Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 19 часа, sampaganini92 рече

Pomaze Bog o.Savo 

Mozete li mi reci kako da tumacimo pricu o talantima ,i kako mi kod nas da prepoznamo te duhovne darove,talante koje nam je Bog darovao? 
Hvala unapred.

Много је оних који су беседили о овој еванђелској причи, али бих издвојио посебно нашег Св. Владику Николаја и његову незаборавну беседу на ову тему http://www.pravoslavie.ru/74054.html 

Тешко би се његовим речима могло шта додати. Свети Владика таланте пре свега види као духовне, а не толико природне дарове, јер по његовом тумачењу ова се прича пре свега односи на душу (која означава целовитост наше личности) и њен однос са Богом.

"Све је то само слика онога што човек треба да ради за своју душу. Јер душа је главно. Све наше спољашње потребе слике су наших душевних потреба, и опомена и поука да се потрудимо и за нашу душу, гладну и жедну, голу и болесну, нечисту и жалосну. Зато сваки онај од нас, ко је примио од Бога било пет мера било две мере било једну меру вере, или мудрости, или човекољубља, или страха Божјега, или чежње за душевном чистотом и силином, или кротости, или богопослушности - треба да се труди да бар удвоји ту меру, као што су то учинили први и други слуга, и као што то обично чине људи који се баве трговином и занатима. Онај ко не умножи дати му талант - ма који и ма колики талант био - биће посечен као бесплодно дрво и у огањ бачен."

Бог од човека очекује да буде његов сарадник у овоме свету и да дарове које добија умножава. Наш Бог је другачији од неке друге слике Бога који је неприступни господар пред којим су људи само робови и којима је унапред записао њихову судбину. Таква слика Бога је лажна. Зато он даје дарове да се умноже, да узрасту и да човек својим трудом саучествује божијој благодати и његовој благој намери да васцелу твар преведе из пропадљивости у бесмртност. Онај који одбија такав однос са Богом и који закопава свој таланат није упознао Бога и зато ће његов удео бити у вечној тами. Духовне дарове препознајемо пре свега као способност човека као личности да се уздигне изнад пропадљивости и пролазности и живи достојанством који је човеку подарио Бог и које је васпоставио Господ Христос својим домостројем спасења. Светитељи су били и те како свесни својих дарова и чак чудеса која су чинили, али су јако добро знали да ти дарови нису од наше пале природе, већ од Бога и представљају деловање самога Бога, његових нетварних енергија, којима делује преко човека на читав свет. У Христу нам се открива ова свештена мистагогија спасења која бива кроз човека за васцелу твар. Као и плодовито дрво чије се гране савијају ка земљи под тежином рода, тако се и смирен човек свестан Божије свемоћи и људске немоћи смирава. С једне стране он види да је сам по себи савршено немоћан склон сваком паду јер дубоко упознаје тајну људске природе коју носи, али истовремено у Христу види да може све и то не приписује себи већ само Богу. Парафразирајући Св. Силуана Атонског, рекао бих да човек који је делатно заживео Духом Светим држи свој ум у аду, али не очајава, већ се радује и благодари Господу који је победио смрт и скршио сваку адску силу.

Мислим да је ово веома важно нагласити поред свега онога што је тако дивно навео Св. Владика Николај у својој беседи. 

[Васијан]

пре 3 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Нигде се код православних отаца не могу наћи чак ни обриси размишљања да Црква може бити подељена или што протестани тврде - видљиво подељена, невидљиво јединствена или да се јединство Цркве може тражити на минималној сагласности, нпр. крштењска теологија и сличне теорије које се могу чути у тзв. Светском савезу цркава.

Нажалост Оче, такве теорије и те како слушамо и на овом Форуму. Но хвала Богу имамо и Вас, па свако има могућност да изабере ком царству ће се приволети.

 

[Zoran Đurović]

пре 54 минута, Васијан рече

Нажалост Оче, такве теорије и те како слушамо и на овом Форуму. Но хвала Богу имамо и Вас, па свако има могућност да изабере ком царству ће се приволети.

 

Мени се чини да ти и о. Сава делите Илијину заблуду. Господ је у Тихом гласу, а не у овој жељи за моћи, коју ви проповедате. Стварност није црно-бела. Кад се расколио Израиљ, пророци су били и на северу и на југу. Иако су се на северу клањали Телету.

