Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Навео бих овде мој коментар на теми:

Када наводим ставове Митрополита Диоклијског Калиста не сматрам да нико, па ни он не представља сам по себи мерило Православља. Многи светитељи Цркве су поред општеприхваћених учења имали и своја лична мишљења (теологумена) која су код у приличном раскораку од званичног става Цркве. То је због тога што једино Црква као целина има непогрешивост, а искуство Духа Светога се код једног или другог пројављује у већој или мањој мери. Митрополит Калист је један изузето важан сведок наше вере на Западу и обраћа се пре свега западној публици и јако га радо читам, а још радије слушам, а имао сам и част да га пре пар година поново (након нашег првог сусрета и дивног разговора у Оксфорду пре 20так година) угостим у Дечанима. Диван старац, мудар и изузетно културан човек са хумором који ми невиђено прија. Његове ставове не треба шематизовано посматрати. Ја сам већ рекао да он неправославне неће назвати јеретицима, али врло јасно објашњава у чему су наше разлике. То чини тако да се нико не нађе увређен, али они који размишљају имају доста тога да додатно промисле. Његово питање, на које вероватно ни он нема коначан одговор јесте колико су разлике у изражавању наше вере проблем за интеркомунио тј. за пуну заједницу. То је нешто што не може одлучити ни он, ни ми овде на форуму, већ је питање свести васцеле наше Цркве која се изражава и кроз саборе, и кроз мишљења светих људи, наших угледних богослова, али и обичног верног народа који препознаје свог пастира као Христово стадо и не да се лако завести.

1. Иако немамо такво сведочанство код Православних отаца пре  20тог века ја бих се лично сложио са Митроп. Калистом и већ сам о томе више пута писао (ако сте читали) Дух Свети делује и код неправославних, као што уосталом Духом Светим свака душа живи и свака травка расте, али с обзиром да нашу неправославну браћу евхаристијски не познајемо као део наше Цркве тј. не причешћујемо са њима већ вековима очигледно је да у Православљу нема баш тако јасне уверености у постојање пуноће црквености (тј. сакраменталне реалности) у неправославним заједницама, или ако хоћете црквама. Може да се то декларативно изјави  али једно су изјаве, а друго је пракса Цркве која сведочи да те свести нема.

Већ смо имали дугу дискусију око крштења и нисмо се сложили. Тада сам рекао да се сасвим слажем да је миропомазање неправославних који су сачували форму крштења у име Св. Тројице најприкладнији начин за њихово примање у Православну Цркву али наша Црква није забранила ни друге начине, тако да у оквиру Васељенске Патријаршије Св. Гора крштава обраћенике из римокатоличанства и нисам нигде видео да их је Патријарх прозвао због тога. Таква пракса постоји још и другде и неко се може слагати или не са таквом праксом или другим праксама, али оне данас постоје у нашој Цркви и сведоче да иако није саборно прихваћен један искључиви начин прихватања неправославних свуда, постоји прећутно прихваћен став да није довољно само рећи -  е сада нисам римокатолик и идем на православно причешће или да се причешћује код нас и даље сматрајући себе пуним римокатоликом. Неправославнима је забрањено давање причешћа и то поштује огромна већина наших епископа и свештеника. Дакле говорећи о реалности светих тајни код неправославних не идемо тако далеко и да говоримо да су то обичне материје које можемо просути по поду (не дао Бог), али не учествујемо у њима по својој савести. То не ради ни Калист Вер ни чак неки који су много либералнији у овом погледу, барем колико је мени познато. Ово је веома фина дистинкција - да Дух Свети није оставио оне који су не својом вољом рођени ван евхаристијске заједнице Цркве, али благодаћу која долази из Цркве (при чему мислим на Православну Цркву) делује и у другим заједницама у оној мери у којој су сачували елементе своје аутентичне вере. 

2. Што се тиче граница Цркве можемо увек јасно рећи, надам се сви ми, да је Црква свуда тамо где је Господ и где Духом Светим конституише Тело Христово као евхаристијску заједницу, која је и у времену и надвремена јер је Црква сабор неба и земље, и прошлости и будућности, тј. реалности која је била, која јесте и која ће бити. Колико неправославне заједнице учествују у тајни Цркве, мислим да превасходно зависи од мере у којој сведоче оно искуство Духа Светога које су примили од апостола јер вера није скуп дефиниција већ сведочанство Духа Светога, кроз догмате, кроз литургију, кроз уметност, кроз етос.... Не може Дух Свети да на једном месту учи једно, а на другом сасвим друго. Наравно јединство никада није униформност, али не може да постоји када имамо суштинску различитост у неким кључним питањима. Данас се Црква обично посматра, пре свега под латинским утицајем, као организација, као друштво societas. Римокатолички канони о Цркви су врло јасни, пуноћа Цркве је само тамо где је једиснство са папом и епискпима око њега, при чему папа може да делује и без епископа, а епископи не без папе (прилично крња саборност). Ми немамо овакво учење (хвала Богу). Православље је Цркву увек гледало као козмолошки догађај, као живо присуство Христа у свету који Духом Светим васцелу творевину преводи у вечност. Зато сам у више мојих одговора наглашавао да неправославне заједнице које су изгубиле пуноћу лика Христовог због читавог низа алтернативних или потпуно погрешних учења (јереси) немају ни пуноћу црквености. Црква је пројава пуноће Христовог присуства. Реакције многих широм Православља на прилично на брзину срочени документ из Шамбезија о "односу према неправославном свету" који је напросто прогуран на још већу брзину на Криту, јасно показују да свеправославне рецепције неких проблематичних ставова у овом документу нема и неће бити, док се текст не поправи на неком будућем сабору, што предлаже већ неколико Цркава. Наша Црква је дала најбољи предлог да ово буде само почетак саборског процеса, али је предлог био, што би Енглези рекли, flatly rejected од стране председавајућег Сабора.

