Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Викопреподобни оче Саво - благословите!

 

У протекле три године два пута сам имао велику благодат да се причестим из ваше руке. Света Литургија у Дечанима је нешто неописиво и неупоредиво и превазилази сва моја искуства.

 

Хтедох нешто да Вас упитам.

На предстојећем Васељенском сабору, како изгледа, неће бити решаван проблем календара и поста. Тренутно се налазимо у Петровском посту, који су сви православни започели у исто време, али ће га већина помесних Цркава окончати 13 дана раније. Испада да смо ми већи православци од Васељенског патријарха (а свакако нисмо) и да смо у протеклих стотинак година, од како су нам различити календари, постили три године дуже од Јелина, Бугара и Румуна!?

Већ годинама идем у Грчку на летовање у овом периоду и од свог духовника добијем благослов да се причестим на мору, што учиним бар једном. Пошто постим, сваке године останем без гироса, сладоледа, итд. 

Ове године жлим да се причестим баш на грчки Петровдан и сад имам следеће недоумице:

1) Да ли могу после тога да прекинем пост?

2) Ако смем да га прекинем, да ли треба да га наставим кад се вратим у Србију?

3) Да ли код куће смем да се причестим на јулијански Петровдан, или је у питању исти дан по принципу освећења времена?

 

Мислим да је Митрополит Амфилохије у свом предавању на Богословском факултету говорио и о теми поста, напоменувши да највероватније неће бити мењана досадашња пракса, посебно што се тиче Петровског поста чија дужина зависи од датума Васкрса. То је све што и ја знам о тој теми.

 

Рекосте да имате духовника, па би најбоље било да вам он одговори и на остала питања. Колико духовника, толико и савета. Знам неке који саветују да се тамо где путујемо држи тамошња пракса, што значи и календар. Други опет мисле да треба држати своју праксу. Најважније је да било да ли је у току пост или није настојимо да чинимо све што можемо да не повредимо другога и да опростимо својим ближњим. Нема љубави према Богу без љубави према ближњем, а суштина поста јесте управо у томе, да будемо хуманији према својим ближњима и да мало више места у свом срцу оставимо за Бога.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Најважније је да било да ли је у току пост или није настојимо да чинимо све што можемо да не повредимо другога и да опростимо својим ближњим.

 

Blagodarim i ja. 

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Драги оче,

 

молим Вас да ми одговорите на ово питање:

 

где су сада светитељи? Како они сада постоје, на који начин? Ми се њима у молитвама обраћамо као живима.

 

Занима ме ово погледавши ову тему:

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39543-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%BE-%D0%BC%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%88%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Драги оче,

 

молим Вас да ми одговорите на ово питање:

 

где су сада светитељи? Како они сада постоје, на који начин? Ми се њима у молитвама обраћамо као живима.

 

Занима ме ово погледавши ову тему:

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39543-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%BE-%D0%BC%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%88%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0/

 

Ово је јако озбиљна тема и тешко је рационално објаснити оно о чему немамо искуство из прве руке. Стање душе, односно душевне компоненте човековог постојања, након физичке смрти није нигде у Св. Писму детаљно описано, што отвара и простор за различите и неретко супротстављене ставове. 

Морамо увек да почнемо од оних основних учења наше Цркве који дефинишу у ком простору може да се креће наше расуђивање. Дакле, ми не верујемо у платонистичку душу која је сама по себи вечна и самопостојећа. Верујемо да је душа бесмртна по благодати Божијој, односно тачније створена је за бесмртност. Она није вечна по себи јер све осим Бога је створено ни из чега и хипотетички може да се врати у непостојање, када не би било Божијег благовољења да оно што је створио вечно постоји. Душа јесте другачијег састава од тела, али је ипак тварна, као што су и анђели тварне природе, али не на исти начин као и ми, тј. не подлежу пропадљивости, старењу и физичкој смрти. Човек је психофизичко биће, али ни тело ни душа без једно другог нису потпуни, како каже о. Георгије Флоровски, да је душа без тела фантом, а тело без душе леш. С друге стране, у предању Цркве имамо сачувана бројна сведочанстава да након физичке смрти душевна компонента човековог бића (душа) наставља да постоји на један посебан и необјашњив начин и пролази најпре привремени суд који се често описује као суд савести и обитава у стању привремене радости и наде или у стању привременог очајања и муке. Након свеопштег васкрсења и поновног сједињења душе са преображеним телом наступа коначни суд. Наравно, суд у православној традицији нема јуридички карактер и већ је доста о томе говорено.

