Митрополит Порфирије - предавања и разговори

[JESSY]

МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ
... Зато Господ и каже да ће многе блуднице и многи грешници ући пре у Царство Небеско од оних који себе називају синовима Божијим...
...А, с друге стране, имамо Самарјанку која, показује се у причи, не само да припада онима који немају исправну веру, него је уз то и лично грешна и Господ је подсећа на ту њену грешност, не, наравно, на начичин на који бисмо ми једни друге подсећали на грехе онога другог, не критикујући је, не оптужујући је, него оног тренутка када она каже да нема мужа, Он, чак, хвали ту њену изјаву задржавајући могућност да остане с Њим у дијалогу, помажући јој да даље напредује у том дијалогу, Он каже – да, право си рекла, добро си рекла, немаш мужа, али не само то, него и оних пет које си раније имала нису ти били мужеви. Да је Господ поступио како бисмо ми поступили, грубом речју, вероватно би се ова жена затворила и дистанцирала од Њега, али она препознавши да јој Он не суди осуђујући је, да је Он не оптужује, него хоће да допре до њеног срца, препознавши у том настројењу и тој намери Христовој љубав, отвара се још више. С једне стране, дакле, имамо Господа, а и нас, то јест Цркву Његову заједно с Њим, који смо увек заједно с Њим отворени према свима. А изван Цркве постоје многи и многи, бројни људи који нам споља изгледају грешни и јесу грешни и погрешни, који споља изгледају груби, чак их понекад дефинишемо непријатељима својим, али у тој грубости, у том непријатељству и понекад у огромном злу које промовишу, показује се, заправо, њихова духовна унутарња празнина, то јест глад и жеђ за „живом водом“, за живим Богом. И Самарјанка управо то показује, да њен грех јесте покушај да оно што је пролазно пронађе пуноћу, да се нахрани, али да и даље остаје гладна, међутим, не одустаје од трагања и онда када јој се јавио Господ она препозаје у Њему извор вечног живота. Примивши реч живота од Христа, напојивши се „водом живом“, како каже еванђељист, и она постаје, то јест како каже сам Господ, извор воде живе. Јер кад је отишла да ту велику истину, своје искуство подели са својим сународњацима, она је до те мере била веродостојна и упечатљива са својим искуством и својом речју, без обзира што су сви знали њен јавни грех, поверовали су на њену реч – каза ми све што сам учинила, да није можда Он Христос онај кога очекујемо? И сви су похрлили да виде тог о којему благовести Самарјанка и онда и они уверише се и не само уверише се, него прихватише реч Христову. Дакле и они, иако су живели у погрешној вери и може бити у великом греху, трагали су за Истином, трагали су за Богом и будући да је то као предпоставка у њиховим душама постојало, они су онда када се Истина појавила поверовали. Зато Господ и каже да ће многе блуднице и многи грешници ући пре у Царство Небеско од оних који себе називају синовима Божијим. Јер молити се Богу, истински верник бити, не значи споља на себе ставити само крст и не значи споља испуњавати закон Божији, него значи молити се у духу и у истини, значи у срце своје примити печат Христов, у душу своју урезати крст Христов...да непрестано чезнемо за „водом живом“, која је Христос, али и Он да нам буде потпора и, наравно, у исто време пример за углед, а то је да увек и никада не судимо другима...

 

[JESSY]

Где је срећа?

Основно филозофско, истовремено и религијско питање је: може ли човек сам, из себе, својим моћима да сачува свој живот, може ли сам да се спасе, може ли сам да постигне апсолутну срећу и вечни овоземаљски конфор? Само то и по

кушава кроз сву историју свога постојања и кроз све своје делатности; покушава уз помоћ науке, уз помоћ уметности и филозофије, уз помоћ политике... Далеко би нас одвело детаљно показивање како човек, наивно верујући само себи, изневерава своја очекивања. Може бити да је тек мало открио Изидин вео који прекрива тајну природе, да је мрвице космоса упознао, али сам себи и даље остаје „тајна највећа“, а нова знања само му помажу да још боље појми колико је његово знање убого и мало, и колико му прети опасност да постане најусамљеније и најнесрећније биће у космосу! Да ли је, дакле прогрес, у виду двојединог идеала, животног конфора (постиже се уз помоћ технологије) и политичких слобода (постиже се уз помоћ идеологије), у суштини усрећио човека и човечанство? При том, за срећу су свакако добро дошли и животни конфор и политичка слобода. Али, да ли је то довољно? Да ли се срећа и конфор могу уопште поредити или, пак, поистоветити? Да могу - онда би савремено потрошачко друштво, земаља са високим стандардом, требало да буде прави рај на земљи. Реалност, на жалост, није таква; слобода и конфор нису довољни, човек хоће више, хоће да буде целовит, хоће континуитет, хоће вечност, и то не апстрактну, него личну, и своју и свих оних које воли. Може ли се то постићи без Бога, без Богочовека Христа. Сигуран сам – не. На то нас подсећа и празник који је пред нама.