Тачијев прадеда – православни српски свештеник (Доказ из Хиландара)

[Владан]

На блогесрком сајту "Балканоид" један од блогера поставио је веома занимљив текст о прошлости Хашима Тачија. Ми вам га у целости преносимо.

Нешто што сам Хашим Тачи, премијер тзв. Републике Косово зна, остатак свијета не зна. Зна и цијела његова фамилија, а било којег старијег Шиптара старосједелаца из Дренице ако питате и ако смије да вам то каже, рећи ће вам слиједеће: засигурно се зна и памти да је прадједа Хашима Тачија био Србин, православни поп. По имену и презимену Радослав Даниловић.

Читајући ове прве редове наше приче, прво што ће те помислити: "Па ово је просто немогуће и неистина".

Ево и чињеница, непобитних и доказивих.

У писму Митровачког хоџе, Турчина Мула-Ибрахима, са почетка 1912. године, које је он писао муфтији у Скопљу стоји овако:

"Праву веру су примили многи овде. Међу њима многи виђенији Срби, па чак и неки попови као што су Милутин Јакшић из села Пантина, којег су Срби убрзо убили, јер, су сматрали да је срам велику нанео њима. У Староме Тргу праву веру је примио поп Јован Аксић, али није смео остати медју својима већ је тражио да се насели овде у Митровицу. У Србици је у нашу веру прешао поп Радослав Даниловић и све своје привео свемогућем Алаху и правој вери.

Овај Радослав се преобратио и примио име Јусуф, а важи за јако угледна човека међу својим Каурима. Многи су тамо у његовој парохији пошли његовим стопама и примили праву веру. Ја му не смем веровати, Каурин је Каурин, држим га на удаљености, већ све верске послове и управу над Србицом и тим крајем пуштам већ провереном Ибри Пећанцу који држи на оку овог Радослава, а правоверног Јусуфа, па му је и речено, да ако шта примети, да га пошаље овамо нама у Митровицу. Ми би смо овде знали како би са њиме. Ако је Каурин лажно то урадио, лако ће мо га склонити. Држимо га стално на оку".

Овај докуменат, у оригиналном рукопису, данас постоји у историјском архиву Турске у Анкари.

Други документ, који се налази у библиотеци манастира Хиландара, а датира из 1898. године, из манастира Соколица потиче и то је списак свештеника и пароха. Као парох Србички на списку стоји поп Радослав Даниловић, за којег се у напомени дописује да је један од најревноснијих и најбољих свештеника, те да ужива велики углед код својих парохијана. Ту се испод тог списка свештеника још и наводи да је извесни Радослав нешто заболовао, тако да је владика морао слати свештеника из Жеровнице (село поред Звечана) да га мијења на службама, али да се је опоравио.

Четрнаест година након прављења овог списка, тај исти поп Радослав се преобратио у Ислам. Нико не може са сигурношћу да зна зашто је то урадио, јер, је важио за јако угледног човјека и цијењеног свештеника.

Познато је да је у то вријеме, прије балканских ратова, маса Срба по Рашкој области и сјеверу Косова потурчено силом. Да ли је и у овом случају сила била пресудно да поп Радослав, а прадједа Хашима Тачија промени вјеру, не зна се са сигурношћу.

Примивши Ислам, поред жене, попадије са којом је живио, ново печени Муслиман Јусуф, а бивши поп Радослав жени се са још једном женом Арнауткињом из неког засеока са Ћићевице, она умире на порођају са првим дјететом. А тек са другом Арнауткињом која је била из Глоговца добија дједу Хашима Тачија и још четворо дјеце.

Занимљиво је, да иако није као муслиман добио вјерску управу над становништвом, већину својих парохијана успио да преобрати у Ислам, вјероватно се надајући да ће да постане хоџа и наново добије вјерску управу ту у Србици. Никада до краја живота, 1929. године то није успио, иако Турци већ дуго нису туда владали.

Крсна слава Даниловића је била Митровдан, а има и занимљив податак, да дио те фамилије Даниловића, који нису се хтјели потурчити, пребјегли су у ондашњу Србију и населили се у сам град Краљево, гдје њихови потомци и данас живе.