Чињеница да вековима немамо евхаристијску заједницу са римокатолицима, протестантима, дохалкидонцима врло јасно показује, најблаже речено, да нешто заиста није у реду и да постоје разлози зашто православни хришћани не препознају Христа у тим заједницама на начин како га препознају у својим Црквама. Из мог личног искуства, а бирао сам да ли ћу се крстити као православни или римокатолик, могу да мирна срца кажем да бих тешко одлучио уопште да будем хришћанин да постоји само римокатоличка верзија хришћанства. Ја и дан данас не могу да разумем људе који у тој традицији виде Бога љубави, барем онако како га Православље разуме. Тек сам у Православљу осетио пуноћу истине коју тражим и зато сам свесно и савесно изабрао да постанем православни хришћанин у мојој 23. години, претпостављам, као и Калист Вер који није постао римокатолик или остао Англиканац, што ипак доста говори за себе. Да је за њега све то једна Црква можда је могао да остане где је и био или да приђе културолошки ближим римокатолицима. Постојеће разлике се зато не могу олако негирати и одбацити као нека врста политичког неспоразума који ће се разрешити неким добрим договором. То је један емотиван и неодговоран приступ. Хвала Богу, постоји мешовита комисија са римокатолицима и расправља се о важним питањима, али кључни проблеми остају о чему посебно говори и Митрополит Калист. Већ сам цитирао две његове беседе па бих то и овде учинио. Сви можемо много да научимо. 

Metropolitan Kallistos on Papal Primacy https://www.youtube.com/watch?v=hf9MLM_S0w8

Kallistos Ware on Orthodox-Catholic Unity https://www.youtube.com/watch?v=ViiWV-D2eGI&t=43s 

Као што већ рекох, многи православни се не би сложили са свим његовим констатацијама и примерима, али лично дубоко осећам да човек жели да каже на један леп начин - Да, јако је много онога што имамо заједно, делимо многа дивна учења и наше разлике нису увек толико велике и страшне колико нам се чине, па ни ми православни често нисмо онакви какви треба да будемо.... али (but) време за интеркомунио још није дошло, а када ће нико не зна..... 

[Архимандрит Сава Јањић]

Ево и још један коментар на истој теми: 

Пошто је неко започео тему о  римокатоличкој догми о "непорочном зачећу Пресвете Богородице", а већ смо толико помињали Калиста Вера препричаћу укратко његово виђење овог проблема из беседе о "папском примату" (овај део почиње око око 25. минута) https://www.youtube.com/watch?v=hf9MLM_S0w8

Наиме Митрополит Калист овде види пре свега проблем схватања првородног греха и каже: "We Orthodox on the whole do not accept the Augustinian idea of the inherited guilt. So the doctrine of the Immaculate Conception is for us Orthodox not so much false as unnecessary." (Ми православни, узевши све у обзир, не прихватамо августиновску идеју наслеђене  кривице. Тако је учење о непорочном зачећу за нас православне не толико погрешно колико непотребно). Православна Црква сматра Пресвету Богородицу часнијом од херувима и неупоредиво славнију од серафима, римокатолици је називају преблаженом девицом.... зар то није довољно, каже Калист. Другим речима увођење овог учења које је засновано на проблематичном Августиновом схватању првородног греха (по Калистовим речима) само непотребне проблеме.

На другом месту говори о пургаторијуму и каже како је проблем да ли се он схвата као казна или као лечење. Схватање пургаторијума као казне која се мора проћи да би се задовољило увређено Божије достојанство је проблематично за православне. Чистилиште као лечилиште, очистилиште душе благодаћу и љубављу Божијем није неприхватљиво православној традицији јер се молимо за покојне и верујемо да им молитве Цркве помажу. Опет је проблем једно погрешно средњовековно римокатоличко учење које доводи до непотребних и погрешних закључака и смутње.

Елем, завршетак приче му је сјајан.... наводи анекдоту са неке међуверске конференције у Америци.

Прво је рабин устао и рекао пар шала и сео. Онда је зен будиста устао и испричао неколико довитљивих коана и сео, а онда су устали хришћани и говорили и говорили.... так унедоглед. Онда сам рекао у себи колико су само паметни и толико много знају о Богу. If they know so much about God, why they just can't keep quiet. (Ако већ толико знају о Богу зашто не могу једноставно да ућуте).

