Полемика епископа Атанасија Јевтића и др Зорана Ђуровића

[Zoran Đurović]

У Теолошким Погледима, XLVI (2/2013) 395-406, објавио сам чланак Мито Св. Кирила Александријског, који је пренет и на сајту Живе Речи Утехе, где није, иако је садржај провокативан, изазвао негативне реакције. Међутим, умировљени епископ Захумско-херцеговачки, г. Атанасије Јевтић објавио је један „приказ“ у часопису ове епархије (Божићни број Видослова). Моју реплику пренело је Стање ствари: http://stanjestvari.com/2014/04/11/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B0-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%82%D0%B8%D1%9B%D0%B0/

 

 

 

 

 

Др Зоран Ђуровић је у Теолошким погледима, XLVI (2/2013) 395-406, објавио чланак Мито Св. Кирила Александријског. На тај текст реаговао је умировљени епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић), објавивши приказ у часопису ове епархије (Божићни бројВидослова). Редакција Видословаодбила је да објави Ђуровићев одговор у приложеном облику, па јеСтање ствари, чији су основни постулати Противу цензуре и Разномислије, одлучило да објави и приказ еп. Атанасија и одговор о. Зорана, ма колико стил и тон одговора др Ђуровића понекад одударали од пожељне/уобичајене комуникације са епископом. 

ОВДЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ ЧЛАНАК КОЈИ ЈЕ ПОСЛУЖИО КАО ОСНОВА ЗА ПОЛЕМИКУ: Мито Св. Кирила Александријског (PDF)

ПРИКАЗИ ТЕКСТОВА:

МИТО СВ. КИРИЛА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ И СОЦИЈАЛНИ КОНТЕКСТ БОГОСЛОВЉА СВ. ИГЊАТИЈААНТИОХИЈСКОГ

Епископ Атанасије

У „Теолошким Погледима“, бр. 2/2013, објављен је чланак Зорана Ђуровића „Мито Св. Кирила Александријског“, који више личи на ψόγος, клеветничку пашквилу, него ли на богословску тему достојну овог угледног часописа.

Чланкописац је из „Патристичког института Августинијанум“ у Риму – звучно име, вероватно као што је и професор аутора овог чланка – „један од највећих данас живих патролога Манлио Симонети“ (!) – који, како каже Ђуровић, има „амбигву“ (!), очигледно грдно са6лажењење о Великог Светог Оца Цркве Кирила Александријског, па његово „научно мишљење“ о том иначе, за професора и студента, „лошем“ и „нечасног понашања” човеку какав је Кирило, пренео је професор и на свог ученика! „Нашо лонац поклопац“, каже наш народ.

Најпре треба рећи да је мало, тачније нимало вероватна цела та прича о „миту“ Кириловом, или, како аутор чланка појашњава читаоцима ТП, о „подмићивању“ Кириловом, који Кирило је, забога, „сигурно снио (!?) да, као и његов стриц Теофило, „почисти“ целу гарнитуру“… итд. – следе остале несувислости. Питање је, међутим, сасвим просто: Ако је тај текст уопште аутентичан, откуда то да је само на латинском? и само у једној трећеразредној збирци аката Ефеског Сабора?, мада ће пре бити да је то нека накнадно смишљена бламажа против овог Светог Оца Цркве, – зашто би давање поклона било „мито“, или још горе, како то олаке савести каже чланкописац: „једна од највећих корупција за коју историја зна“?! Друго питање гласи: како 6и то Кирило из Ефеса спровео у Цариград читав „шлепер“ толиких поклона „мита“ и толико злата (чланкописац то процењује на пет милиона евра?!), трећеразредним лицима у Цариград када се историјски зна да је, због војне блокаде читавог града Ефеса царском војском, једва пренето у шупљини калуђерског штапа Кирилово писмо Преподобном Далматију у Престоницу? Такође се зна да је Кирило написао и упутио из Ефеса познате патролозима три богсоловске расправе члановима породице Цара Теодосија, те није било разлога „подмићивања“ ситне бураније около. И зар би такав Стуб Православља, други после претходника му Светог н Великог Атанасија, тако сумњао у Истину заиста Оваплоћенога од Дјеве Јединороднога Сина Божијег – „Једнога Христа“ одваистину Богородице, кад би се уздао у „мито“ и „поткупљивање“ којим би да „прогура“ кључну Истину Вере и Спасења, садржане и дате Цркви у том богоданом, богословном и богославном Имену Богородице, опеваном већ од Св. Григорија Богослова – у којем је „садржана сва вера Цркве“ (в. Кирилове Беседе о Марији Теотокос држане у Ефесу) – наспрам јеретичког несторијанског жонглирања са речју „Христородица“? (На стр. 402, г. аутор чланка се, очигледно безобразно и бесавесно, подругује с тиме, као да је у питање неки савремени политички језички трик, попут нпр. трика о фамозним „слободним изборима“ наших данашњих бедних политичара око Великомученичког Косова)?

Осим спорне теме аутентичности дотичног текста о Кириловом „миту“, чланкописац све време бескрупулозно клевета Светога Кирила: да је „(горди) фараон“ египатски (в. још горе речи у напом. 18 на стр. 403), коме придаје ,,мрачне“ или ,,проблематичне епизоде“, као што је „линч Ипатије“ (са којим гнусним чином групе фанатика Свети Кирило нема баш никакве везе), или „однос са папом Целестином“… Можда у овој задњој „епизоди“ и лежи зец у грму код његових професора у гордом Риму?! Јер да није било одлучнога Светог Кирила, шта би немушти и малознавени Целестин (целу годину није одговарао на Кирилова писма о јереси Несторија) учинио са тако опако лукавим јеретиком какав је био Несторије? Чланкописац Зечевић не само да не „ослобађа нашег светитеља кривице“, него му их директно приписује и још нагомилава!