 

Дакле, наше размишљање може да се креће између с једне стране учења о смртности душе (тнитопсихизам), или тзв. спавања душе тј. њеног обитавања у својеврсном коматозном стању бесвесности до свеопштег васкрсења (хипнопсихизам) и с друге стране, (нео)платонизма тј. веровања да је човек заправо душа која је заточена у телу. Прве крајности, које је Црква више пута у својој историји одбацила, директно обесмишљују молитву светитељима и у конфликту су низом цитата из Св. Писма који указују да живот не престаје након физичке смрти. Православна Црква живо верује да су душе уснулих праведника живе у Господу и за њих се стално молимо и са њима евхаристијски заједничаримо. Друга крајност, платонистичка, обесмишљује Васкрсење, јер ако је душа потпуно аутономна, вечна по себи, тело је само терет кога се физичком смрћу ослобађамо. Хришћанство је врло јасно супротстављено платонистичким системима који су на разне начине покушавали да се угнезде у црквеној традицији.

 

Имамо такође и проблем времена. Време је такође створено и Бог као нестворен и Творац свега изнад је времена. Царство небеско након Свеопштег Васкрсења неће бити подложно временским оквирима које ми познајемо јер ће и време бити преображено као васцела творевина. Из ове перспективе имамо и размишљања покојног о. Томаса Хопка који није веровао у људске душе без тела и који је учио да су оне свесне зато што одмах након смрти улазе у реалност будућег века добијајући васкрсла тела. О. Хопко је овај став развио посебно у супротстављању платонизму у хришћанству и по његовој логици светитељи нам се јављају из есхатолошког царства, а не из света душа.

 

Издвојио бих пар његових цитата из његових беседа о животу после смрти:

"Они који су крштени и умрли, подигнути и запечаћени животворним духом. Они су буквално дигнути из мртвих и не могу умрети и смрт долази као преображење, као прелазак у вечни живот Христов јер је Христос васрксао. Ово је важно, не зато што имамо бесмртну душу, наша душа је мртва као и наше тело... ми не учиомо о бесмртности душе у Цркви као Сократ и Платон, већ следујемо Библији. Смрт је непријатељ тела и душе и Христос нас васкрсава у души и телу.... све то гледамо из перспективе краја, а не у смислу неких бесмртних душа које тамо негде плутају и питамо се куда".

"Мртви су једноставно потпуно мртви...и ја верујем када је Христос васрксрао из мртвих у свом васкрслом телу, он је одмах дао прослављено тело свима онима у гробовима и они улазе у вечни живот са њим. Зато када славимо светитеље прослављамо их као потпуно живе. Када се они јављају људима не јављају се као бестелесне душе, већ у својим прослављеним телима. Мошти њиховог физичког тела још могу бити у гробовима, и биће тамо до дана када ће гробови остати празни и више неће бити гробаља ни смрти. Али умрли у Христу већ улазе у ту вечну славу Царства које долази."

 
Овде видимо да о. Хопко покушава да нађе компромис између учења о смрти душе и платонистичког постојања "растеловљене душе" (disincarnate soul). Кључна ствар у његовом учењу јесте наше поимање времена. 
 