[Архимандрит Сава Јањић]

Један коментар на другој теми

  пре 2 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Oče Savo da li rimokatolici imaju na uvid i pre srednjevekovno rimokatoličko učenje i učenje pre nego su dobili taj pridev rimo, dakle kad su bili katolici?

Ako imaju sva ta učenja na uvid u čemu je problem?

У разумевању тих учења, драги мој брате.

1. Само по питању филиокве видимо читаву једну еволуцију проблема од када се први пут појавило у петом веку у Шпанији као (додатак, радије објашњење да су Отац и Син једносушни) што је било згодно за борбу против аријанаца. Касније код Св. Максима исповедника у 7. веку имамо прво детаљније разумевање једног источног хришћанског богослова где видимо да овај додатак није сматран суштинским проблемом:

У свом писму презвитеру Марину Св. Максим говори о овом специфичном гледању на исхођење Духа Светога на Западу: „Што се тиче првог питања они (Римљани) изнели су такође као сведочанства латинске оце, наравно као и Св. Кирила Александријског у његовом тумачењу Јеванђеља по Јовану. На основу тога показали су да они не сматрају Сина узроком Духа. Они, наравно, знају да је Отац једини узрок Сина и Оца, једнога по рађању, а другог по исхођењу, али су објаснили да други (Дух) произлази (προϊέναι) кроз Сина објашњавајући то јединством и непромењивошћу божанске природе“ ("Καί τό μέν πρῶτος, συμφώνους παρήγαγον χρήσεις τῶν Ῥωμαίων Πατέρων· ἔτι γε μήν καί Κυρίλλου Ἀλεξανδρείας, ἐκ τῆς πονηθείσης αὐτῷ εἰς τόν εὐαγγελιστήν ἅγιον Ἰωάννην ἱερᾶς πραγματείας· ἐξ ὧν, οὐκ αἰτίαν τόν Υἱόν ποιοῦντας τοῦ Πνεύματος, σφᾶς αὐτούς ἀπέδειξαν· μίαν γάρ ἴσασιν Υἱοῦ καί Πνεύματος τόν Πατέρα αἰτίαν· τοῦ μέν κατά τήν γέννησιν· τοῦ δέ, κατά τήν ἐκπόρευσιν· ἀλλ ̓ἵνα τό δι ̓αὐτοῦ προϊέναι δηλώσωσι· καί ταύτῃ τό συναφές τῆς οὐσίας καί ἀπαράλλακτον παραστήσωσι." PG 91,136 A-B)

Затим на Лионском сабору у 13. и Флорентинском у 15. имамо сасвим нови развој: "quod Spiritus sanctus aeternaliter ab utroque, patre et filio, tamquam ab unico principio et unica spiratione...procedit" (да Дух свети вечно од обојице, Оца и Сина, као из једног принципа (начала) и једне спирације... исходи". Искрено могу да кажем да Св. Максим не би реаговао на ову дефиницију као што је писао презвитеру Марину неких 6 и више векова пре. Уосталом Св. Марко Ефески је јасно сведочанство да је већ ова интерпретација несрећног додатка постала с временом нешто сасвим другачије. Чак и након најновије интерпретације филиокве од стране Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства која, истина, представља покушај да се римокатоличко схватање филиокве приближи православном имамо прилично опрезну реакцију Митрополита пергамског Јована Зизјуласа који није баш био претерано импресиониран (како сам ја могао да разумем). Оба текст можете наћи на интернету: 

The Filioque: A View From the Vatican http://agrino.org/cyberdesert/statement.htm

Metropolitan of Pergamon: One Single Source (реакција на горњи текст) http://agrino.org/cyberdesert/zizioulas.htm

Узео сам филиокве као пример јер се то може видети и са осталим учењима римокатолика која наша Црква не може да прихвати, барем у оној форми коју она сада имају.

2. Калистос Вер је говорећи о папском примату, у горепоменутом видеу, поменуо да за православне, на пример не би било проблематично да прихвате примат папе уколико би он био у оквирима православног схватања односа између примата и саборности. Као што без примата нема саборности (када служимо увек један началствује), исто тако ни без саборности нема ни примата. Ово је суштина православног разумевања односа између епископа и кључно правило за разумевање овог односа је 34 Апостолско (заправо из 4. века али се тако зове) "Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух." Ово правило регулише односе унутар помесних православних Цркава где су сви епископи као епископи једнаки, али први међу њима представља литургијски израз њиховог јединства. Ова логика, морам да кажем није баш прихватљива за све православне на универзалном нивоу. У Равени је призната историјска улога римског папе на универзалном нивоу али се није дефинисало јасно шта су конкретно његови прерогативи, и посебно шта би били данас у случају сједињења ПЦ и РКЦ. 

