Чудо доброте - када људи помогну - оглед о људскости

[Ljubičasta]

Pridruzujem se pohvalama za otvaranje ovakve teme. facenew22222222 I ja cu da doprinesem kad naidjem na nesto zanimljivo.

[Олимп]

  On 28. 7. 2013. at 22:57, Ljubičasta рече

Pridruzujem se pohvalama za otvaranje ovakve teme. facenew22222222 I ja cu da doprinesem kad naidjem na nesto zanimljivo.

:bendoff:

[Arsenija]

Policajac spasio devojčicu

13.jul 2013.

"Девојчици коју је водена струја, у пластичном чамцу, одвукла на средину канала у београдском насељу Борча, полицајац приправник Марко Јанков помогао да се безбедно врати на обалу."RTS

 

 

BEOGRAD - Nije razmišljao o opasnosti!
Policijska patrola PS Borča spasla je osmogodišnju devojčicu Katarinu Stojković iz čamca koji je plutao kanalom Vizelj. Plastični čamac, u kojem je devojčica bila sama, iznenada se otkačio od obale, a struja ga je odnela do sredine kanala, gde je dubina vode i do tri i po metra.

Pecaroši čuli krike

- Čamac se upetljao u travu i ljuljao se. Izgledalo je kao da će svake sekunde da se prevrne. Dete je bilo preplašeno. Plakalo je i dozivalo pomoć dok je bespomoćno stajalo u čamcu koji je zapljuskivala voda - kaže Kurirov izvor iz istrage.

Zapomaganje devojčice čuli su pecaroši, koji su odmah pozvali policiju. Na lice mesta izašle su dve patrole.
- Pripravnik Marko Jankov odmah je utrčao u obližnji kajakaški klub i uzeo plastični kajak. Hrabro je uskočio u vodu i veslao rukama dok nije doplivao do uplakanog deteta, a zatim je prešao u devojčicin čamac. Zagrlio ju je i tešio i zajedno su doveslali do obale, gde su ih sačekale Markove kolege - kaže naš sagovornik.
Katarina je imala sreće, pošto je u tom delu kanala voda puna korova i trave.

Zagrlila svog spasioca

- Da je upala u vodu, ko zna da li bi preživela. Kanal je nezgodan i za iskusne plivače. Sve vreme je grlila policajca i govorila mu: „Pamtiću te dok sam živa“ - kaže izvor Kurira.

Devojčicina majka Ivana Stojković ubrzo je stigla na lice mesta i zahvalila se policajcima.

 

 

http://grid3.rs/read/news/302447433/3853985/zahvalna-policajcu-pamticu-te-ciko-dok-sam-ziva

[Gordana .]

Manastir u Slancima: Trpeza za sve gladne

M. LOPUŠINA | 04. oktobar 2011. 20:52 | Komentara: 6

U Manastiru Sveti Stefan u Slancima, među brojnim vernicima i stotinak njih koji dolaze zbog ručka. Iguman Andrej: Nemamo dovoljno mesta da primimo sve ljude

 

Foto Z. Jovanović

 

OD ranog jutra prošle nedelje reka ljudi se preko Mirijeva i Velikog Sela kod Beograda slivala u zaseok Slanci. Neki su išli pešice, neki kolima, ali su svi nosili darove za manastir u koji su se uputili. Hram posvećen svetom Stefanu smešten je između dva brda, na zaravani koja je okružena plastenicima, šatrom i velikom letnjom kuhinjom.

 

U njoj monasi lože veliku peć na kojoj sestre Dafne i Angelina spremaju ručak za 300 duša.

- Oko stotinu ljudi dolazi stalno da se prehrani, jer misle da je naša manastirska trpeza narodna kuhinja - govori gospođa Marija, jedna od gošći koje pomažu oko trpeze.

Ovaj manastir, koji je osnovao Sveti Sava početkom 13. veka, danas je jedan od najposećenijih hramova u prestonici. Zaslugu za to ima njegov starešina iguman Andrej Jovičić, koji je u manastiru od 1992. godine.

- Kada sam došao ovde, zatekao sam monahinju Glikeriju - priča iguman Andrej. - Otac Avakum je je brinuo o mladim porodicama i nerotkinjama. Koga je Avakum u brak spojio, niko ih nije rastavio. Osam žena je dobilo porod koristeći našu lozu svetog Simeona. Ja brinem o bogosluženjima i predavanjima, zbog kojih narod masovno dolazi u manastir.

 

Kako su predavanja o životu bez poroka i pravoslavlju počinjala posle liturgije, pre pet godina iguman Andrej je odlučio da posetioce časti krofnama i čajem, da bi ostali da slušaju uvažene predavače. S vremenom se taj običaj pretvorio u besplatni nedeljni ručak za narod.

