Предавања епископа Атанасија Јевтића

[Guest]

 

http://eparhijaniska.rs/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%BE/2433-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B5

[Guest]

 

http://eparhijaniska.rs/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%BE/2433-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B5

[Guest]

 

http://eparhijaniska.rs/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%BE/2433-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B5

[Guest]

 

http://eparhijaniska.rs/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%BE/2433-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B5

[Guest]

 

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=5836

[Guest]

 

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=5836

[Ignjatije]

Evo jos jednog na istu temu

 

Његово Преосвештенство умировљени Владика Захумско - херцеговачки Г. др. Атанасије (Јевтић) одржао је у суботу 29. децембра у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици предавање на тему "Човјек - биће подвига".

У вечерашњој Катедри доносимо комплетан запис овог предавања:

 

Умировљени Епископ Г. Атанасије: "Човјек-биће подвига"

[Guest - . . .-]

 

 

 

Трибина одржана у Ваљеву благословом Епископа ваљевског Господина Милутина:

 

This post has been promoted to an article

[obi-wan]

https://www.pouke.org/forum/topic/22878-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B3-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%87%D0%BE%D0%B2%D1%98%D0%B5%D0%BA-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%B1%D0%B8%D1%9B%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B2%D0%B8%D0%B3%D0%B0/

 

Ima i jedno starije predavanje sa pocetka posta na istu temu, a oba mogu da se preuzmu sa sajta Svetigore...

 

http://www.svetigora.com/node/11943

http://www.svetigora.com/node/12084

[Guest - . . .-]

 

 

[Guest - . . .-]

Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког и Приморског Г. Атанасија (Јевтића) о Ави Јустину (Поповићу) које је у оквиру циклуса предавња "Бог и човек у Библији и животу", одржао и Патријаршији у Београду 1988. године.

 

 

 

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2013-01-28_1-1.mp3

 

 

 

Извор: Епархија крушевачка, Светигора

[Ромејац]

Једно писмо о Св.Марку Ефеском (епископ Атанасије бивши захумско херцеговачки)
Господину професору Оливију Клеман
11, rue Boyer 75- Paris 20


Православни теолошки институт Светог Сергија,
понедељак Пете недеље Великог поста, 1972 г

Драги у Христу Брате,

 

Господ да Вам да Своју спасоносну благодат у овим данима Светога Поста који нас уводе у Пасху Крста и Васкрсења Господњег.

Пишем Вам ово писмо да бих Вам изложио оно што Вам желим рећи.