Најновији напор да се јасније дефинише схватање односа између примата и саборности учињен је на заседању ПЦ и РКЦ мешовите комисије у Киетију (Chieti) у септембру 2016. године. Ево декларације http://www.vatican.va/roman_curia/pontifical_councils/chrstuni/ch_orthodox_docs/rc_pc_chrstuni_doc_20160921_sinodality-primacy_en.html Текст је доста добар с тим да су најпроблематичније ствари садржане у 16. тачки где се помиње западно виђење римског примата који је за њих божанског порекла и да ће се о томе дискутовати. Добро, макар су повезали шта се слажу, а оно што се не слажу ставили су у једну тачку. Не заборавимо, ово је само разговор о првом миленијуму, а шта рећи о каснијој еволуцији власти папа или о догми о његовој непогрешивости када говори ex cathedra. Неко ће рећи да је то извикан проблем, да ни у Риму нико не верује да папа може сам без епископа било шта да одлучи. Пракса је једно али званично њихово учење јесте да он може да упражњава свој примат суштински без саборности тј. да непогрешиво учи о догматским питањима (ex sese non ex consensu eclesiae tj. по себи а не по сагласности Цркве). Калист Вер говорећи о овом проблему додаје да се на 2 Ватиканском концилу ситуација у овом погледу није много исправила. Први Концил је потврђен, нешто је испеглано, али у документу о Цркви Lumen gentium опет произилази да папа независно делује од епископата. Ово је суштина проблема за православне. Мислим да и многи римокатолици то разумеју, нарочито они који су се надали да ће синодалност добити много више на значају, али код последњих папа опет се све враћа на примат без суштинске саборности. Зато за православне то не може бити основа за неко решење у стилу признавања папе као првога не по власти него по љубави. Председавање у љубави подразумева однос љубави према другима, а не само auctoritas.

И тако даље и даље. Римокатолички богослови јако добро познају ове православне приговоре који им долазе и од највећих поборника дијалога. Искрено бих волео да чујем њихово оправдање који су разлози да се нешто што је очигледно у колизији за древним предањем и даље држи. Разумем јако је тешко направити u-turn али плашим се да је проблем за јединство више са њихове него са православне стране и да то они јако добро знају. Дијалог је добар зато што омогућава да боље разумемо наше разлике и да разлучимо шта је у ономе што нас дели последица различитог културно-цивилизацијског развоја и начина мишљења, а што је суштинска богословска разлика. Очигледно и поред једног века интензивног икуменског дијалога и највећи поборници дијалога код Православних не могу да кажу да суштинске разлике не постоје. Штавише, оне нису нимало безначајне.

Зашто користим израз римокатолици? Па зато што ова грчка реч (καθολικοί, Καθολική Εκκλησία - католици или католичани, Католичанска Црква) вековима у Цркви означава Једну Цркву која је заснована на евхаристијској заједници и једноверју и правоверју свих њених чланова. Када би римокатолици били заиста католици и њихова црква заједно са свим нашим православним једна Католичанска Црква, претпостављам да бих у недељу сваки православни верник могао да оде и код њих да се причести. Али пошто није тако зовемо их римокатолици.

[Архимандрит Сава Јањић]

@Архимандрит Сава Јањић @Zoran Đurović

 

Једно питање које мене мучи годинама.

Да ли ће се спасити само они који знају догматику и сви су кључеви дати теолозима?

Због чега ово причам, ево овај сајт је наша Црква у малом, а видимо да верни народ, баш и нема појма о својој вери (наравно, највећом кривицом наше цркве). Па се човек на крају пита ко ће се спасити. Ово све што се прича ове у вези те "дубоке теологије" је једноставно непознато народу.

Друга ствар, ми смо историјски непријатељски одгојени према римокатолицима, само због Хрвата. Искрено, ако желимо тим "очима" да гледамо, онда нам нам је Византија, Бугарска, Грчка... исто страно тело, за које могу рећи да су бара бар са хрватима, чак и гори кроз историју.

Колико ја могу да разумем, спасавају се не они који "знају" догматику, већ који је живе, што није увек исто, односно да будем сурово искрен, најчешће није исто. Они који живе своју веру не гледају на друге као Бугаре, Хрвате, Грке, Русе, на "нама пријатељске народе" или "наше традиционалне непријатеље", већ их Бог учи Духом Светим да сваког човека гледају као непоновљиву личност и икону Божију и не размишљају у категоријама црквене политике. Указивање на разлике које нас деле са римокатолицима не значи неопходно имање нетрпељивости према онима који мисле другачије. У мојој широј породици је доста римокатолика, моје две покојне баке нису имале никакав проблем у свом односу због филиокве или папске непогрешивости. Претпостављам да ништа о томе нису ни знале. То наравно не умањује значај и важност ових разлика, али указује на то да нам ништа не вреди ако знамо сву мудрост овога света, а немамо љубави.

Мора човек да прихвати другог какав јесте, колико год му се не свиђао. Тек онда заиста почињемо да заиста разумемо не само догмате вере, него Онога који је кроз догмате учврстио веру.

