Црњански у интерпретацији Црњанског

[JESSY]

LJUBAVNICI

Niko nas neće podeliti više,
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne,
a sve što je staro u ljubavi,
plače sve tiše.
Još malo samo, pa ćemo
sumorni, sa osmehom tužnim,
u strastima ružnim, stati,
bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili nečem drugom,
moćnom, nad proplankom jedne šume mlade,
naći ćemo opet svoje nade.

U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.
I, kad, opet, kao večni cvet,
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
nećemo znati koji greh to beše,
među gresima što ko oblaci plove,
što nam ta tela i duše dade divne i nove.

[JESSY]

Sećanje na Miloša Crnjanskog (video)

• Na današnji dan, 30. novembra 1977. godine, umro je srpski pisac Miloš Crnjanski, možda najveći „mađioničar reči“ u našoj književnosti.

Foto: Wikipedia/Eπαμεινώνδας

U Beču i Parizu studirao je istoriju umetnosti i filozofiju, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao profesor i novinar, a od 1928. bio je u diplomatskoj službi u kojoj ga je u Rimu zatekao Drugi svetski rat. Iz Rima je kasnije otišao u London. Vratio se u Beograd 1965, posle čega je objavio poslednje delo „Embahade“.

U romanu „Seobe“, čiji je prvi deo napisao 1929. a drugi 1962, uspeo je da poetizuje istorijsku viziju inspirisanu tragičnim rasejanjem Srba, a da je pri tom ne liši činjenične osnove. Roman je velika istorijska freska i poema o lutanju i bespuću.

Ostala dela: romani „Dnevnik o Čarnojeviću“, „Kap španske krvi“, „Kod Hiperborejca“, „Roman o Londonu“, pesme „Lirika Itake“, „Lament nad Beogradom“, novela „Priča o muškom“, drame „Maska“, „Konak“, „Nikola Tesla“, putopisi „Ljubav u Toskani“, „Knjiga o Nemačkoj“, „Naša nebesa“, „Naše plaže na Jadranu“.

[JESSY]

[JESSY]

Život se ne mijenja ,on prolazi.

 

Ne,ne postoji nikakva zajednica ljudi.Priča je to.Postoji samo samoća čovjeka.

 

Nada je najviši stepen mudrosti u ljudskom životu.

 

Oni, koji ne umiju da se pretvore u glumca – u svom životu – ostaju ostrva.

 

U budućnost treba ići. U budućnost gledaju i idu svi srećniji narodi.

 

 

Ja vidim da će doći jedno bolje stoljeće. Ono uvijek dolazi.

 

Osjetih, jednog dana, svu nemoć našeg života i zamrženost naše sudbine. Vidio sam da nitko ne ide kuda hoće i primjetio sam veze, do sada ne posmatrane.

 

Nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; magla, magla krvi mladosti i neba. Zavija sve, te je drago živjeti. No magla ostaje vjećito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom.

 

Rađanja su,zvijezde u jezerima, nemoćan sjaj u životu. A suzan pogled mlade majke, slab, kao ruža u ćupu željeznom.

 

Želim da poslije snova ne ostane trag moj na tvome tijelu da poneseš od mene samo tugu i svilu bijelu.

[александар живаљев]

On 1/6/2014 at 16:07, JESSY рече

Rastanak kod Kalemegdana

Rastali smo se
i sisli iz grada.
Kao dve suze,kad naporedo kanu,
sa naboranog lica.

Na vodi su nas cekale ladje.
Tvoja ode prva.
Moja je obilazila ostrva

Sedeo sam poguren i crn,
pust
kao meseceva senka.

Причала нам је Десанка Максимовић, са жаром у очима у својој осамдесет и некој, нама основцима, како је са другарицама седела на Калемегдану и прође поред њих онај у кога су све потајно биле заљубљене, Милош Црњански, још витак, и добаци им: "Девојке, немојте да се љубите на ветру да не назебете!"

[Tumaralo.]

