Манастир свете Катарине на Синају

[Guest]

Манастир на Синају затворен за ходочаснике

10. Септембар 2013 - 11:19

 

 

Један од најстаријих манастира на свету, чувени манастир Свете Катарине на Синају, затворен је за ходочаснике, како наводи сајт Ромфеа. Извештаји указују да су египатске власти након напада џихадиста на манастир наредиле да манастир привремено затвори своја врата ходочасницима. 

 

То је довело економског суноврата овог краја и локалног становништва који je свој опстанак заснивао на туризму као и на помоћи од манастира.

 

Отац Павле, сабрат овог манастира од 1972. године изјавио је да „упркос томе што монаси имају сад више времена за молитву и службу, они живе без уобичајених гужви посетилаца. Ми преживљавамо огромну финансијску кризу, и не можемо да покријемо манастирске трошкове и десетине породица које константно издржавамо".

 

Треба, међутим, напоменути да египатска влада није дала званично саопштење о затварању манастира.

 

Иначе, екстремистичка групa Ансар ал-Бејт ал-Макдис, која има своју базу на Синају, преузела је одговорност за бомбашки напад на египатског министра унутрашњих послова у Каиру пре неки дан. То је довело до бојазни да манастир неће бити отворен већ овог месеца.

 

Манастир Свете Катарине саграђен је одлуком цара Јустинијана I (527-565) на месту испод Синајске горе, где се према Старом Завету Господ обратио пророку Мојсију. Затварање манастира десило се након уклањања са власти бившег председника Египта Мухамеда Морсија, што је довело до побуне у целој земљи и осветничке нападе на хришћанске цркве. Током последњих 50 година, манастир Свете Катарине затворио је своја врата два пута, 1977. године када је бивши pредседник Анвар Садат био у историјској посети Јерусалиму, и 1982. године када је египатска војска ушла на Синај након повлачења израелске војске.

 

 

 

Извор: Ромфеа, Ал-монитор, Гардијан

[Guest]

 

 

 

 

Сајт манастира

[Guest]

Египат, Синај

Манастир Свете Катарине на Синају

Аутор: Зорица Рашковић, Број 910, Рубрика Духовна ризница У Египту, на југу Синајског полуострва, окружен црвеним гранитним планинама чији врхови неретко прелазе 2000м надморске висине налази се манастир Св.Катарине. По библијском предању у овој неприступачној и непрегледној гранитној пустињи провео је јеврејски народ са Мојсијем 40 година тражећи пут из египатског ропства у обећану земљу Ханан. У историји старог света као и за библијско предање и јеврејски народ не постоји светије место од Синајске горе.

Огромни манастирски зидови из VI века опасали су простор који се окитио прошлошћу дугом преко 3000 год. Ту на месту где се налази олтар цркве Мојсије је видео око 1400.г пре Христа пламени огањ у жбуну купине који гори а не сагорева и чуо глас анђела Божијег који га призива: "Мојсије! Мојсије! Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља" (Излазак 3,1-5). На истом том месту где данас стоји капела посвећена Богородици-несагоривој купини, верни приступају изувајући обућу као што је Господ тражио од Мојсија.

 

 

Прогнан од фараона, са 40 год. дошао је Мојсије на Синај и након што је проживео ту још 40 удостојио се у доби од 80 год. да види ово чудо. По први пут у историји људског рода Бог се јавља и открива се човеку. Обукавши се у тишину и мир пустиње, живећи као пастир свога таста Мадијамског свештеника Јотора, удостојио се Мојсиј да чује речи: "Ја сам Бог оца твојега, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев".