[grigorije22]

On 15.3.2017. at 15:13, Архимандрит Сава Јањић рече

Поновио бих да ће животоње и биљке ући у вечно постојање али не као такве већ као преображена твар. Када се говори о души живој не мисли се на личност (ипостас) која је заснована на слободи и коју једино има човек који је створен по икони Божијој. Након човекове телесне смрти остаје да постоји оно што називамо душом, али то није ни платонистичка душа која аутономно може да постоји за себе, нити душа као животна енергија која обједињује тело и његов састав. Ми користимо реч "душа" али под тим подразумевамо да човек као личностс (ипостас) наставља да постоји и након смрти тела. Та душа носи слику тела и по том обрасцу тело ће бити обновљено у васкрсењу свих. Животиње као и ми имају ту животну енергију која делује у интеракцији биохемијских процеса и након смрти и нас и животиња ти процеси престају и враћају се у твар која стално кружи. 

Говорећи о томе како ће јагње и лав бити заједно и мало дете ће их водити, наравно, морамо да ово разумемо символично јер и сада код светитеља видимо да су пред њима и домаће и дивље животиње мирне и кротке. Да ли ће у Новом Јерусалиму, Царству Божијем бити животиња и биљака не можемо знати. Све о томе је речено јако символично јер је реч о стварности која је назамислива за нашу овоземаљску логику. Бог који је створио животиње и биљке да украшавају свет и Еденски врт можда ће и постојати у вечности, али говорити о континуитету животиња из овога света и века са оним које евентуално могу да постоје у вечности је апсурдно. Личност може из пролазности у вечност само да уђе преко Христа који је образ нашег постојања. Ово је веома важно јер Христос је постао човек да би кроз човека спасао васцелу твар.

Ipak moram ovo da prokomentarisem, a ova dva bambusa mi dadose inspiraciju. Ovde se sada postavlja pitanje sta je za vas postojanje? Za mene postojanje znaci da ona zivotinja koja je uginula ozivi, probudi se kao iz sna i da ponovo hoda i funkcionise kao da i nije uginula.Dakle da mi moji psi nakon sveopsteg vaskrsenja pridju i prepoznaju kao nekog ko im je bio gospodar na Zemlji. Naravno po uslovom da se udostojim Carstva Nebeskog. Oni koji su protivnici vaskrsavanja zivotinja kao glavni argument iznose to da covek ima besmrtnu dusu koja nastavlja u kontinuitetu postojanje i nakon telesne smrti. Zivotinje imaju smrtnu dusu i one nakon telesne smrti ne postoje. Metaforicki receno Bog moze da obnovi hardver, ali je problem u tome sto je "propao" softver. Sto se tice vezivanja za zivotinje jako je tesko ne vezivati se pogotovo sto je veza izmedju pasa i ljudi bukvalno utisnuta u gene. Tu se radi o mozda cak desetinama hiljada godina zajednickog suzivota. Takodje je naucno dokazano da ljubav prema ljubimcima proizvodi potpuno identicne emocije kao prema deci. Zato je njihovo uginuce za nas krajnje traumaticno a ta traumaticnost se povecava kada teolozi oduzimaju i tu poslednju i jedinu nadu vaskrsenja.

[Zoran Đurović]

пре 7 часа, grigorije22 рече

Zato je njihovo uginuce za nas krajnje traumaticno

Оче Саво, молим те капицом, кажи му да ће ови његови кучићи да оживе (али неће сви), ми ћемо да помремо од њега!  Узех да попијем јутарњу кафу, кад оно опет Грегоријеви кучићи! Идем у продавницу, кучићи крену да лају из дворишта, одмах се сетим Грега и његових кучића! Поремети ми Исусову молитву... Спаси нас, ако Бога знаш!  

[grigorije22]

Управо сада, Zoran Đurović рече

Оче Саво, молим те капицом, кажи му да ће ови његови кучићи да оживе (али неће сви), ми ћемо да помремо од њега!  Узех да попијем јутарњу кафу, кад оно опет Грегоријеви кучићи! Идем у продавницу, кучићи крену да лају из дворишта, одмах се сетим Грега и његових кучића! Поремети ми Исусову молитву... Спаси нас, ако Бога знаш!  

To te oni opominju i kazu, avo, avo napisi jedan tekst posvecen nama.

[grigorije22]

Vrlo zanimljivo da starac kaze kako postoje baste i vinogradi i sve sto ima na Zemlji ima i u raju.

 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 13 часа, grigorije22 рече

Ipak moram ovo da prokomentarisem, a ova dva bambusa mi dadose inspiraciju. Ovde se sada postavlja pitanje sta je za vas postojanje? Za mene postojanje znaci da ona zivotinja koja je uginula ozivi, probudi se kao iz sna i da ponovo hoda i funkcionise kao da i nije uginula.Dakle da mi moji psi nakon sveopsteg vaskrsenja pridju i prepoznaju kao nekog ko im je bio gospodar na Zemlji. Naravno po uslovom da se udostojim Carstva Nebeskog. Oni koji su protivnici vaskrsavanja zivotinja kao glavni argument iznose to da covek ima besmrtnu dusu koja nastavlja u kontinuitetu postojanje i nakon telesne smrti. Zivotinje imaju smrtnu dusu i one nakon telesne smrti ne postoje. Metaforicki receno Bog moze da obnovi hardver, ali je problem u tome sto je "propao" softver. Sto se tice vezivanja za zivotinje jako je tesko ne vezivati se pogotovo sto je veza izmedju pasa i ljudi bukvalno utisnuta u gene. Tu se radi o mozda cak desetinama hiljada godina zajednickog suzivota. Takodje je naucno dokazano da ljubav prema ljubimcima proizvodi potpuno identicne emocije kao prema deci. Zato je njihovo uginuce za nas krajnje traumaticno a ta traumaticnost se povecava kada teolozi oduzimaju i tu poslednju i jedinu nadu vaskrsenja.

