Православна порука, мисао дана....

[JESSY]

У свом подвигу ми никада не треба да журимо. Мора се одбацити помисао: учинити што више, за што краће време. Вековно искуство је показало да се оно што се достигне путем психотехнике не задржава трајно; и што је још важније – не сједињује наш дух са Духом Бога Живога. Пред нама стоји питање вечног спасења у најдубљем смислу. Целокупна наша природа треба да се препороди: да од телесне постане духовна. И када види да смо способни да примимо Његову благодат, Господ неће оклевати са одговором на наше смирене позиве. Његов долазак понекад бива такав да захвата читаво биће у тој мери да су и срце и ум заузети само Њиме; овај видљиви свет уступа место вишој реалности. Ум престаје да мисли дискурзивно: он сав постаје пажња. Срце долази у стање које се тешко може описати: оно је испуњено страхом, али побожним, животворним. Наше дисање при том бива уздржаним: Бог се види и унутра и споља. Он испуњава све, и читав човек – дух-ум, срце-осећања, па чак и тело, сливени живе само Богом.

Старац Софроније Светогорац

[JESSY]

Многа искушења долазе зато да би човек стекао опит и духовну мудрост, јер се опит не може стећи без искушења. Опит није вештина која се може научити из књига, и подразумева практично знање о томе какву корист и штету доносе искушења. Кад Бог не би допуштао да човек мало падне у искушења, било би немогуће да човек постане савестан. Кад неко нешто чини у доброј намери, али касније схвати да оно што је учинио није добро, Бог ће, будући да гледа срце и да одобрава циљ сваког дела, поново довести ствари у ред и просветлиhe га да разуме шта је требало да учини. Без обзира на то колико су били савршени, и светитељи су имали недостатке. Због тога су пролазили кроз искушења, како би задобили што веће смирење, пажњу (опрезност) и трпљење своје слабе природе. Незнатан гнев, смех или празнословље нису лишили светитеље њихове светости.
Само једно треба да имаш у виду, а то је да не очајаваш. Чак и ако неко посрне и погреши десет хиљада пута у току дана, пред Богом није праведно да очајава него је, напротив, потребно да се нада и да се припрема за борбу, док не дође Божија милост и не ослободи га.

Старац Јефрем Светогорац (Аризонски)

[JESSY]

[Jecić]

Треба чинити добро до изнемоглости,

[JESSY]

Понекад се целог дана мучим и не могу да се обратим свим срцем, будући да ме грех разјарује и чини недоступним Божије помиловање. Ја горим у огњу и добровољно остајем у њему, будући да ми је грех свезао силе. Окован у ланце у унутрашњости, ја не могу да се обратим Богу. И Он ми шаље своју благодат и своју милост тек када види моју немоћ, моје смирење и моје сузе.

Свети Јован Кронштатски

[JESSY]

[JESSY]

Ја се дивим томе што мене, пало створење Своје, Господ није заборавио. Неки очајавају и мисле да им Господ неће опростити грехе. Такве су мисли од ђавола. Господ је тако многомилостив да ми то не можемо ни схватити. Онај чија се душа испунила љубављу Божијом у Духу Светом, зна колико Господ воли човека. Изгубивши, пак, ту љубав, душа тугује и пати и ум ни на чему не жели да се задржи, већ само тражи Бога.

Свети Силуан Атонски

[Smaragdni kamičak]

 

[JESSY]

                          

[Bokisd]

195. Бог разноврсним и непостижним начинима устројава наше спасење: у онима који желе и траже спасење Он појачава жељу, а у онима који немају жељу Он изазива намеру. Он помаже испуњавање наших спасоносних жеља, удахњује свете жеље и утврђује их. Због тога га ми у својим молитвама зовемо и Заштитником и Спаситељем и Помоћником. Он, слично најнежнијем Оцу и састрадалном Лекару, чини све у свима: у једнима побуђује почетак спасења и разгорева усрђе ка Њему, а код других приводи дело завршетку, и врлине савршенству; једне задржава од блиског пада, а другима пружа прилике за спасење; онима који желе и који се труде, помаже, а друге, који не желе и који се противе, привлачи и скреће према добром расположењу. Он свагде све чини побуђујући, помажући и утврђујући, премда без нарушавања слободе коју нам је дао.

sv.Jovan Kasijan

[JESSY]

[JESSY]

"Морате чекати. Бог ради. Има само своје ритмове. Бог ради стрпљиво. И природа чини исто. Цвет ће процветати када дође време. Све се мења, али врло различитим темпом од оног на који је наше лудо друштво навикло. Ова трка, ова паника, талас који нас чини тако ужурбаним, оставља Бога нетакнутим. Бог не улази у ове луде ритмове. Он се креће у ритму своје љубави и стрпљења."

Старац Нектарије Виталис

[JESSY]

Врло је важно да човек освести себе, да се пита: ко сам ја? Где сам ја? Шта се догађа са мном? Зашто се трошим у осуђивању другога? Зашто сам себичан? Зашто ми је интерес важан, а не човек као такав? Зашто мало верујем у себе? Не: зашто мало верујем у Бога – сви ми који смо хришћани, верујемо у Бога, него зашто мало верујемо у себе? Зашто мало верујемо у своје капацитете? Да се нећемо истрошити тиме што волимо и када нисмо вољени, него ћемо, на тај начин, још више да узрастамо и да успевамо и да се умножавамо у добродетељи. Зато Христос управо и каже: "Ко чува свој живот, изгубиће га", а ко га дâ – а то није неки мазохизам, већ изграђивање себе; то је то давање себе и свог живота, то несебично давање, кад волимо и кад нисмо вољени, кад волимо људе око себе. То није нешто наивно, неко слепо предавање, препуштање пред злом: нека злочинци сад раде шта хоће – не! Јер, само онда кад ти волиш, можеш да разобличиш зло, да подстакнеш човека, али не можеш да га натераш. Можеш да га покренеш да се поправи и да се исправи. Али, немој да оптужујеш никога да је крив сада за те лоше релације, него тражи решење. А, решење је у несебичној љубави.

Протојереј др Љубивоје Стојановић

[JESSY]

*У молитви је важан интензитет

У молитви није важно њено временско трајање него њен интензитет. Молите се макар пет минута, али за то време се предајте Богу са љубављу и богочежњивошћу. Могуће је да се неко моли читаву ноћ, а неко други свега пет минута, па да ова петоминутна молитва ипак буде изнад оне свеноћне. Ово је, дабоме, тајна, али то вам је тако. Саслушајте ме, децо моја, да вам испричам и један пример за ово.

Неки монах ишао кроз пустињу, па се сусрео са другим монахом. Поздравише се.

– Одакле долазиш?

– Из тог и тог села.

– Па како живите тамо?

– Код нас је страшна суша. У великој смо невољи и тузи.

– И шта сте урадили? Јесте ли се молили Богу?

– Јесмо.

– Да ли је пала киша?

– Није пала.

– Изгледа – рећи ће монах – да се нисте баш усрдно молили. Хајде да и нас двојица овде, на лицу места, упутимо молитвицу Богу да помогне у тој ствари.

И стварно, одмах, на лицу места, почеше да се моле. Одмах се појави један облачић. Он постепено постајаше све већи и већи, све црњи и црњи, све нижи и нижи, и гле, паде јака киша. Шта се овде десило? Десила се усрдна молитва. Мало времена су се молили, но одмах је пала киша. Јер, важан је био интензитет њихове молитве.

старац Порфирије

[Чунга Лунга]

Извор: страница "Христианская мудрость в притчах"