Заиста не знамо чему служи и само писање, а поготову објављивање оваквих клеветничких пашквила, које најмање требају читаоцима Теолошких погледа. Изгледа, нажалост, да се извесни новопечени „патролози“ здушно труде да нашој јавности ,,продају рог за свећу“ и тако не рекламирају него бламирају и себе и богословску науку на коју пледирају.

†Еп. Атанасије, Херцеговина

ОДГОВОР НА ПРИКАЗ АТАНАСИЈА ЈЕВТИЋА НА ТЕКСТ МИТО СВЕТОГ КИРИЛА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ, ЗОРАНА ЂУРОВИЋА

Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ ка он теби!

Његош

Добри мој владико!

Др Зоран Ђуровић

Ево ме спремног да ти одговорим на евхаристијски начин (ословљавање са „ти“), а не на бирократско учтиви (Ви), што би још било и у складу са твојим духовитим текстом, који није научни приказ него једна уметничка обрада, комедијантски осврт на моју научну студијицу (Божићни број „Видослова“). Надам се да ћеш се насмејати као што сам и ја док сам читао неке твоје пасаже. Заиста, не лажем. Наврле су ми чак и сузе на очи. У последње време, нико од вас владика, осим ретких, које би ваљало истражити, не сећа се мене. Митр. Амфилохије изјави како никад није ни чуо за мене, а то је ваљда зато што није ни потписао ниједан налог да ми се исплати ђаконска плата за 5 година колико сам био „под његовим омофором“. Онда одједанпут, под наитијем не знам ког саветника, узе да ме оплете уПравослављу и да овима из уредништва запрети да ми не објављују никакве, тј. „дилетантске“, текстове. Но, како је уредништво било храбро, одштампаше мој одговор, тако да ме се Радовић сети, а попови по Србији ме часте пићем кад чују да сам ја аутор тог одговора.

Одслужио сам са тобом и неку литургију у Ваведењу, где сам и „духовно стасао“. Играли смо на Калемегдану и фудбал, па је било и оно: Баци ту лопту, слепче! Такође сам положио и патрологију, или, боље, паткологију(објаснићу ово касније), код јеромонаха А. Јевтића, а видесмо се и наСрпска теологија данас, пре једно две године, па сам ти рекао да сам докторирао код Викторина Гросија, а из твог погледа видех да ниси чуо за њега. Причали смо, или сам ја барем стекао тај утисак, али владике воле да причају о личности, а не и да се истих сећају. Надам се да сам довољно објаснио ово ти. Такође, пристојни одговори какав је био Лубардићев, изгледа да немају никаквог ефекта, па зато ја користим твој језик не би ли ме разумео. Да будемо пристојни скоро као наш колега, из света фудбала, Здравко Мамић!

Е, да, има још једна ствар која нас повезује: ти си владика без портфеља, а ја поп без портфеља. Владика у пензији, али не и у мировини, ја поп без парохије/плате и без смирења. Канонски сам поп, али без икаквих титула (прото/крстоносни итд.), а ваљда је свакоме, и из ових првих редова, јасно да нећу имати никаквих титула, али ни плате, док ти твоју пензију уредно добијаш. Сви ви сте дали завет сиромаштва, а ја који га не дадох, живим га.

Но, да пређем сада на твој осврт. Добро велиш, владико, да је мој текст један ψόγος, добро у смислу да користиш реч у њеном значењу: прекор, умањивање, понижавање. Тако ти разумеш мој текст. Нећу да те разуверавам. Али, одмах после се саплићеш: „клеветничку пашквилу“; то је, добри мој, плеоназам. Никада пашквил/а није био добронамерни текст, него клевета, а она се пуштала тајно, била је један памфлет, или су тај лист током ноћи качили по граду, у тајности. То би било као рећи:Атанасије је био безобразан у полемици. Обе реченице су плеонастичке.  Pasquillo је анонимни спис, а мој је јаван, потписан. Дакле, ψόγος, у твојој интерпретацији може да стоји, али је ово друго што си рекао бесловесно, да употребим твој речник.

Да ти се захвалим на опсервацији која следи, а где си ме спојио са Симонетијем: Из твојих уста, у Божије уши! Наиме, пишеш: „Чланкописац је из ‘Патристичког института Августинијанум’ у Риму – звучно име, вероватно као што је и професор аутора овог чланка – ‘један од највећих данас живих патролога Манлио Симонети’ (!) – који, како каже Ђуровић, има ‘амбигву’ (!), очигледно грдно са6лажењење о Великог Светог Оца Цркве Кирила Александријског, па његово ‘научно мишљење’ о том иначе, за професора и студента, ‘лошем’ и ‘нечасног понашања’ човеку какав је Кирило, пренео је професор и на свог ученика! ‘Нашо лонац поклопац’, каже наш народ“.

Наравно да је Августинијанум испод ранга косовских факултета, а да не говоримо о Богословском СПЦ-а (сада на Бг. Универзитету), који је склопио уговор са Латеранским Универзитетом о сарадњи, а Августинијанум је у саставу овог универзитета – но, БФ ће му подићи углед. Када се то оствари, онда ћу и ја моћи да се хвалисам како сам докторирао на престижном факултету, али док се то не деси, морам да се покријем ушима. Такође, тај Симонети је непознати теологчић чим Јевтић није чуо за њега. То би било, неупућених ради, као да неко докторира физику а није чуо да постоје тамо неки Хајзенберг или Тесла.