Највише што бих могао да вас утешим јесте да бисмо могли да кажемо да и животиње и све оно што испунимо својом љубављу, кроз нашу љубав и у контексту нашег личног односа према Богу, улази у вечност. Љубављу нечему дајемо постојање и то више није само с(твар), већ добија (преко нас) лична својства. Зато се васцела твар спасава преко човека, односно Богочовека Христа. Ипак без обизира на сву чудесну лепоту Божије творевине, животиње неће ући у вечност као личности, јер нису створене по лику Божијем. Бог у Христу препознаје само оне који носе његов лик и зато кажемо да се Христом и у Христу све спасава тј. овечношћује. Бог Отац вечно љуби свог јединородног Сина и у њему све нас као Цркву Божију. Зато љубав коју показујемо према животињама треба да иде даље од њих, као појединачних створења, и да се оствари као љубав према васцелој Божијој творевини, која је премудрошћу уведена у постојање и која ће промењена и преображена и кроз Христа вечно постојати, тј. бити оцрковљена. Онда волећи животиње и све што нас окружује, волимо самог Бога који их је створио. Љубав која је усмерена искључиво према с(твари) као таквој или чак према човеку без љубави према Богу, своди се на крају на љубав према самом себи, јер у другима пројектујемо себе. 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 6 часа, Zoran Đurović рече

Оче Саво, молим те капицом, кажи му да ће ови његови кучићи да оживе (али неће сви), ми ћемо да помремо од њега!  Узех да попијем јутарњу кафу, кад оно опет Грегоријеви кучићи! Идем у продавницу, кучићи крену да лају из дворишта, одмах се сетим Грега и његових кучића! Поремети ми Исусову молитву... Спаси нас, ако Бога знаш!  

Сигуран сам да ће о. Зоран из богате архиве писанија св. Августина наћи нешто што је писао о животињама. Толико је написао о свему и свачему и не верујем да му је промакла ова тема. Било би занимљиво да чујемо  Лепа идеја за још једну нову тему, ако већ о овоме није расправљано пре.

[grigorije22]

Управо сада, Архимандрит Сава Јањић рече

Највише што бих могао да вас утешим јесте да бисмо могли да кажемо да и животиње и све оно што испунимо својом љубављу, кроз нашу љубав и у контексту нашег личног односа према Богу, улази у вечност. Љубављу нечему дајемо постојање и то више није само с(твар), већ добија (преко нас) лична својства. Зато се васцела твар спасава преко човека, односно Богочовека Христа. Ипак без обизира на сву чудесну лепоту Божије творевине, животиње неће ући у вечност као личности, јер нису створене по лику Божијем. Бог у Христу препознаје само оне који носе његов лик и зато кажемо да се Христом и у Христу све спасава тј. овечношћује. Бог Отац вечно љуби свог јединородног Сина и у њему све нас као Цркву Божију. Зато љубав коју показујемо према животињама треба да иде даље од њих, као појединачних створења, и да се оствари као љубав према васцелој Божијој творевини, која је премудрошћу уведена у постојање и која ће промењена и преображена и кроз Христа вечно постојати, тј. бити оцрковљена. Онда волећи животиње и све што нас окружује, волимо самог Бога који их је створио. Љубав која је усмерена искључиво према с(твари) као таквој или чак према човеку без љубави према Богу, своди се на крају на љубав према самом себи, јер у другима пројектујемо себе. 

Pa to i neki savremeni podviznici poput Siluana Atanoskog kazu da zivotinje preko coveka ulaze u vecnost. Inace zivotinje i ovde na Zemlji nemaju licnost kako kazete ali ipak postoje.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 6 минута, grigorije22 рече

Vrlo zanimljivo da starac kaze kako postoje baste i vinogradi i sve sto ima na Zemlji ima i u raju.

Блажени старац Гаврило. И ја верујем да ће Небески Јерусалим бити тако диван да ништа на земљи неће моћи да се упореди са њим. Овај свет који је Бог тако дивно створио са свим природним лепотама само је слика те будуће, нове стварности у којој ће све бити вечно, непропадљиво... Бог да нас удостоји те радости!

[Zoran Đurović]

пре 4 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Љубав која је усмерена искључиво према с(твари) као таквој или чак према човеку без љубави према Богу, своди се на крају на љубав према самом себи, јер у другима пројектујемо себе. 

