Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благословите.

 

Реците ми, као духовно лице, мора ли обичан и једноставан верник знати тајну Свете Тројице и ипостаси Божјих, или може живети хришћанским животом и причешћивати се а да о тој теми ћути и у уму и на језику? Ево о чему се ради:

 

Не разумем испостаси Божје и одустао сам од тога да се тим питањем уопште бавим и о њему говорим. Мирјанин сам, инжењер, без лажне скромности мислим да сам интелектуалац прилично широких видика и интересовања, али ова тајна је за мене несагледива до те мере да је претила да ми постане камен спотицања или да ме одведе у јерес ако бих нешто погрешно разумео, па некоме такво што пренео. Бога доживљавам као једног и не размишљам превише о ипостасима, њиховим односима, природама итд. Када се молим Богу у својим личним молитвама, не ословљавам га Светом Тројицом, већ му се обраћам као Богу, или као Оцу, или Господу Исусу Христу, где је у свим случајевима молитва са истом помишљу у срцу и у дубини ума да се обраћам Једноме Богу. Символ вере, наравно, исповедам и узимам га са поверењем као нешто проверено, као што дете са поверењем научи законе физике или хемије без могућности да их личним знањем проверава, јер ја заиста не разумем концепт рађања и исхођења и у чему је та "раздвојеност" ипостаси Божјих и без комплекса мислим да још нисам духовно зрео нити напредан да то схватим. Причајући о томе, деловао бих себи као неко ко је научио напамет дефиниције, а не као неко ко исповеда искрену веру.

 

Стога, моје питање није да ми то неко објасни, него може ли се и без говорења о томе? Прихватио сам то као "вишу науку" са поверењем према теолозима, филозофима и духовним лицима. Међутим, у свакодневном контакту са браћом и сестрама верницима, видим да многи о ипостасима тако отворено и тако лако и гласно говоре, а не делују ми да је ни њима ишта јасније. Видим вернике који су искрени и добри људи, а по мом мишљењу крајње неопрезно расправљају о ипостасима са римокатолицима, атеистима, чак и муслиманима и кад чујем нека таква тумачења, некад се запитам исповедамо ли ми уопште исту веру. Чуо сам чак и такве приче, истина од простијег и сујеверног света, да се треба некад и "Духу Светоме помолити", а не само Богу Оцу и Исусу Христу, да се Дух Свети не "увреди". Боже прости, такве приче ми делују као да неко Свету Тројицу не доживљава као Бога, већ као неку дружину. За мене су ипостаси и потпуно схватање Свете Тројице можда највећа тајна читавог космоса и не делује ми као нешто што је тако лако схватити и о томе тако лако причати. Чак и деци. Видео сам да дете о томе узме па запиткује, а онај што објашњава се сав смете и на крају дете остане збуњено и скептичаво, а онај презнојан.

 

Хвала унапред на одговору и опростите ако сам био преопширан, хтео сам да будем што јаснији.

 

Хвала на овом питању. Оно је веома важно јер се у принципу своди на питање колико је теологија (у овом слуачају прецизније тријадологија) важна за наш свакодневни живот. Лично сматрам да је веома важна јер да није тако не би кроз историју Цркве било толико много настојања да се правилно изрази наше веровање у Свету Тројицу и објасни како су божанска и људска природа сједињене у Господу Христу. Из историје Цркве знамо да расправе о тим питањима нису биле резервисане само за богослове, већ су то била питања која су се широко расправљала и међу лаицима, посебно у монашким круговима. Данашњи проблем јесте у томе што се богословље одвојило од свакодневног живота и постало је својеврсна интелектуална дисциплина, а народна побожност често се своди на пијетизам уз много елеменати су нам остали још из паганизма, и отуда толики јаз. Разумевање тајне Св. Тројице (у оној мери колико је то могуће нашем ограниченом уму) суштински је важно за разумевање човекове личности и зато нема исправне хришћанске антропологије без здраве теологије, пре свега тријадологије и христологије.

 

Обратите пажњу на молитвене текстове, посебно богослужбену поезију, која се сваки дан пева и чита у црквама. Иако данас врло мали број хришћана редовно присуствује јутарњим и вечерњим службама, бројне богослужбене песме у Октоиху, Триоду, Цветном триоду и Минејима препуне су предивних богословских елемената који објашњавају најдубље тајне наше вере. Православна богослужбена поезија и молитве које су светитељи састављали заправо су најдубље извориште богословља, јер је богословље нераскидиво било и остало везано за литургијски живот. Сама Литургија, ако обратимо пажњу на њен садржај, у свом кључном и најстаријем делу (канону Евхаристије) упућена је Богу Оцу, јер се Богу Оцу обраћамо кроз Сина у благодатној заједници Духа Светога. 

 

За хришћанство је од самог почетка било веома велики изазов како да паганима и Јеврејима као ригидним монотеистима (а касније и муслиманима) објасне да верујемо у једног Бога, али да истовремено верујемо у Оца и Сина и Духа Светога, а да нисмо многобошци. Ово је јако комплексно питање о коме би много могло да се говори, али проблем је у томе што за Хришћанство, пре свега за Источне Оце, чињеница да је Бог Један и Једниствен није просто питање аритметичке сингуларности, већ више питање заједнице која се разумева у односном јединству божанских ипостаси. Другим речима, Бог јесте један пре свега зато што је Отац Један, али његова Једност је неодвојива од Његовог односа према Сину и Духу Светоме, тј. нема Оца без свог Сина који се од њега вечно рађа и Духа Светога који из њега вечно исходи. Када ми хришћани кажемо Бог ми увек мислимо на Оца и Сина и Духа Светога. Такође Бог је Један зато што је Отац једини узрок (αἴτιον). Хришћански запад је наравно ово питање више сагледавао у јединству божанске природе коју имају све три божанске Ипостаси, што је одредило читав богословски развој западне теологије и Бога свело на божаску природу и протумачило да су и Отац и Син узрок Духу Светоме. У западној народној побожности, чини ми се, да је Западу, а почесто и код нас под њиховим утицајем и даље остао својеврсни савелијанизам. Бог је онтолошки Један и само се у икономији јавља као Отац, Син или Дух Свети. Међутим, у Канону Евхаристије обраћамо се пре свега Оцу као личности, исто тако и у молитви Оче наш, јер је наша молитва пре свега молитва Цркве, заједнице коју имамо у Христу и коју конституише Дух Свети. Дакле ми се увек молимо Оцу кроз Христа, Сина Божијег у благодатној заједници Духа Светога. Господ нас учи: "Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам." Јн 16, 23. Другим речима, наша молитва Богу Оцу јесте молитва која је тројичног карактера. Сходно томе и наше спасење јесте да себе остварењем крштењског завета реализујемо као једно у Христу и да кроз Христа у благодатној заједници Духа Светога уђемо у заједницу са Оцем Небеским. Индивидуално спасење не постоји, ми се спасавамо као Црква, а не као индивидуе својим добрим делима и заслугама. Наравно, врлине и подвиг су нам потребни да бисмо живели у Цркви као део заједнице у Христу, а не као себични појединци. У томе је суштинска разлика.