Његово учење подстиче одмах низ логичких питања.
На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима. Он врло јасно покушава да сачува целовитост човека који није само тело нити само душа, психофизичка целина, враћајући се горепоменутом ставу о. Георгија Флоровског. Наравно као добар познавалац светоотачког предања о. Томас Хопко никада није претендовао да ово своје богословско мишљење прогласи за нову догму. 
 
Можемо издвојити још једно богословско мишљење које се као ни мишљење о.Хопка не намеће као обавезно и апсолутно православно свхатање, иако долази од великог светитеља Цркве. Реч је о учењу Св. Григорија Ниског (о коме сам својевремено читао, али сам заборавио тачно место где то тврди) да душа након смрти тела не прекида сасвим своју везу са њим и да по тој логици тела светитеља настављају да буду извор благодатне енергије и након смрти. Лично бих рекао да је то можда један од лакше прихватљивијих начина како да нађемо средину између потпуне смрти или бесвесности душе с једне, и платонистичког схватања душе, са друге стране. Усудио бих се у том смислу рећи да је могуће да душа након смрти тела носи слику тела као својеврсни холограм, матрицу, на основу које ће тело на крају овог света и века бити васкрснуто у слави. Будући да тело још није васкрсло душа која носи његову слику још донекле ограничено доживљава радост и тугу у зависности од стања у коме је човек живео пре смрти. У том смислу душе покојних су и даље у сфери створеног времена које можда доживљавају на други начин него они који су још у животу. Наравно, остаје опет питање светитеља. Да ли и они постоје у том стању?
 
Наравно, остаје кључно питање свести.
 
Зашто се они који су за живота задобили благодат Духа Светога и које је Црква препознала као светитеље јављају, помажу нам и молимо им се тражећи њихову помоћ, а други, наши уснули, опет ћуте, као да спавају и чекају свеопште васкрсење. Могуће је говорећи крајње хипотетички да ниво свести душе након телесне смрти и њена могућност конкретнијег општења са нашим светом зависи од њеног духовног стања. Обично се каже да светитељи имају слободу од Бога да се јављају, а други немају иако живе у нади вечног живота. Светитељи нам се јављају благодаћу Божијом и Бог преко њих чудотвори као и док су били живи. Такође, свест код човека није само питање душе, већ и тела и биохемијских процеса. Притом душа и тело делују интерактивно. Душа без нормалних биохемијских процеса не може да се нормално изрази и комуницира као душа у здравом телу. То је посебно видљиво у случају тешких оболења као што је Алцхајмерова болест, разним другим облицима деменције или тешких психичких оболења. Психичке болести на известан начин суспендују човекову слободу која му је дата од Бога јер човек није у стању да слободно и нормално одлучује, већ може да постане потпуно неурачунљив и да деградира душевно чак на ниво животиње. 
 
То су све јако комплексна питања о којима никада нећемо имати експлицитне одговоре. Зато је веома важно да се држимо онога што Црква јасно и конкретно учи, да избегавамо крајности и да личне ставове и уверења не апсолутизујемо као да смо нашли коначно објашњење. Заправо наша вера мора да се креће између саборски потврђених учења Цркве који су као оријентири у магли и указују нам на пут којим треба да идемо. Свако скретање мимо тих оријентира може да нас уведе у опасне воде самомњења и прелести. Истински пут јесте да задобијемо ум Христов, а када заживимо у тој реалности све ће нам неисказано бити јасно и без потребе да рационално концептуализујемо ту стварност у нашем уму и изразимо је речима. То је вероватно и главни разлог зашто Православна Црква није отишла у мутне воде схоластицизма и овоземаљског мудровања. 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче благослови.

 

Оче, многи свети у житијима читамо, да су имали један специфичан однос са Богом.

 

Не ретко им се Бог јављао, откривао, упозоравао, спашавао, заповедио......

 

Такође читамо, да се Бог јављао и кроз неке који нису канонизовани, па ме занима, зашто се Бог јавља на такав начин, односно зашто бира појединце у тим својим јављањима,откровењима и свему другоме што је на корист свих нас.