Јасно је да Хашим Тачи у себи има јако мало арбанашке крви и то само по женској линији у три генерације. Засигурно се зна да је ово њему познато и да је пред свједоцима, у Бреги Хоџес повише Поношевца, у главном штабу УЋК, револтиран неуспјехом терористичких команданата на терену, на једном од састанака то јавно и рекао. Како су они Шиптари неспособни, а да имају велику срећу да он у себи има српске крви и да требају бити срећни да их он као такав води.

О томе и данас постоје свједоци. Један од њих је то јавно и рекао у једној телевизијској емисији 2005. године на једној Пећкој локалној телевизији. Наравно, исмијан је, на њега су почели да бацају и дрвље и камење, водитељка га је тада у емисији јавно питала да ли се он дрогира или је под утицајем алкохола. Након многобројних пријетњи, упућиваних њему и његовој породици, побјегао је са Космета и затражио и добио политички азил у Бразилу. Сада живи у Сао Паолу.

Хашим Тачи то зна, јако добро, међутим, крије то из политичких разлога. Свјестан да би га политички противници напросто "растргли" када би то сазнали и када би имали икакве доказе о томе. На Митровдан, проверите ако имате начина, свјестан да му је то Крсна Слава, Тачи ништа не ради. Не долази на посао.

Како је њему, који све то зна, а опет мора да ради по диктату Америке и њених савезника, не бих знао. Да негира своју прошлост можда и може, али своју крв не може да источи. Нека му је Бог или Алах на помоћи.

ГЛАС СРПСКЕ

[Јаков.]

U principu najviše su svojim narodima pružali ljudi koji nisu bili rasno čisti...

Naši valjani Nemanjići koji su se rodili sa grčkim narodom ili zapadnjacima.

Da ne idem sad po istoriji redom, recite bilo kog srpskog znamenitog čoveka koji je zadužio srpstvo i reći ću vam da nije rasno "čist", ako to uopšte ima ikakve veze.

Baš je o tome pričao u onoj emisiji na HRT-u episkop Grigorije, pa naveo primer Ive Andrića (čistokrvnog hrvata) za kojeg će svaki valjani srbin da kaže da je Ivo srbin. Ili Nikole Tesle, čistokrvnog srbina za kojeg će svaki valjani hrvat da kaže da je Nidžo hrvat.

U novije vreme sjajni sportista Novak Đoković koji je dete iz braka srbina i hrvatice.

Uopšte me ne bi čudilo da je zaista neki srpski popa bio predak Hašima Tačija, čak šta više to bi me još više ubedilo da je Hašim jedan pravi albanac.

Ako ćemo pravo i za Karađorđa postoji varijanta da je on zapravo albanac ili da je poreklom albanac, ne mogu da se setim tačno. Kao da je to i bitno, jer je Crni Đoka i kao albanac jedan od najvećih srba.

[Јаков.]

Ako ćemo pravo i za Karađorđa postoji varijanta da je on zapravo albanac ili da je poreklom albanac, ne mogu da se setim tačno. Kao da je to i bitno, jer je Crni Đoka i kao albanac jedan od najvećih srba.

Da ne ostane kao prazna priča, malo sam proguglao i odmah našao na dosta linkova...

citiram neke

"Deda po ocu Karađorđa Petrovića, vođe Prvog srpskog ustanka, bio je Albanac i zvao se Đin Maraš Klimenta, tvrde autori knjige "Karađorđevići - sakrivena istorija"! Knjigu o tajnoj istoriji Karađorđevića u izdanju kuće "Lio" iz Gornjeg Milanovca napisali su novinar Milorad Bošnjak i mašinski inženjer Slobodan Jakovljević. Interesantno je da je Jakovljević, kako sam tvrdi, direktni potomak Jakova Obrenovića, polubrata srpskog kneza Miloša Obrenovića.

Pozivajući se na dokumenta, rukopise i razne prepiske, autori tvrde da Karađorđevići "vode poreklo od pokatoličenog albanskog plemena iz okoline Skadra", čiji su pripadnici oko 1737. godine stigli u okolinu Rudnika. Tada je, navodno, u Srbiju stiglo oko 500 albanskih porodica čiji su članovi "bili niska rasta, pri tom zle i surove naravi". Oni su jedva govorili srpski, a "voleli su stočarstvo i bili postojanog karaktera". Autori knjige navode da je kralj Petar znao za poreklo svojih predaka, kao i da ga je pleme Klimenta, kao svog potomka, štitilo tokom povlačenja srpske vojske preko Albanije u Prvom svetskom ratu."