 

Морам да кажем да много проблема произилази из чињенице да Крштење, као једну од кључних тајни Цркве, доживљавамо често као својеврсни обред иницијације (нажалост често као народни обичај), а не онтолошки догађај у коме престајемо да постојимо као индивидуа, умиремо старом човеку и рађамо се у Христу. Трагедија је да данас катихетска припрема готово да и не постоји у већини наших епархија. Након крштења иако биолошки и даље живимо досадашњим животом (а позвани смо да га стално надилазимо подвигом и животом у Цркви) ми постајемо колективна (саборна) личност Христа. Када се као Црква молимо, молимо се Христом са Духом Светим који нас оживотворава и суштаствено чини Телом Христовим. Отуда је кључни елемент Литургије причешће, као наше колективно сведочанство да смо једно у Христу и да је наша молитва молитва Цркве, а не израз наше индивидуалне побожности. Отуда је још већи апсурд Литургија на којима се они који учествују у приносу не причешћују и која се своди на обичну молитву у храму. И то није без значаја, али није разлог нашег доласка на Литургију. Можда бих отишао јако далеко када бих рекао да у хришћанству индивидуална молитва заправо не постоји (засигурно не на начин како постоји у другим религијама). Само тамо где су двоје или троје сабрани у име Божије Бог је међу њима, каже Господ (уп. Мт 18, 20). Читав живот хришћанина треба да је литургијског (саборног) карактера и зато и наша лична (келејна) молитва произилази из заједничког богослужњења и увек подразумева контекст Цркве и никада није индивидуални, пијетистички разговор са Богом. Бог нас једино види и чује у Христу Сину Своме и само благодатним дејством Духа Светога без кога нисмо Црква, већ група индивидуа. Ово можемо да видимо из молитава светитеља који су нам оставили предивне молитве. Све су то молитве које су литургијског карактера и подразумевају контекст заједнице. Зато све молитве и светитељима произносимо у контексту славословља Оца и Сина и Духа Светога. У противном молитва може да постане разговор са самим собом. Зато се хришћани и окупљају на молитву јер би у противном било сасвим довољно да свако "задовољава своје духовне потребе" сам са собом, али то већ нема никакве везе са нашом вером и православним етосом и своди се на паганизам и спиритуализам.

 

Да закључим, иако сам одговорио опширније него што сам у први мах желео, моја намера била је да нагласим да:

 

- богословље и богослужбени живот не смеју бити у раскораку, они су живи израз наше вере и односа са Богом. Тријадологија је темељ нашег разумевања наше личности и од егзистенцијалног је значаја за човека, посебно данашњег човека отуђеног од заједнице.

- Као што је јединство Божије тријадолошког (односног) карактера и не верујемо у Бога као у изоловану монаду, тако и човек крштењем постаје део Тела Христовог, Цркве као колективне личности кроз коју јединио и имамо заједницу са Богом Оцем у Христу Исусу и Духу Светоме који нас чини Црквом. Ово суштински одређује и наш молитвени однос са Богом.

- Молитва хришћана увек је саборног карактера, а не побожни разговор који се на крају своди на разговор са сопственим помислима. У томе је разлика између православног литургијског етоса и западног пијетизма. 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Архимандрит Сава Јањић]

благословите оче...како сте...можете ли да протумачите причу о талантима...како да распознам талант који ми је Господ даровао,а који треба да умножим...искрено,ово питање ме мучи цео живот и често замишљам ситуацију где могу рећи :"аха,ово је талант који сам добио,и треба да урадим то и то да бих га умножио,да би прославио Господа и био на корист цркви и народу своме"...поздравите братију

 

Много је јако лепих беседа о причи о талантима, посебно код Св. Владике Николаја, о. Јустина и других који су беседили на ову тему и што се, хвала Богу, лако може наћи доступно на интернету. 

Могао бих само да додам да је веома важно да живимо у равнотежи онога што нам је по природи дато и наших могућности. Уколико реално сагледавамо своје природне дарове и исто тако реално живимо у свести о својим могућностима задобићемо оно што се у аскетском животу назива смирењем. Наш највећи проблем јесте или да прецењујемо своје дарове па себе често осуђујемо да не чинимо довољно да их искористимо на славу Божију или обрнуто, да прецењујемо своје способности тако да мислимо да много више можемо да урадимо. У оба случаја живећемо у проблему јер ћемо сматрати да нас други спречавају да остваримо своје способности или, не дао Бог, да нисмо довољно надарени па се од нас тражи више него што можемо да пружимо. 

Наша вредност у Цркви се не мери по количини природних дарова које имамо већ по мери наше жртве и љубави да оно што имамо поделимо и искористимо на корист других. Проблем закопаног таланта јесте проблем себичности и самољубља, када желећи да избегнемо одговорност и жртву за друге једноставно не радимо на својим природним даровима и не користимо их на корист Цркве. Коришћење наших дарова на корист Цркве није неопходно самој Цркви и Богу јер Бог ће увек наћи начина да обезбеди оно што је потребно. Оно је потребно нама да бисмо показали да оно што нам је дато по природи не присвајамо себично за себе већ делимо то са другима и доживљавамо свој живот као живот у заједници. Без тога нема спасења јер, као што горе већ рекох, индивидуалног спасења нема. Спасавамо се кроз друге и са другима тако што се учлањујемо у Тело Христово, Цркву. То не значи само примањем Крштења, које јесте наш улазак у Цркву, већ подвигом, борбом са својом себичношћу и самољубљем, односно трудом како да оне природне дарове благодаћу Духа Светога искористимо за своје ближње. То је суштина тајне љубави и зато онај који има љубави и жртве даће му се у изобиљу, а онај који бежи од одговорности и жртве, себично чувајући и грабећи за себе мислећи да ће тако сачувати оно што му је дато, изгубиће и оно што мисли да има по речима Спаситеља: "Ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што (мисли да) има (Мт. 13, 12)."