Наравно да сам купио докторску титулу на Августинијануму, где предају незналице као Дробнер, Пуше, Додаро, Зизјулас једне године, као и Морескини, чије преводе објављујуте у вашем цењеном часопису, а код кога сам радио кападокијце. Истражите ту змију у вашим редовима која га је превела! Неки тамо Бенедикт папа, који нема појма о теологији, дарова овог мог Симонетија наградом Рацингер, а она је овде престижна (напомињем, ово је духовно посрнули Запад, тако да није узети за озбиљно). Заиста сам био више срећан него паметан! Дигли су се били неки Јевтићи да протестују против те папине одлуке, али воз је већ био прошао.

Да наставим, владико, сада са овом твојом Урнебесном комедијом коју имамо за предложак. Пишеш: „Најпре треба рећи да је мало, тачније нимало вероватна цела та прича о ‘миту’ Кириловом“, и онда нудиш „доказе“: „Ако је тај текст уопште аутентичан, откуда то да је само на латинском? и само у једној трећеразредној збирци аката Ефеског Сабора?, мада ће пре бити да је то нека накнадно смишљена бламажа против овог Светог Оца Цркве, – зашто би давање поклона било ‘мито’, или још горе, како то олаке савести каже чланкописац: ‘једна од највећих корупција за коју историја зна“?!

Ево да ти одговори зглавкарописац: Не верујем у твој аргумент:Причињава ми се. Драг си ми човек, али онај Шварц, који нам предаде акта ефеског сабора, ниђе не помену како је то лажни документ. Јесте да је Шварц отпадник од евхаристије, али нисам видео да си ти дао нека друга акта. Штавише, и сам се позиваш на његова, као и сви они који се баве патристичком науком. На осећај може да се иде код баба Марице и малог Перице, али не и у академском свету. Да ли се обраћаш Марици и Перици када кажеш да један документ није аутентичан ако није на изворном језику? Шта ћемо радити са силним отачким текстовима који су нам остали само у преводима? Ми смо овде, са озлоглашеним Симонетијем, радили на анализи Клостермановог критичког издања грчког и латинског текста Оригена на Матеја, где се види да је латински текст аутентичнији од грчког, и да је грчки нашминкана верзија неког оригенисте. Но, зашто бих те замарао тим херетичким булажнењима. Ако имаш неки аргумент који није типа Марица/Перица, изнеси ми га, па да га видим и да ти без ових пошалица одговорим.

Ова ти је крвава, достојна Шијанових Маратонаца: зашто би давање поклона било „мито“. Кад год прочитам неку „званичну изјаву“ из СПЦ, ја помислим: да ми није лоше? Да не халуцинирам? Да се нисам поднапио рујна вина? Видим да се – праштај, владико, што кажем да видим, јер сам ја само најгрешнији и најубогији од свих попова, па онда један владика треба да ми објасни то што видим – свађају Влада и СПЦ, али онда чујем „приопћење“ и све ми буде одмах нејасно, јасно, одоцнило је, па грешим. Праштај. Праштај и мени најубогијем што се усуђујем сада да ти објасним како поклон може бити мито. Неко ти да 100 еу због ради тога, али ако ти да милионче, онда се замислиш зашто ти га даје. Просто народски, то ти је разлика између поклона и мита. У Кириловом списку се каже: За Марцелу, собарицу… да би убедила Августу, ти и ти поклони; Гувернеру Хризеросу,да би престао да нам се супротставља, били смо присиљени да му пошаљемо двоструко… да не настављам. Ја имам другачију идеју поклона. Још, драги колега: чланкописац то процењује на пет милиона евра?! – није зглавкар рекао 5, него 15-20 милиона евра. Не преносиш добро. 5 би било мало. Кирилова јесте једна од највећих корупција за коју историја зна.

„Друго питање гласи: како би то Кирило из Ефеса спровео у Цариград читав ‘шлепер’ толиких поклона ‘мита’ и толико злата… трећеразредним лицима у Цариград када се историјски зна да је, због војне блокаде читавог града Ефеса царском војском, једва пренето у шупљини калуђерског штапа Кирилово писмо Преподобном Далматију у Престоницу?“. Па, терали су их на Тировима и Фап-машинама, не на камилама. Даље, не ради се о миту послатом за време Ефеса. То би ти, као Учитељ историје у Израиљу, требао знати боље од мене. Ево шта пише о томе још један петпарачки историчар и теологчић, Јован Мајендорф: „А св. Кирило александријски… када је био у тешкоћама, после свог осионог поступања према противницима на Сабору у Ефесу (431), био је у могућности да понуди службеницима у Цариграду мито од две хиљаде пет стотина фунти у злату“ (Империјално јединство и хришћанске деобе, Крагујевац 1997, стр. 16, а позива се на ACO I, књ. IV, стр. 224-225). Мајендорф, Мајендорф, кад боље размислим, то је неки Јеврејин који је убачен да разбије православље изнутра. За њега и Шмемана, поп Миодраг Петровић, звани Чкаља, рече да су они Немци/Јевреји, који треба да разоре православље зато што отварају олтар за народ. Нема причешћа за народ!

Реци ми, владико, овај Мајендорф је угледни теолог, ја безобразни богохулник, када кажемо да је Кирило подмићивао? Још, Мајендорф није ни посумњао у документ? Опет, каже да се Кирило осионо понашао. Па што не нападе њега 1997, него нађе мене, грешног чика Зокија? Такође, тај Мајендорф пише: „Слично је и са неким архиепископима Александрије, као што су били Петар, Теофил и Кирил, који су деловали као заступници свога града, другог по важности после Рима и Цариграда. Ови свемоћни архиепископи су чак добили назив нови фараони“ (стр. 44). Требао си рећи: Мајендорф и Ђуровић све време бескрупулозно клеветју Светога Кирила: да је „(горди) фараон“. Тада ти не бих одговорио, јер сам у друштву Мајендорфовом. Није непознато ни да је папа Диоскор морао да тужи Кирилове наследнике да врате све паре које је овај дао из касе (C. Papini, Da vescovo di Roma a sovrano del mondo, Torino 2009, стр. 208).