.....................

ovo je sa wikipedie

"Prema drugoj verziji, Karađorđe potiče od plemena Klimenti, po njegovom rođenom dedi koji se zvao Jovan Mršin Klimenta.^[2] Ovu verziju su zastupali neki stariji srpski autori poput Dimitrija Tucovića, koji smatra da je Karađorđe bio albanskog porekla.^[3] Tezu o albanskom poreklu Karađorđa zastupaju i neki noviji srpski^[4] i strani^[5] autori, koji navode da Karađorđevi potomci vode poreklo iz okoline Skadra, tzv. Gor­nje ili Visoke Albanije.^[6] U prilog toj teoriji se navodi da je Karađorđevićima i danas krsna slava Sveti Kliment.^[7]"

[Grizzly Adams]

Ма какве везе то има... Можда је деда неких од нас овде био Албанац или Хрват. То ништа не мења ко си и шта си данас.

Не знам зашто људи придају толико значаја таквим стварима.

[Баба]

Ма какве везе то има... Можда је деда неких од нас овде био Албанац или Хрват. То ништа не мења ко си и шта си данас.

Не знам зашто људи придају толико значаја таквим стварима.

Зато што постоји психологија преверице-конвертита , вере и нације.

А она је обележила добрим делом балканску историју.

[Walter]

Mi sami.. mi srbi..imamo jako puno "putera na glavi" ...da sad ne imenujem kakvog i chijeg .. pa nam zato ova tema tako fascinantno i fantazmagorichno deluje ...

Zato i pucamo po svim $avovima..

[Баба]

Mi sami.. mi srbi..imamo jako puno "putera na glavi" ...da sad ne imenujem kakvog i chijeg .. pa nam zato ova tema tako fascinantno i fantazmagorichno deluje ...

Zato i pucamo po svim $avovima..

Какве сад то везе има што је Таћи Србин ?

[antics]

Aко је ово истина, онда је у питању један ужас који доста објашњава. Од потурице, од онога који је Христа издао - ја лично могу да очекујем да убије било кога, било када и било како. И да тако нешто не сматра злочином ни секунде.

[Михајло]

није само хашим...има доста села која се пред ослобађање насилно преведна у ислам...

тамо где су Срби били толерантни према издајницима ...они су и опстали...

нпр.. у мом колашину био је један покушај... и њега је жена убила када је дошао кући...

више није забиљежено прелазака у ислам...

[kron]

Svaka cast za tekst.

Najveci zlotvori srpskoga naroda su bas Srbi ili oni koju su se pretstavljali kao srbi (Nenad Canak,Milo Djukanovic,Vuk Draskovic itd)

Mada neverujem ovo za tacia,ali sta znam sve je moguce.

[Михајло]

Григорије Божовић

КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

ЉУТА ПРАВОСЛАВКА

Jош пре двадесет дана суседи су јој донели ту црну вест, у коју она никако

није могла веровати. Калудрани су били у граду једне суботе и на тргу сазнали од

чудно задовољних Арнаута да се њен муж. а њихов сељанин Милоје Красић потурчио.

Лепо, истински, како су иноверци надуго н нашироко причали, отишао код кадије, дао

пред сведоцима изјаву да се одриче од своје слабе и хоће јаку турску веру, па се у петак

пре подне уз бубњеве и зурле, уз велико турско весеље и радовање, потурчио. Томе

најпре ни Калудрани нису веровали. Побогу. зар може Колашинац вером окренути?

Зар може помазан човек прећи у турску веру? Кад се зна да се тај знак хришћански ни

кроз векове не може са чела избрисати? Кад је стари прота уверавао на једном сабору у

Дубоком Потоку да то освећено мазиво продире кроз кожу и на самој чеоној кости

урезује Христов печат као на поскурнику, те да се и на оном свету зна ко је овамо у

чијем Тору био, па турчио се или шокчио колико му год драго?...