Расколи и поделе су људска реалност. Тако и цркве. Свако мало неко лупи неку анатему. Воле људи да се свађају. Нас Грци за време Душана анатемисаше. И тада нисмо били црква? Или сада македонци нису црква? И која је "права" црква, јерусалимска или антиохијска? Заграничка и московска нису биле цркве? И на крају се спојиле.

Дакле, цркве постоје у расколу. Људи су кретени, али људски кретенизам не може спречити Бога да делује. И зато је литургија, рецимо, у монотелита, била валидна...     

[Justin Waters]

пре 25 минута, Zoran Đurović рече

Мени се чини да ти и о. Сава делите Илијину заблуду. Господ је у Тихом гласу, а не у овој жељи за моћи, коју ви проповедате. Стварност није црно-бела. Кад се расколио Израиљ, пророци су били и на северу и на југу. Иако су се на северу клањали Телету.

Расколи и поделе су људска реалност. Тако и цркве. Свако мало неко лупи неку анатему. Воле људи да се свађају. Нас Грци за време Душана анатемисаше. И тада нисмо били црква? Или сада македонци нису црква? И која је "права" црква, јерусалимска или антиохијска? Заграничка и московска нису биле цркве? И на крају се спојиле.

Дакле, цркве постоје у расколу. Људи су кретени, али људски кретенизам не може спречити Бога да делује. И зато је литургија, рецимо, у монотелита, била валидна...     

Sta tek reci za nestorijance, koji eto bijahu rascereceni na prvom Vaseljenskom saboru i utociste su nasli u tad neprijateljskoj Persiji odakle su krenuli u jednu od najvecih hriscanskih misija koja se mogla mjeriti samo samo apostoloskom, a cak je po rasprostranjensoti i prevazisla jer tad su posejali sjeme hriscanstva po cijeloj centralnoj aziji i Kini. Poznato je recimo da je medju vodjama mongolskih horda koji su srusili islamski kalifat bilo nestorijanaca. Nazalost nisu imali nekog azijskog Konstantina koji bi im osigurao politicku i finansijsku izvjesnost zbog cega bi onda mase prihvatile hriscanstvo i u tom dijelu svijeta. 

Isto tako Jermeni, Kopti, Malabarci i Sirijci, pored Nestorijanaca koji bejahu odbaceni jer nisu htjeli da prihvate konstantinopoljski carski autoritet, Kopti narocito koji su opstajali u grotlu islamskog kalifata...odrzavsi vjeru vijekovima, potpuno je suludo osporiti ima konkeciju sa Svetim Duhom. 

[Zoran Đurović]

пре 2 минута, Justin Waters рече

na prvom Vaseljenskom saboru

трећем, да прецизирам... 

[Justin Waters]

пре 1 минут, Zoran Đurović рече

трећем, да прецизирам... 

Pardon tacno, na trecem su odbaceni Nestorijanci, a na cetvrtom, Kopti...na prvom su sibali Arijance 

[Zoran Đurović]

Управо сада, Justin Waters рече

Pardon tacno, na trecem su odbaceni Nestorijanci, a na cetvrtom, Kopti...na prvom su sibali Arijance 

Ма ја сам професионално деформисан, јасна је била порука, али кад читам књиге и тамо исправљам грешке... болест

[Васијан]

пре 45 минута, Zoran Đurović рече

Мени се чини да ти и о. Сава делите Илијину заблуду. Господ је у Тихом гласу, а не у овој жељи за моћи, коју ви проповедате. Стварност није црно-бела. Кад се расколио Израиљ, пророци су били и на северу и на југу. Иако су се на северу клањали Телету.

Расколи и поделе су људска реалност. Тако и цркве. Свако мало неко лупи неку анатему. Воле људи да се свађају. Нас Грци за време Душана анатемисаше. И тада нисмо били црква? Или сада македонци нису црква? И која је "права" црква, јерусалимска или антиохијска? Заграничка и московска нису биле цркве? И на крају се спојиле.

Дакле, цркве постоје у расколу. Људи су кретени, али људски кретенизам не може спречити Бога да делује. И зато је литургија, рецимо, у монотелита, била валидна...     

Причали смо о овоме "хиљаду" пута и исто толико пута сте ово исто (или слично) поновили .Тако да знам шта мислите и како резонујете. 