Ово треба да те чују ученици! Него, да те не хвалим превише, да се не би погордио, боље је док сам као advocatus diaboli...  Ово је одбрана од прелести. Јер, не испитујући се, људи крену да се подвизавају, да раде разне ствари, али уствари, не успостављају релацију него остају солипсистички у свом кругу. Љубав према самима себи, или здраво себељубље, како га је називао Максим Исповедник, је нешто што се враћа само као инвестиција кроз другог. То је здрав однос кроз који испуњавамо једине 2 заповести. И ко год се држи овог рецепта кога ни ти ни ја нисмо открили, него само преписујемо, неће заглавити у секти. Јер секташтво је самодопадање, па су ту неки духовни билдери који се одушевљавају када их други гледају са поштоваљем и засузе им окице на њихове беседе... Онда се направи врзино коло, тако да ни гуру, свеједно и када би хтео, не може да изађе ван. Мислим да је тога било у артемизму, односно да је један од фактора који је довео до ове трагичне ситуације. Зато оно Павлово понављање: Проклет био сваки који верује у човека!

Савет је изузетно драгоцен. Ја сам овде сведок оног што си ти у једном посту приметио: животиње људима постану замена за другог човека. То је овде више него очигледно. Нека жена на каси, испред мене, купила 2 пакета мерлуца (врста бакалара), једно паковање јој падне на под, ја га подигнем, и кажем јој да се није поцепала кеса, тако да је све ок. А она ће мени: Ма и да се поцепала, ја сам то узела за моје кучиће! - Ја сам се пренеразио, јер ми ретко имамо паре за ту храну. Многе животиње овде живе боље од нас, а да не кажем да многима не падне на памет да би за те паре могли да отхране и дете усвојено на дистанцу, или да нахране сиромаха...

Наравно да ово не значи и да не треба да имамо љубимце, јер и сам сам их имао, а имамо и сада, мада је можда наша мачка реинкарнирани Јозеф Менгеле па га је Бог казнио да живи аскетски са нама, као што поздрављам закон који забрањује малтретирање животиња.

Ја се распричах, али ти је увид био инспиритиван. Дакле, опет је кривица у теби!      

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 7 часа, Zoran Đurović рече

  пре 7 часа, МилошБГ рече

њихов став ми смо Христови дајте да се договоримо и да учинимо уступке

Zoran Đurović:

Ово. Наши ревнитељи би да се католици покају у праху, да ставе конопац око врата папи па да га воде пешке до Цариграда... Дед лајн за католике је папски примат. О њему се дискутује само у којој мери и како би важио и на истоку. Остале догматске разлике тумаче на православни начин. Зато је сада примат једино питање. 

Мислим да је ово јако тачно. Из мојих разговора са римокатолицима стичем утисак да све може да прође и да се све бескрајно релативизује како би се изашло у сусрет Православљу, осим суштинског питања над питањима, улоге папе у Цркви, односно тачније, схватања његовог примата - Петровог служења које је по њиховом веровању исључиво дато римским папама као превасходним наследницима Петра. Кључна разлика је управо у томе што за нас православне примат органски произилази из саборности (што видимо у апостолском канону 34), а код римокатолика саборност (ако уопште можемо говорити о саборности у православном смислу) произилази из примата који суштински постоји "за себе" и не потребује саборност (што се види у учењу о незаблудивости римског епископа, чувено ex sese, non autem ex consensu ecclesiae). Еволуција схватања Петровог служења је почела од једне традиције која је била у функцији служења саборности, и као таква није била неприхватљива за источне хришћане, до учења које папски примат чини кључни елемент римокатоличке еклисиологије. Зато је "папизам" колико год ова реч звучала непримерно за уши многих данас, заправо и главни камен спотицања.

Документ мешовите ПЦ-РКЦ комисије у Равени 2007 заправо је само потврдио древно схватање примата који је Рим имао и који није никада био проблематичан за Исток. Али ту се не улази у кључни проблем, Петровог примата као божанске институције и екслузивног прерогатива римских епископа. Декларација Комисије у Киетију (Chieti 2016) разрадила је Равенски документ али је спорно питање само констатовано. Ипак погледајмо ту фамозну 16. тачку:

16. In the West, the primacy of the see of Rome was understood, particularly from the fourth century onwards, with reference to Peter’s role among the Apostles. The primacy of the bishop of Rome among the bishops was gradually interpreted as a prerogative that was his because he was successor of Peter, the first of the apostles.(12 f. Јероним, In Isaiam 14, 53; Leo, Sermo 96, 2-3.) This understanding was not adopted in the East, which had a different interpretation of the Scriptures and the Fathers on this point. Our dialogue may return to this matter in the future.

(На Западу, првенство Римског трона је разумевано, посебно од 4. века надаље, у вези са Петровом улогом међу Апостолима. Првенство Епископа Рима међу (другим) епископима постепено је интерпретирано као његов прерогатив јер је он наследник Петра, првоврховног апостола. Ово схватање није било прихваћено на Истоку, који је имао другачију интерпретацију Св. Писма и отаца у вези овога. Наш дијалог се може вратити овом питању у будућности.)