Да ти не наводим другог отпадника од евхаристије, Карташова. Видиш, пошто ја знам да си ти на овог научника алергичан, ја ти га чак и не наводим. Да му се кости по гробу не претурају. Навео сам ти само Џона, ако нећеш и њега сада да се одрекнеш, јер је хулитељ на св. Кирила као Симонети и ја, мада ја нисам битан, јер каравани пролазе, а пси као ја… Него, чуди ме једна ствар, пошто си ти историчар, а ја у мојој прелести сам нашао неке далеке реминисценције између моје судбине и веселог Григорија Назијанзина, како то да ниси приметио са коликом „љубављу“ он говори о александринцима, који су дошли да га скину? Није ти јасна спрега Рима и Александрије против Царграда/Антиохије?

Теофило је очистио Златоустог, а тамо је био присутан и, сваким даром божијим украшени, Кирило. Богоугодни и богоглагољиви, богоструни, богомили, богомирисни, богомудри, богосвезнајни, богодивни, богобогобогобого итд., Теофило и Кирило збацише Златоустог. Е, овде ћу да те мучим. Као инквизитор. Не бих те мучио да није било оног Зечевић. Сада морам. Како је богодухни СВЕТИ Кирило могао да гласа да се Златоусти рашчини, тј. пошаље у недођију? Шта је СВЕТИ Кирило имао против Јована? Овај је био јеретик? Битанга? Педофил? Не, збацили су га због властољубља, канонских прекршаја. Исто су александринци урадили и са Назијанзином. Благородна лоза Кириловића. Кажу, ти си био на малој епархији па си потрчао на велику. То не може. А свако мало су епископи мењали столице. Још тада. Зато стално канони који то забрањују. Па и ти си променио епархију. Не знам по ком канону. Да ме не схватиш погрешно, јер ја нисам као ова ваша деца зилоти, мислим да је ок, пошто то чини патријарх са сабором, али је неканонски, јер не постоји ниједан канон који то допушта. СВЕТИ Кирило, када је Атик цариградски убацио Златоустог у диптих, спремно је протествовао против тог „глупог“ потеза: Ако је Јован у епископству, зашто Јуда није с апостолима. Ово записа у својој патрологији онај богословчић, Георгије Флоровски, а злонамерни Мајендорф једва дочека па понови у Введение в святоотеческое богословие. Тај „фалсификат“ се налази у Ep. 76, PG 77, 352-360, прецизно 356B. СВЕТИ Кирило, такав Стуб Православља, није био баш пријемчив за Духа Светог који му је сигурно покушао шапнути да је Златоусти његов? Не, он није хтео ни да се покаје за своје злодело, осим ако не мислиш да је то било богоугодно дело? Да си пажљивије читао Флоровског, не би пао у искушење да напишеш тај твој хумористички осврт. Мурињо dixit!

Хајде, прескочио си предавање код Флоровског. Опроштено. Али како да прескочиш и код Болотова? Или мислиш да је и он неки петпарачки аутор? Није био епископ, па не вреди ништа? Ипак су његове Лекције о историји древне цркве надалеко чувене. Тамо у 4. тому, стр. 180 (изд. Москва 1994), каже како је Кирило био ревностан не само у светлим него и умрачним стварима. Његов карактер, упркос чистоти главних побуда, није био без мрља. Више пута је, духовни и велики Исидор Пелусиот, како пише Болотов, морао да га упозори да спута своју лако раздражљиву и страсну природу, антипатију коју је производио, која га је доводила до слепила (у добром си друштву!), да се не свађа свако мало (свака сличност је ненамерна), и та свадљивост га је доводила до граница интригизма и осветољубивости (мстительность характера). Видиш ли како га Болотов лепо ослика? Ја сам преко свега тога прелетео, говорећи само о једној ствари: његовом посезању за корупцијом. Није ми тема била личност Кирилова и једно комплексно описивање исте.

Опет, да кажемо да су ови научници злонамерни као и ја, најхудији од попова, који се усудио да се лати књига и да падне у прелест размишљања, али случајно чух како и Кирилови савременици нису били баш одушевљени овим његовим цртама. Има тамо неки теологчић, али ипак у цркви слављен као блажени, Теодорит Кирски, који се зјело обрадовао Кириловој смрти, па је написао, како се за адресара сматра, мада није сигурно, Домну Антиохијском писмо о томе. Писмо је у Mans. IX, 295, а само ћу неке духовите (овај Теодорит је био духовит као ти и ја) опсервације укратко пренети. На крају, мада и касно, умро је зли човек, јер добри људи иду пре времена, а зли су дуговечни. Бог, знајући злобу овог човека, није га више оставио, пошто је свакодневно био на штету цркве, па га је уклонио као кугу. Његов одлазак је на радост живих, али на тугу мртвих, и треба да се плашимо да га они, због заједновања са њиме, опет нама не пошаљу, или да некако не утекне из ада, па нам се врати. Зато му на гроб треба навалити највећи камен! – Да не настављам, хиљаду ми ампулица светог Сисоја! Ваљда је јасно да је овај Теодорит још гори безбожник од мене!