Боље да не оптерећујемо тему геронде Саве, да не добијемо по глави од Админа . Можда их запоседне дух Вл. Атанасија, па крену да нас бију .

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 6 часа, grigorije22 рече

Oce Savo, opet moramo vas da konsultujemo za misljenje. Na ovoj temi se raspravlja zbog cega u Bibliji piese da je Adam ziveo 930 godina, ako nije ziveo tolkio dugo? I ja bih ga dopunio sa jos jednim, da li su pisci Postanja koristili Sumerske tekstove posto su oni nastali pre 4500 godina pre nove ere dakle stariji su od Starog zaveta. A tamo se nalaze identicne price o stvaranju i potopu cak se kod sumera Adam zove Adap.

Ова тема сасвим се надовезује на бесконачну расправу између креационисата и еволуциониста, која потреса првенствено протестантски свет од 19. века када су научна открића показала да се баш све у Књизи постања не може протумачити дословно. Православна Црква је увек у Старом завету тражила алегорију будућих догађаја и Божије тајне је видела увек скривене иза старозаветних прича. Дакле, прихватајући оно што је написано, не приступамо томе рационално, већ покушавамо да нађемо који је духовни смисао онога што читамо, а православни оци су увек веровали да се реч Божија не може разумети без надахнућа Духа Светога.

Из Књиге постања сазнајемо да су праоци од Адама до Авраама живели веома дуго и да се животни век идући према Аврааму све више смањивао. Адам је тако живео 930 година, његов син Сит 912 година, Енос 912, Каинан 910, Малалеил 895, Јаред 962, Енох је узет од Бога у 365 години, његов син Матусало је живео чак 969 година. Ламех са својих 777 и Ноје са 950 су још у рангу претпотопских отаца. Међутим, након Потопа потомци Нојеви живе све мање, Сим 600, Арфаксад 438, Салин 433, Евер 464, Фалек 239, Серух 230, Нахор 148, Тара 205 и Авраам 175. Једна могућност јесте да ове године схватимо символично и условно, као када се говори о библијским данима стварања или о бројевима људи у Старом завету или да се тражи неко решење које би се могло потврдити и антрополошким налазима. За сада не постоје конкретне научне чињенице да су људи живели толико дуго. Заступници креационизма и дословног тумачења Библије сматрају да су људи у почетку заиста живели веома дуго, али с временом због генетске мутације долази до смањивања броја година. Примећујемо нагли пад година живота након потопа. 

Нисам до сада никада нашао да је неко од православних тумача посебно покретао ово питање. Уосталом, Бог је створио човека као вечног и веома је могуће да се његова смртност након пада није манифестовала одмах тако драстично падом година живота. Већ од Авраама надаље године живота су у границама савременог човека. Оно што је најважније јесте да разумемо основне ствари, посебно чињеницу да је падом човек изгубио заједницу са Богом и да је постао подложан смрти. 

Приче о стварању света и потопу сачуване су у колективном памћењу човечанства, као што су одређени елементи човековог познања Бога остали у својеврсном сећању и након пада човека, али су измешани са елементима разних митова. Циљ Светог Писма није да нам објасни детаљно и научно како је свет створен већ Ко га је створио и зашто и шта је циљ стварања света и посебно човека. Православна Црква се увек фокусирала на ова питања.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 5 часа, "Tamo daleko" рече

Blagoslovite o. Savo.

Sa velikom paznjom I postovanjem citam Vase poucne tekstove. Iskreno blagodarim sto nalazite vremena da I na ovaj (elektronski) nacin budete u vezi sa vernim narodom.

Ako smatrate za potrebnim, da li biste mogli malo vise pojasniti citirane redove; ja se licno sasvim slazem da je neizostavno potrebno nastaviti Saborski rad I da je to najbolje resenje za buducnost nase Crkve, medjutim, jasno nam je da mnoga nasa sabraca imaju teskocu prihvatanja Kritskog Sabora kao Vaseljenskog zbog izostanka 4 crkava. Ako uzmemo u obzir da su se svi (osim Antiohijske patrijarsije) slozili oko uslova saborovanja pre odrzavanja samog Sabora (kao sto su promena mesta, potpisivanje preliminarnih dogovora itd), kako mozemo izbeci izvesnu sablazan da su 4 pravoslavne crkve promenile misljenje I time u ocima pravoslavnog naroda se u stvari odupiru svetootackom predanju, smirenju, molitvi I ljubavi, da ne pominjemo izazivanje jos teskobnijih medju-pravoslavnih odnosa I sl. Priznacete  da nije lako definisati nase odnose prema inoslavnima, ako nismo u stanju definisati I nase medjusobne odnose; drugim recima nismo u stanju da se svi okupimo (misleci na arhijereje) na jednom mestu I saborno resavamo prvo interne probleme, a potom I odnose sa inoslavnima.