 

И још нешто, можда више због других .... има ли места сумњи у таквим случајевима?

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче благослови.

 

Оче, многи свети у житијима читамо, да су имали један специфичан однос са Богом.

 

Не ретко им се Бог јављао, откривао, упозоравао, спашавао, заповедио......

 

Такође читамо, да се Бог јављао и кроз неке који нису канонизовани, па ме занима, зашто се Бог јавља на такав начин, односно зашто бира појединце у тим својим јављањима,откровењима и свему другоме што је на корист свих нас.

 

И још нешто, можда више због других .... има ли места сумњи у таквим случајевима?

 

У хришћанској историји поред бројних аутентичних сведочанстава о јављању светитеља и Божијим чудима, много је и апокрифних прича. Зато треба бити јако опрезан и не примати све здраво за готово. Житија светих су специфичан вид хришћанске литературе у коме се живот светитеља најчешће не приказује документарно. О многим светитељима веома је мало познато, али постоје одређене књижевне форме које су се користиле како би се реконструисало житије.

 

Житија су као иконе светитеља, оне не приказују реалистично лик светитеља јер много је случајева када немамо никаквих података како су они изгледали. Циљ иконе као и житија јесте да нас надахне примером вере, покајања, мученичког страдања и слично. Зато су житија пре свега писана са дидактичком намером, а не превасходно као документарна сведочанства. Отуда из житија светих не можемо увек извлачити поуздане закључке о питањима вере.

 

Једноставно, житија треба читати и разумевати молитвено, а не рационално-критички. Онда ћемо имати од њих духовне користи.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Помаже Бог

 

Молио бих вас да ми одговорите и појасните једно питање:

 У делима Св. Василија Великог читао сам и наишао на тему о забрани причешћивања, Св. Василије Велики је установио (колико сам ја схватио) забрану причешћа оним људима који падну у тешке гријехе (нпр. грех блуда- немогу се сјетити да ли 10 или 15 година забрана причешћа; затим содомије-исто тако, убиства-такође). Е сад моје питање је да ли се по томе обавезно тако мора поступати, или ако се човјек заиста покаје, може да прими причешће и раније? Хвала вам, и опростите!

 

Дисциплинска правила која су нам оставили светитељи не треба самостално примењивати и тумачити. Они су дати као оријентири и сведочанство Цркве о моралним границама које су важне и чувају православни етос. Сваки Епископ или од њега одређени исповедник (духовник) може да изабере приступ који се темељи на акривији (строгој примени правила) или икономиији (тј. снисхођењу с обзиром на стање покајника и његове могућности). Главно мерило приликом одређивања епитимије јесте увек човекољубље, тј. исповедник не даје казну, већ помоћно средство за покајање. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Хвала Вам :) И да ли то значи да човјек одмах након искреног покајања може да се причести.

 

У Цркви је од најарнијих времена постојала дисциплина у вези причешћа оних који су запали у теже грехове. Покајном дисциплином у почетку је водио Епископ, а после је то дато и презвитерима који у име Епископа разрешују грехове и одређују начин покајања. На Саборима су такође доношени канони који регулишу покајање оних који су запали у грехове и прописивано је када и како могу приступани Св. Причешћу. Ова дисциплина почива на чињеници да је грех болест која онеспособљава човека за искрену заједницу са Богом и ближњима, па је причешћивање без промене начина живота и размишљања, тј. без покајања, заправо је неискрено и на духовну је штету онима који без саветовања са својим презвитером (духовником) сами себи одређују када ће и како приступати Св. Тајнама. 