Дошли смо до оног битног. Ти не разумеш како неко ко се понаша неморално може да уђе у календар. Може, зато што Шеф не размишља као ти. Мислим да највише заборављамо оно – не судите. Ти, брате и оче, лако се лаћаш мача. У тексту помињеш: „И зар би такав Стуб Православља, други после претходника му Светог и Великог Атанасија, тако сумњао у Истину заиста Оваплоћенога од Дјеве Јединороднога Сина Божијег – ‘Једнога Христа’ од ваистину Богородице, кад би се уздао у ‘мито’ и ‘поткупљивање’ којим би да ‘прогура’ кључну Истину Вере и Спасења, садржане и дате Цркви у том богоданом, богословном и богославномИмену Богородице, опеваном већ од Св. Григорија Богослова – у којем је ‘садржана сва вера Цркве’… – наспрам јеретичког несторијанског жонглирања са речју Христородица“? Сва та прашина што је бацаш у очи, свети, бого-бого-бого, Стуб Православља, кило епитета па онда име свеца, ништа не значи. Лепо Исус у Писму каже: Неће сваки који ми каже: Господе… Верујем да је и он алергичан на ове епитете. Не желим да будем као незнабожац да мислим да ћу га многим речима приволети. Па код Златоустог нећеш наћи Теотокос, у коме је сва истина цркве, како велиш, а он је Отац цркве. Да не желиш да пришијеш мени и Златоустом како смо безбожници? Како нема Теотокос код Златоуста ако је он био светац? Није допустио да га дотакне зрак Божији који то тврди? Тај Златоусти је светац из треће лиге! Ће играм у тој лиЗи, блаженог ми Еузебија Бенфичког!

Није, драги мој, Кирило сумњао у ту догму, али је морао да подмаже да би све то функционисало, као што је искористио рупу у штапу, а није замолио Духа да то шапне Далматију. Осврни се на свој живот. Колико ствари си требао да затвориш да би био то што јеси? То је исто Кирило урадио. Сликао сам Кирила као свеца на једној икони са Спасом и Григоријем Паламом (моја кућна икона), а такође и у једној засебној, која је отишла код неког америчког амбасадора. Дакле, не светај ми свако мало и не представљај ме као хулитеља на Кирила, јер Исус ти каже да су права деца убица пророка они који им дижу споменике. Све то можеш видети на богомрском сајту који носи моје име. Паде ми на памет како би било богохулно да сам уместо Паламе ставио Златоустог. Неки би утекао са иконе!

Дакле, мени није проблем да неког поштујем као свеца а да га истовремено критикујем и не прихватам неке поступке или мишљење. Доста је видети пример разбојника са крста, који је био битанга и сецикеса (сигурно није питао учтиво: да ми не би дао неки прилог?), а опет, завршио је у рају. Како то да имаш млечне зубе? Велиш, треба бранити свеца. Ако га не браним, онда сам пашквалин, како ли већ кажеш. Ту је, добри мој, разлика између нас. Ја се бавим науком, теби је идеологија мила. Мислиш да је то црквени етос. Ја верујем да је у питању маловерје. Не кројим свеце по мом укусу, него гледам да сам у дијалогу са њима. Заражен сам оним протестантским идејама св. Игњатија Брјанчанинова који тражи да се критички читају Оци, а да нам је Писмо већи ауторитет од речи живог владике. Ти нпр., држиш Николаја за свеца, а Павле га није могао видети у календарчету, јер је овај пушио. У овом случају си као Павле. Да се прост народ не би збуњивао, ово каже свештеник који не зна шта је Црква. Дакле, све је супротно од онога што велим.

Могао си, јеленских ми рогова и свих ми бубњева Дарквуда, и пре да ме нападнеш кад сам у тексту: Проблем ауторства Символа вере Григорија Чудотворца, Српска теологија данас (2009), Београд (2010) 167-183, оцрнио св. Григорија из Нисе јер је био фалсификатор. Наиме, подсетио сам на случај три писма, која је Нисенац подметнуо Василију да би га помирио са једним њиховим стрицем, о чему говори 58. Василијево писмо. Он их је лично однео свом брату Василију, који је касније, када се позвао на њих пред стрицем, за кога је веровао да је био писац писама, пожелео да се земља отвори под њим! јер је схватио, када је овај порекао да је написао та писма, да је уствари Григорије био њихов аутор. Ни овог свеца нисам бранио него сам га максимално блатио зато што сам масон, сатаниста, човек који се издаје за православног свештеника али треба да упропасти и католичку и православну цркву. Нисам ја обичан јеретик, владико и имењаче. Добро си ме разобличио.

Веруј ми, не бих ти одговорио да ми ниси помињао комуњарце и Зечевића. Кад сам почео интензивно да верујем и идем у цркву, читао сам од „неког“ Тасе, Од Косова до Јадовна итд. Када сам дошао на БФ видео сам  Атанасија Јевтића како држи 1988. говор у трпезарији, обувен у сандале, памтим, јер је он био за мене ауторитет, где је позивао како треба да подржимо Слободана Милошевића. Мени, који сам за „идола“ имао Тасу, била је то прва саблазан, али ме је Радивоје Панић убеђивао како је Таса у праву. Како овај може да подржава једног комунисту? Ја нисам служио војску (глумио сам лудило, што ми није тешко, како верују многи, тако да сам после три дана био кући), јер сам већ тада говорио да ја свој живот не дајем у руке комуниста, и да ће бити рата у коме нећу да учествујем. Неки су ме због тога држали за пророка, детаље да не износим. Писаће у мом житију: Жизан и прикљученија злославнога попа Зорана Ђуровића.

