Упокојење, појам смрти....

[makarijecelijski]

Videh na forumu jedno interesantno pitanje pa, taman kad se resih da odgovorim,odlucio sam da pitanje preformulisem i da postavim tezu ovakvu kako sam naveo u naslovu. Zivot je, dar Boziji,kojim je obdareno sve na planeti.Sve zivi Duhom Bozijim i u njemu postoji.Bog je stvorio svet i coveka u njemu za neprastano zivljenje. Odakle onda smrt,kao pojava koja remeti sveze ljubavi i zajednice? Da li su Adam i Eva u edemskom vrtu bili u nekom mestu ili u nekom STANJU? Iz teksta Sv.Pisma pre bismo mogli zakljuciti da je Edemski vrt bio STANJE, a ne samo neko mesto na planeti.Sv. Grigorije bogoslov kaze da je stvaranje sveta gradjenje Crkve, Crkva kao sto znamo nije opredeljena mesto vec stanjem ljudi koji u njoj zive. Da ne duzimo mnogo,smrt je dakle posledica poremecenog odnosa Boga i Negovih stvorenja.Samim tim Crkva i samu smrt,koja nesumnjivo ima i svoju fizicku stranu, ne dozivljava kao stanje FIZICKE ili BIOLOSKE MRTVOSTI vec uvek kao stanje odnosa sa Bogom. To potvrdju i reci Hristove koji kaze KO VERUJE U MENE AKO I UMRE ZIVECE. Ili pokazujuci drugu realnost OSTAVI MRTVE NEKA ZAKOPAVAJU SVOJE MRTVE. Ako dozivljavamo pitanje zivota i smrti u svetlu pravoslavnog predanja da li onda mozemo da razgovaramo o zivotu posle smrti ili o zivotu posle Vaskrsenja Nismo li pod predstavkom ZIVOT POSLE SMRTI, smrt mozda shvatili samo FIZICKI, i time joj umanjili opasnost koju SMRT kao stanje zaista predstavlja, a time samim umanjili znacaj Vaskrsenja, kao pobede nad RAZDVOJENOSCU i ponovne uspostave istinskog odnosa LICEM KA LICU Boga i Njegovih ljudi. Ajde malo da bogoslovstvujemo u ovom pravcu. Iskreno vas, Makarije,jeromonah

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Sta me ceka kad se preselim ,neznam tacno ! Ali znam da je Jedan Vaskrsao iz mrtvih i da ka njemu hodam i da sam mu svakim trenom sve blize ! Smrt je samo jedna tacka na polupravoj zivota ko sto rece Sveti Vladika Nikolaj !

[Slusalica]

Nedavno sam bila mnogo bolesna,tada sam u punoci svoga bica osetila koliko je velika zelja za zivotom,u meni.To je najaca zelja u coveku,to sam sigurna.Nisam sebe mogla zamisliti mrtvom u smislu telesne smrti,ni na tren,dok traje moje upokojenje.Kada bi nekako moglo da zivim u zadnja vremena,i da dozivim opste vaskrsenje,jos za ovoga zivota,to bi mi bilo najdraze.Kakve veze to ima sa ovom temom, to cu sada da objasnim.Godinama se po pravoslavnim forumima raspravlja na ovu temu.Svi argumentovano brane svoje stavove,velike reci upucuju jedni drugima,nasim vladikama i teolozima.Kada je ta tema aktuelna forumi su najposeceniji.

[Баба]

Нема живота после смрти.

Надам се и чекам васкрсење мртвих, то би био живот.

После смрти има постојања, некако постојиш , али ниси сав свој, мислим фале ти одређени делови, рецимо тело, и другачији је осећај, а и другачији је поглед на "живот" .

:cheesy1: :cheesy1: :cheesy1:

[Ковач]

Живот после смрти? Има ли Светог Оца да ово пориче? Не, ни једног јединог.

Душа је утвара рече неко. Тачно. Но утвара је и свака душа у живом телу човека који се удаљи од Господа Христа. Када човек остане без благодати Духа Светога његова душа постаје "привиђење, утвара, усплахирени слепи миш, плен демона, игралиште страшила".  (наведено је мисао аве Јустина)

Оче Макарије, наставите, читамо вас пажљиво.