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo,blagoslovite.

Da li mozete da mi objasnite zasto se niko ne saranjuje na Veliki petak,Veliku subotu,Vaskrs ... ?Pokusavala sam da pronadjem neke odgovore na internetu,ali bezuspesno.Nedavno sam cula za slucaj mladica kome su se roditelji upokojili na Veliki petak,ali su sahranjeni posle praznika.Da li ponekad moze da se napravi izuzetak po tom pitanju ?

Unapred hvala na odgovoru.

 

Пракса је да се не сахрањује на Велики Петак због самог празника. Будући да је то већ почетак васкршњих празника сасвим је логично да се по могућности сахрана обави након Васкрса. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaze Bog, mozete li mi odgovoriti da li covjek ako je imao istjecenje u snu i bludni san moze da ide na Svetu Liturgiju i da primi Naforu, i moze li da ode na Liturgiju a da ne primi naforu, ili je to stvar rasudjivanja sa svojim duhovnikom? Hvala Vam

 

Најбоље је да се консултујете са својим исповедником. Он ће најбоље расудити имајући у виду ваш начин живота и духовно стање у коме се налазите.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oprostite sto se mijesam ali mozda Vam ovo moze pomoci:

"Veliku tajnu, koju nam je otkrio Bog o sebi- tajnu Svete Trojice, nas slabi um ne moze primiti u sebe, niti je razumjeti.

Sveti Kiril, slavni ucitelj, starajuci se da objasni tajnu Presvete Trojice, je govorio: " vidite li na nebu krug koji bljesti (sunce) i kako se od njega radja svjetlost i ishodi toplota? Bog Otac, je kao suncani krug, bez pocetka i kraja. Od njega se vecno radja Sin Boziji, kao od sunca svjetlost; i kao sto od sunca sa svjetlosnim zracima ishodi i toplota, tako ishodi i Duh Sveti.

Svako razlikuje posebno i suncani krug, i svjetlost i toplotu (ali to nisu tri sunca)- to je jedno sunce na nebu.

Tako i Sveta Trojica; tri su u Njoj Lica, a Bog je jedan i nerazdeljiv."

Sveti Avgustin govori: "Ti vidis Trojicu, ako vidis ljubav". To znaci, da je tajnu Presvete Trojice prije moguce razumjeti srcem, tj. ljubavlju, nego nasim slabim umom.

 

Да, многи светитељи су покушавали да тајну св. Тројице изразе одређеним примерима који би били лакше разумљиви људима. Наравно, у тим поређењима треба бити опрезан јер је немогуће у природи наћи потпуно адекватнан пример који би у потпуности изражавао ову тајну. Св. Кирило се обраћао Сараценима који као муслимани и данас имају проблем како да разумеју да хришћани верују у Једног Бога и истовремено Св. Тројицу. О овоме сам говорио у претходном одговору. Св. Августин је на себи својствен начин говорио кроз психолошки и субјективни доживљај. Његово теолошко мишљење да је Дух Свети заправо nexus amoris (спона љубави између Оца и Сина) касније је искоришћена као богословски аксиом по коме је учење о исхођењу Духа Светога и од Оца и од Сина (тзв. filioque) дотерано до екстремног става да Дух свети исходи од Оца и Сина као од једног принципа. Августин је био дубок мислилац, али његово богословље, уз најдубље поштовање, далеко заостаје за дубином кападокијских отаца. Касније, у средњем веку, Августинови ставови су дословно злоупотребљени за разна нова учења иако он никада није апсолутизовао своја богословска размишљања (теологумена) као опште обавезно схватање Цркве.

 

Како о Св. Тројици резонује један велики Кападокијац, Св. Григорије Богослов можемо видети, на пример, у његовој Трећој богословској беседи http://goo.gl/XevUwr Овакве беседе данас су већини верника јако компликоване и напорне, али оне су за Цркву од огромног значаја и представљају темељ наше вере, будући да би неисправно схватање Св. Тројице аутоматски повукло и читав низ других аномалија. Свети оци, као на пример поменути Св. Григорије често су на духовит начин одговарали на питања која превазилазе човеков разум: "Кажи ти мени шта је нерођење, па ћу ја рећи шта је рођење и исхођење". У сваком случају, тајну Св. Тројице, која је надумна, можемо познати само у Христу, који нам је једини објавио Оца и који нам је у времену послао Духа Светога да нас учи и помаже да узрастамо у познању тајне. У заједници Тела Христовог, Цркве, живимо свето-тројичном реалношћу, јер је Црква икона Тројичног Бога и тројичног начина постојања који је намењен васцелој твари.

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaze Bog, da li je ispravno stupiti u brak ako je covjek prije njega imao polne odnose? Kakav stav crkva ima prema tome? Izvinite na dosadi.

 

Најбоље би било када би млади људи и жене улазили у брак очувавши своју невиност. Живот у блуду раслабљује човекову личност, чини је теже способном за истинску љубав и жртву и самим тим за озбиљан брак. Будући да живимо у времену када будући супружници већ имају искуства полног живота пре браку, потребно је учинити све да се у браку живи честито уз међусобно поштовање супружника. Тајна брака је велика тајна Цркве, која подразумева озбиљну одговорност и жртву. Отуда је посебно важно да се будући супружници пре уласка у црквени брак упознају и са том одговорношћу и значењем тајне брака ,како се не би догађало, што је, нажалост, данас све чешћи случај, да се црквени бракови раскидају након првих проблема са којима се супружници суочавају.

[Архимандрит Сава Јањић]

 

 

На овом форуму често пише, увек проницљиви, о. Сава Јањић,[2] и помиње учење о. Хопка, за које нисам знао, а које наликује овом које управо излажем. Сава види и следеће проблеме: „На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима“.

Јањићев је прави пример како се приступа расправи неког проблема. Не осуђује  противника као јеретика него износи ставове који показују зашто нешто, по његовом суду, не може да стоји. Ја нисам Хопков адвокат, нити сам икада о овим стварима промишљао имајући у виду текст који је Сава поменуо. Радо ћу га прочитати. Сада пак неколико мојих опсервација. „У предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење“, није тешко, него немогуће. Постоје назнаке и могу се извлачити логичке консеквенце, као што сам ја то урадио са Јефремом, али једна комплетна рефлексија не.

