Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Ivan Andjelkovic]

Pitanje za igumana Savu,da li mozete da nam kazete ko je bio Melhisedek? 1.Mojsijeva glava 14.hvala!

[Архимандрит Сава Јањић]

Под хуманизмом Лазар подразумева исто што и св Јустин и св Николај Српски, као и о Сава у својој књизи: Стављање човека у центар свемира, "nastojanja evropskog čoveka da Boga zameni čovekom".

 

Одломак из књиге оца Саве:

 

 Istorija Crkve nas uči da se Hrišćanstvo nije nikada širilo dijalogom i kompromisima sa

neznabošcima, već živim svedočenjem istine i borbom protiv svake laži i zablude.

Da li su apostoli išli u neznabožačke hramove da bi se zajedno sa

žrečevima molili Bogu za mir i prinosili mu sa njima kad? Ekumenisti, međutim,

svečano objavlјuju da su prošla vremena "netrpeljivosti i sukoba". Oni

proglašavaju lažni mir, ne onaj koji od Hrista dolazi ("Mir svoj dajem vam!"), već

mir koji je rezultat lažnog kompromisa.

 

Iz svega ovoga jasno je da ekumenizam predstavlja važnu kariku u čitavom nizu

nastojanja evropskog čoveka da Boga zameni čovekom, da Carstvo Božje zameni

Carstvom čoveijim, da istinu zameni lažju i nebesa truležnom zemljom. U njemu

prepoznajemo iste elemente koje možemo da primetimo u papizmu, humanizmu,

komunizmu i mnogim drugim "izmima" evropskog palog čoveka. A kao podloga svega

toga leži namera "kneza ovoga sveta"- đavola da na zemlji osnuje svoje Carstvo,

svoju Pseudo-crkvu i na njegovo čelo dovede svoga izabranika, lažnog Hrista -

Antihrista. To su osnovni ciljevi i pravci ekumenističke jeresi.

 

Може се приметити да људи који су отпали од цркве само понављају ставове изнете у овој књизи. Као да књига представља манифест, духовно утемељење, свих оних који су отпали од цркве због синкретистичког екуменизма. Чак у њој пише и то да ће доћи време када православни хришћани треба да се одвоје од пале цркве, цркве пале у екуменистичку јерес. Цитат: Da li su apostoli išli u neznabožačke hramove da bi se zajedno sa žrečevima molili Bogu za mir i prinosili mu sa njima kad? Није ли ово најжешћа критика одлазака православних (пре свега владика, као наследника апостола), у неправославне храмове (синагоге, и римокатоличке катедрале) и учествовање у заједничким молитвама, у заједничким паљењима свећа ("кад")? Да не будемо неправедни па да изједначавамо незнабожачке храмове са синагогама и римокатоличким катедралама, отац Сава даје цитате из канона Светих Сабора. Да не копирам све, чули смо их милион пута од отпале браће, упале у антиекуменистичку јерес.

 

Отац у књизи жестоко критикује Баламандски споразум и означава тај споразум као: "Унију у Баламанду". Поставља се питање да ли су православни одбацили тај споразум, или он и даље важи. Чини се да се нико није одрекао тог споразума, него да се преко њега прешло.

 

Мислим да је потпуно јесно да су антиекуменизам и екуменизам две стране исте медаље, две крајности које су далеко од православља. Ви сте оче до сада углавном екуменизму супротстављали антиекуменизам и означавали га као покрет који није потпуно православан, са свим својим застрањивањем. Јасно је и да сваки екуменизам није исти, и да постоји православни икуменизам. Исто тако је јасно су сви људи Божија створења, и да све људе треба волети, како припаднике свог народа и своје вере, тако и припаднике других народа и других вера.

 

Оно што мене занима, је где Ви видите прекретницу у екуменском покрету, дијалогу, тај заокрет од синкретистичког екуменизма, ка православном икуменизму. Ако би могли да нам покажате примере православног икуменизма на делу. Или је православни икуменизам само намера, само жеља за сведочењем православља? Има ли места у православном икуменизму компромисима?