"Jednog dana na fakultetu, prišao mi je i pitao me da li je mesto pored mene slobodno. Izgledao je neobično sa plavim šeširom. Rekla sam da je zauzeto. Pogledao me, seo i rekao: Šta zauzeto! "
(Vida Crnjanski o prvom susretu sa Milošem Crnjanskim)

 

[JESSY]

Smiraj

Setim se, kako su, u ljubavi, dragi, prvi dani. Kad su ruke tople, kad se oči slede, preletajući one kutove blede, oko usana... što drhte, protkani, mutnom tišinom u kojoj su osmeh i tuga pomešani nesigurno i tamno. Klatno zvona teško i tmurno, u grudi udari me. Tad se dižem, i u mutna okna prozora, puna sitnih glasova večeri, šapućem, nesigurno, i moje ime.

[JESSY]

Oči

O koliko puta kad pred tobom osetim: da želim da ostavim za sobom moje tužne misli u očima ti bistrim, neveselim… O koliko puta kad nam nad posteljom sat ućuti, i na tvom pobledelom licu od milja primetim dosadu lutalicu… O koliko puta tad ustajem sam, poguren i crn pa se zagledam kroz mutan prozor u proplanke daleke. I osetim da mi nije dosta ljubav nevesela. Razočaran od tvog umornog tela, radoznalo milujem bludne i meke velike oči bilja.

[Снежана]

Serenata

Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kada se zaželiš mene,
Ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
A ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
No stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te za mnom srce zaboli:
Zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.

[Phoebe]

 

 

Уморан сам. Отишао бих некуд далеко и не бих се осврнуо. Отишао бих у жуто лишће, ко зна куда; а кад би неко плакао за мном, ја бих написао карту: "Збогом, идем да оздравим."

 

"Дневник о Чарнојевићу"

[Phoebe]

 

Прозор ми још увек гледа на снежне кровове. У прозору су три њена зумбула. Причао сам јој о селима нашим, о прозору у дому моме, и сутрадан ми је дала три зумбула... Један стоји лево. Он је ружичаст и тих. Кад га јутром заливам он је тако мио, миран. Он ми вене. По среди је један бео. Свако јутро ме сећа бледих лица која сам љубио и која су сад ко зна где. Он је сузан и плах као јагње. Трећи стоји десно. Он је румен. О њему не могу ништа да кажем.

 

"Дневник о Чарнојевићу"

[Панарет]

Изузетан, у пет највећих српских књижевних стваралаца... 

Овде није дотакнута његова политичка оријентација - близак фашизму. 

[Ćiriličar]

ЖИВОТ

Све то не зависи од мене.

Сетим се како беше леп,
над водама дубоким неким,
као Месец бео,
са луком танким и меким,
један мост.
И, видиш, то утеши ме.

Не, не  од мене.

Доста је да тог дана,
земља око мене замирише преорана,
или да облаци пролете,
мало ниже,
па да ме то протресе.

Не, не од мене.

Доста ће бити тако, једне зиме,
из врта једног завејаног
истрчи неко озебло, туђе, дете
и загрли ме.

[Ćiriličar]

_Apoteoza

 

Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!

Puna žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više nego da dižem putir. Ponoć je, pustite me da nazdravim, i ja.

Prospem li vino po belom vašem čaršavu, ostaće na njemu rumen vinograda. Prospem li vino, zamirisaće beo čaršav kao sneg po žitu nevidljivom, ali niklom, i ozelenelom. Gospodo, nazdravili ste svakom. Još jednu pijanu čašu mom Banatu. Pijem u slavu druga svog, Šustera Proke Naturalova, generalštabnog kaplara slavne armade Bečkog ćesara, koga su streljali 916, novembra prvog.

Zid je bio tek okrečen, beo kao ovaj čaršav, po kome su prsnule rumene mrlje njegovog mozga i krvi, rumene kao ove mrlje pijanog vina mog.