Мислим да је права препрека о. Сави у томе што он посматра ствари из актуелног „сада“ и историјски. Без премца је пак Августин у промишљању феномена времена, нарочито у Confessiones, и Tractatus in Evangelium Iohannis где вели: mens capiat vere esse: est enim semper eodem modo esse (38, 10; такође 23, 9 и De diversis quaestionibus octoginta tribus, 17). Дух пак егзистира у прошлом, садашњем и будућем. Зато је код Августина време ништа друго до протезање духа (conf. 11, 26, 33: Inde mihi visum est nihil esse aliud tempus quam distentionem: sed cuius rei, nescio, et mirum, si non ipsius animi). Бог је ван њега јер није створење као само време. Било је „времена“ када време није постојало. Тек са кретањем твари, оно настаје (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 3, 8; De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Због тога Августин нема идеју „објективног, апсолутног“ времена, времена као трајања које би било независно од кретања. Време је „одсечено“ с краја (почетка). Код Саве пак, време тече сада. Због тога су кости везане са душом. Ако су те мошти сада, како могу да буду и део, тј. у саставу тог есхатолошког свеца?

 

.........   

 

Зоран Ђуровић

Рим, 9. 8. 2015.

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

 

 

Св. Августин прошлости садашњости и будућности приступа (рекао бих по обичају) психолошки, из перспективе свог субјективног доживљаја, а не онтолошки. Оно што за њега једино постоји јесте садашњост (јер је прошлост већ прошла, а будућност треба да дође). Зато по њему постоје три времена: садашњост прошлих ствари, садашњост оних ствари које тренутно јесу и садашњост ствари које долазе. Ова три времена сапостоје у души која се шири и обухвата сећања прошлости, тренутну свест о садашњости и очекивања о будућности. Јеврејско (библијско) поимање времена, за разлику од јелинског које објективизује хронос заправо постоји само везано за одређене догађаје и историјског је карактера тј (време постоји само уколико постоје одређени догађаји). Зато би ово време могли назвати праволинијским. Читава историја Божијег стварања и домостроја спасења јесте везана за конкретан циљ, а то је спасење света, његово оцелотворење увођењем у вечно постојање кроз Христа. У том контексту догађај Парусије игра кључну улогу и мислим да тешко можемо говорити о сапостојању времена после Парусије и овог историјског времена у коме живимо на начин који је решио блажене успомене достојни о. Томас Хопко, који је дао значајан допринос савременом богословљу.

 

Када ово питање посматрамо из ограничене перспективе времена овога света (κατά τόν αἰῶνα τοῦ κόσμου τούτου) наравно да је немогуће повезати став о. Томаса Хопка да нам се светитељи могу јавити већ у прослављеном телу пре свеопштег Васкрсења. Морали бисмо у том случају да прихватимо чињеницу да сапостоје две димензије времена овог нашег и времена након Парусије. У томе је суштина проблема.

 

Као што нам је познато, време је последица стварања света. Бог је као Творац надвремен, безвремен (ἄχρονος), односно вечан (αἰώνιος) јер је непокретан и непромењив. Створени свет је, међутим, у сталном кретању и отуда и постојање времена као релативног појма, али које одређује координате у којима живимо и крећемо се. Неки светитељи говоре и о посебном еону у коме живе анђелске силе. Време је иначе веома релативно и можемо да спавамо 8 сати и да нам се чини као трен, иако се за то време много тога око нас издешавало. Кључно полазиште за размишљањена ову тему јесте да све што је створено остаје у димензијама времена и не може да изађе из њега па чак и када само време буде преображено у Парусији и постане ὁ αἰών ὁ ἐρχόμενος (долазећи век Лк. 18, 30).

 

Апостол у Еф 2.7 говори о вековима који долазе (οἱ αἰῶνες οἱ ἐπερχόμενοι). Усудио бих се рећи да то значи да време неће нестати након другог доласка Господњег, али се неће претворити ни у ону надвремену вечност у којој постоји само Бог, јер би у том случају творевина сама постала Бог по природи. Наше спасење и живот вечни јесте у томе да учествујемо у божанској природи у Христу (тј. да постанемо причасници Божанске природе κοινωνονοί Θείας φύσεως 2 Пет 1.4) тј. богови по благодати, а не да се растворимо као творевина у заједници са Богом и постанемо богови по природи. После Парусије време постоји на други начин али мора да постоји јер постоји и даље твар. Оно је само другачијег карактера и зовемо га условно вечност.

 

Наше питање у овом случају јесте да ли светитељи који се јављају и чудотворе могу да се јављају из тог будућег века, односно, да ли будуће време Царства које долази на известан начин сапостоји нашем историјском времену па светитељи не морају да путују кроз време, већ се из будуће славе у историјском времену већ јављају из пуноће Царства небеског. Колико је мени познато у Светом писму и делима Св. Отаца нема јасних индикација да будући век сапостоји овом веку, односно да Парусија постоји ван историјског контекста времена у коме живимо. Други долазак Христов ће бити конкретан историјски догађај и истовремено крај историје која нам је позната. Божански ниво вечности Божије наравно сапостоји нашем времену, јер је Бог и био и јесте и биће (тј изван је и изнад времена) и не подлеже по својој природи категоријама времена и простора. Све створено подлеже, па самим тим и светитељи. 

 

Ми доживљавамо предукус будућег века у евхаристијској заједници и зато Црква као заједница постоји у времену, али сеже и изван њега јер се у Литургији сећамо и онога што је било и онога што ће бити. Литургија је икона долазећег Царства, али које још није целовито пре Парусије. То стално очекивање доласка Христовог кључни је био карактер богослужења ране Цркве (Мараната, 1 Кор 16,22). Отуда је идеја да су уснули већ прошли Васкрсење и да обитавају у будућем еону преображених за мене тешко прихватљива, иако је врло сугестивна и занимљива (морам да признам).