Данас је много оних који и исповест и епитимије доживљавају на погрешан начин, као неки формализам. Наравно, треба имати у виду да исповест и покајање немају моралистички карактер. Покајање није задовољење неке Божије правде као што је случај у западној духовности. Покајање се огледа у дубокој спознаји да не живимо добрим животом и у делима покајања којима чинимо оно што је супротно ономе што смо чинили док смо живели у греху. Приступање Св. Тајнама без покајања веома је опасно. То не значи да пре сваког причешћа треба ићи на исповест и то претворити у неку формалну праксу. Међутим, исто тако површно приступање Св. Тајнама верујући да оне саме по себи могу да нас сједине са Христом без обзира на наш начин живота веома је погрешно и опасно. Свете Тајне не делују магијски и уколико сами не улажемо напор и подвиг да променимо свој живот причешће Св. Тајнама не само да нам неће бити на корист, већ ће нам бити на осуду. Зато уз стално апеловање на често причешћивање треба инсистирати да они који се редовно причешћују живе у оквирима хришћански исправног живота и да нису овладани тежим греховима који дубоко разарају човекову духовну личност.

У случају озбиљнијих грехова, потребно је исповедити се и тражити од свештеника савет како да се ослободимо греха и на који начин да васпоставимо заједницу у Христу Господу.

Сваки хришћанин мора редовно да се саветује са својим свештеником и да тражи од њега помоћ у свим проблемима. С временом се развила и пракса да Епископ изабере и постави неког од искуснијих презвитера за исповедника (духовника). То је посебно важно у ситуацији када сви презвитери на парохијама нису довољно искусни за решавање озбиљнијих духовних проблема.

У нашем манастиру када имамо посетиоце (поклонике) који учествују у литургијама, обично недељом и празником увек пре причешћа напомињемо да чаши приђу сви они који имају благослов од својих свештеника и који нису под забраном причешћа. Веома је важно да причешћу не прилазе они који не знају шта примају и они који не живе хришћанским животом. У раној Цркви чак ни приносу нису могли да присуствују они који нису имали благослов Епископа (неки покајници су могли да се моле само у припрати цркве нпр), али у данашње време по снисходљивости то се не поставља као услов. Међутим веома је важно да се инсистира да они који прилазе Причешћу прилазе са истинском вером, свешћу шта примају и да имају благослов својих парохијских свештеника да могу приступати Тајнама.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Oce Savo,

 

Da li biste mogli da iznesete misljenje Pravoslavne Crkve o tome kako bi trebalo pristupiti davanju imena deci?

Da li je dobro davati imena po precima ili po nekim znamenitim licnostima?

Da li takvo ime, izabrano po nekoj konkretnoj osobi kaja ga je nosila, ima uopste nekakvog uticaja na dete koje je njime nazvano?

 

Izvinjavam se na ometanju.

Hvala Vam na vremenu i volji!

 

Neka nam Bog svima pomogne.

Солидарност ће спасити свет.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce Savo,

 

Da li biste mogli da iznesete misljenje Pravoslavne Crkve o tome kako bi trebalo pristupiti davanju imena deci?

Da li je dobro davati imena po precima ili po nekim znamenitim licnostima?

Da li takvo ime, izabrano po nekoj konkretnoj osobi kaja ga je nosila, ima uopste nekakvog uticaja na dete koje je njime nazvano?

 

Izvinjavam se na ometanju.

Hvala Vam na vremenu i volji!

 

Neka nam Bog svima pomogne.

У хришћанској традицији постоји обичај да се имена дају по светитељима Цркве па је имендан дан када обележавамо нашег светитеља заштитника. У овоме треба бити пажљив како детету не бисмо дали неко компликовано име са којим ће касније у животу имати проблема. Лично мислим да је најбоље давати једноставнија и непретенциозна имена и избегавати она која нису уобичајена у нашем поднебљу. Такође има много лепих наших српских имена па нема потребе да тражимо страна и егзотична имена. Наравно, име само по себи нема никакав утицај на живот детета. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво, благословите.