- Ovo je trpeza ljubavi, koja hrani siroti narod, ali ga i duhovno obogađuje. Ko ne zna, sveta liturgija je kompletna tek sa tradicionalnom srpskom trpezom. Zato je manastir Sveti Stefan mesto ostvarene srpske sabornosti - kaže glavna kuvarica gospođa Angelina.

Ove nedelje za ručak se služila supa od karfiola, paprikaš i grožđe. U kuhinji su se spremali ajvar, paradajz sok i džem od šljiva za zimnicu. Sve je od voća i povrća sa manastirskog imanja, koje obrađuje svih 14 monaha. Dosta hrane daruju dobri ljudi.

 

- Mi iz sela Slanci dolazimo da pomognemo igumanu da zbrine ovaj narod. Neko od nas radi, neko daruje hranu, a biznismeni iz Beograda, Zrenjanina, Niša i Subotice donose meso i ribu. Za nas seljane nedeljni sabor nam je draži od odlaska u centar Beograda - priča Miloš Rakić, stari Slančanin.

 

Među posetiocima najviše je mladih ljudi sa decom, žena koje nemaju, a žele decu, penzionera, ali i poslovnih ljudi. Košarkaš Dejan Tomašević, koji je pomogao izgradnju igumanovog doma, velike sale za svadbe i konaka, došao je sa porodicom.

- Nemamo mesta da primimo sve ljude na nedeljni ručak i na konak. Kad zahladni, mnogi hoće da zimuju kod nas, makar spavali napolju na tremu - zabrinut je iguman Andrej. - Imamo obećanje SO Zvezdara da ćemo da dobijem jednu baraku da smestimo narod, pa sve mislim da nam pomognete u tome - ispraća nas ophrvan mislima o predstojećoj zimi iguman Andrej.

DAR 
„NOVOSTI“ REDAKCIJA „Novosti“ je manastirskoj biblioteci poklonila 50 naših izdanja. Iguman Andrej se zahvalio i zamolio čitaoce da manastiru daruju knjige. Kaže potrebna im je najraznovrsnija literatura - klasična, verska, naučna i istorijska dela.

VESTI IZ RUBRIKE

 

 

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:347770-Manastir-u-Slancima-Trpeza-za-sve-gladne

[Gordana .]

НА фотографијама је и сестра Маца, која заједно са сестром Бранком, Снежом и многим другим добрим људима помаже да гладни буду нахрањени и људски достојанствено послужени.

[Volim_Sina_Bozjeg]

  On 29. 7. 2013. at 6:33, Gordana Majkic рече

НА фотографијама је и сестра Маца, која заједно са сестром Бранком, Снежом и многим другим добрим људима помаже да гладни буду нахрањени и људски достојанствено послужени.

Manastir je metoh manastira Hilandar i mogu da potvrdim sve ovo o cemu se napisalo.

Nema coveka nema beskucnika koji je bio odbijen ili da prespava ili da se nahrani u manastiru.

Kad se zavrse sve obaveze monasi znaju i da zaigraju fudbal na male golice na travi pored Crkve.

Morao bi opet da nadjem dan dva da odem molim se zajedno sa monasima i obavljam poslove oko manastira.

Posle toga ispovest i pricesce i ja sam barem nekoliko nedelja kao nov.

[о.Небојша]

Поучна је прича о Муслиману који је спасао војника ЈНА, Србина. Бадава све провере КОС-а кад возач генерала ЈНА, бежи својима. Спасао је војника, али му је рекао да се представи као Мирсад, што показује како су пролазили Срби у муслиманском делу Сарајева.

И онда прича о бомбардовању, као да нису они гранатирали српски део Сарајева.

[мирођија]

  On 29. 7. 2013. at 6:30, Gordana Majkic рече

Manastir u Slancima: Trpeza za sve gladne

M. LOPUŠINA | 04. oktobar 2011. 20:52 | Komentara: 6

 

 

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:347770-Manastir-u-Slancima-Trpeza-za-sve-gladne

 

  Драга Гордана,пуно ти хвала за  текст, јер у августу реба да посетим овај манастир ако Бог да, важним поводом.

  Сада знам да могу доста тога да понесем што ће бити на корист људима који долазе и оцу игуману и монахињама.

  Заправо шта год можемо да понесемо, биће на корист.

  Још једном хвала теби, и хвала и слава Богу.

 

  Сада бих хтела да кажем и коју лепу али заслужену реч о баки Живадинки Аранђеловић из села Бачина код Варварина.

  То је верница која не може ниједан дан да замисли без одласка у цркву,а ако је могуће и на литургију.

  Велика је молитвеница за цео свет, за све своје сељане,за своју породицу, и на крају и за себе.