[Александар Милојков]

Неспорно је да из отачке мисли, али не само њихове већ и из Хористових речи, можемо закључити да након смрти постоји извесна егзистенција човека, односно његове душе.

Међутим, када говориомо о животу, онда под тим треба да подразумевамо управо васкрсење тела, односно поновно сједињење растављеног - душе и тела. То што се душа одваја од тела и на неки начин наставља да постоји, то никако не сме, за нас хришћане, да буде радост и утеха. Напротив, то је трагедија, то је распад конкретног човека. Истина нашег бића је јединство душе и тела и то је истинско превладавање смрти. Зато ми чекамо васкрсење мртвих и томе се радујемо.

Но, ако неко каже да човек након смрти одлази у небиће (у апсолутном смислу умире, нестаје га потпуно), тај не говоти истину. Хришћанско, отачко, схватање смрти је схватање као - разлагање, растављање сложеног бића. Ако погледате, ни тело не одлази у небиће. Оно се разлаже на елементе од којих је саздано (колико знам, наука тврди одржање материје и енергије). Са душом не бива исто што и са телом, јер је душа проста, није састављена из делова. Такође, она припада сфери духовног (такође створеног), а не материјалног. Човек је биће које у себи уједињује материјални и духовни свет, управо што у себи носи две природе: материјалну и духовну.

Дакле, да закључимо: након смрти постоји егзистенција душе, као свесне. Тело се распада на своје саставне делове, али ни оно не одлази у небиће. Васкрсење мртвих јесте поновно састваљање растављеног и возглављење свега у Спаситељу. Тада ће створена приода у Њему заиста добити бесмртност, односно нераспадивост. Некима ће то бити на радост, некима на патњу. Све зависи од личне слободне воље. Они који су чезнули за Животом, радоваће се Животу. Они који су промашили циљ, желеће да нестану. Међутим, неће моћи, јер ће створена природа у Личности ИХ добити својство нестворене: бесмртност и нетрулежност. То ће за њих бити егзистенцијални пакао.

[makarijecelijski]

Gospodo moramo biti svesni da je samo Bog nematerijalan, sve ostalo je materijalno pa makar bilo i DUHOVNO kako volimo da kazemo, jer je sastavljeno iz materije pa makar ona bila i najfinija kako bi stari jelini rekli ETERICNA.Dusa je dakle materijalna i ne postoji van materijalnog sveta pa mmakar se zvao i duhovni.

Ipak smatram da malo idemo u krivo, zasto non_stop razlazemo coveka na njegove sastavne delove nije li tako nastalo Monofizitstvo jeres poricanja prirode,shvatimo coveka kao JEDINSTVENO bice a ne samo SASATAVLJENO.

Sto se tice pozivanja na O. Justina, moramo shvatiti njegov pesnicki karakter u mnogim njegovim spisima, pa da ne uzimamo olako sve sto kaze.

Covek rastavljen na sastavne delove nemoze postojati,tako da nikako ne moze biti govora o specijalnom stanju duse ili tela u vremenu obitavanja u smrti.Ne znam koji je otac o tome govorio

[Александар Милојков]

Ја нисам наишао на оца који то пориче. Наравно, ми морамо да размишљамо о човеку управо у категоријама целовитости - као психосоматско биће. Јер, једино је тако човек - човек. И једино тако можемо да говоримо о животу човека. Жив човрк - психосоматско биће. Претерано инсистирање на некаквом животу душе нако смрти, обесмишљава постојање тела. Коначно, обесмишљва Христово оваплоћење. Нажалост, постоје хришћани који то тако не схватају. Зато спасење схватају као етичко, а не као онтолошко питање.

[Guest Светлана]

Тхнитопсихите.

Јеретици из 3. века, који су се појавили у Арабији, названи су тако од Дамаскина (О јересима 90, PG 94, 757), јер су сматрали да људска душа умире са телом. Они су сматрали да ће душа васкрснути заједно са телом при Другом Христовом доласку.