 

Парусија ће, дакле, бити историјски догађај, крај историје, али и почетак вечног постојања у коме ће се наставити кретање, узрастање у пуноћи вере, наде и љубави. У томе је и лепота Царства небеског. То је вечно крећуће се стајање, или вечно стајајуће кретање (то је вечни живот и превазилази наша схватања, о чему говори Св. Максим Исповедник. Наравно, карактер будућег века ће бити другачији од онога у коме сада живимо, као што ће и сама твар бити преображена, али ће ипак то време бити различито од Божанске вечности. Будући надвремен Бог је оваплоћењем Свога Сина ушао у димензију створеног, самим тим и времена, да би га преобразио као и васцелу творевину. У складу са учењем Цркве о сједињењу божанске и људске природе Бог ће у Христу остати и надвремен и времен у векове векова. Дакле, светитељи се заиста јављају по Божијем благодатном дејству, на нама необјашњив начин, али не из есхатона. И светитељи, и наши покојни и анђели чекају поновни долазак Сина Божијег и радују му се, као што демони стрепе (уп. Мт 8.29 Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?).

 

Овим поводом, поново бих нагласио да на душу као хришћани не можемо гледати као на личност без тела (што би о. Томас рекао disincarnate soul) већ као животворну силу која обједињује природне елементе. Данас је готово уобичајен став међу хришћанима да душа након смрти тела носи са собом све своје способности и сећања, што у великој мери маргинализује саму неприродност и трагичност смрти и с друге стране још више релативизује значај васкрсења и живота који имамо. Човекова личност не преживљава у неком загробном животу душа без тела, већ једино у заједници са Христом. Наше разумевање личности често произилази из веровања да смо индивидуе и отуда је вечни живот једино могућ као преживљавање душе која јесте заправо оно што ми јесмо, док је тело својеврсни додатак или чак бреме. Човекова личност је међутим односне (релационе природе) и њена бесмртност у духовном смислу почива једино у вези са Богом кроз Цркву. Зато певамо „вечнаја памјат“ да бисмо остали у вечној памјати Божијој и у Христу живели, јер они који у Христу умиру вечно живе.

 

Тајну наше личности у Христу мора да стално сагледавамо из перспективе крштења, што сам нагласио у претходним одговорима, које није само ритуална иницијација као у неким другим религиозним системима, већ духовно умирање старом човеку да бисмо живели у Христу. Од крштења иако и даље живимо биолошким животом као и сви други људи, заправо духовно живимо као колективна личност у Христу и биолошка смрт није наш нестанак или прелазак у неко „загробно царство душа“ већ наставак живота у распетом и васкрслом Христу Исусу (уп. Рим 6. 4-10). Наш евхаристијски живот је стална потврда нашег саборног живота у Христу, а страсти и грехови који нас враћају на ниво пале твари негација је нове ипостаси коју имамо у Христу и пут који води духовној смрти. Ту је велики значај подвига јер он није ништа друго него стални напор да живимо еклисијалном личношћу у Христу и одвојимо се од биолошке индивидуе на коју нас пала природа стално враћа. Отуда за хришћанство питање преживљавања душе није уопште од таквог значаја као што је то у паганизму или (нео)платонистичким системима. То је и разлог зашто се Свети оци раних векова нису бавили питањем где душа пребива након смрти тела и служили су се символичким изразима као што је „наручје Авраамово“ и сл. Ово питање се тек касније актуализује кроз преовладавање аскетске традиције која се добрим делом одвојила од евхаристијског поимања личности и нарочито у Средњем веку  на западу учењем о чистилишту или предањем о митарствима, као источном православном изразу мање-више исте теме. У данашње време поплаве сведочанстава о животу и свести након смрти, ово питање све више добија на значају међу многим хришћанима који не разумеју своје предање и траже бесмртност без Христа.

 

У хришћанству душа није самосталан и самодовољан (платонистички) систем који сапостоји телу, већ nephesh (дах живота, у преводу Седамдесеторице ψυχή) који је Бог удахнуо човеку, сила која га оживљава и која је и сама тварне (створене природе) али другачије од оне коју има тело. Отуда је учење о томе да је душа сама по себи бесмртна суштински супротно основама наше вере. Човек је бесмртан јер је позван на бесмртност у Христу, а не због бесмртне душе која је страна библијској теологији и која се појавила под хеленистичким и персијским утицајима. Отуда су хришћани који нису били под утицајем хеленистичке философије, као што је реч о Св. Јефрему Сирину, били веома суздржани поводом могућности деловања душе без тела. Такође Св. Атанасије Синајски (одговор 89) сматра да када се душа одвоји од тела она више не може да функционише јер она функционише кроз саме удове тела. То ће касније и сам Флоровски потврдити рекавши да је душа без тела фантом, а тело без душе леш. У сваком случају, Црква се суочавала са две крајности, (нео)платонистичким учењем о души које у крајњем исходишту негира значај васкрсења и фундаментално подрива Христово учење и традиционалног библијско-семитског веровања да је телесна смрт заиста смрт, а не прелазак у неки загробни живот душа. У том контексту сам говорио и о учењу о. Томаса Хопка који је излаз нашао у томе да покојни одмах улазе у реалност Васкрсења и ако се јављају јављају се из будућег века.

 

 

У поменутом одговору од 29. јуна на који се осврнуо о. Зоран (https://www.pouke.org/forum/index.php?app=forums&module=forums&section=findpost&pid=1306893)  више сам као куриозитет поменуо мишљење Св. Григорија Ниског да и након смрти душевни елемент човековог бића не губи везу са телесним елементима. У својој беседи о души и Васкрсењу која је написана у форми дијалога са његовом сестром Макрином, Григорије каже:

 

"Чујемо о одласку духа, видимо обличије које је остало, али о ономе што се одвојило ништа не знамо, ни о његовој природи ни о месту где је отишло, јер ни земља, ни ваздух, ни вода нити било која стихија не могу се показати као место где пребива ова сила која је напустила тело, и након чијег одласка остаје само леш, спреман да се распадне" (Ἔξοδον γὰρ ψυχῆς ἀκούσαντες, τὸ μὲν ὑπολειφθὲν ὁρῶμεν, τὸ δὲ χωρισθὲν ἀγνοοῦμεν, αὐτό τε ὅ τί ποτε κατὰ τὴν φύσιν ἐστὶ, καὶ εἰς ὅ τι μετακεχώρηκεν, οὐ γῆς, οὐκ ἀέρος, οὐχ ὕδατος, οὐκ ἄλλου τινὸς τῶν στοιχείων ἐν ἑαυτῷ δεικνύντος ἐκείνην τὴν δύναμιν τὴν τοῦ σώματος ἐκχωρήσασαν· ἧς ὑπεξελθούσης νεκρόν ἐστι τὸ ὑπολειφθὲν καὶ πρὸς διαφθορὰν ἤδη ἐκκείμενον). 