Gospodo, prvu čašu u slavu druga mog. Šustera Proke Naturalova, generalštabnog kaplara slavne armade Bečkog ćesara, koga su streljali 916, novembra prvog.

Gospodo, ovu čašu onom bosiljku što smo ga našli u svilenoj vrpci oko njegova vrata. Ovu čašu u slavu svetog Jovana, slave njegove, ikone stare, koju je poljubio pre smrti. Ovu čašu velikoj selendri Kekendi, o kojoj nam je pričao da je najlepša varoš na svetu.

Čašu u slavu banaćanskog rata, čašu generalštabnom kaplaru, koga su streljali u štabu banaćanske divizije, u jednoj veneričnoj bolnici slavne habzburške dinastije.

Ovu čašu banaćanskoj diviziji, koja će izići sva pogrbljena od najgadnijih bolesti, pred Obilića, sa veselim smehom i bezbrižnim urlikom, punim smeha. Čašu banaćanskoj diviziji.

Gospodo, u slavu druga mog, koga su streljali u jednoj veneričnoj bolnici.

Gospodo, ovu čašu, u slavu onog dana kad mu svezaše ruke. Beše jesenji dan, veseo dan. Pod nebom su kružile krilatice, a po ulicama su se lepršale novine, pobedonosno, nad lišćem žutim, poletelim, pa klonulim.

U slavu izmučenih šajkača zarobljenika što su ležali oko plotova nabijenih žicama, trnovitim i oštrim. U slavu plotova visokih, koji su krili sraman i stidan štab banaćanske divizije, od sveta i grada. U slavu plotova nabijenih žicama, pod kojima su stojale straže počasne, sa batinom, sve u slavu svetle banaćanske divizije. U slavu njenog generalštabnog kaplara, Proke Naturalova, plemenitog fon Kekenda, koji je bio prošao bolnicu za oči, za trahom, za bolesna usta, za bolesni stomak, za bolesna pluća, za bolesne noge, za gluve uši, i Ludnicu.

Pijem u slavu kotlova čađavih u kojima su vrile pomije koje su jeli kad zvona zazvone podne. Pijem u slavu jednog jesenjeg dana i jedne venerične bolnice. Stideo bih se da je moja zdravica prva, ponosim se da sam poslednji.

Pijem u slavu daščara punih stenica, nad glavama njinim; nažalost ne znam da vam ih opišem, gospodo. One nisu zidane u hladnom mermeru, kao crkve, nisu barok, ni rokoko, ni renesans, ni gotika, ni ampir. One su duge i pune postelja, lepo poređanih, kao grobovi vojnički, koje su naše dame okitile hrizantemama, gospodo.

Pijem u slavu njihovih malih prozorčića i u slavu lekara, belih, i ugojenih, koji su im dolazili, odeveni u belo, kao žene. Gospodo, u slavu njihovih postelja, sramnih, punih crvenih, krvavih, mrlja, koje ne mogu da opišem, jer nisu ličile na ruže avinjonske.

Gospodo, ovu čašu onima što su ležali na tim posteljama, što nisu bile čiste kao postelje naše, bračne. Ovu čašu onima što su se previjali na tim posteljama, od muka. Mladićima kršnim i lepim koji su mirisali na jodoform, na miris što liči na maskot, koji rado upotrebljavaju naše dame. Ovu čašu mladićima što su ležali na tim posteljama i pisali pisma u Banat i pitali: da li je žito niklo?

Pijem još jednom šupama dernim i smradnim i mračnim, opkoljenim visokim plotovima, nabijenim žicama trnovitim, u kojima su, noću, bludele strašne, pogurene senke. Pijem u slavu puka Banaćana, koji behu verne sluge Bečkog ćesara. U slavu kola Banaćana, što se tu igralo oko stolova na koje su ih bacali i sekli. Sekli nemilice, noževima strašnim, što su zadirali duboko, i besno, ali nisu mogli da iseku ni jedan jauk, iz tela njihovog, punog rana, okuženog, žutog, grobnog, jadnog. Pijem u slavu kola Banaćana.