[Ковач]

За брата Ацу:

Хришћанско, отачко, схватање смрти је схватање као - разлагање, растављање сложеног бића. Тако је. Ово је требало древним јелинима објаснити и то су рани Оци завршили. Но то је поука онима који верују у божанство душе а у које божанство верује савремени човек? Он верује у божанство ТЕЛА. Тело, телесна удобност и уживање је највећа вредност савременог човека. Зато је изузетно важно наглашавати му да  душе у загробном животу располажу потпуном личношћу и самосвешћу и да оне осећају, сазнају, схватају, pacуђуjу, и уопште обављају све психичке радње.

Коме је данас утеха и радост сазнање да постоји загробни живот? Веруј ми мени није. Сваки иоле побожан човек стрепи од овог драматичног тренутка. Растанак душе од тела је радост и утеха једино светим људима и светим мученицима што сведоче Света Житија.

Како то загробни живот душе обесмишљава оваплоћење Христово? Па и Његова човечанска природа је три дана била раставена на душу и тело. Шта је онда чудно и згражавајуће у загробном животу?

У свему осталом се слажем са тобом.

[Ковач]

Оче Макарије,

слажем се са вама. Душа је на неки нама непојмљив начин вештаствена (материјална) јер "само је божанство истински невештаствено и бестелесно" (Св. Јован Дамаскин)

[Александар Милојков]

Ништа то није спорно што наводите, брећо и сестре. Ја само кажем да то није суштина хришћанске вере и да су приче о томе беспотребна нагађања и мудровања. Штагод да се са душом дешава након смри (а ми исповедамо онако како нас оци наше Цркве научише) то не мења ствар - када је коначни циљ у питању, а то је Васкрсење мртвих.

Мислим да би нам свима корисније било да о томе расправљамо и да на основу тога говоримо о смислу наших живота и о нашим међусобним односима.

Оци су онолико причали о бесмртности душе из једног разлога - били су изазвани паганском филсофијом. Та философија је учила да је душа вечма (нестворена) и да је душа заправо истина постојања човека (разни облици платонизма). Они (пагански философи) су презирали тело, сматрали га "тамницом душе". Зато су оци толико говорили о души, инсистирајући на њеној створеност и на њеној неодвојовости од конкретног човека (дакле, душа постоји само као душа конкретне особе). Један од највећих отаца раног хришћанства, свети Иринеј Лионски (крај 2. и почетак 3. века) жестоко се супротстављао таквим учењима (разни гностички правци). Желећи да покаже праву истину постојања човека као психосоматског бича, он је говорио: "Тело без душе је леш а душа без тела је утвара."

Мислим да и ми требамо да следимо управо овакав поглед на човеково биће. То нам наиме и сам Госпо Својим оваплоћењем сведочи. Човек је психосоматско биће и само као такав се спасава или пропада.

[w.a.mozart]

inace adam i eva bi umrli i da nisu zgresili jer besmrtnosti nema bez Hristovog ovaplocenja-koje bi se po bozjem promislu desilo i da nije doslo do praroditeljskog greha,jer Hristos je nas krajnji cilj-SV.mAKSIM iSPOVEDNIK

[w.a.mozart]

apsolutno se slazem samo sam bio previse kratak i nedefinisan TOOOOOOOOOO 

[Александар Милојков]

Дакле, да поновим, да не буде забуне. Свети Максим каже: И да човек није сагрешио, опет би се Христос јавио. Тајна Христа је заправо превечна намера Бога Оца да свет постоји вечно. Та воља Оца могла се оставрити тако што ће се створено (које нема живот и бесмртност по себи самоме) сјединити у заједници са нествореним, односно са Богом (који је Онај који јесте, који је Живот по себи). То сједињење се и догодило у Личности Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа, кога исповедамо као истинитог Бога и истинитог Човека. У његовој Личности заједничаре божанска и човечанска природа: несливено, нераздељиво, неизмењив и неразлучно (халкидонски догмат, 4.-ог Васељенског сабора).

Зато хришћани на овоме терба да темеље своју веру у бесмртност и вечни живот, а не на бесмртности душе. Душа као творевина не може и не сме да буде "гарант" наше бесмртности (иако верујемо да је она Божијом благодаћу бесмртна, односно нераспадљива, свесна и након смрти тела).