 

У поменутом делу (De anima et resurrectione, 46-48) Св. Григорије Ниски говори чак о томе да  душа иако није налик на тело по свом саставу ипак обитава у њему и оживљава га док је тело у животу. Она је у сталној интеракцији са телесним елементима, али када се тело распадне у телесној смрти и елементи врате земљи душа као сила не нестаје са њима. Захваљујући својој специфичној природи она остаје у вези са тим елементима који су чинили тело. Другим речима, Ниски сматра да и у смрти душа преживљава у заједници са телесним елементима и управо на томе гради своје учење и наду у Васкрсење када ће Божијом силом душа поново повезати преображене телесне елементе. Хришћани су зато од најранијих времена поштовали мошти светитеља и тела својих упокојених пажљиво чували, називајући телесну смрт често фигуративно спавањем до Васкрсења из мртвих.

 

(„κατὰ τὸν αὐτὸν λόγον καὶ ἡ νοερὰ τῆς ψυχῆς φύσις, καὶ τῇ συνδρομῇ  τῶν στοιχείων ἐνθεωρεῖται, καὶ διαλυθέντων οὐκ ἀποκρίνεται, ἀλλὰ  καὶ ἐν αὐτοῖς μένει καὶ ἐν τῷ χωρισμῷ αὐτῶν συμπαρεκτεινομένη οὐ  διακόπτεται, οὐδὲ πρὸς τὸν ἀριθμὸν τῶν στοιχείων εἰς μερικὰ τμήματα  κατακερματίζεται. Τοῦτο γὰρ ἴδιον τῆς σωματικῆς καὶ διαστηματικῆς  ἐστι φύσεως· ἡ δὲ νοερά τε καὶ ἀδιάστατος φύσις τὰ ἐκ διαστάσεως οὐκ ἀναδέχεται πάθη. Οὐκοῦν ἐστιν ἐν αὐτοῖς ἡ ψυχὴ, ἐν οἷς ἅπαξ ἐγένετο, οὐδεμιᾶς ἀνάγκης  τῆς πρὸς ἐκεῖνα συμφυΐας αὐτὴν ἀποσπώσης. Τί οὖν τὸ σκυθρωπὸν ἐν τούτοις ἐστὶν, εἰ τοῦ ὁρωμένου τὸ ἀειδὲς ἀνταλλάσσεται; καὶ ὑπὲρ τίνος οὕτω διαβέβληταί σοι πρὸς τὸν θάνατον ἡ διάνοια;“).

(На исти начин и умна природа душе сапостоји елементима које повезује (у телу) и када се они разложе, она се не расипа, већ остаје међу њима и у њиховом разједињењу и продужује се са њима, не прекидајући узајамну везу са њима и не дели се на мање делове у складу са бројем елемената. Јер раздвајање представља карактеристичну особину телесне и просторне природе, док оно што је умне природе и непросторно не подлеже само просторном раздвајању. Стога душа постоји у њима (елементима) које је некада оживљавала и нема силе која може да је отргне од везе са њима. Откуда онда у томе може бити разлога за тугу, јер оно што је видљиво бива замењено оним што је невидљиво и због чега се тако смућује твој ум пред смрћу?)

 

Ово размишљање Св. Григорија Ниског није званично учење Цркве али је важно у оном смислу у ком душа не прекида везу са елементима тела који ће поново бити васпостављени у васкрсењу. Она као да представља својеврсан холограм, да се савремено изразим, човековог тела по коме ће оно бити преображено и обновљено. 

 

У закључку овог размишљања сматрам да је најважније да бесмртност не треба тражити независно од заједнице у Христу. Они који умиру живеће не зато што имају бестелесну душу која је сама по себи бесмртна (а што је хришћанским платоничарима, а поготово српским квази-зилотима један од главних стубова вере), већ зато што су крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу; зато што су биолошки начин постојања заменили еклисијалним, односно евхаристијским. Светитељи када се јављају и чудотворе не чине то самостално, као фантоми, већ у контексту заједнице Тела Христовог, кроз самог Христа у коме и они једино имају живот. Зато су чуда светитеља заправо чуда Божија, а они који почивају до свеопштег васкрсења у наручју Божијем тј. у заједници Христовој живи су, али не на биолошки и психолошки начин као у овоме свету, већ по угледу на речи Апостола који каже „a живим не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). Овај начин постојања ће се након Парусије наставити у вечности, а док смо још у овом свету и веку доживљаваћемо његов предукус кроз наш евхаристијски живот у Цркви.

[Zoran Đurović]

Овај начин постојања ће се након Парусије наставити у вечности, а док смо још у овом свету и веку доживљаваћемо његов предукус кроз наш евхаристијски живот у Цркви.

Прелеп одговор! Све честитке, о. Саво! Потрудићу се да мој одговор буде на висини овог твог. Оно што је најбитније је да нико овде није изашао ван православности и да бесмртност види само у сједињењу са Христом, и да нико не наступа са позиције догматичности, екс катедра. Проблем је заиста комплексан, али вреди да о њему размишљамо. Приметио сам мноштво бриљантних увида - не само што их ја делим , него што позиција коју си изложио је сасвим растерећена оних зилотских нерасуђивања. Ако ми се време не украде, брзо одговарам (ових дана). Свако добро!

[Pancakes]

Морам да кажем да много проблема произилази из чињенице да Крштење, као једну од кључних тајни Цркве, доживљавамо често као својеврсни обред иницијације (нажалост често као народни обичај), а не онтолошки догађај у коме престајемо да постојимо као индивидуа, умиремо старом човеку и рађамо се у Христу.

 

Собзиром да сам у последње вријеме свједок крштења у мојој ужој и широј породици, да не идем на локалне познанике у мом граду, имам потребу да искажем своју недоумицу на ову тему.Уз сво поштовање оче архимандрите Саво, али чини ми се да се овим често у вашој горњој реченици​, ублажава - благо речено - катастрофална ситуација на ту тему.Крштење се никако другачије и не доживљава (искључујем изузетке чији је проценат за ову тему занемарљив) до као обред инцијације и још више на нашим просторима као народни обичај, којима се обиљежавамо, ето - ради реда.Не желим да искључујем благодатно дејство којим Црква привлачи наш народ, да крштава своју дјецу и да се радује том догађају - али како стоје ствари, све се на томе завршава.Говорим и у своје име, јер сам крштен као беба са годину и 2 мјесеца, али тек сам са својих 19 година, милошћу Божијом и мојом унутрашњом муком и тугом за Живим Богом, направио своје прве кораке преко прага парохијске Цркве у мом крају.И на питање тадашњег свештеника да ли сам крштен, сигуран одговор нисам могао да дам, јер се име Божије у мом дому закопало у тој смрадној јами заборава.