Библија нам сведочи да је пут ка обећаној земљи водио преко Црвеног мора. Залутавши, обрео се код водене препреке испред себе, и фаронове потере иза себе, јер се фараон покајао за дозволу да пусти сву своју радну снагу да оде из земље. Уздајући се у завет са Богом о избављењу свога народа, Мојсије удара штапом по мору, дели га на два дела и прелази преко мора на Синајску гору. Тада Господ заповеда Мојсију да се попне на врх Хорив, где му даје законе у којима је била садржана сва истина, сачувана у 5 Мојсијевих књига, у којима се утврђује старозаветна веза Бога и човека. Мојсије је боравио 40 дана и ноћи на врху Хорив, који се од тада зове и Мојсијев врх. За то време муње су севале и огањ се дизао са врха, а кад се Мојсије спустио међу народ носећи камене плоче са 10 заповести, лице му се светлило необичном светлошћу па га је хришћанска иконографија приказала као младића блиставог лица.

 

 

Обилазећи света места Христовог живота и страдања, у потрази за Часним крстом на коме је распет Господ Исус Христос, царица Јелена, мајка цара Константина Великог, стигла је и на Синајску гору. На месту где се Мојсију јавио Господ подигла је 330. године капелу посвећену Богородици, над истим тим грмом несагориве купине. Јер као што је купина горела не сагоревајући тако је Богородица носила у утроби својој огањ оваплоћеног Господа. Већ у првим хришћанским вековима Синајска пустиња бива место где се многи хришћани Египта склањају тражећи спас од многобројних намета и прогона идолопоклоничког Рима. Сведочанство о присуству великог броја хришћана и опис капеле царице Јелене доноси нам шпанска ходочасница Етерија која око 380. године посећује ово свето место. Већ од III в. постоје мале манастирске заједнице окупљене на месту несагориве купине, на Мојсијевом врху, у оближњој оази Фаран и на крајњем југу Синајске пустиње. Живот ових заједница, као и многих пустињака, био је изложен суровости планинских услова и претњама многобројних разбојника Арабијског полуострва све до VI в. када цар Јустинијан и царица Теодора дају да се уз капелу царице Јелене изгради црква и конак за монахе, и да се све то заштити монументалним утврђеним зидом на четвороугаоној основи и са четири куле осматрачнице. За архитекту би одређен Стефан из Аилије, радови су почели 542. године и трајали су све до смрти Јустинијанове.

 

 

Саграђена је тробродна базилика од црвеног гранита са околних брда која током своје петнаестовековне историје никад није рушена ни освајана и у којој се служба врши од Јустинијановог времена до данас. Крајем VI в. украшава се унутрашњост цркве. У олтарној апсиди урађен је величанствени мозаик Преображења Господњег. Овај најсветлији пример ранохришћанске уметности био је дуго непознат због неприступачноси и удаљености манастира. Након чишћења која су предузета средином прошлог века заблистао је у пуном сјају. За разлику од мозаика из Равене који су постепено обнављани, свака коцка синајског мозаика потиче из Јустинијановог времена. Необична лепота и квалитет његове израде сведочи да су мајстори могли бити само искусни уметници цариградских радионица. Представа Преображења Господњег није случајно изабрана. На потпуно златној позадини приказана је фигура Христова окупана у нествореној светлости како благосиља у тренутку када први пут пројављује своју божанску природу. Десно од Христа приказан је пророк Илија а лево Мојсије, а испод ногу Христових су 3 апостола који заклањају лице пред божанском светлошћу којом Христос зрачи. Присуство старозаветних личности Мојсија и пророка Илије у олтарској апсиди имало је за синајске монахе посебан значај. Испод мозаика, прислоњена на спољашњи зид апсиде, налази се капела Богородице и Несагорива купина из које је анђео Божји говорио Мојсију (најсветије место манастира), а на путу за врх Хорив испосница Пророка Илије где се он крио бежећи од неразумне Језавел. Али историјска повезаност није главни разлог постојање сцене Преображења у олтару цркве јер су и Мојсиј и пророк Илија чули глас Господњи а не и видели његов лик те су се тек Преображењем Господа на гори Тавор удостојили богопознања. Сцену уоквирују медаљони са попрсјем апостола, јеванђелисата и старозаветних пророка.