Наиме, тек пре неколико дана имао сам прилику да прочитам Ваш чланак објављен у Messager de l'Exarchat du Patriachat de Moscou" (бр.73-76), као и писмо монаха Илариона и Ваш одговор на исто (бр.75-76).Дозволите ми да изнесем извесне примедбе на ту тему, не дотичући се личних аспеката Вашег дијалога са монахом Иларион.
Најпре бих хтео да нагласим да себе не убрајам ни у следбенике конзервативног "талмудизма", ни у следбенике прогресистичког "екуменизма" јер ми се оваква класификација чини спорном. Овакав начин каталогизовања људи представља својеврсни снобизам. Изрази као што су "хиљадугодишња мржња" с једне, и "дијалог љубави" са друге стране, озбиљним православним људима чине се да не одговарају стварности, него су пре клиширани слогани.Мени овде више одговарају речи Светог Фотија Великог: ..... ....... (на грчом ј.) "Три ствари знам да треба мрзети и другима препоручујем да мрзе: лаж и лукавости и кварење истинске љубави".
То је разлог зашто ме извесна напетост у "дијалогу" о проблемима историјско-теолошким који постоје између Истока и Запада не погађа, све док се не односи на историјску и теолошку истину о вери. Такође не бих реаговао ни на Ваше слабо или само делимично познавање догађања у садашњем православном свету, објашњиво вероватно извесном пристрасношћу; конкретно мислим да чланак Гарига (Garrigues) како је примљен у Грчкој.
Пишем Вам, дакле, из следећег разлога: Не могу, пре свега заобићи начин на који Ви, у Вашем чланку и поготову у Вашој апологији, посматрате Светог Марка Ефеског. По Вама, "са њим почиње оно" вавилонско ропство "православне теологије које је превазишао Св.Никодим Светогорац" једним приступом ... интеграције "! Изгледа, дакле, по Вама, да је Св.Марко био теолог старе школе, од оних који се" држе слова више него ли сведочења Духа "; и чини се да прихватајући његову теологију треба онда сматрати као јеретике велики број Отаца, међу којима су Григорије (Георгије) Кипарски и Григорије Палама! Ви тврдите да је то објашњиво чињеницом да је Св.Марко био "томиста" и да он није схватио разлику између "processio" и ........... (израз на грчком). итд (то је управо оно што подвлачи Гаригесов чланак). (Не мислим да сте Ви под његовим утицајем, али ми се чини да код Вас видим мисли Сергија Булгакова преко Павла Евдокимова, пре свега када говорите о "односима увек Тројично " и о " реципроцитету "рођења и исхођења, то јест о неопходности додавања изразу Filioque израза Spirituque (u La Pensee Orthodoxe, br. 2/13)-што је потпуно страно светоотачком предању.
Пошто се Ваш научни рад односи на историју византијске теологије, зачуђујуће је да Ви Св.Марка Ефеског сматрате "томистом". Он никада није био томиста, како то врло добро показује, уз остало, и недавно одбрањена докторска теза Стилијана Папандопулоса: "Византијски филотомисти и антитомисти" (на грчком), и као што је поодавно то показао отац А.Шмеман. Такође је немогуће поистоветити Св.Марка Ефеског и Генадија Схоларија, мада је овај последњи био његов ученик, но такође и униониста у почетку. Немогуће је одвојити Св.Марка Ефеског од Св.Григорија Паламе  и осталих ранијих Отаца, јер како показује и његов живот и његова дела, он је био верни ученик паламитске и патристичке традиције, како у свом богословљу тако и у своме животу (што, такође, убедљиво доказује у свом чланку отац А.Шмеман).
Што се тиче проблема богословља о Светоме Духу, којих се Ви дотичете, ја бих се сложио са Вама да сте устврдили да је Св.Марко одбацио пневматолошку теологију патријарха Јована Векоса (познати су напади овога последњега против Св.Фотија и других отаца који одбацују Filioque ; нажалост ти напади су ових дана поновљени у Цариграду) - када би, међутим, таква теологија постојала ... (Векос је био врло слаб теолог). Такође бих се сложио са Вама да сте рекли да је са Векосом и њему сличнима почело "вавилонско ропство" источног (школског) богословља, о чему говори отац Г.Флоровски, а не са Светим Марком, великим Богословом и исповедника Православља. Но ви сте баш зато напали Св.Марка заборављајући да би онда та иста оптужба тебала бити примењена и на Св.Јована Дамаскина, који дословно одбацује исхођење Светога Духа од Сина "и употребљава израз светоотачко -------- (израз на грчком) = кроз Сина, супротстављајући га изразу Filioque (како је то већ запазио и о.Флоровски). Али, Ви ништа не кажете за Св.Дамаскина, мада је током Сабора у време Георгија Кипарског у Цариграду (1285) непрестано наглашаван и потврђиван ауторитет Св.Јована Дамаскина по питању правилне вере у Духа Светога.Такође и Св.Григорије Палама често наводи Јована Дамаскина, док свети Марко Ефески узима његова дела као основу за своје исповедање православне вере о Духу Светоме (нпр: "ако би израз исхођење од сина показивао и узрок, као што то нови (= новатори) теолози говоре, а не то да кроз Њега просијава, и јавља се, и уопште сапроисходи и прати га (), по богоречивом Дамаскину, не би онда надаље сви богослови изричито одузимали узрок (......... (на грчком ј.)) од Сина "... итд..(Patrologia Orientalis t.17,436).