Hvala unapred o. Savo, premda ste Vi dosta o ovim temama vec rekli, ali ako biste mogli rasvetliti ove osetljive I suptilne stvari koje mi kao laos itekako pratimo, bole nas zajednicke rane.

Заиста сматрам да саборски рад треба наставити. Црква је стално заседање сабора у литургијском смислу и црквени сабори су само пројаве непрестаног општења које имамо у Христу Господу. Критски Сабор је одржан и као што сам рекао, уместо да се нека питања појасне, отворена су многа нова питања. Мислим да се многи много сложити са тим да текстове треба поправити и неке ствари прецизније терминолошки изразити. То је став и Румунског и Грчког Синода који су учествовали на Сабору. Москва је основала комисију да проучи текстове. Неки сабори су трајали и по пар година. Штета је што на Криту није прихваћен одличан предлог СПЦ који је на захтев Патријарха Иринеја прочитао Владика Бачки, у коме се између осталог предлаже да ово буде само прва седница Сабора и да се Сабор убрзо настави без закључивања коначних верзија текстова и по могућности уз учешће одсутних Цркава. И Митрополит Амфилохије и Владика Бачки и други су стали иза тог предлога. Став Цариграда је био да сабор траје колико траје и да се мора завршити у оваквом формату и у року који је одређен. Нажалост, сада се суочавамо са озбиљним проблемима на све стране, како због неразумног деловања оних који не ревнују по разуму, тако и због инсистирања да се документи прихвате као коначан став Цркве о тим питањима без даљег рада на њима. На крају ће ипак бити да ће следећи Сабор, ако Бог да да се што пре одржи, морати да размотри проблематична питања и јасније изрази како ми Православни доживљавамо нашу Цркву у односу према неправославним заједницама. Тај став мора бити утемељен на досадашњем саборском предању. Шта је то када кажемо да је Црква Једна и да ли мислимо на Православну Цркву или мислимо да је Православна Црква само један од кључних фактора за јединство Цркве, што је рецимо прилично проблематична констатација која наводи на помисао да наводно постоје још неке цркве са пуном светотајинском црквеношћу осим Православне и да све заједно чине Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Ако је тако, онда треба да видимо да ли је то у целокупном досадашњем предању Цркве икада речено или на било који начин указано. Мислим да не можемо наћи ништа слично раније. Ван Цркве видимо одређене еклисијалне структуре, црквене заједнице, "цркве" по историјском имену које имају више или мање одступања од православне истине и у којима (по мом мишљењу) делује Бог упућујући их ка јединству Православне Црке у коме учествују само парцијално, по мери ку којој су сачувале целовитост лика Христовог.

Лично бих волео да Православље афирмише више евхаристијску еклисиологију по којој је Црква ЈЕДНА и МНОГЕ истовремено, али при чему се наравно не мисли на неправославне заједнице. Када говоримо о многим Црквама и када се молимо на литургији "за јединство Цркава" мислимо на локалне Цркве, сваку Цркву коју чини правоверни Епископ са својим верним народом који приноси евхаристију - таква Црква је истовремено и локална и КАТОЛИЧАНСКА. Међутим, поистовећивање католичности са универзализмом, посебно оним који постоји у латинској папо-центричној еклисиологији је тек касније настало и нема основа у аутентичном предању Цркве и зато је довело до проблема папског примата и његове непогрешивости и других несрећних учења која су још више одвојила хришћански запад од православних Цркава. 