Nek se u mom vinu, što ga evo prosipam pijan, na vaš beo čaršav, zatrese sila očajne radosti, i stida, zatrese kolo uz besne poskočice. Gospodo, jednu čašu poskočici druga mog. „Drž’ se, seko, za kajiš, evo tociljajka!“ Jednu čašu poskočicama pre smrti. Nek se u mom vinu zgrče bolna lica, strašne glave ludih mučenika, i zaori kolo Banaćana, što će pogureni, puni smeha, izići pred Miloša.

Pijem u slavu ritavih pešaka, najboljih pešaka dične habzburške dinastije, što nisu koračali po bojištu, nego igrali kolo u jednoj veneričnoj bolnici.

Pijem u slavu generalštabnog kaplara, koji je komandovao, slavno, vojsku bolesti, svakojakih, po Banatu. Jednu čašu u slavu rumenih ruža, što su počele da cvetaju na usnama slavnih pešaka slavne vojske Habzburga.

Pijem u slavu smeha Banaćana koji je lagan kao i kolo njino, ali oštriji od jatagana. Bataljona Banaćana, što su puni smeha, sa veselom pesmom, opkoljeni stražom, marširali u bolnice. U slavu smeha Banaćana, koji je lagan kao i kolo njino, ali oštriji od jatagana.

Dajte mi čašu da napijem praznicima.

Da napijem nedelji, kad se zvona oglase i kad Sunce grane. Da napijem ženama što stajahu nedeljom, pred kapijama. Belom kruhu i vrućoj pogači, zveketu dukata i svilenoj, devojačkoj marami. Devojci koja se nije plašila i nije se gadila rana, nego je zagrlila brata. Ovu čašu ženama koje nisu prezirale gnojne karanfile na usnama Banaćana, zanemelim od stida i besa. Čašu kapijama, u nedelju, kad zvona zvone i dolaze žene, seljanke. Mirisu rublja ženskog i belog kruha, iz kojeg ćarlija bogatstvo banatskog žita i smeha Banaćana, koji je tvrđi od kamena.

Ovu čašu onoj ženi što je dopratila muža i nasmešila se jednim osmehom koji ne mogu da vam opišem, gospodo, jer ne liči na osmeh Đokonde. Ovu čašu ženama što mirišu na žito.

Nek ovo vino, što evo prosipam, zarumeni lepše nego one rane na braći njihovoj, što su bili viši nego kose, tvrđi nego motika i veseliji nego ralo, kad uđoše. A pogureni i bledi, i suhi kao đeram kad iziđoše pred žene, sestre, i majke. Čašu u slavu one nedelje kad su pitali: da li žito niče?

Čašu ovu onoj majci što je, smežurana i seda, pogurena i hroma, došla i rekla sinu: „Čedo moje, kako bi te nana o Sv. Aranđelu ostavila bez kolača?“ Gospodo, ne mogu da je opišem, za nacionaliste, jer nije ličila na caricu Milicu. A ni internacionalistima, jer nije ličila na Rembrantovu mater.

Ja pijem u slavu njihovog kola večernjeg, nedeljom. Svetiljke su bile prašnjave i male. U malim prozorima ne beše svile nebesne, plave, ona je bila poderana. Čašu ovu u slavu rite!

Po krevetima, u mraku, ležale su senke. Muževi, ocevi, braća, deca u stidu i sramu. Ja pijem u slavu smeha Banaćana, koji je oštar kao kolac.

Pijem u slavu pesme Banaćana, široke kao ravnica, lagane kao ugojena stoka, što hrani kao žito. U slavu one pesme koja se orila cele jeseni, 1915, iz jedne habzburške venerične bolnice. Čašu za onu mračnu gomilu oko postelje najkužnijeg druga mog. On mi je bio pesmovođa, banaćanski, bećarski. Ja pijem u slavu smeha Banaćana, što je ponosniji od čelika. Pijem jednoj veneričnoj bolnici, iz koje se cele jeseni orila bećarska pesma.

