Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)

[PredragVId]

Након празничног бдења у Невском

[PredragVId]

Наш, холивудски глумац, Карл Малден испред зграде Југословенске кинотеке.

Дјетињство и младост

Малденов отац, Петар Секуловић, напустио је родно Подосоје код Билеће и „трбухом за крухом“ дошао у Чикаго. Ту је рођен Младен, као најстарији од тројице браће. Његова мајка је била Мини Секуловић, Чехиња, запослена у текстилној индустрији. У Холивуду је био врло цијењен; трач рубрике о Карлу Малдену је увијек било тешко или немогуће срести.

Од малих ногу је говорио српски. Радо је причао о својој прошлости и поријеклу. Спомињао је како му је отац радио тежак посао у челичани у Герију, као и он касније. И поред тешког рада, његов отац је основао најстарије пјевачко друштво у Америци, звано „Сокол Група-Бранко Радичевић“. Тако се млади Малден још у породици упознао са српском културом и обичајима.

Каријера

Малден, тада још увијек Младен Секуловић, напустио је Гери и рад у челичани 1934. године, ради похађања „Гудменове школе“ у оквиру „Гудмен театра“ у Чикагу. Тада је промијенио име у Карл Малден, на наговор позоришта. Није имао довољно новца за школовање, али је убрзо добио стипендију. Наступао је у позоришту 3 године, а онда остао без посла и новца, па се вратио кући. Већ у овом периоду су га запазили амерички, па и југословенски листови.

Отпутовао је у Њујорк 1937. и глумио у „Бродвеј театру“. Био је кратко ангажован на радију и добио незапажену улогу у свом првом филму They Knew What They Wanted. Након тога се придружио „Груп театру“, гдје је упознао редитеља Елија Казана, у чијим је филмовима касније стекао популарност.

Учествовао је у Другом свјетском рату и за то вријеме добио малу улогу у представи и филму америчке војске Winged Victory. По завршетку рата, добио је још једну малу улогу у представи Truckline Cafe, са тада непознатим Марлоном Брандом.

Успон у каријери отпочео је 1950. године, улогама у филмовима The Gunfighter и Пакао Монтезуме (Halls of Montezuma). У првом филму се појављује у улози Мека (власника бара), а у другом у улози доктора Џонса.

Највећи успјех је постигао глумећи у филмовима режисера Елије Казана. У филму Трамвај звани жеља (A Streetcar Named Desire) из 1951. године, глуми Мича (Харолд Мичел), најбољег пријатеља Стенлија Ковалског (Марлон Брандо), који упада у романсу са Бланш Дибоа (Вивијен Ли). Тај филм му је донио Оскара за најбољу споредну мушку улогу. Био је такође номинован за Оскара за најбољу споредну улогу у филму На доковима Њујорка (On the Waterfront) из 1954. године. Ту је глумио католичког свештеника Берија, који утиче на Терија Малоја (Марлон Брандо) да сведочи против мафије. Ова два филма са његовим номинацијама за Оскара, режирао је Елија Казан, са Марлоном Брандом у главној улози. Baby Doll (1956) је задњи филм Елије Казана у којем је Карл Малден глумио. То је била улога Арчија, човека жељног моћи и ожењеног тинејџерком која му задаје проблеме.

 

Наредни филмови које је снимио, били су између осталих: Fear Strikes Out (1957), Pollyanna (1960), Једнооки Џек (One-Eyed Jacks 1961.), Birdman of Alcatraz (1962), Gypsy (1962), How the West Was Won (1962), The Cincinnati Kid (1965). У филму Патон из 1970. глуми генерала америчке војске, Омара Бредлија. Велику популарност му је донела ТВ серија Улице Сан Франциска, која се приказивала од 1972. до 1977. године. Глумио је полицајца ветерана, поручника Мајка Стоуна. Мајкл Даглас, који се пробио на глумачкој сцени у овој серији, глумио је његовог млађег партнера Стива Келера.

Карл Малден је оставио трага и у југословенској кинематографији, глумећи у филму Сутон, Горана Паскаљевића, из 1982. године. То је била улога српског имигранта у САД, Марка Секуловића, а филм је снимљен на енглеском језику. Глумио је и у италијанском филму Мачка са девет репова (Il gatto a nove code 1971), слепог човека (Франко Арно) који разрешава убиство.

Снимао је филмове све до 1993. године, када се повукао. После тога се појавио као глумац још само једном, у 14. епизоди серије „Западно крило“ 2000. године, глумећи католичког свештеника (Томас Кавано).

Био је редитељ само једног филма — Time Limit (1957) — везаног за Корејски рат, а режирао је и делимично The Hanging Tree (1959), због болести правог редитеља (Делмер Дејвс).

Награду за животно дело Америчког глумачког удружења уручио му је Мајкл Даглас 11. новембра 2004. године.