Видим горе неки помињу цркве у расколу. Раскол је једно, јерес је друго. Ми са Римом нисмо у расколу као са тзв. Македонском црквом. МПЦ има валидне тајне, епископат, свештенство и то нико не доводи у питање. То је више раскол који је изазван непоштовањем црквеног поретка под утицајем политике и етнофилетизма и нема везе са догматским питањима, начином како разумемо Христа, грех, спасење и кључна питања наше вере. Раскол није безазлен је устрајавање у расколу и одсуство евхаристијске заједнице са осталим Православним Црквама може да доведе до догматских застрањења. Зато овај проблем треба лечити. Са Римокатолицима имамо читав низ догматских неслагања, која додуше нису још експлицитно саборски осуђена под конкретним именом, али из целокупног предања Цркве од прекида општења са Римом јасно се види да проблем који имамо са њима није обична ακοινονίσια тј. неопштење у тајнама као да је реч о неком административном или културно-цивилизацијском расколу, већ имамо читав низ светитеља који врло јасно у римокатоличанству виде више потпуно погрешних учења (јереси), почевиши од Св. Марка Евгеника па све до новијих времена. Нека од тих учења могу да се разумеју као последица другачијег приступа који је од давнина постојао на Западу, али нека која су уведена од Средњег века до данас су озбиљно у колизији са православљем и логично је да пуноћа православне Цркве у римокатоличанству не препознаје аутентични лик Христов. Зато је важно да радимо да даљем дијалогу, али не у смислу тражења неке дипломатске формуле у стилу "теологије два плућна крила" и сл, већ у циљу подстицања наше браће да се врате оном предању које су имали пре него што су усвојили конкретна погрешна учења. Имамо неколико помесних сабора који су се бавили неким аспектима погрешних учења на западу, али је потребно да се што пре на свеправославном нивоу да јасан и недвосмислен догматски одговор на та учења, која по преовлађујућој свести у православном свету нису утемељена у предању Цркве првих 10. векова.

Слична и чак компликованија ситуација је са докалкидонским и протестантским заједницама јер оне не признају (неке више, а неке мање) важна учења која чине темељ православне вере и предања. Нажалост Сабор на Криту није ушао у разматрање посебних проблема који постоје са различитим заједницама, него је говорено уопштено о "хришћанском свету", што је још један показатељ да је тај документ Критског сабора, недовршен и тражи даљу разраду на новом Сабору. 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 9 часа, Toma рече

Помаже Бог, оче Саво!

Јуче смо после Литургије (или прецизније у току Литургије а на Агапама)
разговрали о томе како Христос каже за ученике да су маловерни и да
се онај род изгони постом и молитвом. А сетих се да су неки долазили 
код нашег Господа и пребацивали му што Његови ученици не посте,
на шта им Он одлично одговори да сватови не посте док је Младожења
са њима, и да ће постити у оне дане када се Младожења одузме од њих 
(што су среда и петак). Е сад следи питање - да ли су требали
свети Апостоли ипак да молитвено посте (мада нису морали) и да 
тако буду 'опремљени' за изгоњење Божијег и нашег непријатеља 
из оног детета?

Тома

„Могу ли сватови постити док је женик с њима? Док је женик с њима не могупостити; али доћи ће дани, када ће се отети од њих женик и онда ће постити у те дане“ (Мк. 2;18-20). Господ је овде желео пре свега да нам каже да је циљ поста лична заједница са Богом, а где ће веће заједнице са Богом него када је са њима сам оваплоћени Син Божији. Циљ поста, молитве, милостиње и свих других врлина није да постанемо "морално добри" или да се оспособимо за неке натрпиродне могућности, већ да отворимо срце за Бога који је пред нама тако што ћемо и у сваком ближњем препознати лик Божији и свог савечног сабрата. То је смисао нашег евхаристијског живота у Цркви.

Када пост и молитва постану сврха самим себи они губе сваки смисао. Молитва треба да врати наш ум у трезвену сабраност и тишину ума у којој доживљавамо присуство Божије у сваком тренутку и у сваком делу. А Пост има за циљ да умири пожуде тела које нас одвајају од двига према Богу и вуку нас ка земљи, материјалном и пропадљивом. И молитва и пост нас тако припремају за заједницу са Богом и једино са Богом можемо да победимо демоне. Без Бога смо пред њима немоћни и постајемо њихово средство против других људи и тужна играчка. Зато Господ каже да се тај род изгони "само постом и молитвом", не зато што су пост и молитва сами по себи чудотворни, већ зато што нас уводе у свештену заједницу са Богом, у нови начин постојања у Христу у коме живимо свесни своје неизмерне слабости и истовремено неизмерне силе Божије која нас чува и штити. 