Nek moje vino, koje prosipam evo besno po ovom belom, svečanom, čaršavu, zarumeni u slavu druga mog, kaplara Proke Naturalova, koga su streljali, 916, novembra prvog.

Pijem u slavu onoga dana kad je doveden. Pijem u slavu papira rumenog što su ga čitali vojsci, pobedonosnoj, nasred bolnice. Rečima kojima se pretilo smrću bataljonima Banaćana. Pijem u slavu smeha Banaćana koji nisu hteli da idu u smrt. Još jednu čašu diviziji Banaćana.

Nek zdravica moja zaboravi vašar careva i naroda, nek zdravica moja klikne Banaćanima. Još jednu čašu za druga mog, za dan kad su ga doveli. Beše veseo dan, jesenji dan.

Još jednu čašu svatovcu, onom koji se te večeri pevao u njegovu čast, slavnog generalštabnog komandanta banaćanskih bolnica. Svatovcu punom materinih suza, devojačke kose, ruzmarina i rose. Jednu čašu mladosti njegovoj.

Zid je bio beo kao ovaj čaršav, poprskan krvlju, kao ovaj vinom. Pijem u slavu onog austrijskog vojnika koji mu je prišao da mu zaveže oči. U slavu banaćanskog smeha kojim je to odbio. Njegovoj poslednjoj želji da mu dadu slavsku ikonicu da je celiva, poslednji put. U slavu onog dana kad su ga odveli.

Pijem za prostitutku kojoj je platio stotinarku da ga zarazi. Onog istog dana kad se, spreman u boj, zaklinjao da će: i po danu, i po noći, u svakoj borbi, na zemlji i na vodi, i u zraku, ostati veran zastavi Habzburga, što se, pobedonosno, vila nekada po Evropi, u rukama Banaćana. Pijem u slavu te banaćanske stotinarke koja je plaćena za najgadniju bolest, a sve u slavu Bečkog ćesara.

U zdravlje te prostitutke koja ga je izdala.

Nek moje vino polije ovaj čaršav beo, da ne vidim na njemu njeno bledo lice, kad se pokajala pred Sudom i pala pred njim na kolena.

A on joj se smejao besno, lagano, banaćanski.

Pijem u slavu Vojnog Suda i barjaka crno žutih, kojima se nasmejao kad ga osudiše na smrt. Pijem u slavu jeseni koja je gledala, kroz prozore, pogurenog druga mog, generalštabnog kaplara, šustera Proku Naturalova, koga su streljali, 916, novembra prvog, u jednoj veneričnoj bolnici, dične habzburške dinastije.

U slavu kola Banaćana koje je tako rado igrao.

U slavu poruke njegove!

Poručio nam je da se, na povratku sa streljanja, otpeva banaćanski bećarac i odigra kolo. U slavu pogurenih i kužnih koji su igrali, i stražara koji su ih tukli batinama. Ovu čašu poruci njegovoj. Bosiljku koji mu je nađen oko vrata. Plaču gorkom i jecanju koje se čulo cele noći, za njim.

Banaćanskom bećarcu kojim ga ispratiše do kapije, kad je odveden pred Sud. Čašu za svežanj siromašni, sa belim kruhom, koji mu ostade pod krevetom. U slavu visokih plotova, nabijenih žicom trnovitom. Nek moja zdravica prospe ovo vino što ne može da utoli žeđ. Nek moje vino zarumeni u slavu kola Banaćana, punog bećaraca, što se igralo besno, bez jauka, u jednoj veneričnoj bolnici dične habzburške dinastije.

Ovu čašu pijem pogurenom i sramnom drugu mom, generalštabnom kaplaru divizije Banaćana, koga su streljali, 916, novembra prvog.

Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!

Miloš Crnjanski

[Чунга Лунга]

Нигде на свету не говори се о нама тако ружно као код нас.
Што је горе, нигде на свету не дозвољава се тако олако другоме да то чини као код нас.

Милош Црњански