 

Надам се да нећу бити погрешно схваћен.Недавно је митрополит Амфилохије рекао: Само безумни не крштавају своју дјецу.И заиста, вјерујем и доживљавам да је то тако.Али да ли је неразумно и оптерећујуће да мислимо о другима, и како да се поставимо, када увиђамо да се то крштење ту завршава, и да од живота у Христу помена нема.Да ли да на то гледамо као на недокучиви промисао Божији, јер он све прима и промишља о свом народу?Да ли да ми гледамо "своја посла" и спасавамо душе своје и да не зазиремо у то ко се крштава а ко не?Који је смисао саборних крштења, као недавно одржаних на Црном језеру - Дурмитору, када се ту као на каквом огласу позивају људи да се крштавају, без икакве припреме и учења?Да ли постоји неко правило, да се родитељи који доводе своје дијете на крштење (најчешће у већим светињама - јер се тако ваља) испита код којег свештеника се исповиједају (да од њега добију потврду да се заиста труде да живе Христом), да ли се причешћују, посте, живи уопште литургијским животом или чиме се процјењује воља родитеља који да доведу своје дијете на крштење, какве су им намјере осим угодног обичаја, догађаја и мириса у Цркви коју посјећују једном годишње или је уопште не посјећују?

 

Опростите на овим недоумицама али не могу да смирим свој дух када мислим на ту тему.

[Дејан]

Само безумни не крштавају своју дјецу.

Оче @@Архимандрит Сава Јањић, деце немам, а ако их будем имао, немам намеру да их крстим.

Ја сам се крстио у својој 18-тој години, само својом жељом. Сматрам да Православно Хришћанство није нешто што треба да се намеће, вера је избор одрасле јединке, а деца кад одрасту можда буду атеисти, изаберу Ислам, Будизам ил већ нешто треће, избор је на њима као слободним људима.

Да ли сам ја безуман због оваквог става?

[Архимандрит Сава Јањић]

 

 

 

Собзиром да сам у последње вријеме свједок крштења у мојој ужој и широј породици, да не идем на локалне познанике у мом граду, имам потребу да искажем своју недоумицу на ову тему.Уз сво поштовање оче архимандрите Саво, али чини ми се да се овим често у вашој горњој реченици​, ублажава - благо речено - катастрофална ситуација на ту тему.Крштење се никако другачије и не доживљава (искључујем изузетке чији је проценат за ову тему занемарљив) до као обред инцијације и још више на нашим просторима као народни обичај, којима се обиљежавамо, ето - ради реда.Не желим да искључујем благодатно дејство којим Црква привлачи наш народ, да крштава своју дјецу и да се радује том догађају - али како стоје ствари, све се на томе завршава.Говорим и у своје име, јер сам крштен као беба са годину и 2 мјесеца, али тек сам са својих 19 година, милошћу Божијом и мојом унутрашњом муком и тугом за Живим Богом, направио своје прве кораке преко прага парохијске Цркве у мом крају.И на питање тадашњег свештеника да ли сам крштен, сигуран одговор нисам могао да дам, јер се име Божије у мом дому закопало у тој смрадној јами заборава.

 

Надам се да нећу бити погрешно схваћен.Недавно је митрополит Амфилохије рекао: Само безумни не крштавају своју дјецу.И заиста, вјерујем и доживљавам да је то тако.Али да ли је неразумно и оптерећујуће да мислимо о другима, и како да се поставимо, када увиђамо да се то крштење ту завршава, и да од живота у Христу помена нема.Да ли да на то гледамо као на недокучиви промисао Божији, јер он све прима и промишља о свом народу?Да ли да ми гледамо "своја посла" и спасавамо душе своје и да не зазиремо у то ко се крштава а ко не?Који је смисао саборних крштења, као недавно одржаних на Црном језеру - Дурмитору, када се ту као на каквом огласу позивају људи да се крштавају, без икакве припреме и учења?Да ли постоји неко правило, да се родитељи који доводе своје дијете на крштење (најчешће у већим светињама - јер се тако ваља) испита код којег свештеника се исповиједају (да од њега добију потврду да се заиста труде да живе Христом), да ли се причешћују, посте, живи уопште литургијским животом или чиме се процјењује воља родитеља који да доведу своје дијете на крштење, какве су им намјере осим угодног обичаја, догађаја и мириса у Цркви коју посјећују једном годишње или је уопште не посјећују?

 

Опростите на овим недоумицама али не могу да смирим свој дух када мислим на ту тему.

 

 

Не бих да улазим у коментаре појединачних случајева јер не познајем сасвим конкретну ситуацију, нити сам позван да о томе просуђујем, али у Јеванђељу се јасно каже: Научите и крстите! О овом питању сам већ говорио у јануару ове године па понављам оно што сам написао јер је везано за ваше питање, а тиче се тога зашто се редовно не поштује одлука Сабора СПЦ о обавезној катихизацији оних који се спремају за крштење:

 

Када би се ова одлука поштовала, сигуран сам да бисмо имали вернике много утврђеније у својој вери. Нажалост, крштење се у нашем народу и даље доживаљва као нека национално-духовна иницијација која не зависи од вере и убеђења и плашим се да велики број крштених одраслих људи уопште не познаје основна хришћанска учења. У нашем манастиру трудимо се да људе упућујемо да пре крштења проведу барем неко време у проучавању вере и да их научимо да само крштење није магијски чин. 

 

Уосталом, Господ нас јасно учи "Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа," Мт. 28, 19. Зато и Св. Атанасије говорећи о овом питању јасно каже: "Зато Господ није само просто наредио да крштавамо, већ је прво рекао - научите, па тек онда - крстите у име Оца и Сина и Светога Духа, да би се из поуке пробудила права вера, а потом се вера употпунила крштењем. Многи из других јереси говоре само речи, а не умују исправно, као што је речено, нити имају здраву веру, зато је бескорисна вода коју они дају и недостаје јој благочешћа, те онога који се њоме омива више прља у бешчашћу него ли што га искупљује." Св Атанасије Велики, PG t.26 Против аријанаца, друга беседа.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче @@Архимандрит Сава Јањић, деце немам, а ако их будем имао, немам намеру да их крстим.