 

Апсолутно се слажем да се хришћанство није ширило дијалогом и компромисима на начин како то чине неки од данашњих поборника тзв. синкретистичког екуменизма. Међутим не смемо заборавити да је дијалога и те како било на васељенским саборима а да не помињем компромисе јер су се васељенски ороси веома пажљиво састављали и то на основу врло озбиљних дискусија. Ипак није тамо било компромиса који иде ка релативизацији истине и то је сасвим јасно. Хришћани наравно нису ишли у незнабожачке храмове и тамо приносили жртве, али су знали са добронамерним незнабошцима да полемишу и неке чак и обрате. То је велика разлика. Православни клирици који се причешћују са инославнима засигурно прекорачују границу коју су оци одредили али ја такве не знам. 

 

Синкретистички екуменизам је и те како комплементаран са савременим обезбоженим хуманизмом и то је посебно видео и Св. Ава Јустин, али и многи други савремени православни теолози. Највећи проблем јесте што Православна Црква није у самом старту поставила границе екуменизма односно аутентичног православног икуменизма, па данас имамо тоталну збрку у терминологији али и у стратегији сведочења истине. 

 

Наравно да је поменута књига за неке манифест на основу кога се одвајају од Цркве. Не смемо заборавити да расколници и јеретици користе не само поједине ставове православних већ и Свето Писмо као наводну потврду своје заблуде. Њихов проблем јесте што истину сагледавају селективно и фрагментарно. Бирају само оно што им се свиђа а не желе или неће да схвате шири контекст и културно-историјске оквире у којима се нешто догађало. Наравно многе бих ствари сада прецизније и јасније рекао јер сам и двадесетак година старији од тада али суштински остајем при својим уверењима. Ваљда када је човек млађи оштрије суди о поступцима појединих људи али зато је важно да сазревамо и да се стално исправљамо.

 

Пророчанство Св. Игнатија Брјанчанинова да ће доћи време када ће изоловане групе православних постојати као живо присуство Цркве у времену потпуног релативизма и апостасије не значи да ни овај светитељ наше Цркве а такође и они који га цитирају сматрају да то треба да се уради сада. У случају Артемијевог раскола могли смо видети да у почетку је главни проблем био то што су сматрали да је смена Епископа нелегална и самом м. Артемију није сметало да иде на Саборе и учествује у општењу са другим Епископима. Када је направио кардинални канонски прекршај и служио поред забране свештенослужења, а потом и формирао своју парацрквену организацију у којој "рукоплоаже, монаши" и обавља друге "свештене" радње требало је наћи ново оправдање и онда су одједном почели да говоре да је СПЦ отпала од Православља. Ваљда док је он био у СПЦ Црква је била благодатна, а сада више није па се удаљују од ње и не учествују у евхаристијском животу.

 

Ова секта је типичан пример како се један конфесионалистички приступ Цркви ставља изнад евхаристијског. Дакле за њих је довољно што "правилно исповедају веру" а то што нису у евхаристијској заједници ни са једним канонским православним Епископом за њих није проблем. Такав став је последица ранијег уверења да је евхаристија само нека врста средства за постизање благодати, а да се спасење тј. заједница у Христу остварује правилном вером и подвигом. Обоје је наравно важно, али без евхаристије као суштинског елемента којим се конституише Црква нема ни праве вере ни здравог подвига. Евхаристија је суштина и икона личносног односа међу члановима Цркве. Причешћујемо се јер показујемо да као појединци и групице не можемо да чинимо Цркву нити смо удови Христа осим сви заједно. Као што светшеник не може сам да служи литургију за себе тако ниједан клирик, а посебно Епископ (а још мање рашчињени) има светотајинску заједницу у Христу ако је нема са осталим Епископима Цркве Христове. А та заједница се остварује једино општењем у Евхаристији и зато је помињање Епископа или Првопрестолног Епископа (Патријарха) суштински важно и није само конвенција која се може искривљавати како је коме драго.

[Архимандрит Сава Јањић]

Pitanje za igumana Savu,da li mozete da nam kazete ko je bio Melhisedek? 1.Mojsijeva glava 14.hvala!