Апостоли су следовали Христу препознајући срцем у њему Сина Божијег и живели су у сталној личној заједници са Христом и зато им пост, посебно ритуална правила јудејска, нису била потребна јер је пред њима и са њима био сам Законодавац и Законоиспунитељ. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 5 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Видим горе неки помињу цркве у расколу. Раскол је једно, јерес је друго. Ми са Римом нисмо у расколу као са тзв. Македонском црквом. МПЦ има валидне тајне, епископат, свештенство и то нико не доводи у питање.

Oче Саво морате бити прецизни.

Да ли је православље са римокатолицима у расколу или се ради о томе да су римокатолици за нас православце јеретици.

По овоме сте нејасни.

Из овога могу да закључим следеће под 1. Римокатолици су расколници али не толико мали расколници као македонска црква рецимо.

и под 2. Римокатолици нису расколници него су јеретици.

Да ли је 1 или 2 оно што ви говорите?

[aliluja]

Postovani Oče Savo....imam par pitanja u vezi sa praštanjem...

1.Šta tačno znači oprostiti? ...Da li to znači nastaviti dalje sa osobom koja nam je zgresila i ima tendenciju da to opet učini...?

2.Kako i na koji način trebamo praštati?

Hvala unapred. 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 11 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Oче Саво морате бити прецизни.

Да ли је православље са римокатолицима у расколу или се ради о томе да су римокатолици за нас православце јеретици.

По овоме сте нејасни.

Из овога могу да закључим следеће под 1. Римокатолици су расколници али не толико мали расколници као македонска црква рецимо.

и под 2. Римокатолици нису расколници него су јеретици.

Да ли је 1 или 2 оно што ви говорите?

Ако сте пратили моја ранија писања јасно сте могли да видите да је мој став да римокатолици чувају одређена древна предања Цркве, али су прихватили читав низ погрешних учења (јереси). Пре свега мислим на тријадолошку јерес Filioque, где проблем није само у мењању символа вере, већ у томе што Отац више није једини извор, начало Духа Светога јер по римокатоличком веровању Дух Свети исходи и из Оца и Сина "као једног принципа и једне спирације". Ово учење директно нарушава правилно схватање Свете Тројице јер ми верујемо да Дух вечно исходи само од Оца, али почива на Сину јер је Дух Синов и Сином се у врему даје. Увођење ове јереси пореметило је читав низ других учења код римокатолика. 

Такође римокатоличка еклисиологија је заснована на принципима који нису постојали увек на хришћанском Западу. Папе су имале посебну част и углед али постојале су поред Римске и друге велике Цркве Запада које су у Риму виделе узор, али не и суштински елемент јединства Цркве. Хришћанска саборност која почива на тајни да у Цркви имамо и јединство и мноштво које не нарушавају једно друго, замењена је неограниченом јурисдикцијом римских папа и заједница са њима је кључни фактор да ли је неко у пуном јединству Цркве или не. То је измишљотина каснијих времена и доживела је тужну кулминацију проглашењем тзв. догме о незаблудивости (непогрешивости) папе који је по овом јеретичком учењу незаблудив када говори о питањима вере ex cathedra тј. у својству римског епископа и то, како се каже "ex sesе non autem ex concensu ecclesiae", (по себи, тј по својој функцији, а не по сагласности Цркве). Овим учењем потпуно је изгубљено аутентично православно схватање саборности и зато римокатоличанство сасвим легитимно можемо звати папизам. Учење Анселма Кентерберијског о греху као увреди Божијег достојанства и потреби задовољења увређене Божије правде у потпуности је деформисало римокатоличко схватање и греха и покајања и спасења. Ригидни легализам који је прихваћен сасвим логично је довео до измишљања идеје "чистилишта" где они грешници који за живота нису принели довољно покајања треба да се муче одређено време да би им било опроштено. Ово је фалсификат Бога, његове љубави и тајне спасења. За римокатолике божанске енергије, божанска благодат није нестворена и Православље је индиректно осудило њихово учење осудом Варлаама за време Св. Григорија Паламе у 15. веку.  Можемо овако ићи даље у недоглед, постоје читаве књиге о овоме....