  Посетила је све србијанске цркве и манастире, и можда још два три су јој остала на Фрушкој Гори да посети.

  Била је и у Јерусалиму. Деца су јој то омогућила.

 

  Када је у Београду код деце, а то је претежни део године, иде свакога дана на литургију.Односи жито за помен мртвих,

  има велики списак.

  Деца се шале па кажу,''мама, ти сав новац одне у цркву, и за помињање живих и упокојених.''

 

  И мени су њене молитве помогле у тешким моментима.То јест помињања на литургијама.

  Када је била у Светој земљи оставила је повеће спискове за помињање у свим манастирима и црквама у којима је била.

  Она  је заправо живо молитвено правило.

  У свом дому има пуно икона,и каже да јој никада није превише икона...

 

  Ако може да постоји световна схимонахиња, то је бака Живана.

  Јер она је у скоро сталном посту и причешћује се редовно са дозволом свог пароха.

  Првом приликом ћу вам поставити и њену фотографију...

  Она је мајка моје пријатељице, и куме...и познајем је јаааако дуго. Осећам велику блискост и радост у њеном друштву.

 

  Када поставим њен фото можда ће је форумаши из Београда и препознати са литургија...

[Олимп]

  On 28. 7. 2013. at 19:28, Милан М. рече

http://www.youtube.com/watch?v=MGEiA80ZL08

Да, овај видео је невероватан. Иако је тако снимљен, има заиста дубоку по(р)уку, да није тешко бити фин, и "љуби ближњега свога као самога себе..." Замислите да је заиста овако.... Невероватно би било.. Али није то неизбежно, само требамо сви ми да радимо на томе, и да се не обазиремо на друге.

[Олимп]

Желите ли да упознате хероја о којем медији нису писали? Камерон Лиле, сениор са Универзитета у Њу Хемпширу, је тренирао 8 година да би се такмичио у спортској дисциплини бацање кугле, за Америку, следећег месеца на Америчком Источном првенству. Рекао је тренеру да не може да иде, због доброг разлога. Пре две године, узели су брис коштане сржи од Камерона ради увођења у регистар у својој школској кафетерији. Прошло је доста времена, па је и заборавио на то. Једног дана му је зазвонио телефон, и доктор му је рекао да је дечку од 28 година који има леукемију, коме је остало још 6 месеци живота, потребан хитан донор, а да се Камеронова коштана срж 100% подудара са његовом коштаном сржи. Такви се срећу у размери 1:5 милиона. Донирањем своје к. сржи, могао би спасти овога странца, али његов живот и каријера не би више могли бити као пре. Наиме, његова каријера би била готова. Камерон је на то одговорио, да је то питање чиста глупост. И прихватио донирање.
Ето како је Камерон изабрао живот уместо трофеја.

"Био сам изненађен и веома срећан! Присао сам одмах. После тога сам размишљао о свему и шта је значило одустајање са такмичења, али никада нисам имао друго мишљење о донацији, него да сам исправно поступио. Да сам рекао не, он не би имао донора." Каже Камерон.

 

Извор

[Ignjatije]

 

Ko je bio Srđan Aleksić

Srđan Aleksić je bio bosansko -hercegovački Srbin iz Trebinja kojeg su ubili vojnici Vojske Republike Srpske jer je branio svog sugrađanina Bošnjaka od batinanja. Preminuo je 27. januara 1993. godine.

 

Srđanov otac Rade bio je košarkaški trener. Vaspitavao ga je, u skladu sa porodičnom tracijom, da "u svakom čovjeku vidi samo čovjeka, da ga razlikuje samo po poštenju, po dobroti, po znanju."

 

Majka mu je rano umrla, a brat poginuo u udesu motornim zmajem, iznad Petrovog polja, u blizini Trebinja.

 

Srđan se amaterski bavio i glumom za šta je dobio i više nagrada, a nastavio je da glumiti i u toku rata u Bosni i Hercegovini, u predstavi „San ratne noći“. Takođe bio jepionirska plivačka nada tadašnje Jugoslavije, te juniorski rekorder u plivanju.

U ratu na prostoru bivše Jugoslavije bio je pripadnik Vojske Republike Srpske koju je napustio tako što je vratio oružje pred zgradom opštine u Trebinju, zgrožen onim što je vidio. 

 

U to vrijeme, početkom 1993. godine, vršen je progon muslimana iz Trebinja. Ukupno je oko četiri i po hiljade Bošnjaka napustio Trebinje. Papire o dobrovoljnom iseljenju potpisao im je ratni gradonačelnik Trebinja Božidar Vučurević, koji je rekao: “Ponosan sam što su otišli na civilizacijski način.”