 

Реците ми, као духовно лице, мора ли обичан и једноставан верник знати тајну Свете Тројице и ипостаси Божјих, или може живети хришћанским животом и причешћивати се а да о тој теми ћути и у уму и на језику? Ево о чему се ради:

 

Не разумем испостаси Божје и одустао сам од тога да се тим питањем уопште бавим и о њему говорим. Мирјанин сам, инжењер, без лажне скромности мислим да сам интелектуалац прилично широких видика и интересовања, али ова тајна је за мене несагледива до те мере да је претила да ми постане камен спотицања или да ме одведе у јерес ако бих нешто погрешно разумео, па некоме такво што пренео. Бога доживљавам као једног и не размишљам превише о ипостасима, њиховим односима, природама итд. Када се молим Богу у својим личним молитвама, не ословљавам га Светом Тројицом, већ му се обраћам као Богу, или као Оцу, или Господу Исусу Христу, где је у свим случајевима молитва са истом помишљу у срцу и у дубини ума да се обраћам Једноме Богу. Символ вере, наравно, исповедам и узимам га са поверењем као нешто проверено, као што дете са поверењем научи законе физике или хемије без могућности да их личним знањем проверава, јер ја заиста не разумем концепт рађања и исхођења и у чему је та "раздвојеност" ипостаси Божјих и без комплекса мислим да још нисам духовно зрео нити напредан да то схватим. Причајући о томе, деловао бих себи као неко ко је научио напамет дефиниције, а не као неко ко исповеда искрену веру.

 

Стога, моје питање није да ми то неко објасни, него може ли се и без говорења о томе? Прихватио сам то као "вишу науку" са поверењем према теолозима, филозофима и духовним лицима. Међутим, у свакодневном контакту са браћом и сестрама верницима, видим да многи о ипостасима тако отворено и тако лако и гласно говоре, а не делују ми да је ни њима ишта јасније. Видим вернике који су искрени и добри људи, а по мом мишљењу крајње неопрезно расправљају о ипостасима са римокатолицима, атеистима, чак и муслиманима и кад чујем нека таква тумачења, некад се запитам исповедамо ли ми уопште исту веру. Чуо сам чак и такве приче, истина од простијег и сујеверног света, да се треба некад и "Духу Светоме помолити", а не само Богу Оцу и Исусу Христу, да се Дух Свети не "увреди". Боже прости, такве приче ми делују као да неко Свету Тројицу не доживљава као Бога, већ као неку дружину. За мене су ипостаси и потпуно схватање Свете Тројице можда највећа тајна читавог космоса и не делује ми као нешто што је тако лако схватити и о томе тако лако причати. Чак и деци. Видео сам да дете о томе узме па запиткује, а онај што објашњава се сав смете и на крају дете остане збуњено и скептичаво, а онај презнојан.

 

Хвала унапред на одговору и опростите ако сам био преопширан, хтео сам да будем што јаснији.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

благословите оче...како сте...можете ли да протумачите причу о талантима...како да распознам талант који ми је Господ даровао,а који треба да умножим...искрено,ово питање ме мучи цео живот и често замишљам ситуацију где могу рећи :"аха,ово је талант који сам добио,и треба да урадим то и то да бих га умножио,да би прославио Господа и био на корист цркви и народу своме"...поздравите братију

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo,blagoslovite.

Da li mozete da mi objasnite zasto se niko ne saranjuje na Veliki petak,Veliku subotu,Vaskrs ... ?Pokusavala sam da pronadjem neke odgovore na internetu,ali bezuspesno.Nedavno sam cula za slucaj mladica kome su se roditelji upokojili na Veliki petak,ali su sahranjeni posle praznika.Da li ponekad moze da se napravi izuzetak po tom pitanju ?

Unapred hvala na odgovoru.

:351780:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог,

 

Насликала сам Светог Игњатија, и требам да  напишем око иконе овај текст. Била бих вам захвална ако бисте ми написали тачно дословце ово што пише  на црквеном језику

 

Хвала

post-13605-0-68211300-1438525841_thumb.j

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...