На комуњаре сам увек био алергичан. Хтели су да ме због тога избаце из гимназије у Титограду, па ме пријавили и партијском секретару града! Срећом, мој ујак је завршио школу у Кумровцу, тако да је убедио другове да оставе лудо дијете. Ви сте пак комунистима свирали у фрулу. Твоја браћа стално у првим редовима са Миром, мајком нације. Сада се чудиш што сте изгубили све? Па зар ниси читао Његоша: Ко с’ ђаволом тикве сади… Сада ти са Амфилохијем, обожаваоцем дела и лика С. Милошевића, говорником на Ђинђићевој сахрани, вучеш за КИМ?! Ономад, на сахрани Слобиног брата (слава му и милост!), Амфилохије изјави како је свој образ од стра’ укаљо и не оде у Хаг да свједочи за Слободана, којему је име златним словима уписано у српској историји! Ја сам још од 1988. говорио да је то највећи упропаститељ Срба који се икада родио и да је питање да ли ћемо га преживети. Мислим да историја полако ми даје за право. Једном речју, ви сте кумовали бриселском споразуму, као што сте произвели и зилоте, а све то разложити било би дугачко.

Но, да се вратимо твом разочарењу са стањем на БФ и српској теолошкој сцени. Мораћеш да признаш да ту сигурно има и твог доприноса, а ја те ослобађам сумњи да имаш икакве везе са кишом у Амазонији. Са стањем на  српској теолошкој сцени пак имаш. Нисам ја предавао Зорану Ђуровићу него ти. Не би тај ЗЂ писао тако „бесловесне“ текстове да сам му ја био професор. Довео бих га у ред. Зашто се он бави истраживањима? Као да није све одавно јасно? Шта он ту изводи? Уместо да се бави паткологијом (пачићи смо малени, ми смо војска права…), он претендује да буде патролог. Јест’ да за то има папир, али ми знамо да је он ту титулу купио на тамо неком Августинијануму. Ми немамо професоре који су се специјализовали у патрологији, али је то предност за њих, па могу да је предају. Логика која је тамо: немаш специјализацију у одређеној материји, е то управо треба да предајеш. Молим те и преклињем владико, искористи везе које имаш на БФ и постави ме за професора певања! Гарантујем ти да немам никакве везе са певањем; егзорцизме сам изводио у Смедереву тако што су доводили ђавоимане, везивали их у цркви за столицу, а онда бих ја запевао: ђаво би утекао, а весела особа не, јер је била везана. Наравно, нисам смео да претерам, да ми не би умрла. Минут-два, толико је трајао егзорцизам. Приликом опела троје су ми се дигли и сами утекли у раку! Кунем се и да не знам теорију: нисам се смејао на ону Палмину о Бетовену, а после су ми објаснили да је тај Бетовен живео много пре, па није могао да му свира на рођендану.

Ја сам тек сада добио просвећење како ствари функционишу на БФ где си ти предавао. Да сам пре знао, не бих се пријавио на конкурс за асистента на патрологији (види, ниси први који је укапирао са ким имате посла, ови твоји су имали „осећај“, непогрешиво су ме нањушили). Кољу ме карте. Имам диплому. За музику немам. Ergo, да ме поставите тамо, никога певању нећу научити!

Чуј сада, какви су то комедијанти на БФ. Мислим да ово ти не би могао смислити. Дођем ја, добар дан, добар дан, како је било око избора, секретар са тада десетак ђеце, можда је још неко добио у међувремену, каже: па, примили смо овога… Ја се зачудих, рекох, као што сам и Перишићу рекао, па овај нема дана специјализације? – Е, утолико боље. Али, он је млад и леп. У том „смисленом и словесном“ извештају написаше, добро читаш, нису рекли усмено, како немају никакав доказ да сам ја завршио основну школу! То је за мене била новост, јер се ипак сећам разних епизода из те школе, а онда ми паде на памет и упитах их: А како сам могао да завршим овај ваш факултет? – Е, то ти ја ништа не знам.

Научили сте ме памети, сад ћу да купим и диплому за основну школу, а не само овај докторат. Наравно, пријављујем се за предмет свирања… Чувам овај документ у фолдеру који зовем Црвена банда, јер сте се са мном наругали више него са Николајем кога сте послали да се „доправослави“ и заврши богословију. Написаше владико, као да си их ти свјетовао, чак и када остала два кандидата [Ђуровић и још један]не би имала поменуте формално-правне препреке (наравно да нисам имао никакве препреке, али слагати добра ради, је више него богоугодно), они ме не би примили. За сваки случај су измислили и причу како ме је жена напустила и одвела ђецу, јер више није могла да га трпи, па се то причало међу владикама, да не буде да тако морално-неподобну особу приме. Наравно да ти са овим немаш никакве везе, али да ти кажем какви су обешењаци ти твоји пријатељи.

Да не дужим, јер ће се детаљи читати у поменутом Житију, састављач овог историјског документа је наш колега, твој ученик и велики антрополог, проф Дражен Перић (нису сви твоји ученици богоотступни као ја), који је у последњем Богословљу, где се и мој текст појављује (што не узе и на тај да напишеш осврт, можда што је на италијанском па не прави толико штете?) објави као „оригинални научни рад“ текст о Иринеју Лионском. Пошто је твој ученик, бацам теби и другима у лице рукавицу да ми наведете једну једину оригиналну реченицу из тог чланка! Ја сам, кунем се, мазохизма ради (јер имам грехова које треба у телу да испаштам), то прочитао и дошао до закључка да је оригиналност у томе што је успео да нема ниједне оригиналне мисли! Мислио сам да чак и њему може нека да се омакне, али преварио сам се. Нека погрешна, барем. Не. Зато вас позивам на мегдан: ко ми покаже једну оригиналну реченицу из тог рада ја му дајем златну протезу св. Мине Урокљивог!