Али су и ти прости сељаци који овако наивно мишљаху брзо својим очима

уверили се да је истина што су луди на тргу причали. На своје страхотно

запрепашћење познали су својега суседа Милоја Красића у огромној гомили Турака

која је ишла по граду. Опет са бубњевима и урешеним Циганима, та литија водила је

пребледела Милоја од куће до Куће, од трговине до друге, да се Турци обрадују својој

принови, својем новом брату Турчину, и да га дарују. Ко новцем, ко чохом, а ко опет

кавом и шећером. Да му буде меденији нови живот, да би изишао из рајетинске рђе и

да би му се још на првим корацима усладило турковање, човече... Обукли га у, Србину,

смешну одору, у некакве половне црвене шалваре, минтан од басме н веома изношену

ђечерму старога кроја. На ноге му назули нове црвене јеменије, а на главу натукли фес

са бедном чалмицом и још смешнијом кићанком од зелене непредене свиле. Боже,

смешан и бедан се учинио сељацима њихов Милоје онако прерушен. До јуче наочит

сељак, постао по њихову рачуну ајмана за поћак, прави цигански церибаша: е, заклели

би се они на све четверо часних поста да и церибаш озбиљније стоји на дервишком

ћулаву онај крајичак лисичјега репа но њихову тужном Милоју она смешна угужвана

зелена кићанчица!..

Кад су све то видели, од јада им пресео и Трг и трговање. Град им се у пакао

претворио а по образу блато ошинуло, те један мимо другога појурили горе ка

Калудри. Све до својега села нису од бруке смели никоме ништа рећи. А после,

одржавши збор, пошли Милојевој кући и известили његову жену Богдану.

— Не може то бити овога свијета, сињој кукавици! — завапила она и скаменила

се на месту.

— Може... ти да си здраво н то дијете покрај тебе!... Може, Богдана, на велику

срамоту нашу. Виђели смо својим очима... И за име смо чули: од јуче ти је он

злосрећник не више Милоје, но Мустафа, син Мухамедов... Ти да си здраво!...

Нови Турчин никако није долазио својој кући у село. Турци су га непрестано

држали у граду, гостили и даривали, храбрили и утврђивали у новој вери. Али од те

суботе равно до друге, Богдана је свако јутро излазила на помол иза куће И у глас

нарицала са својом срећом, за својим домаћином. Цвилили и дрво и камен. А прве

недеље, помислила на своје дете, узела га за руку и сишла у Дубоки Поток. Тамо се у

старинској црквици помолила Богу и свецима и за њега и за свој разум: испод судбине

нема се куд — било би грђе да узме гору...

Тога опет, двадесетога вечера по Милојеву турчењу, Богдана бејаше остала сама

са синчићем у кући. Суседи су већ рачунали да јој је бол мало одуминуо и да је могу

оставити саму. Уосталом, кућа јој је била насред села, сасвим уз друге блиских рођака

њеног мужа. Скромна планинска кривача, покривена сламом до земље и ограђена

плотом, без иједнога прозора. При отшкринутим вратима, као што то сви по селу чине

док не легну, Богдана је нешто радила око наћава, колико да забашури и себе и своје

дете да је не запиткује кад ће му отац доћи. Чекала је тако да му се придрема и да

затражи да га води у хижину крај куће и положи у немеку сељачку постељу. Напољу

настала тиха и топла летња ноћ, а село се већ смирило од журбе и жагора. Док њено

дете искрај огња изненадно и избезумљено не врисну

— Турчин!.. Не дај, дадо!.. Турчин!..

На детињу вриску Богдана се плаховито прену и спази надно куће, недалеко од

врата, својега мужа. Збунио га синовљев поклич и стао укочено као ступ. Ни да

коракне напред, ни да изрекне какву реч. А науман је био да уђе одважно, да првим

својим држањем освоји своју домаћицу и Спасе себе од њених прекора. Преко руке је

држао велике костурне бисаге, пуне разних дарова, чиме је мислио да збуни и жену и

завара дете. Да му се обрадује, да га прими и да му лакше буде. Још уз пут је слагао

речи за прве поздравне реченице својем огњишту и својој породици како то нови

негов закон прописује. Неће се гласнути испред куће, неће с Прага натурити божју

помоћ, но кад буде ушао унутра, кад га Спазе, једро ће изговорити: „Селам алећ

Турцима, а помози Бог раји!“... Међутим, родни праг био је јачи од нове заповести.

Снага му се ончас некако у камен претворила, а уста завезала као од највеће страве.

Пребледео, смутио се, те му још смешније дошле и шалваре и бедна чалмица око

главе. Никад Богдана није могла ни сањати да је њен Милоје постао тако бедан

Мустафа, не силни нови Турчин, но онај прави правцати Мустафа Циганин који по

Колашину продаје котарице и проси...