 

Имате целу тему на Верујем.орг о том питању https://www.pouke.org/verujem/index.php?topic=8542.0

 

Такође можете да погледате српску Википедију 

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B5%D0%BB%D1%85%D0%B8%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D0%BA

 

или руску где има много више 

http://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B5%D0%BB%D1%85%D0%B8%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D0%BA

[w.a.mozart]

kad smo već kod ekumenizma, da li se slažete sa rečima V. Solovjova o istom

 

http://motivacioni.wordpress.com/2013/08/28/506/

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог!

 

Занима ме како сте од борца против екуменизма и хуманизма постали екумениста и хуманиста? 

 

Мислим да себе никада нисам могао назвати "борцем против екуменизма" јер то није моје суштинско опредељење. Ја сам православни хришћанин и монах, а синкретистички екуменизам сматрам за јерес и лаж. Подржавам добронамерни дијалог и не мрзим припадника ниједне друге вере или традиције јер нико није могао да изабере где ће се родити и у каквим околностима. Дефинитивно нисам поборник ни идеологије екуменизма као ни идеологије анти-екуменизма јер те као и друге идеологије сужавају моју слободу у Христу као човека.

 

Да ли себе сматрам хуманистом? Засигурно нисам присталица обезбоженог хуманизма који све вредности види само у човеку и овом свету и веку. Као и друге идеологије и тај хуманизам је стран хришћанству. Ми хришћани треба да живимо за богочовечанске вредности. Човек без Бога је трагично створење и једино у Богу добија свој прави смисао и вредност. Другим речима у овом веку ми смо на путу ка остварења и оцелотворења наше личности која једино у Христу и са Христом може да уђе у вечно постојање. 

[Архимандрит Сава Јањић]

kad smo već kod ekumenizma, da li se slažete sa rečima V. Solovjova o istom

 

http://motivacioni.wordpress.com/2013/08/28/506/

 

Цела поставка је веома чудна јер су у питању различите ствари. Римокатолици су хришћани који имају крштење и друге тајне, али нису у евхаристијској заједници са Православном Црквом (они о нама имају мање више сличан став). Јеврејској вери недостаје Христос Син Божији који управо својим животом и страдањем даје смисао ономе што они верују.

 

Помирење које је могуће јесте да једни друге не мрзимо и не чинимо зло другима и то треба да вреди за све друге религије. Што се тиче помирења у нашем веровању, наравно, оно је увек могуће уколико сви прихватимо Христа у пуноћи Његове истине, истине за коју ми Православни верујемо да је чувамо од апостолских времена.

 

Соловјев и Булгаков су велики мислиоци и имају више философски и хуманистички приступ овом питању, тако да их треба вредновати са тог становишта. 

[Баба]

facenew22222222

[Volim_Sina_Bozjeg]

Vrlo lepo, prosto se vidi Duh.

[w.a.mozart]

Najlepše hvala, oče. :bendoff:

[Давидова]

Благословите оче!

 

Врло сам непријатно изненађена и много тужна што сте за време Јосиповићевог боравка у манастиру изјавили да "заједничким трудом можемо да сачувамо ХРИШЋАНСКУ баштину  која постоји на овим просторима".

 

Зашто сте избегли да кажете "српску баштину"? Колико сам чула, шиптарске власти хоће да српску баштину претворе у некакву своју шиптарску хришћанску баштину. Овакве изјаве само иду томе на руку. 

 

Ако ми сами нећемо своје светиње да назовемо срском баштином, зашто би то радио било ко други?

[Guest јер. Агапије]

Давидова, можда се овде налази одговор на то што желиш да питаш нашег игумана...

http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2013/09/blog-post.html

[Архимандрит Сава Јањић]

Благословите оче!

 

Врло сам непријатно изненађена и много тужна што сте за време Јосиповићевог боравка у манастиру изјавили да "заједничким трудом можемо да сачувамо ХРИШЋАНСКУ баштину  која постоји на овим просторима".