Теолошко дело Св.Јована Дамаскина овде је посебно важно, јер оно представља синтезу целокупног предања светоотачке Тријадологије, верно следујући теологију Великих Кападоијаца, чија је Тријадологија прихваћена од целе Католичанске (= Саборне) Цркве као мера и критеријум православне вере у Свету Тројицу.Сматрам да је ово и за Вас неспорно.Враћати се латинским преникејским оцима када се има на располагању теологија Кападокијаца, значи враћати се на теолошке слабости давно превазиђене и на грешке и заблуде монархијанизма ( Filioque и јесте полусавелијанизам, како је запазио још Св.Фотије). На жалост Св.Августин изгледа да није познавао резултате Кападокијскe теологије и пошао је "једим другим путем" како је правилно приметио Г.Флоровски, а пре њега је то такође знао још Св. Фотије. Што се тиче Тријадолошке терминологије (и, наравно, и оне христолошкe) Св. Кирила Александријског, она је морала да уступи место потпунијој и разрађенијој теолошкој терминологији Кападокијаца, и то још за живота Св. Кирила, а поготово после његове смрти. Овај "процес" прецизније богословске артикулације праве вере кулминира у теологији Св. Максима Исповедника и Св. Јована Дамаскина. Свети Фотије, одбацујући јасно и изричито, но не мање с правом, Filioque  као јерес, позивао се директно на Тријадологију Кападокијаца. Георгије Кипарски, Нил Кавасила, Григорије Палама, Марко Ефески, у својој теологији темеље се на истим Кападокијцима, великим и неоспорним Оцима Саборне-католичанске Цркве, што сматрам да сте и Ви у томе сагласни.
Ви формулишете ову заједничку линију Отаца овако: "Предање у својој пуноћи, Предање католичанско, јесте: Дух Који исходи од Оца и манифестује се кроз Сина". Овде сам ја сагласан с Вама. Али, проблем који Ви избегавате, управо се и садржи овде. Тај проблем, који је потпуно схватио Св. Марко Ефески, састоји се у начину тумачења израза ....... (израз је на грчком језику) = кроз Сина. Наиме, ако се тај израз схвати на начин Јована Векоса, то ће онда неизбежно водити у јерес Filioque која у Сину види узрок Духа Светога (било заједно са Оцем, или без Њега, или "реципрочно" са Духом). Но ако се израз ...... (кроз Сина) схвата, како га је и схватио (супротно Векосу) Георгије Кипарски, ослањајући се на светоотачку традицију, онда је очевидно да нема никаквог места за Filioque , јер израз .... . (кроз Сина) нимало не садржи појам узрочности са стране Сина за лично биће Духа Светога (понављам: било заједно са Оцем или не), док Латини управо виде Сина као узрок Духа Светога. (Ово се јасно види у одбијању Латина да прихвате тумачење Св . Максима предлагани од Грка на Сабору у Фиренци, а то тумачење управо негира ову узрочност.) Што се тиче тврдње да западни израз "processio" не значи исто што и грчки "......." (израз на грчком) та тврдња није из домена теологије, него из домена жеља.
Заиста, како се може посматрати читав период све до 15. века, као један прости неспоразум, знајући добро да је Римокатоличка црква толико пута анатемисала све оне који не прихватају "processio ex Patre et Filio".(...)

Но, свакако, познато ми је да би у наше време многи римокатолици били вероватно сагласни да се са православнима нађе неки компромис по питању Filioque , под условом да им се ипак призна примат папин ... Драги у Хрису брате, мислите ли Ви заиста да Св. Марко није знао латинску проблематику око Filioque  већма него ли ми данас? Зар не мислите да је Свети Марко имао на својим плећима повишену црквенопастирску и теолошку одговорност, далеко већу него што је данас можемо осетити ми који се "бавимо теологијом" ("en fesant de la theologie")? Сматрам да Свети Марко није хтео и није требао да улази у детаље августиновског психологизма у теологији, поготово не у Тријадологији, јер црквена, православна богословска традиција није познавала нити признавала него је одбацивала такав психологизам и субјективизам (као што не познаје и не признаје тзв. "кенотизам" у богословљу о Светој Тројици, који се појављује код С. Булгакова, П. Евдокимова и код Вас). Што се пак тиче Вашег позивања на поглавља ... Св. Григорија Паламе, ту треба да нагласимо најпре да je у својим кључним делима против Filioque  -