Због свих ових погрешних учења која су дошла као тешке наслаге на оно што су римокатолици сачували од своје православне прошлости Православне Цркве је не могу прихватити као једну од православних Цркава и сходно томе вековима са њима немамо евхаристијско општење, које је и знак и суштина заједнице у Христу. Једноставно, у њима не препознајемо пуноћу лика Христовог и видимо од нас одвојену браћу, међу којима има много дивних људи који су рођени у свом предању и труде се у њему да нађу пут ка Богу. Ми не можемо да будемо судије спасења било којег појединог човека јер је суд само у рукама Божијим, али можемо, сагласно нашем предању да кажемо да се не спасавају својим погрешним учењима (јересима) и да та погрешна учења и одсуство евхаристијске заједнице са Православним Црквама у великој мери отежавају познање Христа. Лично верујем да Бог промишља о спасењу сваког човека и зато осуђујући погрешна учења (јереси) римокатолика, протестаната, никада не смемо да осудимо њих као људе. Када православни хришћанин каже да неправославни иде у пакао само зато што није православан (рођен у православљу или га упознао) аутоматски је осудио самог себе. Наше је да сведочимо нашу веру и да показујемо љубав према ближњем, да истинујемо у љубави, а на Богу је да буде коначни судија. Наше је да дубоко мислимо да ће се сви други спасти пре мене самог и да у сваком човеку без обзира да ли је хришћанин или не видим лик Божији и непоновљиву личност човека који је позван да буде мој вечни сабрат. 

За разлику од древних јереси првих Седам васељенских сабора филиокве и друге латинске јереси нису експлицитно саборно осуђене на свеправославном или васељенском сабору. Једно од очекивања на Криту било је да се као Осми васељенски сабор призна Сабор одржан у Константинопољу 879-880 који је рехабилитовао Св. Фотија и где су били присутни и легати папе Јована VIII. На сабору је осуђено мењање Никејско-цариградског символа вере, што многи виде као и индиректну осуду филиокве иако се није улазило у богословске аспекте тог учења за које је као богословско мишљење знао и Св. Максим Исповедник, али га није сматрао (у тадашњој форми) негацијом монархије Оца тј. негирањем Оца као јединог начала и Сина и Духа Светог. Ово учење је с временом еволуирало и да се на Лионском сабору у 13. веку и у Фиренци у 15. веку појављује у крајње малигној форми, па је Св. Марко Евгеник отворено говорио о јереси.  Управо је он говорио о овом сабору из 9. века као Осмом Васељенском. Римокатолици, међутим овај сабор не сматрају васељенским и 8. васељенски је за њих онај из 869-870 који је свргнуо Св. Фотија. Чињеница да је практично одбачен и заборављен сабор који је одржан само десет година после и донео сасвим другачије одлуке показује да је заправо већ тада дошло до дубоког јаза између хришћанског истока и запада. На Критском сабору су на инсистирање српске делегације, посебно Митрополита Амфилохија, у енциклику унесени и други православни сабори који званично нису проглашени васељенским, али изражавају православну васељенску свест. Нажалост није било прихваћено да се сабор из 879-880 назове Васељенским, па је назван Великим, а помињу се и сабори под Григоријем Паламом. Ево цитата из Критске енциклике:

"Саборски рад наставља се непрекидно у историји, кроз касније саборе свеопштег ауторитета, као што су, на пример, велики сабор (879-880) сазван у време Светог Фотија Великог, патријарха цариградског, као и велики сабори сазвани у време Светог Григорија Паламе (1341, 1351, 1368), преко којих је потврђена иста истина вере, нарочито када је реч о исхођењу Духа Светога и учествовању људи у нествореним божанским енергијама, и надаље кроз свете и велике саборе сазване у Цариграду, 1484. како би се одбацио унијатски сабор у Фиренци (1438-1439), 1638, 1642, 1672 и 1691. како би се одбацила протестанска веровања и 1872. како би се осудио етнофилетизам као еклисијална јерес."