 

Зашто сте избегли да кажете "српску баштину"? Колико сам чула, шиптарске власти хоће да српску баштину претворе у некакву своју шиптарску хришћанску баштину. Овакве изјаве само иду томе на руку. 

 

Ако ми сами нећемо своје светиње да назовемо срском баштином, зашто би то радио било ко други?

 

Када би ово била моја јадина изјава, онда бисте свакако имали право. Ових година ми у Дечанима али и сво наше свештенство и монаштво на Косову и Метохији води велику борбу управо да сачувамо и наш идентитет. Захваљујући тој борби косовске институције су под притиском међународне заједнице прихватиле у свом Уставу да је наша Црква Српска православна Црква.

 

Овај пут сам употребио шири али и најлепши назив - хришћанске светиње - апелујући на г. Јосиповића као хришћанина да сутрадан Хрватска и у ЕУ каже коју реч о заштити хришћана на КиМ. Г. Јосиповић је претходно посетио Јањево, село у коме живе Хрвати римокатолици који се неретко такође суочавају са проблемима од стране Албанаца. Имамо јако добре контакте са свештеником Дон Матом који гледа како се његово стадо све више смањује јер се и они исељавају. И њихове цркве треба да буду сачуване, а не само наше и ми као хришћани морамо у томе да покажемо солидарност, а не у свему да гледамо парцијалне, националне или конфесионалне интересе. Уосталом порука је највише упућена хришћанима у свету како би и они показали солидарност и учинили да ове наше светиње остану сачуване.

 

Сваком нашем посетиоцу кажемо да смо оно што јесмо, српски православни манастир. Али исто тако наша мисија на овом простору не исцрпљује се само у оквирима нашег етноса. Главни циљ наше Цркве је био и остао да сабира (сазива, повезује и отуда реч црква) све на спасење и вечни живот. Ако бисмо само упорно и агресивно наглашавали тај аспект нашег идентитета, а запостављали овај шири и васељенски, изгубили бисмо ону со коју као хришћани треба да имамо. Наше сведочанство треба да буде сведочанство о Сину Божијем који је постао човек нас ради да би нас учинио "синовима Божијим" и никада не смемо да заборавимо да када се год Црква сводила на идеологију увек је губила свој смисао и своју виталност. 

 

Један од главних разлога зашто албански екстремисти желе да наше цркве прогласе за албанске и одузму нам наш идентитет јесте у томе што они нас гледају као политичку институцију. Управо показивањем да ми нисмо политичка институција већ, да будем слободан рећи, козмичка институција која у свим условима и у сваком времену може да сведочи Јеванђеље оваплоћеног Сина Божијега, одузима им овај аргумент пред многим разумним људима који у нама мање гледају опасност, а више оно што и јесмо, саставни део овог друштва. А  у том друштву нама је много посла за нашу духовну мисију, не само међу нашим православним народом већ и међу Албанцима. Зато ове године у нашој Богословији с благословом Св. Синода почиње и факултативно учење албанског језика.

[МилошБГ]

 

 

Овај пут сам употребио шири али и најлепши назив - хришћанске светиње - апелујући на г. Јосиповића као хришћанина

 

Oce Josipovic se javno izjasnio kao ateista.

[ИгорМ]

Ако се добро сећам , Јосиповић се изјаснио као агностик. Био је неки чланак у политици прошле године поводом пописа становништва а позивајући се на Сплитску "Слободну Далмацију". Међутим , мислим да то не умањује значај Цркве, која је изнад националног идентитета, да сабира на спасење, како рече о. Сава. 

Искрено, сагледавајући околности које их окружују, могу само да им овим путем изразим поштовање за веру и храброст.

[Архимандрит Сава Јањић]

Давидова, можда се овде налази одговор на то што желиш да питаш нашег игумана...

http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2013/09/blog-post.html

 

Хвала вем! Ово се свакако не односи само на мене лично, већ и на све нас који покушавамо да нађемо смисао своје вере у данашњем смутном времену. Највећа опасност за хришћане, али уопште и за сваког мислећег човека јесте да прихвати један шематизовани, црно-бели поглед на свет у коме су сви одговори унапред дати. Лепота Еванђеља јесте управо у томе да у сваком времену и простору налазимо смисао еванђелске истине, опет и опет се враћајући Христу кроз предање Цркве. 

