на овај начин била предупређена нека будућа православна солидарност у случају конфликта НАТО-а и Русије. Што реално за НАТО представља озбиљан потенцијални проблем, јер су православне земље чланице НАТО дубоко у позадини. Било какви нереди или „устанци“ у тим православним земљама приликом могуће конфронтације (економске или војне) са Русијом, значајно би умањили ефикасност НАТО акција, аналогно догађајима из Другог светског рата и Источног фронта.
Раскол или, пак, озбиљније захлађење односа између Русије и других православних народа, до чега овај Свеправославни сабор лако може довести, значајно би пацификовао НАТО православце. У том светлу треба посматрати и долазак на Крит преко 200 ФБИ и ЦИА агената, који ту, наводно, долазе ради заштите црквеног клира.

Као и приликом раскола са Римском патријаршијом пре хиљаду година, када су настали Римокатолици, Бугарска црква је опет одиграла битну улогу. Њено изричито одустајање од доласка на Сабор је ланчано повукло и остале патријаршије које су се колебале. Да ли је ово, како су поједини домаћи медији нагласили, „одбрана Православља“, или је и то део плана Англосаксонаца, с обзиром да је и Бугарска чланица НАТО-а, тешко је у овом моменту рећи, а остају само спекулације и теорије завере.

Српска црква је до сада важила за „несврстану“ по питању сукоба Цариграда и Москве. Првобитно је и Српска црква најавила могућност одустајања од Сабора на Криту уколико се не изврше одређене измене. На ову српску одлуку се позвала Руска црква приликом недавног ванредног заседања Синода на коме је одлучила да не иде на Крит док се не изврше измене. Међутим, СПЦ је у последњем моменту преломила и одлучила да иде на Крит под изговором да ће се повући са Сабора уколико се не размотре и питања оних цркава које неће присуствовати.

amfilohije.jpg

Овде се СПЦ опет поставила негде између руских и цариградских интереса, покушавајући да балансира. Незавидан је положај свих мањих помесних цркава у овом сукобу Москве и Цариграда, јер могући раскол би се катастрофално одразио управо на те мање цркве, од којих је наша најосетљивија. Питање је какве ћемо „средине“ моћи да се држимо уколико заиста дође до раскола и шта би уопште могао бити трећи пут у таквој ситуацији, а да не подразумева прекид општења са једном од ове две утицајне патријаршије у Православљу.
Тако се незавидна позиција Србије у настојању да балансира између Запада, предвођеног Америком са једне, и Русије са друге стране, прелама и на ризичну позицију СПЦ у сличној ситуацији. Оно што би као примарно питање требало себи да постављају српски архијереји, али и српска политичка елита (која има утицај на СПЦ), јесте да ли то што раде отвара могућност и унутрашњег превирања и раскола. Ми смо мали народ и „мала црква“ те нашим архијерејима не треба да буде прва брига „шта ће бити са Свеправославним сабором“, већ шта ће бити са нама у тим турбулентним појавама и поделама. На нашој цркви је да одговорно делује и да чува, пре свега, унутрашње јединство, које лако може бити угрожено поделама на линији Москве и проамеричких грчких цркава.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...