 

 

Манастирске ризнице чувају најстарије енкаустичне иконе које су се израђивале до VII в. а сачуване синајске потичу из времена када је настао и мозаик у олтару. У VI в. израђена је Икона Христа Пантократра, најстарија сачувана икона Христова. Сачуване су и иконе, рађене у истој техници, Св.Петра, Богородице са анђелима и светим ратницима и др. Поред ових непроцењивих икона у манастиру Св.Катарине уточиште су нашле иконе из целог византијског царства током дугог и погубног иконоборачког периода. У периоду од 726-843. византијско царство је пролазило кроз жестоке теолошке расправе о улози иконе. У том времену донета је одлука о забрани израде и уништавању већ постојећих икона са ликовима Христа и светитеља. Тако су многобројне иконе из Цариграда и целог царства склоњене унутар манастирских зидова. Многе од сачуваних манастирских икона су јединствени примери уметности иконоборачког периода јер је у то време синајска уметничка радионица радила несметано. На руку овоме ишла је чињеница да је Синај од VII в. престао да буде део византијске територије па се иконоборачке одлуке нису морале поштовати и спроводити. Али арапска освајања VII в. нанели су Византији незалечиве ране, нити је прелазак у арапске руке на Синају био безболан за хришћанско становништво. Оближња оаза Фаран где се налазила синајска епископија (о чему сведоче многобројне базилике из IV и V в. пронађене у недавним археолошким ископавањима) престала је да буде хришћански центар; становништво је пострадало а Епископ је био приморан да се склони унутар манастирских зидова. Од тада манастир Св.Катарине постаје епископија и најмања је аутокефална целина у православном свету. У тим тешким временима за хришћане Палестине и Египта, под најездом уједињених арапских племена исламске вере, 625.год. монаси одлазе код пророка Мухамеда у Медину, да траже заштиту за манастир и монахе у њему. Том приликом добијају од Мухамеда документ о пророковој личној заштити манастира; овај документ је у много наврата спасао манастир од исламског разарања. Приликом једног похода фатимидског калифа на манастир у XI веку монаси су послали изасланике пред калифа са прегршт блага из богате манастирске ризнице а током ноћи су срушили трпезарију и на њеном месту сазидали џамију са минаретом који се видео далеко изван манастира. То је било довољно да калиф одустане од пустошења светиње а минарет постоји и данас. Манастир је јединствено место где се унутар манастирских зидова налазе хришћанска и муслиманска богомоља.

 

Синајски манастир није одувек био посвећен Св. Катарини. Ова Светитељка је почетком IV века, у време хришћанских прогона храбро сведочила веру хришћанску а како је добро познавала философију, историју и паганске обичаје задала је велике муке својим прогонитељима због чега су је свирепо мучили. Разапињали су је на млинске точкове, шибали, затварали дуго без хране и воде да се одрекне Христа. А како је са мучилишта излазила неповређена посекли су је мачем око 305.год. Из њених рана уместо крви потекло је млеко, а анђели су њено тело пренели на највиши врх Синајске горе. У IX в. један од синајских монаха уснуо је место на коме се налази свето тело мученострадалне Катарине на коме су га касније пронашли и саградили капелу посвећену светитељки а свете мошти пренели у манастир где се и данас чувају. Од тада манастир постаје познат под именом Свете Катарине.

За манастир Св.Катарине на Синају везан је и део српске историје. Поред најстаријег сачуваног српског псалтира који се чува у библиотеци познато је да је манастир посетио и Свети Сава.Током своје друге посете Светој Земљи 1234. провео је часни пост на Синају. Краљица Јелена и српски краљеви Драгутин и Милутин помажу овај манастир крајем XIV в. а Јоаникије српски постаје игуман манастира.

 

Данас се манастир налази у окружењу бедуинских племена са којима дели недаће пустињског живота узајамно се испомажући. Већ одавно становници синајске пустиње нису хришћани а по предању потомци су породица које је населио Јустинијан на Синај у VI в. да штите манастир. Иако су током арапских освајања примили ислам љубав према манастиру су сачували. Чувајући своју веру засађену у синајској пустињи од почетака хришћанства, заливану вековним трудом, искушењима и недаћама успели су монаси синајски да одгаје цветове пустињске који миомиришу кроз целу историју православне цркве. Св. Јован Лествичник, који је у манастиру писао "Лествицу ", Св. Анастасије Синајски, Св. Григорије Синајски, који је је на Светој Гору и Балканском полуострву засадио семе исихазма, само су део тог наслеђа заједно са светим оцима који данас живе у манастиру Св. Катарине. Њиховим светим молитвама нека да Бог да се и ми утврдимо у љубави, вери и трпљењу.