Приватни живот

Карл Малден се оженио Моном Гринберг 1938. године. Упознао ју је за време ангажмана у „Гудменовом театру“. Са њом је био у браку преко 70 година и добио двије кћерке, и Карлу. У Калифорнију је стигао 1960. године. Живио је у близини Санта Барбаре. У глумачкој индустрији је био 61 годину, а 1993. се пензионисао. Пет година је био предсједник Филмске академије у Лос Анђелесу, а основао је и умјетничку библиотеку у Беверли Хилсу, која је највећа у Америци.

Написао је књигу-мемоари When do I start 1997. године, уз помоћ своје кћерке Карле. Књигу су на српски превели Александра Минић и Никола Рабреновић а објавио је 2018. године Службени гласник под насловом: Како сам успео: мемоари, ISBN 978-86-519-2211-7 (СГ)

Карл Малден је умро 1. јула 2009. у Лос Анђелесу у 97. години живота. Дуговјечност је наслиједио од своје мајке (умрла у 102. години), а иза себе је оставио жену Мону, двије кћерке, 3 унука и 4 праунука.

Занимљивости

У филмовима је користио сваку прилику да спомене презиме Секуловић. Тако у филму Патон, у улози генерала Омара Бредлија каже једном војнику: Додај ми тај шљем Секуловићу! У филму Dead Ringer, као полицијски детектив каже другом детективу: Дај ми моју капу Секуловићу! Такође, у његовом филму Fear Strikes Out, појављује се бејзболски скаут Секуловић. Као затворски чувар у филму Birdman of Alcatraz, чита листу затвореника, међу којима се налази и један Секуловић. Најпознатији пример тога је у ТВ серији Улице Сан Франциска, у улози полицијског поручника Мајка Стоуна, када запосли помоћника Секуловића. У југословенском филму Сутон је глумио Марка Секуловића.

Омиљени глумци Карла Малдена из прошлости су били Пол Мјуни и Едвард Г. Робинсон, а у шали је говорио да му је поред њих омиљен и Карл Малден.

У Београду му је подигнут споменик, откривен 20. новембра 2018. године.^[2]

^{Извор Википедија}

[PredragVId]

[Flojd]

Stigla knjizica. ? 

[PredragVId]

Овде су се крили од евентуалне кише.

[PredragVId]

[PredragVId]

[PredragVId]

Vreme je za odmor

[PredragVId]

Духовске задушнице: Алеја заслужних грађана, Ново гробље

Дошли данас на Задушнице на гробље и кога сретнемо, Новака Ђоковића. Ни чуднијег места ни необичнијег сусрета.

[PredragVId]

[Rašo]

[PredragVId]

[PredragVId]

 

Манастир Свете Тројице у Белим водама код Љубовије, на Духове

 

Манастирска црква Свете Тројице

 

Целивање кивота са моштима преподобне Параскеве, светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона

и светог Зосима Туманског

 

Протосинђел Серафим (Петковић) настојатељ манастира

 

Кула Рајиновац

 

Велики славски ручак

До манастира Беле Воде код Љубовије се од Београда аутобусом путује око 3 и по сата неких 180 км, Света Литургија почиње у 9 сати. Пут није тако дуг али да би се стигло на десну обалу Дрине треба прећи велики део вијугавог планинског пута. Пошто смо на Свету Литургију закаснили око 20-ак минута отац нас је сачекао и није хтео да почне без нас. То је била једна од највећих части које сам икад доживео у неком манастиру. Након славског ручка замолили смо оца Серафима да нам отпева пар песама групе Српче. Поново нам је изашао у сусрет. Био је то својеврсни мали 15-оминутни концерт који смо успели да снимимо. Заиста, велика част, која нам је указана од стране једног великосхимника којег не треба превише описивати. Чест је гост многих трибина и предавања. Са групом Српче радо наступа код нас а и у многим Европским градовима. Сви га одавно већ познајете а многима је на Поукама и духовник. Текстове групе Српче пише великосхимник отац Симон. Први пут смо посетили овај диван скроман манастир - баш попут оца Серафима. Један је од наших најмлађих манастира. Изграђен је 2003. године на имању Карађорђа Ристановића, предузетника из Ирига а заживео је 2005. доласком садашњег малог братства. Налази се на висини од 266 м.н.в. око 2 км од границе са Републиком Српском на територији општине Љубовија. Свакако је један од манастира које вреди посетити.

[PredragVId]

Свети Никифор Лепрозни, сликана икона манастира Беле Воде код Љубовије. Светитељ, наш савременик, који је 40 година година боловао од лепре, губе. Живео је у стационару за лепрозне болеснике у Грчкој на острву Спиналонга а затим и у Атини. Са пуно трпљења је подносио ову тешку болест. Књигу је написао светогорски монах Симон а превело и издало братство манастира Свете Тројице. Данас му се доста људи моли за заштиту од вируса корона.

[Боиша]