Ја сам се крстио у својој 18-тој години, само својом жељом. Сматрам да Православно Хришћанство није нешто што треба да се намеће, вера је избор одрасле јединке, а деца кад одрасту можда буду атеисти, изаберу Ислам, Будизам ил већ нешто треће, избор је на њима као слободним људима.

Да ли сам ја безуман због оваквог става?

 

У првим вековима Хришћанства крштење је одлагано до зрелих година. Међутим, убрзо је превладала пракса крштавања деце с тим да је кум на крштењу имао посебну обавезу да води рачуна да крштено дете одраста у хришћанској вери. Данас, нажалост, веома често и сами кумови и родитељи не познају своју веру па да деца одрастају ван Цркве. Отуда је важна катихизација и када се крштава дете било би добро да се кум упозна са својим обавезама и да сам прође катихетску поуку уколико не познаје своју веру. Ако се деца на време крсте и васпитавају у здравом хришћанском духу мале су шансе да залутају у друге вере. Проблем настаје када се деца крсте по обичају, а потом одрастају без редовног црквеног живота или у нездравој хришћанској средини у којој се правила Цркве намећу сурово и нерасудљиво. Онда се одбијање од Цркве догађа као реакција младих људи који увиђају раскорак између онога што Црква учи и онога како они који треба да им дају пример у пракси живе. Отуда је велика одговорност и родитеља и пастира. 

Мислим да крштење не треба одлагати, али је важно да се посвети посебна пажња упознавању своје вере, кроз веронауку и практичан хришћански живот.

[Дејан]

У првим вековима Хришћанства крштење је одлагано до зрелих година. Међутим, убрзо је превладала пракса крштавања деце с тим да је кум на крштењу имао посебну обавезу да води рачуна да крштено дете одраста у хришћанској вери. Данас, нажалост, веома често и сами кумови и родитељи не познају своју веру па да деца одрастају ван Цркве. Отуда је важна катихизација и када се крштава дете било би добро да се кум упозна са својим обавезама и да сам прође катихетску поуку уколико не познаје своју веру. Ако се деца на време крсте и васпитавају у здравом хришћанском духу мале су шансе да залутају у друге вере. Проблем настаје када се деца крсте по обичају, а потом одрастају без редовног црквеног живота или у нездравој хришћанској средини у којој се правила Цркве намећу сурово и нерасудљиво. Онда се одбијање од Цркве догађа као реакција младих људи који увиђају раскорак између онога што Црква учи и онога како они који треба да им дају пример у пракси живе. Отуда је велика одговорност и родитеља и пастира. 

Мислим да крштење не треба одлагати, али је важно да се посвети посебна пажња упознавању своје вере, кроз веронауку и практичан хришћански живот.

Sve ovo mi zvuči mnogo komplikovano i utopistički.

Ja još nisam sreo nekoga a da mu kum ima toliku važnu ulogu u životu, vidjaju se od slave do slave, opet s druge stane, veronauka je bila i obavezna, ukinuta, pa neobavezna, al bez obzira, kod Srba baš i nije urodila plodom.

Veronauka nije izrodila Hrišćane, čak nije ni učinila mnogo na planu opšte kulture kod pojedinca.

Smatram da dete može jedini primer imati u roditelju Hrišćaninu, kada odraste onda na osnovu primera može da odluči šta i kako dalje, ili će ga Hristos već negde presresti kao Savla.

[Milan Nikolic]

Можда је следствено питање да ли се неко, па чак и дете, може причешћивати ако није крштен? Моје је мишљење да је сасвим нормално да хришћанин који учествује у литургијском животу, своју децу крсти док су мала.

[Ленка*]

Оче @@Архимандрит Сава Јањић, деце немам, а ако их будем имао, немам намеру да их крстим.

Ја сам се крстио у својој 18-тој години, само својом жељом. Сматрам да Православно Хришћанство није нешто што треба да се намеће, вера је избор одрасле јединке, а деца кад одрасту можда буду атеисти, изаберу Ислам, Будизам ил већ нешто треће, избор је на њима као слободним људима.

Да ли сам ја безуман због оваквог става?

 

Извините што се мешам и упадам вам у конверзацију.

 

Подсети ме ово твоје питање (став) на један статус са Фејсбука, тј. одговор који ме је одушевио, па га преносим и овде. Наравно, никако не занемарујем одличан одговор оца Саве, овај је само у мало другачијем стилу

 

"На констатацију једног атеисте са нашег форума да деци не треба родитељи да намећу веру, да тек кад порасту треба да се крсте итсл... наш админ Жељко одговара у његовом чувеном стилу:"

 

"Ни пеницилин се не би требао наметати деци од рођења, нека порасту па нек одлуче сами да ли хоће да се пелцују или неће.

Такође сматрам и да језик не би требао да се намеће деци од рођења, кад порасту имају могућност сами да изаберу да ли ће причати српски , енглески или банту.

Наравно ни нација не би требала да се намеће деци од рођења као ни језик, кад порасту нека сами одлуче оћели бити четници или усташе или балије или арнаути или пигмеји то је ипак њихов избор.

Такође сматрам да ни пол не треба да се намеће деци од рођења, мислим то куповање дечаку аутомобилчића а девојчици луткица је чисто наметање полности, кад порасту нека одлуче оће ли бити људи или педери.

Такође мислим да се деци не требају наметати ни родитељи, јер шта данас значи биолошки родитељ, готово па ништа кад порасту нек изаберу себи за родитеље Рокфелере или Бил Гејтса или тако некога а не ову сиротињу по Србији.

Такође мислим да се деци не треба наметати ни култура као ни религија, кад порасту нека одлуче оће ли бити културни или ће бити ханибали или ће једноставно да живе као краве у штали то је њихов избор и њихова слобода.

Такође мислим да се деци не треба наметати ни раса , кад порасту нек изаберу оће ли бити црнци или белци или цигани или кинези , јер то наметање расе само продубљује расизам и ствара комплексе код одраслог човека.

Све у свему ја сам за тоталну слободу , неки то заву анархија , али ја кажем да не сме бити никаквог наметања ни вере , ни расе, ни било каквог другог биолошког или културног наслеђа.

Кад порасту нека сами одлуче!"