Чудиш се и даље и плачеш над жалосним стањем у српској теологији? Кум си био. Но, да ме погрешно не схвате на БФ., има тамо часног и вредног света, да не наводим имена, јер би им одмах сону киселину у очи сипали. Такође, пишу ми и мејлове где се захваљују на мом раду. Добијам их и из света.

У свакој шали има мало шале. Ово је озбиљан текст и надам се да ће гаВидослов пренети, мада је Радовић отворено позвао да ми се текстови не објављују, а ти то стидљиво (шта би ТП, реномираном часопису да објави те моје хуле?). Нисам те ни порекао кад си рекао да сам дрзак и безобразан. Нисам хтео да поричем професорску и владичанску. Како рече Златоустов непријатељ, Северијан Габелски, да не стоји ниједна од оптужби против њега, треба га рашчинити јер је хвалисавац (Сократ VI, 16; Созомен VIII, 18)! Добро је да стиснете петљу и објавите овај текст, јер нисте ваљда као оне кукавице из „Борбе за веру“, које демантије не штампају? Можете храбро да се позовете и на то како је текст несразмерно дугачак, па га одбијете. Да се напокон види у кога је Зечевићево, а у кога срце попа Мила Јововића! – Добро је, зато што ћете тако сачувати неког другог владику да се не пробуди са идејом како треба да пљуцне на Зорана Ђуровића. Верујем да ће два пута размислити пре него да пресавије табак.

Имам ја и много дужу верзију овог писма где објашњавам зашто нам је катастрофално стање у цркви и црквеној науци (вероватно је сјајно, јер сам ја склон халуцинацијама), па ћу ти га радо проследити ако желиш. Из њега ћеш видет да нисам ни из каквог клана, поготово не из тридентинаца.

Питајмо се на крају: откуда сва ова горчина у мом одговору? Због тога што одређена мера разочарења и туге, искрене туге за многе од вас, усађена ми је у срцу. Веруј ми, не знам како да се са тим борим. Чините ми да се сећам стиха из Григорија Богослова: И Христос као да је заспао… Кажем често себи: Мани се веселијех Србаља (многи би одмах рекли: То, мајсторе, послушај тај глас!). Стекнем 100 непријатеља мојим писанијима, и једног пријатеља. Пара ни за пиво док пишем ове ствари. Но, имењаче, драг ми је тај један пријатељ. Зато вреди борити се! Ја сам на свој живот заборавио када сам за своју мисију одабрао борбу против мрачњаштва у СПЦ. Може деловати чудно, или патетично, али има оних који верују Христу, цене логосност изнад свега. Такође, објективно гледано, моја маленкост је једна чудна појава у СПЦ. Ко је тај човек?

Па ти ниси Ђуровић! Који си ти? Па ти си неки много већи зликовац!… Попијемо сви заједно, мене врате на посо, јер сам био спречен вишим интересима, ти се вратиш у Рим, и почнеш да радиш за наше, ко што је ред; а пре тога, дођемо овде, Даница спреми ручак, позовемо и твог стрица, помириш се са Амфилохијем – он ће ти опростити што те туко – па запевамо, заиграмо ако треба… Мене, ако се сете за Дан безбедности – сете се, ако се не сете – ником ништа, све што сам радио, била ми је дужност да радим. Ово се не може платити ни парама ни наградити одликовањима. Највеће задовољство биће ми мисао: извео сам једног човека на прави пут…

Ваш доброжелатељ пред Господом,

 

Зоран Ђуровић

[Viktor Ljvovic]

Сјајно, оче! Рекли сте јавно оно што многи у тајности мисле.

[Иван ♪♫]

Моју реплику пренело је Стање ствари: http://stanjestvari.com/2014/04/11/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B0-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%82%D0%B8%D1%9B%D0%B0/

 

 

kad otvorim link ja dobijem ovo:

 

 

i isto i za njihovu početnu stranicu

[Justin Waters]

Ja ne znam kako je to "Hristorodica" toliko pogresno, a "Bogorodica" je ispravno. 

 

Bogorodica, znaci onda koja je rodila Boga. Hristorodica znaci ona koja je rodila Hrista, Bogocoveka. Sta je sad pogresno sa tim "Hristorodica"?

[Justin Waters]

 

 

kad otvorim link ja dobijem ovo:

 

 

i isto i za njihovu početnu stranicu

 

 

http://stanjestvari.com/2014/04/11/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B0-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%82%D0%B8%D1%9B%D0%B0/

[Александар Милојков]

Ово је најбоље:

 

 

 

 Ти не разумеш како неко ко се понаша неморално може да уђе у календар. Може, зато што Шеф не размишља као ти.

[w.a.mozart]

auuuuuuuuuuuuu... pročitao sam pola i hteo da padnem sa stolice LOL

 

a najveći hit su mi

 

али владике воле да причају о личности, а не и да се истих сећају

 

Кад год прочитам неку „званичну изјаву“ из СПЦ, ја помислим: да ми није лоше? Да не халуцинирам? Да се нисам поднапио рујна вина?

 

Oče Zoki  - RESPECT

[Александар Милојков]

Нажалост, наши теолози веома често одступају од научног приступа на теме које су постављене на научним методама, попут ове оца Зорана. Тако, уместо плодне дискусије имамо идеолошко препуцавање. Теологија се претвара у идеологију. Њен једини "аргумент" постаје име у које нико не сме дирнути. Тужно, градимо науку на логичкој грешци argumentum ad autoritatem. То ће нам се обити о главу и када је у питању статус, углед и делотворност теологије, али и када је општи литургијски живот Цркве у питању. Ми сами једни другима нећемо деловати озбиљно а камоли "спољном свету".