 

Dana 21. januara 1993. godine, grupa pripadnika Vojske Republike Srpske je legitimisala osobe na trebinjskoj pijaci. Nakon što su ustanovili da je jedna od legitimisanih osoba Alen Glavović, Bošnjak, počeli su da ga maltretiraju i tuku. Tada je Srđan priskočio u pomoć Alenu, "čija jedina krivica je bila sadržana u njegovom imenu". 

 

Izrevoltirani postupkom Aleksića četvorica vojnika naočigled prolaznika i policajaca, kundacima pušaka krvnički su pretukli Srđana. Sve se dešavalo blizu pijace i policijske stanice u Trebinju. 

 

Od zadobijenih batina Srđan je pao u komu, i preminuo je 27. januara 1993. godine. Kada je ubijen Srđan Aleksić je imao 26 godina.

 

Srđanov otac je u čitulji napisao: „Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost.“

 

Jedan od napadača na Srđana je poginuo tokom rata, dok su ostali osuđeni na 28 mjeseci zatvora. Alen Glavović danas živi u Švedskoj, oženjen je i ima dvoje djece. Svake godine posećuje Trebinje, Srđanov grob i njegovog oca. 

[Олимп]

Може ли се замислити реакција када би овом сиромаху купили оригинал патике, и обукли?

Непроцењиво.

[Олимп]

  On 29. 7. 2013. at 19:11, Ignjatije рече

 

 

Srđan Aleksić je bio bosansko -hercegovački Srbin iz Trebinja kojeg su ubili vojnici Vojske Republike Srpske jer je branio svog sugrađanina Bošnjaka od batinanja. Preminuo je 27. januara 1993. godine.

 

Srđanov otac Rade bio je košarkaški trener. Vaspitavao ga je, u skladu sa porodičnom tracijom, da "u svakom čovjeku vidi samo čovjeka, da ga razlikuje samo po poštenju, po dobroti, po znanju."

 

Majka mu je rano umrla, a brat poginuo u udesu motornim zmajem, iznad Petrovog polja, u blizini Trebinja.

 

Srđan se amaterski bavio i glumom za šta je dobio i više nagrada, a nastavio je da glumiti i u toku rata u Bosni i Hercegovini, u predstavi „San ratne noći“. Takođe bio jepionirska plivačka nada tadašnje Jugoslavije, te juniorski rekorder u plivanju.

U ratu na prostoru bivše Jugoslavije bio je pripadnik Vojske Republike Srpske koju je napustio tako što je vratio oružje pred zgradom opštine u Trebinju, zgrožen onim što je vidio. 

 

U to vrijeme, početkom 1993. godine, vršen je progon muslimana iz Trebinja. Ukupno je oko četiri i po hiljade Bošnjaka napustio Trebinje. Papire o dobrovoljnom iseljenju potpisao im je ratni gradonačelnik Trebinja Božidar Vučurević, koji je rekao: “Ponosan sam što su otišli na civilizacijski način.”

 

Dana 21. januara 1993. godine, grupa pripadnika Vojske Republike Srpske je legitimisala osobe na trebinjskoj pijaci. Nakon što su ustanovili da je jedna od legitimisanih osoba Alen Glavović, Bošnjak, počeli su da ga maltretiraju i tuku. Tada je Srđan priskočio u pomoć Alenu, "čija jedina krivica je bila sadržana u njegovom imenu". 

 

Izrevoltirani postupkom Aleksića četvorica vojnika naočigled prolaznika i policajaca, kundacima pušaka krvnički su pretukli Srđana. Sve se dešavalo blizu pijace i policijske stanice u Trebinju. 

 

Od zadobijenih batina Srđan je pao u komu, i preminuo je 27. januara 1993. godine. Kada je ubijen Srđan Aleksić je imao 26 godina.

 

Srđanov otac je u čitulji napisao: „Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost.“

 

Jedan od napadača na Srđana je poginuo tokom rata, dok su ostali osuđeni na 28 mjeseci zatvora. Alen Glavović danas živi u Švedskoj, oženjen je i ima dvoje djece. Svake godine posećuje Trebinje, Srđanov grob i njegovog oca. 

 

Невероватна прича брате.

Он спасао Алена, а Господ њега. Пример како једно добро дело милошћу Божијом може опрати сва безакоња у животу.

[Arsenija]

Drage mame i vi koje ćete se uskoro ostvariti u toj ulozi,

ovo je priča Danijele Kerekeš, mame koja je donirala višak svog mleka Institutu za neonatologiju u Beogradu i time pomogla mnogim prevremeno rođenim bebama da dobiju najbolju i najzdraviju ishranu – majčino mleko.

 

http://www.bankamleka.rs/iskustvo-jedne-mame.html

[Sanja Т.]

Дивна, дивна, дивна тема