-Две аподиктички речи о исхођењу Светога Духа, и против Векоса-Свети Палама уопште не спомиње такву мисао, а и у 36. Поглављу та мисао је узгред изнета (можда само да пружи повод и шансу за дијалог с латиномислећим у његово доба), али та мисао код Св. Паламе није речена у прилог Filioque ; напротив, искључује исхођење Духа "и од Сина", што јасно сведочи наставак Паламиног текста. Како бисте Ви хтели да се Свети Марко бави неким сумњивим теолошким психологизма на једном Сабору Цркава, тако пресудном? Али је зато Свети Марко широко и слободно, но увек богословски и црквено одговорно, употребљавао изразе Георгија Кипарског и Георгија Паламе (мада их поименице не спомиње, јер он по имену спомиње само древне Свете Оце), као што су ...... .. (изрази на грчом ј.) итд Био је то не "уски фанатик", како Ви мислите, него богослов заиста светоотачких размера и узлета, но богослов Епископ, одговорни црквени архипастир. Није овде моменат да говоримо о тезама В. Болотова о     Filioque (рецимо само да је Ваш учитељ В. Лоски тим поводом критички говорио "о некој врсти цезаропапизма код научника"); нити да говоримо о "две половине Цркве", Источној и Западној, нити још мање о питању у којој мери одлука садашњег Московског Синода 1969. године (ја не кажем и Руске Православне Цркве) може бити сматрана као "једна богата у љубави и мудрости икономија" (= снисходљивост), јер ова питања покрећу читаву серију других проблема, за које није довољно једно писмо.

Ако Бог да, видећемо се у Светом Сергију и можемо тада разговарати о овоме, и о будућем Великом Сабору, као што то желе наши заједнички студенти.
Желећи Вам да у радости дочекате животворну Пасху Господа нашег, поздрављам Вас речима победе живота над смрћу: Христос Васкрсе! 
 

Епископ Атанасије
(Из књиге "Живо предање у Цркви ", Врњачка Бања, 2000.)

 

Извор

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Баба]

Владика Атанасије (Јевтић) огласио се поводом оцене премијера Ивице Дачића: „Готово 10 година Косово је било табу тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваниченои Уставом (сиц!?). Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже”.



Учинио је то текстом који је сам насловио овако: „КОСОВО И МЕТОХИЈА – КРСТОПОЉЕ И СРЕТЕЊЕ, У НАДИ ВАСКРСЕЊА”.

Текстом који почиње стиховима:

Отаџбина жива завештава своје срце

у земаљској Србији Царству Небескоме

(Милоје Дончић, Бича у Метохији)



Хвала Богу да смрт не постоји

Но са земље Небу пресељење

Земаљско се у растанак броји

А на Небу заувјек Сретење.

(Ранко Ђиновић, Ораховац у Метохији)



Косово и Метохија, две речи – два имена једне двоструке а јединствене Небоземне стварности, Небоземне Отаџбине свих верујућих у Христа Срба, Светосавских и Светолазаревских.

Косово – жртвено поље земаљске битке с телом и у телу за телесно биће и битовање, борбе и пораза прса у прса у земаљском царству, али победе и славе у Цаству Небеском. Зато је то поље Крста и Васкрса, поприште подвига у историји за Надисторију, у времену за надвреме Есхатона. Поље страшног Судилишта људског и Страшнога Суда Божијега. Поље крваво као божури, али и жутозлатно као Свете Мошти Мученика.