[Zoran Đurović]

Нажалост, наши теолози веома често одступају од научног приступа на теме које су постављене на научним методама, попут ове оца Зорана. Тако, уместо плодне дискусије имамо идеолошко препуцавање. .. Ми сами једни другима нећемо деловати озбиљно а камоли "спољном свету".

Драги Ацо, савршено тачно! Уредништво Видослова ми је било предложило да напишем академски одговор, али сам то одбио, јер Владичин текст није био академског карактера. Грешка је била што је уредништво пустило такав текст. Ја разумем и владику, али не могу да га оправдам. Зато је неко једном морао да овако пресавије табак. Надам се да ће ово донети мало реда у нашем православном (српском) свету.

[Александар Милојков]

А тек прича, велика прича, догма над догмама, о "личносној онтологији" - е од тога је и мени мука. Та прича је огледало нашег лицемерја. Теорија, празна теорија. Где нам је живот браћо, сестре и оци? Где нам је тај "други" као стуб и тврђава бића? Примећујемо ли га? Видимо ли ишта осим своје нарцисоидности?

[Milan Nikolic]

@@Zoran Đurović,

 

Očigledno si prenaglio - ako hoćemo na ti.

[Justin Waters]

Jedna trecina odgovora oca Zorana v.Atanasiju se bavi temom Kirilovih dela, a dok dve trecine koliko mi se cini bavi se licnim prepucavanjem sa samim v.Atanasijem. Izrazavanje pojmovima iz stripova o Velikom Bleku i Zagoru nije prilicno jednoj teoloskoj diskusiji. I sam vladika Atanasije ne zna da polemise i izrazava se ulicarski recnikom kad nekome odgovara, nije ni to uredu i to sve kvari mogucnost za jednu plodotvornu diskusiju.

 

No kako god.

 

Inace Kirilo Aleksandrijiski jeste kontraverzna licnost. Ucestvovao je u zbacivanju Zlatousta sa Carigradskog trona, organizovao je protjerivanje Jevreja iz Aleksandrije i oduzimanje svega sto su posjedovali, imao je konflikt sa Rimskim namjesnikom, nakon cega su njegove pristase ubile doticnog, njegove razjarene pristase su ubile Hipatiju vrlo uglednog filozofa i astronoma toga doba, zato sto je bila paganka i uticajna licnost toga doba u Aleksandriji. 

 

Naravno postoje i hriscanski izvori koji su sve ovo gore suprotno, osim zbacivanja Zlatousta, gdje je kasnije navedeno da se Kirilo goroko pokajao navodno kad mu se Zlatousti javio sa onog svijeta. 

 

Pitanje za o. Zorana, postoje li kredibilni istorijski izvori koji potvrduju ovo gore receno? 

[Баба]

„Нашо лонац поклопац“, каже наш народ.

 

Сви ви сте дали завет сиромаштва, а ја који га не дадох, живим га.

 

… Можда у овој задњој „епизоди“ и лежи зец у грму код његових професора у гордом Риму?! Јер да није било одлучнога Светог Кирила, шта би немушти и малознавени Целестин (целу годину није одговарао на Кирилова писма о јереси Несторија) учинио са тако опако лукавим јеретиком какав је био Несторије?

 

али док се то не деси, морам да се покријем ушима.

 

итд.

 

)

 

Одиграјте ви још једну утакмицу у фуци а таблоидна писања препустите Куриру  8086.gif

[Zoran Đurović]

Inace Kirilo Aleksandrijiski jeste kontraverzna licnost...  

 

Naravno postoje i hriscanski izvori koji su sve ovo gore suprotno, osim zbacivanja Zlatousta, gdje je kasnije navedeno da se Kirilo goroko pokajao navodno kad mu se Zlatousti javio sa onog svijeta. 

 

Pitanje za o. Zorana, postoje li kredibilni istorijski izvori koji potvrduju ovo gore receno? 

Што се тиче Хипатије, ствар је за истраживање. Мислим да ћу се посветити мало том проблему када будем имао времена, као што ћу и цело Теодоритово писмо превести. 

Кирило никада није прихватио Златоустог. То је оно што знамо историјски. Навео сам и како је се он изразио у погледу Златоустове рехабилитације. Прича о визији која треба да помири Кирила и Јована је најобичнија легенда. Ову контроверзију између еп. Атанасија и мене треба видети у том другачијем осећају за "хришћанску ствар". Он мора да помири све свеце. Мени то не пада на памет. Извор легенде о мирењу двојице великих светитеља је управо у покушају да се схвати како то да Дух не интервенише код неког од њих а обојица су свеци? Зато се измишља житијска прича како се мире. Дух треба да помири. Међутим, реалност је другачија. Свеци се често свађају. Леп пример јуе полемика Августина и Јеронима, који је (Јер.) био врло нервозног карактера, тако да је једно Августиново питање схватио као провокацију. После је, захваљујући Авг. помирљивости схватио да је погрешио и постали су пријатељи.

Упутно је видети и мој текст о погрешивости Отаца и "предања": 

Повратак Оцима после Повратка Оцима, Криза савремених језика теологије, (ed. В. Вукашиновић), акта са научног скупа: Криза савремених језика теологије: Криза у комуникацији сакралних садржаја Цркавa и верских заједница пред изазовима савременог друштва, Београд, 25. април 2013, Београд 2013, 75-89.

[DYNABLASTER]

Samo mini ispravka "… Можда у овој задњој „епизоди..."

 

Kaze se "poslednjoj epizodi", jerbo ovako se to najlakse odredi: "prednji - zadnji", "prvi - poslednji"