Премеривши га још једном од јеменија до смешне кићанке, Богдана писну као

гуја, потрча те заклони снагом своје дете и шчепа из огњишта велики жег:

— Куку, заиста Турчин!... Заиста Мустава и нико његов!

— Богдана!... Не стрављуј то дијете! — промуца Милоје дрхтавим гласом, а меко

и некако својски.

— Напоље из куће, Циганине црни! Надвор и не плаши ми дијете! — крикну она

поново и подиже пут њега ожег. Бејаше као лавица одлучила да му се, баци са тим

јединим оружјем у руци докле једно од њих двоје не падне мртво.

Но он, чисто и не схватајући каква му опасност прети, изнемогло коракну на

прекладу, спусти тешке бисаге, дохвати једну столичицу, старачки се спусти на њу, и

дубоко, тужно дахну. Па збуњено и болећиво погледа на дете, потом на жену. Туп

израз беспомоћности обли му лице као сваком кому је свеједно што ће са њим да

ураде.

— Причекај, Богдана, има за то времена — промуца тихо и својски. Смири се...

Дошао ти је у кућу гост... Добро, гост... Не домаћин, не Мустафа, но ђаво из Кудриња...

Али гост... Ради овога прага и ђетета!... Причекај... Затвори врата... Разговорићемо...

Дај ми да погледам своје дијете!

— Куку мени, што нас овако ојади! — још једанпут хукну несретна жена, па

спусти ожег и пресечена у снази приђе те затвори врата.

Преплашено дете одмах затражи да спава, те га мајка положи иза огњишта, па

ни речи не говорећи испече мужу каву, једну и другу, и постави му совру да вечера.

Али се утом нешто присети:

— Пићеш мало ракије?

— Што да не, ако је Бог дао, Богдана!... То ми закон не забрањује... Е, Вино и

крметину само не спомињи... Дај донеси да попијемо по коју!...

Богдана брзо донесе из хижине пун велики врч добре старе ракије са заденутим

струком осушена стара босиљка у грлићу. И по свима сељачким прописима стаде га

дворити и појити како то приличи као да је какав прави странац. Само је прву чашу

Милоје попио онако како то раде православни сељаци: нагао је лагано и гутао гутљај

за гутљајем као што се пије хладна вода. А после, кад је утолио зинулу халу за пићем,

присетио се свога новога положаја и испијао чаше на искап, онако турски, у једном

гутљају.

— Зажелио сам се ракије. Богдана. Нијесам је до вечерас окусио откако сам из

куће оно изишао. Нијесам могао да се наканим: било ме стид...

— Па сад, несрећниче?

— Сад није... у својој сам кући.

— А од мене?

— Што од тебе?

— Што си учинио ту бруку!... Са собом, с кућом, с ђететом, да довијека останеш

као уклин у народу...

Сипај ми ракије, душе ти!... Ракије, и остави те разгоВоре вечерас...

— Нећу да их оставим. Но гледај!... Здрав си и помози Боже!... Окрени, Господе,

наопослено!.. Здрав си! — некако весело и преображено искапи Богдана чашу, одмах је

нали и нагна човека да је испије.

— Тако, жено!

— А да, богме!... Окрени, Господе, на ону другу страну! Тако... Ево још по једну —

дим у дим: овесели Боже, а здрав си, Мој Милоје!...

— Шта?... Какав Милоје, жено?...

— Такав, ако Бог да!... Но испиј је најприје!... Тако!... На здравље!... Хоћемо да се

напијемо вечерас. Ти знаш да ја не пијем, али ноћас хоћу, због тебе... Лијепо ћемо се

напити, вечерати, па кад зора почне пуцати, ми дијете за руке па преко Илинице на

Ибар, а одатле преко Копаоника у нашу Милу Србију!...

— Никад!... Каква Србија, женска главо, у причу ти било!... Ја сам се потурчио, ја

сам Мустафа син Мухамедов... Сипај ми још ракије, па ћути!...

— Није та, Милоје, не!.. Но ћеш ме послушати. Било што било. Бог ће опростити.

Био је зулум, нијеси могао да се извучеш од Турака...

— А, не. Драгом мојом волом сам се потурчио. Чујеш ли, драгом волом!...