Метохија – поље хлеба и вина, поље жртве за душу, зато поље Задужбина, подвига за духовно биће и битовање, зато препуно Светиња и Светилишта, Манастира и Испосница, Гробова и Споменика, од Пештера виш Пећ}ске Патријаршије и Високих Дечана до спаљеног Девича и срушеног Светог Марка у Кориши.

То је небоземна двострукост и земнонебна усмереност Српског Косовометохијског народа: Косова – водоравно, Метохије – усправно. Ипак, само наизглед крсна двојност. Јер се протеже у ширину и дужину и дубину и висину Богочовечанског јединства са свима Светима (Еф.3,18).

И Косово има своје небеске Задужбине које усмеравају и опредељују Србе за Царство Небеско.

И Метохија има своје борбе за земаљско битовање и историјско деловање људи на њој.

Зато је боље, и тачније, историјски и духовно посматрано, рећи и закључити: да је Косовометохијска историја Српска и битословље Српског народа у јединственом знаку четвороконачног Крста који је истовремено и бесконачни Васкрс.

Човек је Крст, живи ходећи усправни и водоравни Крст, смртно распето и пасхално васкрсно биће, на земљи распрострто и са земље усправљено и уперено ка Небу.

Срби су заиста Небоземни народ, јер нам је таква вера, и таква историја – откако смо познали Христа Богочовека, поверовали Распетоме и Васкрсломе, и пошли за Њиме – Јагњетом Божјим, кудгод Оно пође (Откр.14,4) -Његовим и нашим Крсноваскрсним путем (Мр. 8,34-36).

То је тако, и јесте, и биће. Макар се и потсмевали и ругали безбожници и безаконици, нељуди и безљуди, надмени силници и кукавички насилници, антиљуди и антихришћани, ма то били и наметнути споља и изнутра властодршци, отуђеници од човештва и човекољубља, од светиња физичке и духовне Патрије и патриотизма, комунисти или капиталисти, подједнако исти, са истока без Источника, или са запада без Есхатона, са истока без Светлости Истока, са сумрачног запада без Зоре Будућности.

У знаку Крста и Васкрса видео је и доживео Косово, бранио га и одбранио у души, свести и савести Србиновој Лазарев син Стафан Високи, покосовски Србин, поборник а не издајник Косова и Метохије после Косовског полома. Он нам је и данас пример и вођа, а не надмени лицемери Запада, или домаћи малодушници, депресивне мртве савести без-образ-ника. И свети песник слова Љубве и данас нам, са Народом Песником, поручује:

Браћо моја, Срби Православни,

ак’ и јесмо изгубили царство

душе своје губити немојмо!

На Косову и Метохији није се никад престајало памтити Славно Косово и Метохијски Манастири, и очекивати ослобођење, поручује нам Призренац Петар Костић. Ту поруку смо и недавно чули боравећи на светој Заветној Земљи Српској, страдалној али увек живој, јер Крсноваскрсној.

А какве поруке Србима на Косову и Србима од Косова до Јадовна шаље данас Премијер Србије?

„Готово 10 година Косово је било табу тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваниченои Уставом (сиц!?). Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже”. (НИН, 7. март 2013; пренели и већи листови).

„Шта очекивати у држави у којој се премијер јавно одриче свог Устава”? (В. Новости, 10.2.2013).

И слага Премијер овакве, с оваквим Председником Владе унесрећене Србије. Слага као лицемер и преливода, директно у лице, у срце и памет, свест и савест сваког будног, слободног и одговорно памтећег Србина. Осим ако је толико забораван да не памти да је он исти, не само последњих десет, него и више деценија био у власти и на власти, за које време је Косово и Метохија отуђивано и губљено, понајвише од његових комуниста, главних криваца за новију трагичну историја Косова и Метохије.

(Шта очекивати кад и његов Председник овакве Србије изјављује: да би следовао Титову „спољну политику”, а знамо добро да је она била по цени унутрашње антисрпске политике? – обе изјаве у Политици,10.3.2013).