 

Након страдања нашег народа и многих несрећа које су задесиле и друге и нас на овим нашим балканским просторима остало је много горчине и бола. Тешко ми је када видим младе људе који су опијени том горчином и који не могу да без цинизма реагују на било шта што се дешава око њих. Ово је велика опасност за читаву једну генерацију, а ми као хришћани морамо да на то нађемо духовни одговор. Наравно, истински пут је једино покајање, односно преумљење, промена начина сагледавања реалности. Без тода једини избор је да се препустимо таласу масе која тражи одговорност свих осим самих себе. 

 

Увек ме је одушевљавало како у тексту Јеванђеља нема горчине, а говори се о тешким и претешким стварима, страда Син Божији, издан, распет на крсту. Зар може бити већег ужаса, а опет, у речима апостола еванђелиста ни трага горчине, ни трага осуде, ни трага мржње већ радост. Откуда таква радост? Знамо да та духовна радост долази једино из живе свести да страдање Христово није крај већ почетак. Пропадљива и трулежна људска природа узлази о десну страну Бога Оца, небо се сједињује са земљом, пролазно са вечношћу, смрт губи смисао, јер постаје само двер кроз коју пролазимо ка вечној радости која почиње још у овом веку и свету и наставља се бескрајно. Од нас се само очекује да својом вољом и васцелим својим бићем (дакле и телесним подвигом и испуњавањем заповести Господњих) прихватимо тај дар спасења и читав свој живот саобразимо са животом који имамо у Христу у кога смо крштени. 

 

Међутим, када немамо те вере, када видимо сва исходишта једино у овом времену и простору, у земаљском благостању, сили, територијама и др. наравно да ћемо стално бити испуњени горчином и разочарењем, јер све што је пролазно пропада. Рани хришћани су живели као путници-ходочасници и свака земља им је била отаџбина, а у савакој су били странци као што каже посланица Диогнету. На сваком литургијском сабрању постојала је жива свест да је спасење ту већ са нама и да Господ долази - Маран ата! Неки објашњавају да су хришћани очекивали да ће други долазак бити ускоро, па када се то није догодило полако су престали да то очекују на сваком сабрању. Мислим да није тако, долазак Господњи је увек актуелан, на свакој Литургији ми доживљавамо долазак Царства небеског и знамо да је оно ту и већ бива међу нама. Живећи стога у тој литургијској свести сталног присуства Царства небеског које се из Литургије и кроз литургију у евхаристијском начину постојања преноси у наш породични живот, наше заједнице, наш свакодневни рад и живот, сасвим неопходно мењамо и начин гледања на овај свет око нас. Не постајемо неосетљиви, али муке и патње овог времена постају безначајне према вечној радости која је већ ту са нама. Ако нас потерају из једног града идемо у други јер свуда је земља Господња, ако нас прогоне благосиљамо и полако се учимо да вршимо најтежу запосвест која је и највећи израз љубави - да волимо и непријатеље своје јер ако нам и чине неко зло то чине јер не знају шта раде.

 

Косово је за нас православне Србе хришћане пре свега духовни простор, који се не може земаљском силом ни бранити али ни земаљском силом, а псоебно неправдом одузети. Духовне димензије овог простора надилазе територију и зато је за нас Косово увек било и остаће икона оног Царства за које живимо и које проживљавамо у Литургији. Отуда и поред свих страдања и мука, наш народ који живи у тој вери није изгубио радост и нема горчину, нема ни мржњу према другима, већ осећа радост која надјачава све оне људске туге и забринутости. Некоме је то можда тешко разумети али живећи овде и пролазећи све што смо прошли и ми и они око нас упознајемо свет на један други начин. Полако духовно сазревамо у уверењу да је једино право ропство и неслобода када смо овладани мржњом и злом, а једина истинска слобода у Христу и њу нам нико не може одузети осим ми сами својим погрешним избором.