Нијесам могао више да подносим у оној вашој слабој вјери и да чекам ту вашу нејаку

Србију... Чујеш ли?... Ту вашу малу Мораву. која се кочопери и узимље свијет на врат,

а нема је ни колико добар турски вилајет. Чујеш ли, мрзим је! Стала проћу силној

отоманској царевини а слабија је, чујеш ли, од мртвих Друштинаца изнад Митровице.

Па нас лаже све неким ослобођењем. А камо га? Зар да чекамо до Бога и до вијека?

Нијесам ја луд, жено!.. Пођем у људе или на сабор. Све изгубило памет. И кнез и прото

и онај мртви Неђељко Шкипац што иде у манастирску писанију. Све: Србија, Србија;

Косово, Лазар. Милош; ћерају Турчина у Шам преко мора, а он шаље у мој Колашин

мртвога Мута Тасилдара да учетвере убиљежи оно данка што нам кнезови разрежу.

Држи се Турчин, жено!.. Не брине он што Аврам Луковић и Настасије Кромпир уз

гусли не оставише ни ђавољега Турчина... Досадило ми И дојадило све то. Све је то

силом узбрдо. Сва та надања и чекања. Нека пуста остану, а ја нијесам будала; хоћу да

царујем а не робујем, изабрао сам царску, јаку вјеру. — Богдана, чујеш ли, не збори

више, Турчин сам и већ турски син, ла иљ-Алах, Алаху ећбер! Тур-чин, жено, до вијека

и амина, ако ти очи помажу!... Закамени, па само дај ракије!..

Богдана се уздржа, јер виде да га ракија још није потпуно освојила. Додаде му

још неку чашу, и сама попи још једну па му пријатељски седе уз колено.

— Али ти ћеш ме опет послушати — поче она шапатом и превијајући се око њега

— да бјежимо у Србију...

— Овога свијета не!

— Хоћемо, хоћемо. Ради нас, јер се ја нећу никада потурчити, а ти ћеш вавијек

остати ни то ни ово. Ради нашега ђетета... Помисли: зар има боле вјере од наше? Чиста

лијепа; Божић и Васкрс, пости и празници, цркве и манастири, сабори и славе,

заветине и свадбе, поп и ђак, причешће и очишћење. Умреш и погребу те као раба

божија, а не као стоку... Не бој се, јака је вјера наша, силно је вјеровање сиротиње раје,

моћан је Господ — доћи ће ослобођење, виђећеш што је Србија!... Боље је с бијелијем

образом и раја бити но потурица, но крстов издајник, Милоје!...

— Ћути нијесам ја више Милоје!

— Бићеш опет, бићеш. Ево, молим те, кумим те. Смилуј се! Дођи к себи! Какав

си ми ти Турчин!.. Мој драги, мој мили, по Богу брат, кум. отац н мајка!.. Послушај ме,

кад зора заруди... преко Ибра, преко планина, у... у... Милоје!.. У... у...

Она га огрли обема рукама, клече испред њега н засу Сузама, врелим и јаким

као бујице. Шчепала га снажно, зајектала се као над мртвим, ухватила се за њега као

за земљу, па му Нешто неразговетно шапће, богорада и преклиње, бесвесно већ

решена да га не испусти из шака, да га отме не само од силних Турака но и од самога

ђавола. У једном ромору а не везаној речи она му је уз страховите јецаје час хвалила

стару Веру, час грдила нову, ружила, псовала и свака јој чуда измишљала. Ни са коца о

Турчину теже и влашкије нису никад и ни у једној земљи уста проговорила. -Јер не да

она, Богдана, својега Милоја ђаволу, не да другој вери, туђој и страшној, далеко је од

крштеника било!...

Али се Милојеве груди напунише ваздуха, очи закрвавише и зуби зашкргуташе.

И од ракије и од новога осењавања. Обема рукама се ослони о колена, врат подави,

запе и подиже, дижући уза се и оклембешену избезумљену Богдану. Паје крвнички

тресну на дно куће, псујући и кркљајући како је Турчин, како ће то остати било да се

свет преврне. Затим дохвати врч с ракијом и наже не одмичући га све дотле докле му

пијаном не испаде из руку и не разби се о преклад крај огњишта. Тако страшан и

разрогачених очију, сав у уверењу да добро ради, он помисли да за сутра остави

последњи обрачун, па се прући покрај сина и одмах заспа.