Нагласио бих да у оригиналном нацрту енциклике није било овог пасуса и да је он унесен посебно на инсистирање Митрополита Амфилохија (представника СПЦ у комисији за састављање енциклике и Митрополита Јеротеја Влахоса из Еладске Цркве). Барем су поменута питања исхођења Духа Светога и нетварних божанских енергија. Сабор 1484 је одбацио унионистички сабор у Фиренци и све његове заблуде, а следећи сабори који се помињу на разне начине мање или више директно су осудили и латинске јереси. Они који тврде да Православље никада званично није римокатолике прогласило за јеретике држе се формалистички чињенице да никада није сабран посебан сабор који би експллицитно и јасно осудио све латинске заблуде. Међутим у Православној Цркви учење наше Цркве није дефинисано само на Саборима као што хришћанско предање није само у Светом Писму (sola scriptura).

Православље никада није изнело детаљан преглед својих учења на једном месту зато што су и одлуке Васељенских и поменсних сабора и отаца и светитеља Цркве и литургијско предање само оријентири који нам помажу да се оријентишемо у питањима вере и они никада не могу да исцрпе пуноћу наше вере. У све књиге овога света не би се могло унети све оно што ми верујемо и знамо о Богу јер Дух Свети учи Цркву и живо дише у њој. А целокупно досадашње предање Цркве, наш етос, сведочанства бројних светитеља, енциклике православних патријараха из предходних векова НЕДВОСМИСЛЕНО указују да је Римска црква прихватила озбиљне ЈЕРЕСИ и да је то кључни разлог зашто немамо евхаристијско општење са њом. Да ли ће неки од будућих сабора Православне Цркве то и експлицитно рећи видећемо, то може бити важно али и није неопходно, јер саборна свест Цркве већ има свој став и огромна већина православних у римокатоличанству не препознаје пуноћу лика Христовог. Зато би сваки покушај прихватања било какве уније са Римом док год постоје оваква погрешна учења унапред био осуђен на пропаст. Наш верни народ то никада не би прихватио. Они који неразумно инсистирају на томе, прекорачујући границе отаца и свог предања само додатно стварају смутњу у Православљу и постају виновници подела. Реакције које видимо код неких који виде ову опасност су одмерене и расудљиве, код других су, опет, исхитрене и не по разуму и воде у раскол са Црквом, као што видимо код псевдо-зилота, посебно оних који тобож у име истине стварају парасинагоге. Наш најбољи оријентир у овом смислу јесте Св. Ава Јустин Ћелијски који има не само свесрпски већ и свеправославни ауторитет и нико за сада, а надамо се ни после, неће имати дрскости да каже да је оно што је он говорио о односу Цркве према неправославнима представља заблуду. Он је синкретистички екуменизам јасно назвао не јересју, већ јересју над јересима зато што руши целокупно досадашње предање Цркве под изговором сведочења истине и тобожње љубави која је ништа друго него човекоугодништво. У грчком свету имамо бројне сада већ блаженопочивше примере здравог ревновања и правилног односа према јереси. Посебно бих навео Св. Нектарија Егинског и о. Филотеја Зервакоса који су говорили о овом питању на исти начин као и Св. Ава Јустин. Пуноћа Цркве зато у њима препознаје духовне ауторитете који су изразили веру Цркве по овом питању. Штавише у Православљу последњих векова немамо НИЈЕДНОГ светитеља наше Цркве који је икада рекао да римокатоличанство није у заблуди. Само се разликују начини како су говорили о неправославнима.

Колико год некима на овом форуму сметало понављање ових речи Св. Максима Исповедника, ја бих их опет навео као најјаснији израз како се треба односити према неправославнима. Ко мисли да је светитељ у криву, то је његов проблем. Само треба упозорити и наше псевдо-зилоте који истинују без љубави да када користе овај Максимов цитат имају у виду да ако хоће да практикују Максимову ревност, мора да имају и Максимову љубав. Једно без другог не иде:

"„Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћању. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божија саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све – како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и немилосрдан. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних који се држе те заблуде“ (РG 91, 465 С).

[Bokisd]

пре 16 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Ми не можемо да будемо судије спасења било којег појединог човека јер је суд само у рукама Божијим, али можемо, сагласно нашем предању да кажемо да се не спасавају својим погрешним учењима (јересима) и да та погрешна учења и одсуство евхаристијске заједнице са Православним Црквама у великој мери отежавају познање Христа.

Da ne ispadne da sam nepristojan, ali, hocu da da kazem, da je ovakav i moj stav povodom ovoga pitanja.

Ne sudimo nikom, Bog neka sudi i gleda srca ljudska i namere, mi samo drzimo nase predanje za koje smatramo da je ispravno. Pozdrav.