[Guest]

Манастир Свете Катарине
 

Православни манастир Свете Катарине или Свете Екатарине, се налази на полуострву Синај (Египат), које спаја два континента Африку и Азију. Тачније, манастир се налази на југу Синајског полуострва на надморској висини од 1300м, у непрегледној и неприступачној пустињи и окружен је црвеним гранитним планинама(висине и преко 2000м). У близини се налази истоимени градић Света Катарина.

Манастир је један од најстаријих хришћанских манастира и као такав налази се на списку Светске баштине, организације УНЕСКО. У манастирском комплексу поред главног храма, има још 12 мањих капела. Са десне стране је главна манастирска црква посвећена Преображењу Господњем, са лева су степенице и веранда којом се стиже до музеја, а ту поред капеле је и зелени грм Неопалиме купине. Цео манастир је опасан високим зидом који је у шестом веку саградио цар Јустинијан.

 

 

Синајски манастир није одувек био посвећен светој Катарини. Већ у првим хришћанским вековима Синајска пустиња бива место где се многи хришћани Египта склањају тражећи спас од многобројних намета и прогона идолопоклоничког Рима.

На месту где се Мојсију јавио Господ (око 1400 г. пре Христа, код несагориве купине), 330. године света царица Јелена, мајка светог цара Константина Великог, подигла је капелу посвећену Богородици. Уз ову капелу, у шестом веку цар Јустинијан и царица Теодора граде цркву, тробродну базилику од црвеног гранита, којим обилују синајске планине. Већ од III века постоје мале манастирске заједнице окупљене на месту несагориве купине, на Мојсијевом врху, у оближњој оази Фаран и на крајњем југу Синајске пустиње.

    Света Катарина рођена је 294. године као Доротеја у Александрији у многобожачкој породици, где је стекла широко образовање. Ова Светитељка је почетком IV века, у време хришћанских прогона храбро сведочила веру хришћанску а како је добро познавала философију, историју и паганске обичаје задала је велике муке својим прогонитељима због чега су је свирепо мучили. У једној визији св. Катарина прими прстен од самог Господа Христа, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на њеној руци. Пострадала је за веру у време цара Максимина, а по предању су њено тело анђели пренели на врх Синаја. У IX веку један од синајских монаха уснуо је место на коме се налази свето тело мученострадалне Катарине на коме су га касније пронашли и саградили капелу посвећену светитељки а свете мошти пренели у манастир где се и данас чувају. Од тада манастир постаје познат под именом Свете Катарине.

 

 

 

Неопалима купина

 

Неопалима купина(несагорива)-манастир Св. Катарине

Мојсије је ту на месту садашњег манастира, око 1400 г. пре Христа, видео пламени огањ у жбуну купине који гори а не сагорева, и чуо глас Анђела Божјег: „Мојсије! Мојсије! Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (Изл. 3,1-5). Данас овај грм Неопалиме купине расте из олтара храма.

Купинов жбун је јединствен на свету, покушавали су људи да његове младице пресаде на неко друго место, али се нигде нису примиле. Делови несагориве купине су слати на анализе у релевантне лабароторије, где је утврђено да је купина вероватно стара колико и Мојсије.

На истом том месту где данас стоји капела посвећена Богородици-несагоривој купини, верни приступају изувајући обућу као што је Господ тражио од Мојсија.

 

 

 

Ризница манастира

 

Манастир св. Катарине - литографија архимандрита Порфирија (Успењског)1857 год.