И још се не запита заборавни а лако причљиви Премијер: Колико су његови овакви „преговори” и фамозни му овакав „дијалог”, допринели и доприносе таквом стању Косова. (Ако овако настави, ускоро неће моћи да оде ни у Прешево, ни у Нови Пазар, јер тамо одлучују западни амбасадори, што је такође „табу тема”).

Зашто се г. Дачић није запитао: докле ће овакав преговарач са ратним злочинцем Тачијем (шта би са истрагом о „Жутој кући”, макар по извештају Дика Мартија, о чему Косовски Срби, и светска јавност, одавно знају много више?), са оваквим удворичким односом према лицемерју врха Европске заједнице и „тоталитарне демократије” Америке, зарад митологије о псевдорају „Европске Комуне”, докле да прича бајке и обмане Србима Косова и Метохије, и не само њима (довољно је само сравнити његове изјаве пре и после сваког „дијалога” у Бриселу, и упоредити их са Тачијевим, а још пре упоредити их са „достигнутим договорима” и резултатима на терену)?

Издаја Косова је на делу, као и „успостаљање граница” (јер г. Премијер вели да „не зна/мо/ границе Србије”), а на то поодавно подсећају многи паметни и патриотски Срби, и наравно људи Цркве (за које Косово и Метохија није никада била „табу тема”, па ни под Титровом и овом садашњом влашћу – види: Задужбине Косова, 1986; Меморандум СПЦ о Косову и Метохији, Бгд. 2004, и најновији Потсетник).

Г. Премијер никада не рече Ако Бог да, попут нпр. Пашића у сличној или и горој ситуацији. А како и да се присети и призове Бога Живога и Истинитога, Бога Небоземнога, јер Оваплоћенога и Распетога и Васкрслога, Који на Небу живи и на Земљи је присутан с нама у све дане до свршетка века (Мт.28,20), кад не верује ни у Земаљску Србију са срцем јој Косовом и Метохијом?

Недавно је г. Дачић (в. званични сајт РТС, понедељак, 3. септембра 2012), изјавио, уз остало, новинарима у Основној школи „Јован Дучић” у Београду, где је присуствовао почетку нове школске године, дакле пред Српском децом: „Хоћу да водим реалну пиолитику, а не небеску Србију” (писао сам му о тој изјави отворено писмо, 3. 9. 2012; в. и пре тога Писмо Председнику Николићу), и тиме открио свој марксистичко-евроамерички, обезбожени и обезличени тип човека и народа – у само голој хоризонтали, пузећег бескичмењака, коме је „отац гроб”, по Многострадалном Јову.

И данас, на Пасхалне Задушнице, важи на Косову и Метохији, и свецелој Србији, пророчка реч српског песника:

„Не може Агарен/ и одступник/ да брани твој род/ Нити ће паликућа/ од пожара/ да спасава/ Из ропства мисирског/ неће те извести/ рука фараона / Лажни избавитељ/ пречицом води/ до новог ропства/ и Вавилона.

Ман.Тврдош, Херцеговина, 10. март 2013. + Епископ Атанасије


Извор: Факти

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[florenntina]

Dobri nas Tasa, neka nam ga Bog pozivi. Pitam se kako li je njemu kada smo mi koji ne znamo ni delic onoga sto on zna o Kosovu i  Metohiji (u smislu njegovog znacaja za duhovni identitet srpskog naroda) ovoliko ocajni... Neka nam je Bog na pomoci!

[Milan Nikolic]

Мени су ове речи тешке и превише политичке. Вероватно се владика ослања на неке политичке прогнозе за наредне деценије.

 

Шта год да буде било у будућности, ми смо на путу одумирања као народа. Слажем се и ја да Косово никада не треба признати као туђе, али ми ћемо то Косово насељавати пре Индијцима и Кинезима.

 

За мене је то реална политика. Треба да пружимо све своје другима, научити их нашој култури, надахнути их вечним вредностима.