У неко доба Богдана се подиже и протрља очи. И виде да је свему крај. Приђе и

још једном погледа мужа. Тога тренутка јој постаде јасна стара истина да се с овака

пута тешко кад ко враћа. Саже се и узе сина. Уви га у своју шареницу и изнесе подаље

ван куће. Па се поврати к огњишту и с њега диже две разгореле главње. Обазревши се

с прага да ли је све у селу поспало и мирно, она их брижљиво спусти испред врата, па

ова опрезно притвори, набаци велику гвоздену резу на довратник а преко ове дубоко

углави клин.

— Помози Боже, а опрости некрива кућо, у којој сам и добра виђела! — шапну

Богдана по свршеном послу око затварања врата, па се мушки, широко и лагано

прекрсти.

Брда изнад Косова већ беше обасјала Даница. Ноћ као опојна. По Илиници се

опружила танка летња измаглица као вилинско окриље. Чудно озарена и одлучна

Богдана брзо дохвати оба угарка, размахну њима неколико пута да их боље распали,

па их гурну у кућну почађалу и суху као пушчани прах сламу, један изнад врата а други

са стране. А није дуго чекала: ни до на крај села није стигла а високи пламени ступ

жарио је и Калудру и сва околна брда...

[antics]

Ако је Турчин крвав до лаката, потур ће до рамена.

И да се промени назив топика! Није му деда био свештеник, него распоп.

[Јаков.]

Pre svega je Hašim čistokrvni albanac, a to što mu je prađed bio popa srpski isto ko i da nije.

Drugo, ko je protiv ovakva čoveka, protiv je i Boga.

Jer ako Bog daje čoveku slobodnu volju, ko je tu čovek da se svojom slabašnom pameću u takvu osudu i raspravu laća.

Svako voli da neko pređe u pravoslavlje, ili da čuje lepu pravoslavnu priču o tom i tom svešteniku koji je stradavao za veru i Krst teški nosio. A kad stane neka priča o čoveku koji se odrekao pravoslavlja, o popu koji nije umeo i mogao da nosi Krst onda kuka i motika. A čini mi se da je mnogo više u stvarnosti ovih drugih priča. Prosto ljudi smo. A one pravoslavne bajke su mogli da ostvare samo Bogom dani. Svetitelji. Jeste li vi upoznali nekog svetitelja??

[Баба]

Pre svega je Hašim čistokrvni albanac, a to što mu je prađed bio popa srpski isto ko i da nije.

Drugo, ko je protiv ovakva čoveka, protiv je i Boga.

Jer ako Bog daje čoveku slobodnu volju, ko je tu čovek da se svojom slabašnom pameću u takvu osudu i raspravu laća.

Svako voli da neko pređe u pravoslavlje, ili da čuje lepu pravoslavnu priču o tom i tom svešteniku koji je stradavao za veru i Krst teški nosio. A kad stane neka priča o čoveku koji se odrekao pravoslavlja, o popu koji nije umeo i mogao da nosi Krst onda kuka i motika. A čini mi se da je mnogo više u stvarnosti ovih drugih priča. Prosto ljudi smo. A one pravoslavne bajke su mogli da ostvare samo Bogom dani. Svetitelji. Jeste li vi upoznali nekog svetitelja??

Да ја сам упознао много потомака светитеља.

Све оне Србе чији преци за 500 година турског јарма нису преверили .

Имају велики благослов и велику благодат.

На жалост многи тога данас нису свесни а сито и решето и даље ради тако да се просејава до страшног суда.

Значи и ако су потомци мученика не значи да ће остати у благослову и благодати, јербо ипак свако сам бира , спасење је ствар личног избора , без обзира на наслеђе предака.

Као и материјално богатство што може да се наследи , али може и да се страјба.

[Баба]

Video je katastrofalan, na njemu se vidi kako coveka* ubijaju, pa sam ga zato lepo sklonio da neko ovde ne dobije srcku, jer svi znamo da ima ljudi osetljivih, koji ovako nesto ni izbliza ne mogu da podnesu!

Brate Zeljko, izvini, ali ovo stvarno nije materijal za bilo koji normalan razgovor.

...

* u pitanju je covek koji je iz Islama presao u Hriscanstvo, pa je Zeljko hteo da pokaze kako sa takvima postupaju, i da su tako postupali sa onima koji u ranija vremena nisu hteli da napuste Hriscanstvo...