Манастир су даривали многи поклоници, владари, монаси, трговци. Манастирске ризнице чувају најстарије енкаустичне иконе које су се израђивале до VII веика а сачуване синајске потичу из времена када је настао и мозаик у олтару. У VI веку израђена је Икона Христа Пантократра, најстарија сачувана икона Христова, на којој су сликовито приказане две природе Господа Исуса Христа, божанска и човечанска. Сачуване су и иконе, рађене у истој техници, св. Петра, Богородице са анђелима и светим ратницима и др. Поред ових непроцењивих икона у манастиру Св. Катарине уточиште су нашле иконе из целог византијског царства током дугог и погубног иконоборачког периода.

Свети Јован Лествичник ту је написао чувену књигу „Рајске лествице“ која представља незаменљиву духовну лектиру у целокупној хришћанској литератури. Преподобни Нил Синајски се такође подвизавао у Светој Катарини. Манастир је јединствено место где се унутар манастирских зидова налазе хришћанска и муслиманска богомоља. Ту се чува и документ на којој је отисак Мухамедове руке, који је заштитио манастир од рушења. Има богату манастирску библиотеку, која садржи вредне рукописе, и међу њима један од најзначајнијих Синајски рукопис.

 

 

Срби у манастиру св. Катарине

Свети Сава, први архиепископ Срспке православне цркве, на свом другом путовању по Светим местима, боравио је на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, Свету четрдесетницу, молећи се за свој српски род и читав хришћански народ, поручујући и нама данас да тако чинимо. Манастиру Свете Катарине наши свети краљеви Драгутин и Милутин даривали су бројне поклоне који се чувају у манастирском музеју и библиотеци. У манастиру се налази први српски псалтир. Крајем 14. века игуман Синајског манастира био је Србин, Јоаникије.

 

 

Манастир данас

 

Прстен Св. Катарине , који се дарује ходочасницима

Православни манастир св. Катарине се и данас налази на југу Синајског полуострва, у пустињи, окружен бедуинским племенима. Ходочасници из целог света походе овај православни манастир а у летњим месецима и туристи из Египатског летовалишта Шарм ел Шеик и др, који је на три сата вожње од манастира. Православци који походе манастир имају ту привилегију да се поклоне и целивају руку Свете Катарине а након тога монах свакоме дарује прстен на коме пише „Агиа Катарина”.

 

 

 

Извор

[Guest]

 

Званична страница манастира Свете Катарине на Синају

[Guest]

 

Игуман манастира Свете Катарине,

 

Свештеноархимандрит Дамјан (Самартзис) , архиепископ синајски, фарански и раифски.

 

 

Извор фотографије

[Срђан Ранђеловић]

У Египту на Синајском полуострву опет се може посјетити манастир Великомученице Екатарине, у који је приступ био забрањен почетком септембра из безбједносних разлога. Такође, за туристе и поклонике је отворена Мојсијева гора, саопштава Благовест-инфо.

 

На врху Мојсијеве горе (Синаја) налази се црква, а у подножју манастир – најпосјећенија знаменитост полуострва.

 

У последњих неколико недјеља ситуација на Синајском полуострву побољшала се и власти су донијеле одлуку да врате туристе и поклонике у локалне светиње.

 

 

 

Светигора прес

 

[Guest]

Манастир свете Катарине на Синају опет отворен за посјетиоце

20 недеља окт 2013

Posted by radiosvetigora in Вијести

≈ Оставите коментар

 

 

У Египту на Синајском полуострву опет се може посјетити манастир Великомученице Катарине, у који је приступ био забрањен почетком септембра из безбједносних разлога. Такође, за туристе и поклонике је отворена Мојсијева гора, саопштава Благовест-инфо.

 

На врху Мојсијеве горе (Синаја) налази се црква, а у подножју манастир – најпосјећенија знаменитост полуострва.

 

У последњих неколико недјеља ситуација на Синајском полуострву побољшала се и власти су донијеле одлуку да врате туристе и поклонике у локалне светиње.

[Милан Ракић]

Египат: Најстарији манастир на свету чува бројне српске трагове (видео)

https://rs.sputniknews.com/zivot/201805271115752918-Egipat-Manastir-Svete-Katarine/

[NinaSavic]

 

[StefanLugic]

[StefanLugic]

[StefanLugic]