Дакле, овде се дошло до саме сржи проблема иако Петров примат римских папа није поменут експлицитно као божанска институција која се преноси на римске епископе нити се улази у механизам ове логике (зашто на пример није Антиохија, јер је Петар тамо по свему судећи утврдио ту Цркву пре Рима и де факто био тамо први Епископ). За Исток је то Рим зато што је то била престолница империје и Црква, која је убрзо постала најугледнија широм тадашњег хришћанског света због многих мученика и исповедника. Лично ми никада није била јасна логика којом се Петров примат, ако га чак и условно схватимо на латински начин (а како видимо на Истоку то није тако никада прихваћено) искључиво везује за Рим. Добро, Петар је ту пострадао, али да ли је то довољан разлог да се због тога направи онтолошка веза Петра и римских епископа која не вреди на исти начин за друге епископе Цркве. У 16. тачки декларације наведени су цитати Јеронима и папе Лава Великог, што није никаква потврда универзалности овог учења у целој Цркви. Биће занимљиво пратити наставак овог дијалога, посебно када се дође до разумевања примата у Цркви након првог миленијума, или у контексту Првог ватиканског сабора и учења о непогрешивости папа које Други ватикански концил и поред инклузивнијег речника није ни најмање довео под знак питања. Зато када се каже да су православни у Равени 2007. године прихватили примат римског папе, често се не разуме да су они прихватили само оно што је на православном Истоку увек постојало и што по свему судећи није баш идентично данашњој улози Васељенског патријарха као "првог међу једнаким". Примат сам по себи није проблем јер, како је лепо речено у Равени, нема саборности без примата, ни примата без саборности, они су међузависни.

Проблем је схватање примата римског епископа у контексту њиховог разумевања Петровог првенства међу апостолима. Ту се ломе копља. Моје лично мишљење јесте да је православно схватање примата римског епископа, како се уосталом у Кијетију и наводи, од 4. века полако почело да иде у правцу који је већ до 9. века био у озбиљној колизији са разумевањем улоге римског епископа међу источним епископатом. Разлаз Истока и Запада је био неминован, посебно када је Рим коначно доспео у политичку сферу Франака. То је период од 4-9 века који политички означава разградњу Западног римског царства и покушаје да се духовно и културно јединство западног дела империје који су преплавили варвари консолидује у новој улози римских епископа који добијају прерогативе световних владара и истовремено политички повеже са Франачким царством. О томе су већ много писали многи.

Дакле, да ли Рим може да се врати на првобитно схватање примата чувајући као побожно предање везу између Петра и римских епископа, што је постојало и пре 4. века? Плашим се да су ствари већ далеко одмакле и да Рим једино нуди неку врсту мирне коегзистенције две паралелне еклисиологије, при чему би римокатоличка вредила само за РКЦ и с њом повезане цркве, а Исток би евентуално обновио древну идеју примата са појачаном улогом Цариграда. У контексту прилично компликованих односа Москве и Цариграда ово је јако тешко очекивати са православне стране и зато је Москва у суштини против приче о примату на универзалном нивоу и због тога су вероватно и изостали са Критског сабора који је требало да потврди ту нову улогу Цариграда. Да ли "сједињена Црква хришћанског Истока и Запада" како је многи називају може да тако постоји као органска заједница. Ја нисам уверен у то. То би био један црквено-политички покушај да се суштински две различите еклисиологије доведу на исту раван. У сенци овог проблема и филиокве и чистилиште и много тога другог је много лакше "решиво" јер живимо у времену када се многа древна учења Цркве прилично могу релативизовати (нарочито у РКЦ), а да то не представља неки суштински проблем ако се нађе "политички коректна" формула и уколико је, што се Запада тиче све под контролом Рима. Али зар и то није проблем за себе?

[Ведран*]

пре 4 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Зато када се каже да су православни у Равени 2007. године прихватили примат римског папе, често се не разуме да су они прихватили само оно што је на православном Истоку увек постојало и што по свему судећи није баш идентично данашњој улози Васељенског патријарха као "првог међу једнаким".

Драги оче Саво,

Ако могу да замолим за појашњење овога? Нисам сигуран да разумем шта се под овим подразумева. За мене је израз "данашња улога васељенског Патријарха" вишезначан појам зависно од тога шта подразумевам под "данашња" и вероватно зато не разумем најбоље мисао која стоји иза овога што сте рекли. Данас имамо прилично разногласије у вези са погледом на само "првенство" Цариградског Патријарха. 

Што се тиче историјске улоге Рима, да ли мислите да су Римокатолици отворени за разговор на тему како нешто, као што је њихово разумевање примата, што је утврђено на темељу политичких и  нееклисијалних историјских околности, како такво нешто може да за њих носи толику еклисијалну тежину? Ја верујем да они не негирају политичку позадину римског првенства, уосталом као и цариградског првенства (иако Цариграда одавно нема као таквога). Њихов однос према првенству је као према Божанској установи. Како код њих фигурирају историјске околности (које су променљива ствар) у вези са овом темом?

Мој утисак је да римски екуменизам јесте увек и искључиво папоцентричан. То они сами говоре, није никаква тајна и скривена агенда. То сам такође лично слушао од неких њихових људи који су ангажовани на пољу екуменизма и то отворено говоре на екуменским иступањима. Не кажу "папоцентричан", сли је у суштни то. Питам се какав је њихов приступ овом дијалогу мешовите комисије, да ли је њихова почетна позиција иста као и ова у ширем екуменском дијалогу?